Promašen život... bukvalno.

Davne 2012-te godine, negde na početku treće godine srednje škole, napisala sam pesmu "Missed life" (Promašeni život). Izgleda da je ta pesma sada ipak mnogo istinitija nego što je delovalo u tom trenutku. Osećala sam još i tad da nešto nije pošlo kako treba, ali sada sa dvadeset-pet godina ta pesma ima mnogo jače značenje. Izgleda... da sam pogrešila u svemu.

 Ne govorim ovde o standardnom ljudskom upoređivanju sa drugima i osećanju kao da naš život nije dovoljno dobar u odnosu na druge ljude, kao što je to obično slučaj, već o precenjivanju sopstvenih kapaciteta, pri tom mislim na zdravlje. U toku detinjstva nisam previše razmišljala o tome kako će se nelečenje tada tek blagih simptoma odraziti na budućnost, a ni odrasle osobe oko mene nisu uzimale to za ozbiljno, čak je u nekoliko navrata ispalo i da sam lažov jer sam konstantno pričala da sam bolesna/prehlađena, a zaista i jesam bila. Možda mi je to do neke mere usadilo potrebu da me neko shvati za ozbiljno, makar i morala dugo da čekam na to, jer sama nisam ništa mogla preduzeti po tom pitanju (nisam imala zdrastvenu zaštitu u tom periodu, a ni sada je nemam već godinama), a situacija se lagano pogoršavala kako je vreme prolazilo. Kamo lepe sreće da sam sve izmislila i slagala, a da je zapravo sve u redu - mogla bih da živim sa tim. Ovako me više boli jer sam govorila istinu, ali su me ignorisali. Nije to ništa novo ni za druge stvari u životu.

 U našoj kući smo se oduvek lečili alternativnom medicinom i lekovima koji se mogu dobiti bez recepta, no dotični princip je služio više da zamaskira ili ublaži problem nego da izleči. Vremenom su ti zdravstveni problemi postajali hronični, i kod mene i kod mojih roditelja, znatno nam otežavajući funkcionisanje u životu. Moj najteži zdravstveni problem je svakako psiha, koju mnogi ni ne uzimaju za ozbiljno kao zdravstveni problem, ali mi je ona doslovno uništila život - depresija mi ispije energiju i onemogućava mi ikakvu veliku promenu u životu (što je jedan od razloga zašto nisam otišla na fakultet), nemam potrebu za socijalizacijom i ljubavnom vezom, osećam se kao da sam godinama mrtva i tako se i izjašnjavam, ionako sam već više puta bila i na toj tački da je smrt mog fizičkog bića blizu. S druge strane, (socijalna) anksioznost me uspaniči od svega i svačega, i to ljudima oko mene smeta i ljute se na mene zbog toga. Uz to mi stvara i probleme sa stomakom, to mi je od petog razreda stvaralo dodatne probleme u školi jer se stomak uznemiri kada je neko u blizini, a i dan-danas imam isti problem, pa me to dodatno uznemiri čim izađem iz kuće, te preferiram da ne idem nikuda bez preke potrebe. Nedavno je počelo da me sustiže i udaranje glave od dvanaeste godine, evo već neko vreme planiram da snimim glavu da li imam oštećenje mozga od udaraca koje nanosim sebi u toku napada panike, glavobolje postaju sve intenzivnije i došlo je do blagog slabljenja vida i gubitka koncentracije i težeg pamćenja, moguće je da su ti udarci uzrok.

