Reči bez nota (2021)

 

Neke od pesama su jako morbidne, tako da ne kažete da vas nisam upozorila. Dobro, ako vam ne smeta morbidna filozofija i moje glibljenje o društvu koje nas okružuje, mojoj psihi koja je u fazi raspadanja i ponekoj pozitivnoj temi, onda nastavite da čitate ako vam se sviđa, to je vaš slobodni izbor. Sva prava zadržana.

------------------------------

-PROLAZNOST (decembar 2012)

Podseti me, da li bi trebalo da se vratim?

Reci mi, koliko dugo ću da patim?

Deceniju? Pola svog veka?

Još jedan dan? Doveka?

Ne mogu zalediti protok misli,

Kao led što zaledi reku.

Ne mogu dohvatiti nedostižnost

Tako blizu a daleku.

Ne mogu zalediti prostor i vreme,

Niko večno ne živi.

Život je prolazan a vreme je večno

Čovek se vremenu divi.

Život se može oduvati sa zemlje,

Kao pahuljice nežne sa dlana,

Čovek može biti potpuno srećan

A potpuno slomljen već drugog dana.

Prolaznost... Sasvim dovoljan razlog.

Svako je svedok postojenja svog.

-SAN TAME (2013 ili 2014)

Jedan deo jednog sna

Gde hodam kao izgubljena

Ne poznajem ove ljude

A tama već je svugde.

Žurim, gde li idem?

Pre zore ja ne stignem.

Naređenje je: ,,Uradi to!"

Svake noći ponovo, ponovo.

Dream about these the darkest things

Steals my innosence, gives me evil wings,

Dream about this every night

Waiting in my bed when life starts to fight.

In dreams it keeps me walk and walk,

With strangers I have to talk

To find right way to end this dream

Or to wait sun to wake me.

Jedan deo jednog sna

Gde padam, padam skoro do dna,

I onda dan trgne me,

Samo je san, ma u redu je sve.

Bežim, od koga i što?

Zašto isti san sanjam ponovo?

Slike se po glavi obrću

I završavaju se mojom smrću.

Ponovo lutam u snovima

Put moram naći, ali gde sam ja?

Šta me to tera da bežim od njih?

Ko su ovi ljudi? Ja sam sama protiv svih.

-STRAH (2013)

Ne padam, lebdim,

I ne mirujem, strepim

Kao zvezda treptim

Gledam svet očima tim.

Osluškujem, ćutim,

Čujem zlo, slutim,

Nevolju vidim,

I dalje živim.

Kap vode ne može ugasiti vulkan koji godinama živi.

Vreme u očima ovim sliku o svemu zamućuje i krivi.

Misli bejahu u meni, ovaj bol i ovaj nemir

Samo je moj, meni pripada.

Moje misli lutaše dok noge mirno stajaše,

Ne pustiše me nikada.

Strah se vrzma po glavi, ali razlog je pravi

Gubim se u priči toj.

Drhtaj mojim telom prođe, trenutak taj će da dođe

Sklopiće oči osobi umornoj.

-SVETLOST (2013)

Tu svetlost sledim, pratim,

Ne znam način da se vratim

Uopšte, ja gubim se, gubim se.

Samo je potrebno da shvatim

Jedini način da sve skratim

Da odem, da nestanem, nestanem.

Ne osvrćem se i ne gledam

Ostaće trenutak jedan,

Odlazim, poći ću, poći ću.

Svetlost koju i sad sledim

Polako počinje da bledi,

Nestaje, ona umire, umire.

Poslednji zrak sad se gasi

Mrak će stići da me spasi

Ne znam ko sam, gde sam, gde sam.

Lažna nada me je odvukla,

U ponore me povukla,

Šta se dešava? Ne znam, ne znam...

Ne znam...

-PRAZNINA (2013)

Praznina, tišina, i svima već postalo je

Jasno da je kasno da vratim se,

Možda sam samo zalutala previše,

Spremna da otvorim dlan, neka ode sve.

Praznina, tišina, to sam postala

Umesto što maštam bolje da sam nestala.

Nevidljiva, tu sam kad zatrebam,

Nisam samo stidljiva, poludela sam!

Praznina u meni, ispunjavam suzama

Jezero krvi, nek' me ostave svi.

Jezero topi izmaštane gradove,

Oluja ubija prividne strahove,

Jedan strah i dalje svetli tu,

Drugo je nebitno, snovi nek' nestanu.

Plašim se... Što i dalje disaću...

Živeću... Strepeću... U sebi vrištaću...

Plakati ne mogu...

Moliću... Nek' misli nestanu.

Praznina... Tišina... Do dubina...

Suze pune jezero krvi,

Jedna misao u glavi vrvi,

Osim nje praznina, praznina, sve drugo je prašina.

Praznina u meni, ispunjavam suzama,

Jezero krvi, nek' me ostave svi,

Kada već ništa nisu videli

Neka i sada zatvore oči.

Njihove molitve do mene ne dopiru,

Moje se misli i dalje opiru,

Praznina u meni se samo povećava,

Zameniće je večita tišina.

-BESTRAGA (2013)

Osećaj da gubim čak i ono što nemam,

Čak i ono što nije zvanično moje,

Zar i ono nešto o čemu maštam

Predivne oči tvoje, tvoje.

Bestraga, bestraga, sve sam upropastila,

Uništila, srušila, bestraga!

Bestraga, bestraga, ma koliko se borila,

Mučila, ja sam pogrešila. Bestraga!

Nije moje, ne, nikad neće biti,

Ne želim tuđu sreću ubiti,

Borila sam se, letela nikada,

Bestraga!

Nije moje, ni ne mora da bude,

Sačuvano je za druge ljude,

Samoća postaje mi draga.

Bestraga!

Nije moje, ne zaslužujem to,

Za mene je sve predobro.

Bila sam previše blaga.

Bestraga!

Bestraga, bestraga, srce sam čuvala,

Za tebe štitila, bestraga.

Bestraga, bestraga, razum sam izgubila,

Odustala sam slomljena. Bestraga!!!

-SAVRŠENSTVO (2010 ili 2011)

Tražimo nešto, ali sve što tu je

Su čestice prašine.

Tražimo neke platonske ljubavi,

Emocije nam se čine.

Maštam i hoću baš takvog ja

Da ispuni mi snove sve,

Da bude baš kao sunca sjaj,

I kroz maglu da traži me.

Zašto savršenstvo nikad ne nađe par

Da ne bude jedno, već da budu dva?

Oh, dva savršenstva.

Zašto savršenstvo nikad ne nađe par

Jer postoji jedno, ne postoje dva

Ti i ja nismo savršenstva.

Kao kroz maglu vidim ljude

Lutaju pustinjom na kamilama svojim,

Odjednom shvatim da je tlo nestalo

Samo na belim oblacima stojim.

Savršen spoj jave i sna,

Harmonija duše kao savršenstvo,

Zauvek ostaćemo tu ti i ja

Ovo je naše kraljevstvo.

-JA MOGU SAMA (2008 ili 2009)

Ja mogu sama, ja mogu sama

Niko mi ne treba.

Ja mogu sama, ja mogu sama,

Pa čak i do neba.

Kad nikog nemaš sâm sa sobom pričaš,

I više nikog, nikog ne znaš,

Naučiti sa sobom teško nije

Ali se ponekad i sâm od sebe kriješ.

Da li ti je neko prijatelj pravi,

I ove misli teške u mojoj glavi,

Kome verovati, a kome ne,

Sve ovo zbunjuje me.

-ZNAM DA MOGU SVE (2011)

Kada poželim sreću - sve nestane,

Kad poželim ljubav - sve prestane,

Kad dotaknem nebo - vidim sve,

Samo tebe želim kraj sebe.

