Osoba sa četiri različitih ličnosti

  

Nisam neko ko voli da deli svoj privatni život na društvenim mrežama, delom zato što nisam socijalno aktivna osoba pa i ne izlazim često iz kuće (i ne, ma šta mi drugi pričali ne bih to menjala, aktivnost socijalizacije mi crpi puno energije čak i u malim dozama), a delom zbog toga što se moj život dosta svodi na unutrašnji svet, koji preferiram da eventualno podelim u pričama, indirektno. Svakako, pošto nisam (nadam se da nisam) egoista onda u mom životu ipak mora da bude socijalne interakcije, te se trudim koliko mogu da pokažem tu prijateljski nastrojenu stranu bez obzira na svoju introvertnost, mada me najiskrenije nervira situacija tzv. "muvanja" preko poruka, naročito jer uvek naglasim da me dotični aspekt života ne interesuje u stvarnom životu. Smatram površne konverzacije gubljenjem vremena, ali predpostavljam da je društvo naviknuto na taj sistem gde nema diskusija na neku temu ili razgovora o dubljim osećajima, izgleda da smo se svi otuđili jedni od drugih. Meni je svejedno, ionako preferiram da "čitam" ponašanje osobe, njenu energiju, njen glas i njen govor tela a ne reči, tako da ne moraju ništa da mi kažu a ja to već nekako znam. Postoje stvari koje želimo da neko primeti, a opet ne želimo da ih otkrijemo pogrešnoj osobi zbog mogućih posledica. Ima i situacija kad osobe koje su odgovorne da nam izađu u susret ignorišu to što se dešava (bilo da su u pitanju roditelji, staratelji, učitelji, doktori, policija...) i onda nas ostave još bespomoćnijima. Možda sam i ja tako želela da neko primeti neke stvari, ali sam se plašila da ću delovati kao neko ko traži pažnju, ko traži sažaljenje ili kao predramatična osoba. Vala, odista se tako i završi, na ovom svetu kao da se samo mrtvima priznaje da nešto nije bilo kako treba, ali nije kao da to njima mnogo znači posle svega. U našem svetu je logičnije plakati zbog razbijene vaze nego pomeriti vazu sa ivice stola pre nego što padne.

 Eto, počela sam uvod o privatnom životu i završila sa sasvim drugom temom, nadovezivajući se na predhodnu rečenicu i spajajući ih u fluidnu celinu. Tako stalno radim kad pričam sama sa sobom i kada pišem. Kada pričam sa ljudima obično zamuckujem (delom i zbog socijalne anksioznosti jer se uspaničim), ne mogu da završim izlaganje, osećam se kao da je osoba nezainteresovana za to što pričam pa me to obeshrabri da nastavim. Kao da me niko ne uzima za ozbiljnog sagovornika, dobijam utisak da me neko smatra smotanom osobom koja lupa gluposti, dok ja zapravo stojim iza koncepcije onog što (pokušavam da) prezentujem. Prilagođavanje drugima i vrednovanje njihovog mišljenja u tom slučaju mi donosi više štete nego koristi, trudim se da budem bolja drugima da bih imala osećaj kako sam dovoljno vredna, zato analiziram kakve reakcije drugi imaju prema meni jer želim što realističniju sliku. Moje zapažanje je da ja skoro uopšte ne ostavljam utisak, a čak i kada ostavim obično to nije nešto pozitivno. Umesto umetnika filozofa sa nekoliko delova ličnosti obično ostavim utisak bezlične, dosadne, smotane, glupe osobe, još se tome doda i onaj podsmeh iz detinjstva i konstantno podcenjivanje, tako da me uopšte ne čudi što imam socijalnu anksioznost i što mi se to meša i u druge aspekte života.