 Bila sam opsednuta time da ne smem da imam i jedan jedini izostanak, ne znam ni kako mi je usađena ta fiks ideja. Jedna od mojih teorija je da sam htela da budem ravnopravna sa ostalom decom, ali sam zbog viška kilograma i ćutljive prirode bila konstantno degradirana i ignorisana, imala sam iluziju da će me više ceniti ako sam stalno prisutna, i to je važilo za obe škole. Mnogo puta sam dolazila u školu i sa povišenom temperaturom, bolovima, mučninom, u srednjoj čak i pod blagim uticajem tableta i alkohola koje bih uzela veče pre toga, a neretko i sa ranama koje su zahtevale ušivanje, što ja nikad nisam radila jer puštam ranu da zaraste sama ma koliko bolela, a bolele su vraški u nekoliko navrata. U jako retkim slučajevima bih ostajala kod kuće zbog bolesti, svakako ne bih nikom preporučila da izigrava heroja jer se za to ne dobija ama baš nikakvu nagradu. Doduše, bilo je reči da u srednjoj školi učenici bez izostanaka dobijaju besplatan prevoz za narednu godinu (škola ima organizovani prevoz jer je udaljena od grada), meni bi to značilo jer su mi roditelji bili nezaposleni i nismo imali novčanih primanja. Ne znam za druge učenike, ali ja to nisam dobila. Još sam u četvrtoj godini kao budala plaćala autobus za prvo polugodište a išla sam pešice u školu zbog gužve u autobusu, samo sam na svoj osamnaesti rođendan ušla kada sam išla na popodnevnu nastavu, i vozač zamalo da me izbaci jer nisam ponela UPLAĆENU knjižicu za autobus, nisam je ni nosila kad sam već išla i vraćala se peške. Inače, popodne se nikad nije tražila knjižica, ne znam što je i on našao da me ponižava, i to baš na taj prokleti osamnaesti rođendan. Baš lepa uspomena.

 I tako, vremenom sam zaradila nekoliko bolesti koje se vremenom pogoršavaju, a još sam počela da paničim od odlaska kod doktora tako da, izgleda, nema ništa od lečenja. Skupila bih snage da odem do psihijatra, ali ozbiljnijeg i stručnijeg nego onog kod kog sam otišla jednom u toku anoreksije a dobila nezainteresovanost i pitanja koja nemaju veze sa mojim trenutnim stanjem, čisto da konačno dobijem stručnu dijagnozu jer me niko ne shvata ozbiljno iako pratim i proučavam svoje stanje godinama. Pisala sam o svom stanju u pričama poput "13 smrti", ako smatrate da je to oličenje psihički zdrave osobe onda ne znam da li ja lažem ili i vama nije dobro, stvarno ne znam. Glasovi u glavi mi stalno govore da mi niko ne veruje i da ljudi misle da sam dosadna, ne mogu više da ih podnesem - u isto vreme znam da imam problem, a glasovi mi kažu ili da  nisam dovoljno u lošem stanju da potražim pomoć, ili pak da bih uzalud trošila nekom vreme jer se nekom poput mene ne može pomoći. Zato bih i volela barem snimak glave ili dijagnozu stručnijeg psihijatra, treba mi dokaz ne samo za ljude oko mene, već i za glasove iz moje glave. Ti glasovi su, koliko sam ja došla do logičkog zaključka, kreirani po rečima i osuđivanju pojedinaca od strane društva koje nas okružuje. Naravučenije, oni su refleksija moje percepcije našeg društva, nešto je nastalo iz mog ličnog iskustva a nešto iz tuđih iskustava, i stoga imam problem da verujem ljudima i da se osećam prijatno u njihovoj blizini, osećaj nelagodnosti je uvek prisutan zbog uverenja da je koncept osuđivanja utemeljen u društvu. Eto, znala bih stručnije da objasnim psihijatru stanje stvari i da mu eventualno olakšam pri davanju dijagnoze, osim ako i on ne pomisli da lažem kao i svi ostali.