Kiša počinje da pada, jutro kreće da se budi,

Sreća nestala je sada, i svi menjaju se ljudi.

Nebo, tako je daleko, zvezde sijaju k'o zlato,

I dalje fali tu mi neko, patim, ali ništa zato.

Raširiću dlan sreću da uhvatim

Na ljubav više neću ni da pomislim,

Sada sam jača nego ikad pre,

Ne odustajem jer znam da mogu sve.

-LOTOS I RUNOLIST (decembar 2012)

Koraci se ne vide, samo nebo znaće gde sam

Krenula, gde sam pošla ja, što sam uvenula.

Runolist koji vetrove trpi od početka života do smrti

Na planini uvenuće sam.

Runolist koji niko ne vidi

Sakrio se kao da se stidi,

Polako čeka svoj sudnji dan.

Planinsko jezero pod ledom je nestalo

Samo plavi leptir sleće na led čist.

Zaleđen je lotos što na jezeru stoji,

Jedino se odupire još runolist.

Lotos, prelep i nežan, nije preživeo ovaj dan snežan,

Zima ga je zaledila.

Lotos sav u nežnim bojama ledena kraljica noćas je ubrala

Sudbinu mu odredila.

-GROB (RIP) (oktobar 2012)

Ostavljam ružu na ovom grobu,

Ne plačem, samo tiho spuštam glavu,

Ali srce je ledeno poput zime,

Na tom grobu piše moje ime.

Vetar daje osećaj hladnoće

Oblaci su tmurni oko mene.

Na grobu sveća ugasila se davno,

Sudbina me je odvela rano.

Noć je pala a ja i dalje stojim

Obučena u crno isto ko i pre,

Mislila sam da biće drugačije

Ali smrt tako čudna je.

U obližnjoj crkvi čuje se molitva

Da sve duše pronađu mir.

Moja će duša večno lutati,

Mir neće pronaći i stati.

Latice ruže vetar raznosi dalje,

One su kao ostaci duše moje.

Nebo nema boje, mesec nema sjaj,

Moram da ostanem, ovde je kraj.

Ne radujem se ni jednom godišnjem dobu,

Tako jezivo je stajati na svome grobu,

I gledati u spomenik, u svoju sliku,

I ne čuti glasove niti muziku.

Ne radujem se više ničijem licu,

Dok gledam u spomenik vidim svog ubicu,

Osećam da upadam u mračni vir,

Mirim se sa tim da neću pronaći mir.

(No R.I.P.)

-STAKLENA DUŠA (2014)

Rasuto staklo po crnoj zemlji sjaji.

Noćas smerno koračam do svoga svetla.

Vatra sunca me je opekla, zato moram da se udaljim.

Hej, pogledaj na drugu stranu

Ne, ne gledaj dušu umornu.

Sad pusti me, moram da idem

Ne, ne zovi me kad tamo stignem.

Bol ostaće, i on polako, znam, nestaje

Baš kao i ja.

Ruku pusti mi, hoću da idem,

Kao himna u oblak da se vinem.

Staklo što nekad duša se zvalo,

Sada razbijeno, krvava drži ruka.

Ne čujem ništa od jauka,

Više ništa nije ostalo.

Ti, stranče sa poznatim likom,

Idi, molim te, anđele.

Suze tvoje mi ništa ne znače,

Moram da idem, pusti me.

-BUĐENJE (2014)

Tu gde se moje srce slomilo

Tu gde je jagnje vukodlak postalo

Još uvek živim iako sam na dnu dna

Tešim se time da je sve bio deo sna.

Buđenje plaši me kao i ostalo sve

Jedino mi preostaje

Da u snove vratim se

Koracima koji me vode u bitke nove.

Buđenje, kada svane novi dan

Vrlo dobro znam

Bio je to samo san, na istom sam.

Isti život, ista realnost,

Buđenje, natrag u stvarnost.

Tu gde je sve odavno srušeno,

Tu gde je sve vredno iščeznulo,

Gledam u nebo, u visine sa ovog dna,

Ovo je stvarnost, ne nije deo sna.

Isti život, ista realnost,

Buđenje, natrag u stvarnost,

Ali nastavljam jer ovo je prolaznost

Jedino fali mi hrabrost.

Dašak vetra budi me polako,

Ustajem i sve se čini lako,

Na horizontu eksplozija boja,

Buđenje, ponovo se rađam.

-ZABORAVLJENA (2014)

Ostavljena, između pakla i raja

Duša polomljena od silnih udara

Vetrova, jedne zimske noći iščeznula.

Nestala.

Zarobljena u svome umu,

Slobodna u prostoru tome,

Usamljena, živim sama,

Zaboravljena.

Planina krije tajnu, prirodu beskrajnu,

Livadu pustu, mene na njoj.

Ne idem nikuda jer meni pripada

Sva ova pustoš i ptica poj.

Proleće me je ovde dovelo,

Leto me je prilagodilo,

Jesen mi je starost donela,

Zima me je tiho odnela.

Cveće od proleća jošte miriše,

Al' letnjeg sunca ovde nema više,

Kiša od jeseni jošte plakaće,

Pahulja zimskog jutra pustoš prekriće.

Starica sede kose u nebo gleda,

Slomljena od silnih udara vetra,

Hiljadu emocija u tim očima,

Sama na planini, usamljena. Zaboravljena.

-U MOJIM RUKAMA (2014)

Zatvorenih očiju kretaću se kroz život,

Suviše se plašim da pogledam u oči,

Sudbina se igra sa mojim umom,

Ništa osim straha više me ne koči.

Emocije me slamaju, neka idu bestraga,

Želim da živim za ovaj trenutak.

Dosta mi je lekcija dušebrižnika,

Sasvim sam svesna da život nije lak.

Skloni mi se s puta, svesna sam šta radim,

Za svoj život ja snosim odgovornost.

Nije to mladost, ni ludost, ni foliranje,

To je davna želja, rad i upornost.

Život u svojim rukama držaću,

Smrt u mislima nosiću,

Život je prekratak da bih bila zaustavljena,

Predug da bih postala snažna stena

Koju ne dotiču udari vetra,

Reči koje lome iz korena,

Vetar će prestati jednom,

Ali ona će ostati slomljena.

Nisam se promenila, ista sam kao i pre,

Ali niko nije video moje pravo lice.

Niko nije video umetnika iznutra,

Samo crnu mrlju na uglu ulice.

Iz trenutka u trenutak emocije nestaju,

Sa svojih ruku ispiram sopstvenu krv jer

Niko nije savršen, ja pogotovu ne,

Zašto moram da slušam da nisam fer?

Izađite iz moje glave, ne želim više da vas vidim,

Onog što jesam ne želim da se stidim,

Put kojim idem ubiće me kad-tad,

Ali neke osobe ne promene se nikad.

Dokrajčite me ili me pustite da letim,

I ako stignem do vrha opet ću da se setim,

Uspomene su urezane i ostaće tu,

Briga me je za one koji to ne razumeju.

-KRAJ (decembar 2015)

Prekrasno plavo nebo i polja lavande preda mnom,

Ulazim u davno nestali Edemski vrt.

Anđeli iza kapije govore o miru,

Demoni mi govore ,,Dobrodošla u smrt."

Odvode me u pakao, tako je reklo sveštenstvo,

Kao da sam ja loša, a svi ostali su savršenstvo.

Gorim u paklu dok moje telo

Biva prekriveno pahuljama belim,

Jecaju za mnom što sam mrtva,

Ali ja ovaj život ne želim.

Odjednom sam voljena više nego ikada.

U poslednjem trenutku sama sam, ionako nikom ne trebam.

Moj život je iluzija, realnost me ubija.

Strašni sude, kriva sam, ovom svetu nemam šta da dám,

Spasi me ovog prokletstva, ionako već mrtva sam...

