Što te više ima - to manje vrediš; stereotipi o punačkim ljudima

 

* P.S: Ako ste ovde zbog pozitivnosti u vezi fizičkog izgleda i srećnog kraja, na pogrešnom ste mestu. Ja kroz svoje članke govorim o onoj neprijatnoj strani, onoj strani koja ostavlja gorak ukus u ustima a deo je ne samo mene, nego i još ljudi sličnih meni. Pošto sam sklona pesimističnom realizmu, tako će i ovde biti dosta ogorčenosti i negativnih emocija koje potencijalno mogu loše uticati na nekog. Ne znam više ni šta da savetujem ikome, da li da čita ili ne; ja samo pišem o društvu iz dugogodišnjeg iskustva, kamo lepe sreće da nemam iskustva sa ovom temom.*

  Debeo/ debela/ debelo. Još jedan u beskonačnom nizu prideva; za neke ne predstavlja ništa specifično, drugi se njime služe kao uvredom, a nekima od nas je urezan u mozak i služi/ služio je za označivanje nas kao osoba. Neki od nas i nisu bili osobe - bili smo samo debeli. Mi smo krivci za to što milijardu ljudi gladuje, mi smo propast ekonomije, mi smo opterećenje zdrastvenom sistemu, mi smo sami krivi što smo automatski meta za podsmeh i maltretiranje. Ako te maltretiraju zbog kilograma i požališ se na to, veća je verovatnoća da ćeš dobiti "savet" da smršaš pa te onda niko neće maltretirati, nego da te neko zaštiti. Samim tim što si "debeo" deluješ i jače - zašto bi te onda iko štitio? Sam si kriv što si došao do toga, zar ne? Čak ni deca nisu pošteđena toga, baš naprotiv, mnogi od nas još odatle i vuku probleme. Ne možeš da trčiš i radiš fizičko? Druga deca ti se smeju? Odrasli te konstantno komentarišu i zure u tebe, čineći te da se osećaš još neprijatnije zbog svog izgleda? Eto vidiš, kako drugi nemaju tih problema, nego baš ti - onda je problem u tebi, tako će te ubediti još od tad.

  Pročitala sam članak koji na indirektan način podržava nepodnošljivost prema osobama sa viškom kilograma, u kome se čak navodi da bi većina muškaraca radije odabrali ženu koja ima istoriju pokušaja samoubistva ili je lečeni narkoman nego onu koja ima višak kilograma (hm, zanimljivo je kako im nije palo na pamet da ima i nas koji smo kombinacija toga). Na stranu to što su sve te osobe ponižene samim tim što su stavljene u princip "od dva zla biraj manje zlo", ali kako je nekom pala "genijalna" ideja na pamet da od stvari koje su osobi uništile život pravi anketu kakvu bi osobu neko imao kraj sebe?! Dakle, po ovom "geniju" osoba koja se izlečila od narkomanije nije vredna kao ostale osobe, a da ne govorimo o "gubitniku" ankete, tj. osobi sa viškom kilograma, koja izgleda nije ni dostojna ljubavi ili bilo čega lepog u životu. Tako sam i odrasla, verujući da ću biti dostojna svega (uključujući i svoje simpatije) tek kada smršam, pa sam u međuvremenu izgubila želju za skoro svime, naročito nakon anoreksije - bila sam znatno mršavija, ali je sve ostalo bilo isto. Imala sam samo jednu simpatiju u životu, nisam dozvoljavala sebi da mnogo maštam na tu temu zbog svog fizičkog izgleda - podrazumevalo bi se da bi bila uvreda za osobu ako bi se saznalo da mi se sviđa, pa mi je drago što nikom nisam "nakačila" takav epitet. Čak i toj svojoj simpatiji nisam htela išta da pričam dok ne smršam, s tim da sam posle nekog vremena u mislima više idealizovala tu osobu i ubeđivala sebe da u životu mora da mi se sviđa samo jedna osoba nego što mi je stvarno više bilo stalo do toga (to baš zvuči kao Diznijevi filmovi uz koje smo odrastali, samo što u životu nije primenjivo), čekala sam trenutak kada ću izgledati "pristojno" pošto je osoba jednom prilikom rekla da mu se "ne sviđam jer sam debela". Vreme je prošlo, on je u međuvremenu počeo da izlazi sa devojkama a mene veze nikad nisu ni interesovale, htela sam eventualno da ga zadržim kao prijatelja (odkad nije prihvatio zahtev na Instagramu pre nekoliko godina nisam više ni imala ikakvu interakciju, neću da trošim ni svoje ni tuđe vreme ili da nekog molim), mada mi je bolje da se što više sklonim od svih ljudi koji me podsećaju na prošlost. Jedino što me muči u vezi te situacije je što imam osećaj da sam sebi napravila neku grešku koju ne mogu da ispravim, a za ostalo sam sigurna da mi odavno nije stalo do njega u tom smislu. Predpostavljam da bi bila velika uvreda što sam se uopšte drznula da baš njega imam za simpatiju - ja sam godinama njega gledala kao najzanimljiviju i najsimpatičniju osobu na svetu, dok su o meni mislili uglavnom negativne stvari. Da je neka osoba imala samo deo takvog mišljenja o meni kao ja o njemu (ne u ljubavnom, u bilo kakvom smislu), i to ne nekoliko godina, ne čak i dana, nego bukvalno jednu pozitivnu misao - osećala bih se počastvovanom, samo ako je rečeno iskreno. U sadašnjosti mi retko koji kompliment  išta znači (naročito komentari za izgled), a simpatija i pomisli na veze se ježim; predpostavljam da nisam navikla da slušam pozitivne stvari, jedino uvrede deluju stvarno u mom mozgu, što je razlog zašto svaku kritiku shvatim za ozbiljno.