 Nedavno sam imala kratku diskusiju sa jednom religioznom osobom o konceptu suicida; naime, ta osoba me je pre neku godinu na neki način osuđivala zbog mojih suicidnih misli (kao da je to nešto što može da se tek tako kontroliše), uporno mi nametajći svoje mišljenje da je to najveći greh. Znam da će kad-tad ovo pročitati, i ne volim da delim konverzacije koje imam sa drugim ljudima zbog njihove privatnosti pa tako da neću zalaziti u detalje, ali me je određeni stav te osobe ostavio u čudu - pošto je podelila nešto u vezi toga da bi osobe koje govore o suicidu trebalo ozbiljno shvatiti (ili nešto u tom stilu, ali u svakom slučaju objava je bila suprotna od onoga što mi je govorila ranije), pitala sam je šta bi sa onim za raj i pakao, na šta mi je ona odgovorila da "nije greh ako su pre toga tražile pomoć". Nisam želela da zalazim u diskusiju, ali činjenica je da (kao što sam i pisala u nekim pričama) osobe uglavnom i traže pomoć, samo što neki poput mene to ne rade direktno. Ponekad osoba ne može da potraži pomoć doktora iz nekog razloga, čak ni da se direktno požali nekom (i retko ko shvata ozbiljno!), ali skoro svako od nas ostavi bar neki "trag" da nešto nije u redu. Da je nekog zanimalo za moj slučaj imao je sasvim dovoljno vremena da vidi kakva je situacija, link do bloga (gde se nalaze i priče) je postavljen na Instagramu (i profil mi je javan), u više navrata sam delila link i na Fejsbuk strani i Twitteru, čak i Tumblr-u i Deviantart-u gde stavljam svoje crteže i fotografije. Koga je zanimalo imao je oko dve godine da uđe na link, mada me iskreno boli uvo jer je odavno prošlo vreme kad je nešto moglo da se uradi. Da, i ja sam svojevremeno tražila pomoć, trudeći se da suptilno pošaljem znakove kako ne bi ispalo da samo tražim pažnju. Uglavnom su osobe iz mog odeljenja bile upućene u to, ali je ispalo upravo tako, kao da sve to radim za pažnju, kao da mnogo dramim i da lažem. Još od osnovne škole sam htela da neka odrasla osoba primeti da se nešto dešava, logično bi bilo da prvo roditelji primete takve stvari ali ih je prokleta opština okupirala plaćanjem kazni lopovima, hvala im na tome što su nas doveli do siromaštva, mada je i bez toga uvek imalo nešto preče. Ne ljutim se, prolazim kroz ovo sama godinama i sad bi mi već smetalo da mi se neko meša, a i bolje da me okukaju dan-dva kad konačno crknem nego da se gnjave oko idiota od kog nema ništa. Iskreno, i ja mislim da od mene više nema ništa, a nešto mi se ne živi samo da budem na brojnom stanju ako već više nisam funkcionalna. Kao stari razdrndani tranzistor - ako već ne radi i ne može da se popravi, a lepši i funkcionalniji novi tranzistor je dostupan, onda iskoristi šta može da se iskoristi od njega i baci to dođavola. Eto, tako ja definišem sebe. Šta će kome mali pokvareni tranzistor kada je svet pun boljih i ispravnijih uređaja, čak i da se malo pokvare bar vrede da se popravljaju, mene je bolje razbiti čekićem i baciti u vatru.

 Prijavila sam se na onaj unesrećeni projekat "Moja prva plata", s obzirom da ove godine nismo mogli registrovati kamion a jedini izvor prihoda koji smo imali je to što bismo prodali poneku figuru po minimalnoj ceni, jedva nam ostane ponešto kada se oduzme cena goriva i materijala, ali ima bar toliko da ne gladujemo i skupimo da platimo struju s vremena na vreme. Tražila sam posao u okolini na nekoliko sajtova pre toga, uglavnom nude ili rad od kuće (prodaja nekih proizvoda, nisam glupa i znam da što više prodavaca imate taj određeni prodavac zaradi manje novca zbog konkurencije, imamo iskustva od prodaje naših proizvoda pa znamo kako to ide), ili su u pitanju zanimanja van moje struke za koja se traži više obrazovanje. I tako, rekoh da vidim šta ima ovde u okolini a da mogu to da radim, uslov mi je da nema kratkih rukava jer su mi ruke u jako lošem stanju (dakle, pekarska industrija otpada kao izbor, ionako se ježim od toga da nosim one bele pantalone 😵), a kao vegetarijanac/vegan sam još od školovanja jasno definisala da neću ići da radim u bilo kom objektu gde se vrši ubistvo i prodaja životinjskih delova tela. Ako to nekom od vas zvuči razmaženo, samo se zapitajte da li biste vi mogli da gledate ubijanje ljudi i da ih prerađujete kao hranu, a za mene su životinje bića podjednako vredna kao ljudi (ponekad i više, jer su njihove duše čistije od naših). Znajući sebe izvršila bih samoubistvo tim pneumatskim pištoljem kojim ubijaju životinje na ulazu u klanicu, ne bih mogla da podnesem da vidim uplašene i uplakane životinje (da, i životinje plaču, samo što se ne dernjaju kao čovek kad mu nešto smeta), ta jadna bića koja su od prvog udaha predodređena da ih tretiraju kao proizvod, kako ih odvode tom stazom na kraju koje ih čeka smrt, a zatim čerečenje njihovih udova i iznutrica, kako bi ih prodavali kao prehrambeni proizvod, a ne kao deo tela nečeg što je bilo živo biće. Mrzim kada idem sa roditeljima u kupovinu i onda zajedno moramo u mesaru, uopšte mi nije prijatno da ulazim u tu radnju i izbegnem kad mogu, imam samo sreće što i moj otac voli i posnu hranu pa onda često jedemo isto jelo zajedno.