Licemeri stajaće i naricaće,

Jednog dana i oni umreće.

Neka kiša ugasi sve sveće,

Moja duša ovde vraćati se neće.

Moja je crna odora odavno krvlju obojena,

I sva su moja sećanja suzama umrljana.

Razum sam odavno izgubila,

Samo sam sad smrt probudila.

Ne stojte na grobu mome,

Moja duša počiva u mojoj umetnosti,

Ona me je održavala živom,

Ali me ni ona više ne može spasti.

Ne palite sveće za mnom,

Moja duša je izgubljena,

Bolje je da dostojanstveno odem

Nego da ostanem zarobljena.

Ne otvarajte kovčeg da ne vide mi lice,

Ja sam uništila svaku nadu porodice,

Iz mog srca će izaći crne ptice

Da pokriju leš mog ubice.

-POROK (decembar 2015)

Gutljaj po gutljaj, kap po kap,

Stazama krvavim i već utabanim

Prolazim, nekako se snalazim,

Ali ne priznajem kako teško je,

Kako teško mi je.

Malo po malo, stiže do vena,

Porok moj, pruža mi utehu,

Prolazi dan po dan u tom bunilu

I vezanih očiju pravo u sudbinu gledaću.

Ovo lice koje me gleda praznim očima, to nisam ja,

Ovo lice koje me gleda osoba mi je najvažnija.

Gledam kako propada tražeći gomilu uzroka,

Što je sad u kandžama poroka, što nije pobegla.

Samo još jednom i više nikada,

Život nije tako jednostavan. Bestraga.

I ovaj proći će dan,

Sve po starom, i dalje ovde sam,

U svom paklu sam.

Trebalo je da mislim ranije

Ali sada kasno je, porok ima me

I ne nudi mi rešenje za probleme moje

Samo lažno utočište.

Više ništa nije dovoljno,

Sve oko mene i dalje je sumorno,

Blago onima koji mogu pobeći od mene

Jer ja ne mogu pobeći od sebe.

Porok me drži na lancu, ne pušta me,

Ili me pusti ili ubij me,

Tako je najbolje za sve...

-DVORSKA LUDA (decembar 2015)

Dvorska luda izlazi pred kralja i kraljicu

Jer samo ona ima moć tu

Da služi za smeh i utehu.

Nalazi se u jezivom vrtlogu,

Ali koga briga, ona mora da bude tu

Da nađe svoj smisao u njihovom osmehu.

Oslobodi me, ne mogu više

Da budem zarobljena ptica njihovih dvorova

Odvedi me daleko

Od tih bezosećajnih stvorova.

Moj osmeh je gorak, boli me,

Znam da posle biće mi gore,

Ima li nekoga da po mene vrati se,

Da spasi me?

Natrag u tamnicu u kojoj krv kaplje sa zidova,

Stotinu suza cena je jednog osmeha,

Bitno je da je kraljicu bar na tren usrećila.

Moli dželata da joj muke skrati,

Dobro zna da joj niko neće verovati,

Tu je da zabavi, a sama kada pati.

"Bejaše jednom jedna dvorska luda

Detinjastog lica i tužnih očiju.

Htela je da pronađe utočište među onima

Koji nisu u stanju da je razumeju.

Jednoga dana, dvorska luda je napustila ovaj svet.

Pronađoše je u njenoj tamnici punoj krvi.

I dalje bejaše smeha na planeti,

I dalje su svi živeli svoje živote.

Svi, osim dvorske lude. Ona više nikada neće plakati ponovo."

-UTOČIŠTE (2015)

Svetlo je nestalo, mrak se nadvio

I pomutio sliku stvarnosti,

U ovom svetu, čak se i mržnja

Ceni više od hrabrosti.

Ne želim gledati tvrđave koje padaju,

Ispod kojih uvek nevini stradaju.

Jedan tren pusti me da odem

Tamo gde je za mene najbolje.

Ovaj svet plaši me, pusti me,

Da pronađem svoje utočište.

Jednoga dana ostaće samo šteta

Kada sve drugo nestane s ovog sveta,

Ne čini stvari težim što jesu,

Sve što sada gradiš neće ostati tu.

Ubica ne može postati heroj,

Pusti ih da žive život svoj.

Pusti duše te da pronađu svoje utočište.

-IGNORISANJE (Ignore) (2016)

Everybody took their eyes out,

They see others only when they disagree,

Humanity is gone with wind,

Empathy is gone deep in the sea

Of hate, of selfishness,

And then they ask why I want to take myself

From this world, from this hell.

Zašto da gradimo svet, zašto da spašavamo ih,

Lakše je sve gurnuti pod tepih.

Zlo nas kontroliše, ima ljudski lik,

Borimo se sami protiv svih.

Being at the bottom is hard,

But don't make it harder than it is.

This is not devil playing with their minds,

Only people that want release

From pain, from reality,

Why is so hard to believe in craving death,

Life isn't what it used to be.

Pogledaj ljude te koji padaju dole,

Neki plaču dok drugi raduju se,

Izgubili su veru u ljude,

Ni samom sebi se više ne veruje.

Ludilo nikada nije postojalo,

Postojali su samo nesrećni ljudi,

Oni koji su kontrolu izgubili,

Slomili se i ostali slomljeni.

-ISKRA (2016)

Hodanje po stazi kojoj ne vidi se kraj,

Kuda idemo, gde ćemo da stignemo,

Zbog drugih se rodimo, a za sebe živimo,

Na kraju na istom smo.

Iskra, deo je svih nas i pokretač naš,

Vodi nas kroz ovaj mrak,

Kada zatvorenih očiju plešemo po strašnim poljima.

Pad doći će kad-tad, ali na kraju ostaće u svemiru naša iskra.

I kada sve nestaje ona ostaje

Da stvara svet iz ruševina,

Ona je muzika, večna simfonija,

Koja nas vodi do neba i do dubina.

-STID (mart 2017)

Ne želiš više da ih slušaš, šta to pričaju ovi ljudi?

Upiru prstom u tebe, dođi da zajedno budemo ludi.

Mnogi od njih nisu u stanju da te razumeju,

Najlakše im je da te podcenjuju.

Pogledaj bolje ispod površine,

Možda stvari su bolje nego što se čine,

I dok njihove reči pune mržnje govore

U mom nenormalnom svetu i dalje haos vladaće.

Pa šta ako malo čudno izgledam?

Nije kao da ja tebi pripadam.

Pa šta ako nosim duge rukave usred leta,

Ako meni je dobro, što to onda tebi smeta?

Pa šta ako se uglavnom ponašam nenormalno,

Ja sam se sa tim pomirila odavno,

Briga me je ako pričaju da sam luda

Jer jedino kratko reći ću - znam.

Na kraju opet spuštam glavu dole

Očiju punih suza od stida sebe same,

Želim da nestanem svaki put kada žele da me promene...

Imam osećaj da oni stide se mene,

Nisam dostojna čak ni onih najbližih,

Sama protiv na stotine njih,

Kao stotine komandanata koji naređuju,

Žele da povuku na svoju stranu,

Povlače na svetlost koju ne poznajem.

Ovo je moja svetlost, ime joj je tama,

Mesto gde još puno ljudi živi, a gde sam prokleto sama.

Ne želim vaša jezera suncem okupana,

Želim da me uteši ova grimizna voda hladna.

Želim mir.

-BORBA (oktobar 2017)

Vi niste moji ideali,

Vi niste kreatori mog univerzuma,

Vi niste nota u mojoj skali,

Vi niste vlasnici moga uma.

Vi niste boja na mojoj četkici,

Vi niste pasus u mojoj noveli,

Vi niste život u mojoj muzici,

Vi niste neko ko me želi.

Možete mi boje oduzeti,

Možete mi muziku vriskom nadjačati,

Ali ja vas neću služiti,

Ja vam neću pripadati.