 Htela sam da ovaj članak bude nešto kao leksikon, predpostavljam da filozofski deo moje ličnosti više voli diskusiju o bilo čemu nego o neobaveznim stvarima. Možda stvarno i jesam dosadna, ali ne zbog nedostatka ličnosti već zbog suviše komplikovane ličnosti koju ne mogu da iskažem na pravi način. Već sam pisala u priči "Unutar haosa" da od detinjstva u glavi imam četiri ličnosti koje su zadužene za različite aspekte psihe, života i različita interesovanja, um je sam po sebi podelio sve na celine kad nije znao šta će. Prošle ili preprošle godine sam radila test ličnosti (nekoliko puta sa nekoliko različitih mesta) i dobila rezultat da sam INFJ tip ličnosti, mnoge neobične stvari koje sam radila su konačno imale više smisla, jer su zapravo normalan deo funkcija tog tipa ličnosti. Introvertna intuicija je u redu, s tim da su meni lično misli postale previše haotične zbog psihičkog stanja, sviđa mi se što koristim logiku i osećaj podjednako, dobro je što razmišljam unapred pa često "predvidim" sled događaja (to su samo posmatranje i povezivanje, nije nikakvo predviđanje). Ipak, zbog te iste funkcije ne osećam trenutni momenat jer mi je mozak programiran na budućnost, a i često se preopteretim nekom vrstom posla koji moram da završim do roka koji sam postavila sebi. Da se ne lažemo, zbog te funkcije konstantno planiram određeni čin o kome sam pisala u ličnijim pričama, uvek imam u planu da će se to desiti "uskoro, u budućnosti" i tako nekako nastavljam sa ovom prokletinjom. U više navrata sam poželela dovoljno spontanosti da me bude briga šta će drugi posle toga, nije da sam mnogo brižna ili da mi je više stalo (ako govorim o najbližim osobama one su jedan od razloga zašto jesam tu gde jesam, tako da tu odavno nema ljubavi), sve se svelo na odgovornost prema nekome i potrebu da se niko ne uvredi. Za jednog umetnika je život bez slobode misli i stvaranja ravan smrti, a upravo se tako i osećam već godinama, kao da nešto fali (ne neko u smislu ljubavi, već nešto što ne mogu odrediti) i kao da sam zarobljena.

Još jedna stvar koja me pomalo nervira kod mog tipa ličnosti je introvertno razmišljanje, jer je nezgodno objasniti nekom poentu zamišljenog, naročito kod apstraktnih stvari, a i delujem kao da sam glupa iako razmišljam u svakom trenutku. Mozak je konstantno preopterećen i sa po nekoliko različitih misli u isto vreme, bilo ličnih stvari, bilo u vezi pitanja čovečanstva i njegovog fukcionisanja, ili pak religije i njenih pozitivnih i negativnih strana, do zamišljanja različitih scenarija. Ovo poslednje me u isto vreme smiruje i uznemirava, a veliki je problem što volim da mi je čak i sanjarenje realistično sa sitnim detaljima, i obično ne sanjarim o pozitivnim stvarima, svaki detalj mi je bitan za kompletnu celinu.

 Ne znam kako bih opisala sebe da moram a drugi ljudi, izgleda, bi to još teže umeli (osim ako ne računamo već pomenute izraze). Volela bih kada bi me iko u životu stvarno upoznao i da pomisli da sam bar malo zanimljiva osoba, ali znam da ljudi vole jednostavnost i neku izraženu stranu ličnosti, što kod mene nije slučaj jer je svaka strana skrivena u početku, a znam da su sve suprotne jedna od druge, pa bih delovala kao da sam dvolična osoba, a zapravo ne mogu stalno da zadržim jednu stranu jer se baš ta ličnost nekom sviđa a druge ne, niti želim takvo ograničenje. Volim da svoja interesovanja pokažem kroz praćenja stvari koje me zanimaju na društvenim mrežama, ali mi je dosadno da to potenciram u svojim objavama, moj lični ukus je samo moj pa ne volim da se hvalim time, onda gubi svoju draž. Isto je i sa mojim delima, ne želim da ih tretiram kao proizvod koji ću promovisati do besvesti, jeste da nemam mnogo čitalaca ali verujem da će jednog dana neka osoba naleteti na neki od profila gde su priče i da će joj se dopasti to što pročita. E, ta jedna osoba koja bi zaista uživala i razumela delo bi mi vredela više od toga da budem "popularni autor". Razumevši moja dela, ta osoba će razumeti i mene što je, ma koliko mi je mrsko to da priznam, uvek bila podsvesna želja - da mi neko veruje, da shvati moju poentu i da me ne osuđuje zbog stvari koje kažem i uradim. Želim da verujem da ću kroz umetnost jednoga dana u tome i uspeti, makar i nakon svoje smrti.