 Našla sam tri ponude koje imaju veze sa mojom strukom, pa sam malo istraživala šta mi je potrebno za to. Saznala sam da je za moju struku potrebna sanitarna knjižica (rad u tehnologiji prerade hrane), i ispostavilo se da osobe koje rade u tim nekim poslovima u vezi čuvanja dece, prehrambenoj industriji, medicini i kozmetici (direktan rad sa ljudima) moraju da imaju tu potvrdu. I evo, vraćam se na početak ovog članka - zbog svih onih nepreležanih prehlada i gripova i nelečenih bolesti koje će "proći za neki dan" ispostavlja se da nisam pogodan kandidat za svoju struku. Dakle, sve kroz šta sam prošla za one četiri godine u srednjoj školi, učenje, prolaženje sa odličnim uspehom, prisustvovanje svakom času, apsolutno sve je bilo uzalud. Osećam se kao da sam promašila sve u životu, kao da od mene nema više nikakve vajde. Nisam dovoljno jaka da budem fizički radnik, nisam dovoljno zdrava da budem ono za šta sam se školovala, nisam dovoljno talentovana da zvanično budem umetnik, nisam stručna da budem bilo šta drugo (iako imam nekoliko interesovanja, ipak ne mogu zvanično da budem išta od toga bez završenog obrazovanja, npr. psiholog). Od svog tog potencijala mi nije ostalo ništa, osećam se kao najveća budala na svetu. Ne samosažaljevam se, baš naprotiv, besna sam na sebe što sam nesposobna za sve, ili me jednostavno nešto neće. Nemam više energije za nove početke, tako da izgleda da je ovo ćorsokak, možda bi neko rekao da se samo žalim (za vašu informaciju jedva i da imam konverzacije sa ljudima, tako da ne brinite, izbegavam da budem ovako dosadna u stvarnom životu, pišem ovo ovde jer mi je tako lakše nego da pričam nekom kog nije briga, vi bar ne morate da čitate ako vam bude dosadno 😵), no već godinama ne mogu da se pomerim iz ove mrtve tačke. Jedino me je umetnost koliko-toliko inspirisala, ali mi se i ono malo energije što imam u potpunosti crpi. Da nije bilo želje da ikada objavim bar neku pesmu (kao što sam i počela da stavljam Acapella pesme, želja mi je bila da osnujem bend pa da napravimo i metal muziku za njih, ali nisam uspela ni u tome, ali bolje i ovo nego ništa), verovatno bih se odavno ubila kao što sam i planirala od šesnaeste godine. Nije da nisam pokušavala u međuvremenu, no taj osećaj da nije sve gotovo me je usporavao. Osećam da sam sve bliže zaokruživanju celine, da stižem do svog zacrtanog umetničkog cilja, makar i u svom nepotpunom obliku. Želela sam da podelim svoj glas koji godinama vežbam sa ljudima, tako da je ovo dovoljno blizu cilja, i možda... samo možda... barem samoj sebi neću delovati kao da sam protraćila svoj život, jer sam sve ove godine radila na onome što mi je najviše značilo.

P.S.: U nekim od pesama se i čuje da imam problema sa grlom, iako sam se nalevala čajevima i stavljala mast sa mentolom na sinuse i vrat dok sam snimala. To bi ublažilo dovoljno da mogu da snimim ponešto, ali više ne bih sigurna da bih mogla da izdržim duže vreme bez pucanja grla zbog bolesti. I eto, tako je isparila moja ideja o bendu, koja je poenta kad sam ionako bolesna čak i za to. 😐