Možete mi stvaranje zabraniti,

Možete mi snove odjednom srušiti,

Ali ja vam se neću klanjati,

Ja vam se neću klanjati.

Vi niste dah u mojim plućima,

Vi niste pokret u mome telu,

Vi niste san u mojim noćima,

Vi niste život u mome delu.

Vi niste krv koja kroz mene teče,

Vi niste Bog što gleda me sa neba,

Vi niste zalazak što najavljuje veče,

Vi niste ono što mi treba.

Možete mi život oduzeti,

Možete mi bodež u telo zabosti,

Ali ja vas neću služiti,

Ja vam neću pripadati.

Možete u mene pucati,

Možete mi srce kandžama svojim izvaditi,

Ali ja vam se neću klanjati,

Ja vam se neću klanjati.

Vi niste plava ruža u mojoj bašti,

Vi niste igra mog ljubimca,

Vi niste svet u mojoj mašti,

Vi niste iz mojih ruku ptica.

Vi niste moj tajni osmeh,

Vi niste suza što me smiruje,

Vi niste za moju dušu lek,

Vi niste neko ko želi da me čuje.

Možete me u bezdan baciti,

Možete me na samrti ostaviti,

Ali ja vas neću služiti,

Ja vam neću pripadati.

Možete me izgladnjivati,

Možete telo moje mrcvariti,

Ali ja vam se neću klanjati,

Ja vam se neću klanjati.

Vi niste moji gospodari,

Vi niste vlasnici moga uma,

Vi niste bili uvek u pravu,

Vi niste bili glas razuma.

Vi niste hteli da bude bolje,

Vi niste hteli da se sve menja,

Vi niste želeli da bude protiv vaše volje,

Vi niste sprečavali ljudska istrebljenja.

Možete mi naređivati,

Možete mi svoje mišljenje nametati,

Ali ja vas neću služiti,

Ja vam neću pripadati.

Možete mi mozak ispirati,

Možete me svome bogu gurati,

Ali ja mu se neću klanjati,

Ja vam se neću klanjati.

Radije ću umreti nego stavove svoje pregaziti,

Radije ću umreti nego sebe izneveriti.

Radije ću umreti nego gledati svet kako pati,

Čak i najgori zlikovac jednom mora umreti.

-POHLEPA (februar 2018)

Najniža vrsta u prirodi, pravo dno dna,

Do nisu amebe već ljudska vrsta,

Gazimo preko leševa pobedosno se smejući,

Ne odnosimo se prema tuđem domu kao prema svojoj kući,

Zbog svojih potreba zaboravljamo gde smo,

Eksploatišemo, uništavamo, lomimo svoj presto,

Šta se, kog đavola, desilo sa našom ljudskom vrstom,

Oko nas se dešava sto đavola i mi ne mrdamo prstom,

Oblažemo oči sa sto slojeva trake da bismo bili sigurni da nećemo videti,

Ali, ma koliko god ignorisali, svet će i dalje pred nama propadati.

U stanju smo da izdresiramo i divlje životinje,

No izgleda ne možemo i sami sebe,

Kolonije robova bejahu odvojene od porodica,

Kad pogledate bolje - videćete i svoja lica.

Svačije oči plaču, svačije usne mogu da se smeju,

Čime to onda proklete robovlasnike vređaju?

Nekoliko kapi boje više u bezbojnom rastvoru

Nije prokleti razlog za viševekovnu hajku.

Zašto nam je dat um ako je ograničen

Na tuđe stavove, iskustvo i tuđe lekcije,

Postoji sjajna stvar kojom se može sprečiti vređanje,

Taj neobični dar čoveku se zove razumevanje.

Kada posadimo seme, izraste biljka od koristi,

Kad posadimo leševe ništa dobro ne može izrasti,

Biljke pelina na grobovima ostaju kao podsetnik,

Pogledaj, ne jedna, već na milione njih!

Posadili smo te leševe vekovima, oni čekaju da

Prestanemo da mrvimo tuđe živote u ratovima,

Dosta, bre, više s tim čija je krivica,

Umesto da naučite lekciju, vi tražite krivca.

Taj čovek preko granice je isti kao ti,

I on isto misli da ćeš ti njemu nauditi,

Učili su vas da se međusobno vređate,

A oboje znate da za to nema potrebe.

Zašto iskopavati leševe, neka počivaju u miru,

Poginuli zbog tuđih grešaka, za svoju slobodu,

Pokaži generacijama pre tebe da dolaze bolja vremena,

Neka shvate da je mržnja stvar precenjena.

Država se u grob ne može poneti,

Ionako ćemo svi mi jednom umreti,

Zašto onda nedužne živote zbog toga uništavati

Ako ništa neće večno trajati?

Na ulici ti svako okreće leđa,

Osim onog ko želi bezobzirno da te vređa,

Kada si najočajniji svi ćute kao zaliveni,

A kada si bio na vrhu oko tebe su se sjatili svi.

Tada si bio i gospodin i prijatelj i brat,

Ali sad kad te nesreća gvozdenim rukama steže za vrat,

Gledaju te kao prosjaka, sve i da im je žao,

Teško da bi ti neko od njih pomogao.

Čamiš tako, kao u mračnoj stanici,

Čekaš kada će se Golgota završiti,

Ali niko ni da zaluta do tih hladnih odaja,

Mučenju i patnji nikad nema kraja.

Čekaš neminovnost smrti kada te već život neće

Obasuti bar malim zrakom sreće,

Zapitaš nebesa - zašto si ti kriv?

Zašto se čovek muči kad je već živ?

Gledamo neiživljene stvorove na drugom kraju planete

Kako razbacuju novac kao da su konfete

A onda pogledaš u svoj tanjir čorbe i krišku bajatog hleba,

Mi siromasi smo niža vrsta, nama više i ne treba.

U našem društvu novac je merilo sreće,

Onaj ko novca nema verovatno uspeti neće,

Ponekad je i ogroman trud uzaludan,

Lažeš samog sebe dok ne dođe sudnji dan.

Novac, moć, prestiž, ljudi se krve za to,

Polako ti sve postaje nebitno,

U sebi pomisliš kako vreme gube,

A onda ti dođe žao za one nevine ljude

Koji bejaše smrvljeni pod đonovima vladara,

Sve to zbog prokletih teritorija i para.

Beda ne postoji samo u Africi, već je svuda oko nas,

To shvatiš kad u novčaniku ostanu tek novčić ili dva.

U svom tom bunilu zapitaš se da li vrediš manje

Od nekog drugog čoveka, koji ima sve,

Da li nas to i kosmos možda zavitlava

Pa nekog gurne u blato, a drugog svilom obasjava?

Možda samo proradi ta ljudska osobina,

Žela da se stiče, želja da se ima,

Sve je to u redu, ali gde je granica?

Tamo gde pohlepa postaje grobnica.

Tamo gde pohlepa postaje kontrola,

Tamo gde pohlepa postaje izvor tuđeg bola,

Tamo gde pohlepa znači izgubiti milost,

Tamo gde pohlepa postaje opsednutost.

-NITI (jun 2018)

Stvarnost već odavno izgleda sumorno

Obavijena crnilom koje ne odlazi,

Strahom okovana, odsečena od života,

Čekam vreme, no ono ipak prolazi.

Kao samotnjak koji baca kamenje u reku

Bacam sve trenutke nikad proživljene,

Odričem se prizora nikada viđenih,

Odričem se svih, kao što su i oni mene.

Pucaju niti na ovoj kudelji,

Sklapaju se kapci na samrtnoj postelji,

Čuješ li? To Smrt po mene dolazi.

Užasni krik uopšte ne jenjava,

Samrtni dah kao vetar provejava,

Oprosti mi, morala sam to učiniti.

Ne znam čiji život živim, svoj ili tuđ,

Da li je moj život ikad i postojao?

Htela sam biti od koristi nekom,

Te ne videh kako je moj život nestajao.

Morala sam hodati putem tim,

Putem od kog svako obično beži,

Svi ti najlakši načini

Na kraju uvek ispadnu najteži.

Prekasno je da osetim strah

Dok sečivom prelazim po tananim nitima,

Ote mi se poslednji dah,

Onaj što najavljuje dolazak tišine.

Ne postoji Smrt, ne postoji život,

Ne postoji ništa osim tmine.

Kanapi pucaju i marioneta pada dole,

Drvenim licem tresne o kameni pod,

Bez imalo krvi, ona nije živo biće,

Već samo usahla senka života turobnog.

Ne možeš joj izvaditi srce, prazna je,

Možeš joj i glavu odseći, ona ćutaće,

Sablasna tišina zavija oko nje,

Ta grozomorna kreatura sada mrtva je.

-VIOLINISTA (2012)

Nežan zvuk dopire do zamka gde je moje srce

Raznežim se i u isto vreme osetim snagu,

To je zvuk violine što probija noć,

Kao da princ doziva svoju princezu dragu.

Jurim zamkom da nađem mesto odakle se čuje

Taj zvuk instrumenta koji dobro mi je znan.

Znam da je tu negde, ali me ne smiruje,

Bilo bi mi lakše da je makar dan.

Nastavi da sviraš jer snage sad mi treba,

Tople kapi zlatne kiše padaju sa neba,

Tražiću violinu po kiši cele noći,

Samo kada nađem je i trepet će proći.

Violinista svira sad na kiši, ne, ne znam gde je,

Melodija koju svira moju dušu greje,

Da li to anđeli pevaju i zvuče kao violina,

Jedini strah je da ne prestane zvuk pa da nastane tišina.

Violinista svojom tužnom melodijom zove,

Svake noći on mi svira melodije nove,

Ne znam ko je on, što me zove njegova violina,

Umreću ako nestane odavde i onda nastane tišina.

Što dalje idem i zvuk se čuje jače,

Violinista je bliže te mi srce drhti,

Njegova violina se raduje i u isto vreme plače,

Imam osećaj da sam između života i smrti.

Koraci me vode i u mraku vidim siluetu,

Čoveka koga tražim i za koga se molim,

Njegov pogled me je učinio najsrećnijom na svetu,

To je čovek mojih snova, onaj koga volim.

Da anđeo svira u pravu sam bila,

Moj violinista mi daje anđeoska krila,

Sviraj i dalje, pesmom ću te pratiti,

Na kiši ovoj magija će nastati.

-DOBRO RAZMISLI (2012)

Dokle moje reči dopiru,

Dok se u tebi dobro i loše prepiru,

Pričaj mi šta te muči, slušaću,

Mogu to, biće u redu sve ponovo.

Dobro razmisli šta ćeš uraditi

Dobro razumem kada sudbina je teška,

Ali tvoj postupak može uništiti sve,

Ne znam da li slušaš me,

Ali razumem te

I meni isto tako bilo je,

Čak i jedan potez može biti fatalna greška!

-DUG (2012)

Ja nemam gde da pobegnem,

Misli me teške proganjaju,

I celu noć budna sam

Dok drugi lepe snove sanjaju.

Ja nemam gde da pobegnem,

Ja za sve svoje loše plaćam

I ceo život tužna sam,

Sudbini dug vraćam.

Želim da samo ispred sebe gledam

Da ne vidim ništa drugo.

Dok ne shvatim gde pripadam,

Više ne znam da li to želim, da li želim to.

Želim da zamrznem osećanja tu,

Lakše je živeti bez osećanja,

Dok ne prihvatim svoju sudbinu

Da ne mogu pobeći od sećanja.

Želim, želje i dalje u srcu postoje,

Teško je nadati se a želeti lako je,

Dok ne shvatim zašto se roje

Misli teške, odgovoran ko je?

Mislim, mislim o svemu što se dešava,

Više nije bitno da li sam kriva ja,

Dok ne shvatim zašto sudbina

Me kažnjava, da li sam kaznu zaslužila?

-SADA (2012)

Sada budi te sunce jer moje srce nije tu.

Sada zima te hladi i štit ti gradi, daje snagu.

Sada noći su teške i samo greške se ređaju.

Sada dani su užasni i tako hladni, nisam tu.

Sada i za ovaj trenutak živela sam,

Sada, kada sam rekla ono što htela sam,

Sada kada znaš sve zašto ostaješ sam,

Sada, kada sve u meni samo tebi pripada?

Sada kada sam kao leptir poletela do neba,

Sada, kada sam se nečemu ponadala, još mi treba,

Sada sve sam rizikovala i život daću,

Sada, sve bih dala da shvatim, a shvatiću.

A bilo je vremena da otvorim srce ali ne, ne, ne,

Čekala sam pravi trenutak da ti kažem sve, sve,

Taman se u meni vratila nada, nada,

Da bićemo zajedno, ali moram da odem sada...

Sada, sada... Sve tebi pripada... Kao nikada...

-KADA PRESTANE BAJKA (2012)

Da li je moguće kad dođe svanuće da nestane čarolija?

I da zmija svaka kada prestane bajka se u alu ne pretvara?

Da li se jednom desi kad neko pogreši da se opet vrati sve?

I da priča svaka, kada prestane bajka, srećan kraj postane

Kad novi dan osvane?

Niko, više niko, ne zna kraj ove priče,

Niko ne zna da li je kraj srećan ili tužan,

Zanimljiv ili ružan, strašan ili miran, grozan ili divan...

Niko, ne, niko, ne želi da zna kraj priče,

Niko ne zna u priči ko je glavni lik, ko su akteri,

Ko na kraju umreće, a ko preživeće...

Kada prestane bajka zar se sreća svaka u tugu pretvara?

Zar se svako dobro na gore prepravlja?

Najgore prolazi onaj ko ne misli nego predpostavlja...

Posle kiše je sunce, a uvek žalost ide posle slavlja...

Kada prestane bajka...

Ipak ostaje na papiru, na usnama, u glavi,

Preokrenuću bajku, ovo trenutak je pravi...

Kada prestane bajka...

-DATUM (2012)

Davni datum obeležen na starom, starom kalendaru,

Podseća me na tu agoniju, davnu, tihu i staru,

Ne mogu da nastavim dalje, misli su u kvaru.

Prati me u stopu, gde god da krenem muči me,

Još odavno u meni živi i uništava sve,

Ali svakog tog datuma ponovo vrati se.

Svakog meseca, tog jednog dana,

Bojim se i želim da ostanem sama

Sa svojim mislima koje me muče,

Podsećaju na loše, na juče,

Srce drhti, svoj razum gubim,

Ili ću umreti ili ću da poludim,

Polako me muči i ubija

Taj datum kad je počela agonija.

Agonija muči me,

Depresija ubiće me polako, tiho,

To neće znati niko.

-FENIKS SE VRATIO (novembar 2012)

*za priču "Oniks"

U tome je moja superiornost

Što imam pamet, snagu i upornost,

I znam šta hoću, mogu dostići sve

Što pred sebe postavim kao ciljeve.

I kada padnem opet u formu vratim se

I tada niko i ništa ne zaustavlja me,

Ne slušam tuđe reči kada počnu da me guše,

Volju za borbom kada žele da mi sruše.

Kad padnem u komu opet u formu

Vratim se iz vatre kao feniks,

Kad ponestane sreće moje srce neće

Izbledeti, još je crno kao oniks.

Misli moje gore kao feniks

Kad se rodi uoči zore.

Život kao trn bode moju dušu,

Kao oniks crn.

Feniks se vratio, dosta je patio,

Svoj život će živeti, za druge umreti.

-PLAVA RUŽA (novembar 2012)

Nad rekom savio se most, zeleno drveće svoje grane pruža,

Sunce se krije iza oblaka, baca zrake ka vrtu ruža.

Nad vrtom nadvio se mrak, mesec svoju lepotu sad pruža

Ka ružama, sve su crvene,

Samo jedna je plava ruža.

Ona sjaji sjajem plavim,

Njena slika ostaje u glavi,

Jedinstvena, na svetu jedina,

Malo kome poznata.

Plava kao nebo, kao jezero,

U njenim laticama svetlo se sakrilo,

Kao reka, okean i more,

Plava ruža sijaće do zore.

Nebesko plava, sunce zasenila,

Noćas je pupoljke svoje otvorila,

Na mesečini svetluca tiho,

Krije se negde pa je ne vidi niko.

Plava kao nebo, kao jezero,

U njenim laticama svetlo se sakrilo,

Od kišnih kapi štit pruža,

Jedna jedinstvena - plava ruža.

Nebesko plava, sunce zasenila,

Noćas je pupoljke svoje otvorila,

Sakrila se među crvenim ružama,

Sjaji sama, tako posebna...

-JEDAN TRENUTAK (2012)

Srušiću svoje snove, temelje svoje duše,

Drugi mi kradu život, drugi mi volju ruše,

A ja nisam dobro, sve želim, ali snaga

Fali mi da se oduprem svim iskušenjima.

Jedan dah još preostaje

I tada sve ovo nestaje

I sve što sam ikada uradila će

Pasti u vodu, sve nestaće.

Jedan trenutak još živim

I tada prestajem sve da krivim

I svi koje sam volela tada će

Plakati, moja duša nestaće.

Srušiću sve zamkove oko svoje duše

Ne mogu da dišem kada strahovi me guše,

A ja nisam dobro, polako me snaga

Izdaje, opet na dno vraćam se.

-LEDENO PROSTRANSTVO (decembar 2012)

Prostranstvo leda pruža se ispred mene,

Okovi od leda kao da stežu ruke ledene,

Sve postaje samo prolaznost, postaje samo legenda,

Što u snegu je izgubljena, pod ledom nestala.

Ne verujem da će sinuti sunce da otopi led,

Ništa ne može promeniti taj snežno-beli svet,

Sa drveća padaju inje i ledenice,

Možda padnu na mene i ubiju me.

Svetluca sneg na suncu koje se promalja,

Iza tmurnih, sivih oblaka,

Ka ledenom prostranstvu gledam kao prema moru

I čekam ledenu zoru.

Svetluca sneg, da li samo čini se

Da ledeno prostranstvo nestaje,

To je samo polje smrti, izgubljena sam u njemu,

Došao je kraj svemu.

Lutam kao izgubljena,

Moji koraci su nestali,

Ne znam više kuda idem,

Zraci sunca su prestali.

-NE PRAVI SE DA SI ANĐEO (2012)

Da na litici stojim ti bi me gurnuo,

Da od zime zadrhtim vodom bi me polio

I kada bi smeo ti bi me ubio,

Razum si izgubio.

Da na litici stojim ti bi me gurnuo,

Da od zime zadrhtim vodom bi me polio

I kada bi smeo ti bi me ubio,

Ne pravi se da si anđeo.

Ne želim više da slušam tvoje reči

Shvatila sam da to su samo laži,

Ne može jedno dobro delo

Nizove duge greha da ublaži.

Saznala sam za namere tvoje,

Dugo ih kriješ, a ja nisam glupa,

Uništićeš me kad najmanje se nadam,

U oči me gledaš a srce ti jače lupa.

Odlazi odmah, izdajice jedna,

I spusti pogled, ne gledaj me tako,

Još uvek nisam potpuno luda,

Uništiti me nije baš lako.

Tvoja duša puna je zlobe,

A praviš se da si anđeo,

Jesi li normalan, zašto to radiš,

Sve pretvaraš u pakao.

-NEBESKA SUZA/ SKY TEARS (proleće 2012)

Zašto nebeska suza teče niz moje lice?

I zašto me gledaju poput nekog ubice?

I zašto me mrze, zašto im smetam zbog sitnice?

Osećam se jadno, padam poput ranjene grlice.

Ljudi su drugačiji nego pre,

Na miru ne ostavljaju me,

Zar duša moja od njihovih vredi manje,

Oni su krivi za moje loše stanje.

Čak i nebo plače umesto mene,

Srce biće tvrđe i od stene,

Kiša pada kao suza niz moje lice

A ja ležim poput ranjene ptice.

Why sky tears are falling on my face?

Can anybody hear my prayers?

Why people hate me, this really hurts,

Now I am dying, I am broken like a bird.

Why sky tears are falling on my face?

I am nothing, I am nobody in empty space.

Rain is falling, I got no tears in eyes,

Sky is crying cause one more bird dies.

Like bird am I.

-KAD MI BUDE NAJTEŽE (2012)

Daleko su ljudi koje poznajem,

Daleko su lica kojima se radujem.

Više nemam nikog ja, oko mene samo tama koja mi srce reže,

Kome da kažem ja, kome da se požalim kad mi bude najteže?

People who I know are so far.

People who I know don't know where am I.

I have nobody, everywhere is just a darkness which my heart kills.

Whom I can tell, whom to ask for help when I become ill?

Daleko su ljudi koje poznajem,

Daleko su lica kojima se radujem.

Otišli su, otišli odavde,

Poneli snove i sve svoje nade.

People who I know are so far,

People who I know don't know where am I.

They are gone, I'm alone here,

In dreams and hopes I still live.

Srešću ih možda jednog dana,

Možda se vrate i neću biti sama,

Lažne nade, lažni, pusti snovi,

To više nikad neće da se ponovi.

-NE GLEDAJ (2012)

Te sjajne zvezdice na vrhu zgrade

Oči pune suza, oči bez nade,

Ma koliko te rane bole

Samo te molim ne gledaj dole, ne idi dole.

Ovaj će anđeo poleteti dole, pašće u vrelu lavu pakla,

Ovaj će anđeo slomiti krila, razbiće ih kao da su od stakla.

(Ne želim da stojim ovde, ne želim ovu prazninu,

Volela bih da ne odem dole već da poletim u daljinu.)

Ova će duša poleteti u prazno,

Njena duša samo traži mir,

Ova će duša ljudima na zemlji

Prirediti krvavi pir.

(Bože, samo mi oprosti, ovo nije namera moja,

Pretvorila sam se u ovo, ne, ja nisam svoja...)

Ovaj anđeo leti bez krila,

Raspuštene kose kao vila,

Da li je ruka spasa tu

U poslednjem trenutku?

(Bestraga, da li je kasno vratiti se sada?

Bolni uzvici iza mene kažu da postoji nada.

Strah! Šta uraditi? Ruka me vuče ka sebi.

Pusti me... Ne, uzmi me... Smrti, ne dolazim k' tebi...)

-U NEČIJIM SRCIMA (2008 ili 2009)

Prvo jutro posle oluje

Samo ptičiji cvrkut u daljini se čuje,

Al' opet naviru suze kao kapi kiše,

Počinje vetar, duva sve više i više.

I opet oluja, ne želi da stane,

Na mojoj duši otvaraju se rane,

Čak i zaboravljenih ljudi bar se neko seti,

A ova ptica neće nikad da poleti.

Život morem nosi izgubljenu lađu,

Izgubljene duše uvek mesto nađu

U nečijim srcima, u nečijim mislima.

Život morem nosi izgubljenu lađu,

Izgubljene duše uvek mesto nađu

U nečijim snovima, u nečijim sećanjima.

-OSTANI (avgust 2012)

Ne želim da zaspim jer dobro znam

Kada se probudim ti ćeš biti san.

Ne želim da spavam, želim da si tu,

Živećemo zajedno u najlepšem snu.

Moraš otići... Ne želim da te pustim.

Ako te pustim nećeš se vratiti.

Odlaziš... To radiš na svoju štetu,

Znaš da ćemo oboje patiti.

A naša ljubav bila je magija,

A sada ostaću ovde sama ja,

Kristalne suze lice sad mi hlade,

Šta je to što moju ljubav krade.

-ZAROBLJENIK NA SLOBODI (avgust 2012)

Pogled luta, srce kuca, ovog puta okov puca.

Pogled u daljinu luta, srce tako brzo kuca,

Ja sam slobodna, ovog puta okov će nestati,

Okov puca jer sam slobodna!

Svaki zarobljenik željno iščekuje dan

Kada je sloboda pred vratima,

Kada može da radi šta želi

I besciljno luta satima.

Svaki zarobljenik samo sebe krivi,

Više čak i ne vidi razlog da živi,

Ali kad se otvore vrata slobode

Zarobljenik samo jedva čeka da ode.

Ko zna gde me život vodi, ja sam zarobljenik na slobodi.

-OKOVI SUDBINE STEŽU NAJJAČE (2013)

Ne treba mi sunce, ostavi mi ovo nebo,

Mrtvilo mojih misli

I rane od okova sudbine

Koje stežu moje hladne ruke.

Ne želim tu toplinu, moje srce je hladno,

Stegli su me metalni okovi,

Misli, telo, maštu, pa čak i ovo srce,

Ovo je stvarnost, to su stvarne muke.

Iscrpljene ptice na krvavom nebu

Lete, moja duša u tišini plače,

Te ptice nada mnom dobro znaju

Okovi sudbine stežu najjače.

Te ptice lete do iscrpljenja,

Ka smrti, nema bežanja od sudbine,

Tragovi krvi oko mene govore

Okovi sudbine stežu najjače.

Krvavo nebo postaje crno,

Mesec se budi iz mrklog mraka,

Sunce nek' ode, ne treba mi, neka ga sakrije noćna raka.

Krvave ptice padaju dole,

Strele ih probadaju u srce,

Okovi stežu, rane me bole,

Jedna po jedna ptice pašće sve.

Krvavi lanci vuku na zemlju,

Poslednja strela u nebo skače,

Poslednja ptica u ponor pada,

Okovi sudbine stežu najjače.

-NEK' RADUJU SE (septembar 2009)

*pisano za Kaću Disko Bebu

Danas svaka zvezda sija, danas svaka reč prija,

U godini najlepši dan je tvoj rođendan.

Sunce sija sa istoka kao zenica tvoga oka,

Za slavlje vreme je, sve to za tebe je.

Hajde sada srećna budi, vole te svi ljudi.

Nek' raduju se zvezde, mesec, sunce,

Samo neka je srećno tvoje srce.

Nek' raduju se svi ljudi

Samo ti srećna budi.

-OTIĆI ĆU DALEKO (2008)

Evo još jedan dan se završava

I ceo grad može mirno da spava,

Ja oka ne mogu ga sklopim

A ni o čemu da ne mislim.

Hoću da prestane, sve da nestane!

Otići ću daleko, uhvatiti sunca zrak,

Ah, kad bi bio tu neko da prestane ovaj mrak,

Sunce tamo lepše sija, bar ja mislim tako,

Tamo mi više prija, al' otići tamo nije lako.

Evo još jedan dan je pri kraju

A moju želju već svi znaju,

Ja oka ne mogu ga sklopim

A ni o čemu da ne mislim.

Hoću da prestane, sve da nestane!

-NEMAM SNAGE, MORI (2008)

Gledam te nekako drugim očima

K'o da mi više nisi drug,

Oda me lasta što ode za jug

To da sanjam te noćima.

Sanjam te noćima, gledam danima,

Ali tebe to i ne zanima,

Sanjam te noćima, gledam danima

A znam da te ne zanimam.

Nemam snage, mori, to što srce zbori,

Da ti kažem što srce zbori,

Nemam snage, mori, to što srce zbori

Da ti kažem ja.

Kočije odlaze sada niz put,

Oči mi plaču, odlaziš ti.

Više te nikada neću videti,

O, da li si bio na mene ljut?

Kočije staju... Izlaziš ti...

Ideš ka meni... Ne odlaziš...

-SELO MOJE, KAD BI BILO TU (2008 ili 2009)

Nad Srbijom pada veče, slušam Moravu kako teče,

Na obali vidim rode, na Moravi kraj zlatne vode.

Na sred vode ptice sreću, u svom srcu osećam sreću,

Nad Moravom mesečina, nema nikog - vlada tišina.

Selo moje, kad bi bilo tu da pronađem utehu,

Da opet vidim svoj kraj i vetra zagrljaj.

Slušam šum reke, zamišljam gradove daleke,

Da opet vidim svoj kraj i vetra zagrljaj.

Sever je sve bliže, u Paraćin se stiže

Ćuprija je tu blizu, Jagodina u zlatnom nizu.

Selo moje je južnije, mesto mi najmilije,

I Kruševac, carski grad, što poznat je i sad.

Tu su sela i gradovi, zadovoljni su ljudi svi,

Gleda Juhor sa visine sela, gradove, doline.

Ponovo sam kraj Morave, od nje sve počinje,

Gotov je i ovaj dan, moj kraj je moj san.

Selo moje, kad bi bilo tu da pronađem utehu,

Da opet vidim svoj kraj i vetra zagrljaj.

Slušam šum reke, zamišljam gradove daleke,

Da opet vidim svoj kraj i vetra zagrljaj,

I Morave sjaj.

-SRCE NAJBOLJE JE ORUŽJE (2012)

Kao lav boriću se, bez borbe predati sve neću nikad više.

Valjda neću da odletim kad na čelu osetim prve kapi kiše.

Biću hrabra, boriću se, ništa neće zaustaviti me

Noćas kada kiša k'o iz kabla lije,

Po njoj ja hodaću, tiho pesmu pevaću

I voleću, jer srce najbolje je oružje.

Kao senka ja te pratim, u svom mračnom svetu patim,

Dok te u zamku svoju ne uhvatim.

Znam da kišu ne voliš ti, zato ću te namamiti

Napolju po pljusku, po oluji.

Iz mojih kandži se nećeš izvući živa,

Znaš ti dobro što si mi kriva,

Zato što ne daš da te imam ja.

Ti si kao leptir koji sleti mi na dlan,

Ali kada sklopim ruke doći će ti sudnji dan,

Imala si prilike da moja budeš ti,

Od mene drugu priliku nećeš dobiti.

Na slobodu zaboravi, moraš mene da voliš,

Ako želiš da nestanem moraš da se boriš,

Ali svejedno pobednik sam ja.

Ne predajem se!

Izaći ću iz tvoje senke,

Izaći ću iz tvojih kandži,

Pa novu žrtvu traži, ili u tami nestani.

Samo prestani!

Proganjaš me svaki dan, ne, nisi normalan.

-KADA ODEM (2012)

Još jedan dan bliža sam kraju,

Danu kada nit pukne na pola.

Tamo negde je sve kao u raju,

Nema tuge i nema bola.

Još jedan dan odlasku sam bliže,

Dobro znam, osećam kad srce boli,

Na tvom licu suza suzu stiže,

Odlazim a i dalje te volim.

Kada odem povratka nema,

Kada odem da li pamtićeš me,

Podižem pogled, gledam prema

Prema tebi, ovo suviše teško je.

Kada odem ostaćeš sam,

Kada odem srce slomiću ti,

Više nikom srce ne dam,

Njegov vlasnik samo si ti.

Kada odem suze zadrži,

Kada odem život nastavi,

Pa šta bude, sve ti izdrži,

Uz tebe uvek biće svi.

Kada odem bar me isprati,

Kada odem zagrli me jako.

Odlazim ja, neka sreća te prati,

Sve u životu neka ti ide lako.

-U NOĆI OVOJ (2011)

Sunčev zalazak obasja mi lice, smetaju mi sve ove sitnice,

Ostaju puste sve ulice, srce puca kao na violini žice.

Tvoje lice kao mesec sija, ni meni ova tišina ne prija,

A samoća kao grom ubija, bez tebe tonem ja.

U noći se ovoj čuje samo tišina,

Zove te moje srce kao violina,

Ako ne dođeš, vrištaću.

U noći ovoj kao nikog da nema,

Gledam kroz prozor i hvata me trema,

Nema te ovde... Plakaću.

-LEDENI POGLED (2011 ili 2012)

Ovaj pogled što kao pretnja boli

Meni je upućen,

I svaku noć na ranu pomalo soli

A pobeći ne smem,

Moje srce je ludo, uvek te voli

A kraj tebe umirem,

Ja znam da će neko i za mene da moli

I zato moram odavde

I zato bežim odavde.

Duša se ledi pod tvojom hladnom osvetom

I zato sve radim šapatom, nečujnim korakom.

Kao da trčim u krug, ti mi kradeš snove,

Greške kao što je ova ne smeju da se ponove.

Ledeni pogled kroz srce lako probija,

I kao da me ubija, srce mi razbija,

Kao da trčim u krug, ti mi dušu kradeš,

Kad jednom spasem se više prići mi ne smeš.

-UM PRAZAN JE (2013)

U pogrešnom trenutku živim ja

Još uvek svet navikao se nije,

Da postoji kraljevstvo

Što u mojim mislima sada se krije.

Ignorišem reči sve, u tuđim mislima neka odzvanjaju,

Oni koji maštaju nikad snove ne dosanjaju,

Ne slušam tuđe korake, slušam muzike taktove.

Više ne dotiče me sećanje, zaboravila sam sve.

Um prazan je.

U pogrešnim sam očima zalutala

Živim u očima neprijatelja,

Drugi mi kroje sudbinu,

To čak i nije bila moja želja.

U pogrešan život sam upala,

Znam da ovo nije moje pravo lice,

Prinuđena sam da izdržavam

Kaznu ovu iza zatvorske žice.

-ZIMA (2008 ili 2009)

Napolju je sneg a ja sam kraj kamina

A u duši mojoj vlada tišina,

Uz topao čaj i priče predaka

Za mene lepa je zima svaka.

Pada, pada, pada prvi sneg

Kroz prozor se vidi snežno-beli breg,

Topla soba sada treba svima

Jer je počela zima.

Sneg je prekrio sve planine,

Gradove, sela i doline,

Uz topao čaj i priče predaka

Za mene lepa je zima svaka.

-GRAD MRGUDA (2011 ili 2012)

Ja sam pesimista, ne verujem u čuda,

Neću ti reći gde kad me pitaš kuda,

Ovo je grad mrguda.

Ta tmurna lica videćeš ti svuda,

Dolaze svakog dana niodkuda,

Ovo je grad mrguda.

Počinje novi dan, sunce kamenjem ja gađam,

Sa susedima svojim svaki dan se svađam,

Najlepše vreme je kada kiša lije,

Nema tračarenja - svako tajne krije.

Kad oblačno je tad donekle smo srećni,

Menjali bismo za zimu svaki dan prolećni,

U našem svetu dosadne su boje

I crne misli po glavi nam se roje.

Ujutru odmah glasno muziku ja puštam,

Primedbe drugih ljudi neću ni da slušam,

U ovom gradu svi ljudi takvi mi smo

I svi bi rekli da normalni nismo.

Na svakom mestu uvek skoro svako svakom smeta,

Kao da žive duše nema usred leta,

Ništa mi ne traži jer ništa neću dati,

Samo pravi mrgud sve će to izdržati.

Optimisti dobrodošli nisu, pesimisti poželjni su,

Ovo mesto ima svojih mana... (o tome ćemo drugog dana).

-MELODIJA (jul 2021)

Kad držiš me za ruku tada sam sigurna,

Ali to nije moj put, negde drugde ja pripadam,

Umetnik zarobljen u sopstvenim mislima,

Želi da zagrli svet svojim notama,

Umetnost znači biti slobodan.

Melodija...

Prati me do nedođije,

Da li se usuđuješ?

Od početka do kraja sveta umetnost ima moć

Da te baci u ponor, da osvetli najcrnju noć,

Gde god da me vodi pratim je

Jedino njoj zauvek verujem

Moja duša ne postoji bez nje.

-SANJAR (maj 2021)

Omamljujući zvuk u sred tišine

Večita borba svetla i tmine.

U ruke sna ja prepuštam se,

Želim da vidim gde će odvesti me.

Rukama svojim želim dostići svemir,

Zvezde trepere kao duša kad oseti nemir,

Mistična sila lagano poziva me

Da je pratim u okrilju noći ove.

Tu gde san počinje

Kosmos svoje odaje otvara,

Tu postojim, tu sam sigurna,

I jedino kao da ovde pripadam.

Put kojim hodam nestaje,

Ruši se pod mojim nogama,

Izgleda da zauvek ostajem

Izgubljena u zemlji snova.

Sama u tom univerzumu,

Da li je kasno da se vratim na Zemlju

Dok me san u potpunosti ne proguta?

Sama u sopstvenom svetu,

Sa pravom na poslednju želju,

Da srce sanjara prestane da luta.

-DEVOJKA SA DVA LIKA (septembar 2021)

Vatra juga zarobljena

U hladno plavim očima,

Oko nje leluja muzika

Devojka sa dva lika.

Cvet koji boje menja, uvek u punom sjaju,

Redak cvet koji je rođen u maju,

Vatra u srcu i led njenih očiju

Kao da se večito sukobljavaju.

Britkoga uma, ta vladarka harizme

Da nasmeje svakoga ume,

Ali samo retki će zagledati dublje

Duboko u očima gde tajne krije.

Koračaće sigurno, držati glavu gore,

Poklanjaće osmeh, zaključati srce,

Kao ptica ona obilazi prostranstva

Dok svoj savršeni kutak ne nađe.

-DISKUTABILAN KOMENTAR (mart 2021)

*nezavršena

Kao otrov sad se širi, do kosti sve se raspada,

Zalud blokiraš um kada duša prva strada,

Ono što ubiće te je tvoja sopstvena gorčina,

A drugima ostaje pucanj i ukus krvi u ustima.

Okriviš ceo svet, samo da ti nikad nisi kriv,

Nisi ni u stanju da obuzdaš sopstveni poriv,

Budale poput mene i dalje tvoje mišljenje slušaju

A budale poput tebe nas ni bićima ne smatraju.

Očekuješ da bude bolje, pri tom misliš tebi,

Koga briga za svet, važan si jedino ti

I kada Vašem Veličanstvu nešto ne odgovara

Sledi lavina mržnje koja sve ostalo zatrpava.

Ali ti dišeš, pričaš, gledaš, osuđuješ,

Pišeš, podcenjuješ, iznosiš mišljenje,

Pljuješ po svemu, podsmevaš se, likuješ,

Poniziš, ceriš se, psihički ubiješ.

Dokle? Koliko puta ćemo prolaziti kroz to

Dok ne shvatiš da tvoja tortura je naše ubistvo!

Društvo proglasiće te velikanom, moralni sud krivim,

Ne mogu da poverujem u kakvom društvu živim,

Ni cijanid nije gorak kao tvoje okrutne reči,

Izgleda da ja nisam jedina koja bi trebalo da se leči.