 Mene najiskrenije boli uvo šta javno mnjenje preferira što se veza tiče, s obzirom da ne želim da ikad budem u vezi, ali u ime svih osoba sa viškom kilograma mi se stvara osećaj teskobe po tom pitanju; zamislite da imate problem da nađete nekog samo zato što "niste dovoljno atraktivni", ma kakva da ste osoba, a čak i da nađete strepite da li će partner eventualno otići od vas ili postaviti ultimatum da izgubite težinu. Čak i kad ostanu u vezi/ braku mnogi počnu da daju komentare na izgled, otvorenije iskazujući gađenje ili čak nepodnošljivost (ali i to se izdrži jer se punačka osoba plaši da li će ikad naći nekog drugog). Jedinu "olakšavajuću okolnost" imaju žene koje su rodile decu; njima se "progleda kroz prste" za koji kilogram viška jer su "podarile novi život", a onda dođu razne poznate ličnosti koje "izgledaju odlično samo mesec dana nakon porođaja bez dijete" ili majka petoro dece koja ima savršeno vežbama izvajano telo i koja se svim ženama smeje sa bilborda uz slogan "A šta je tvoj izgovor?". Mnogo puta se setim toga, prosto se pitam da li neko uopšte mora da se pravda za svoje telo i da li mora konstantno da razmišlja o vežbanju i da strogo vodi računa o unosu hrane, ne znam zašto društvo nekom nameće tako privatnu stvar. Opuštena koža, masne naslage i strije nisu privlačni kao zategnuto telo, ali zar je jedini zadatak u našim životima da budemo privlačni, čak i u trenutku kada moramo da se usredsredimo na nešto važnije (kao što je u pomenutom slučaju dete)? Ja imam relativno česte rasprave sa majkom, ali mi njen višak kilograma nikad nije smetao ili da sam se stidela nje zbog toga. Neki drugi su možda imali mršavije majke, jaka stvar, jedino bih volela da je imala malo više znanja o hrani da bolje vodi računa o mojoj ishrani dok sam odrastala, a ovako mi ni najmanje nije smetala njena kilaža koja stagnira već decenijama. Uvek bih pre odabrala punačku majku koja je svesna da nije savršena nego onu koja bi me koristila za samopromociju, to važi i za druge stvari osim fitnesa (drago mi je što nisu postojale društvene mreže devedesetih godina kada sam bila rođena, sad kao odrasla osoba sama određujem koje informacije ću objaviti i gde).

  Kada imate višak kilograma automatski pomisle da je to od previše slatkiša, grickalica, peciva, sokova i slično, tako da vam odmah nakače etiketu halapljivosti i neumerenosti. Znala sam i ja u detinjstvu ponekad da pojedem više za jedan obrok, ali sam zato mnogo puta i jedva imala išta za jelo, ili sam preskakala obroke. Na primer, na ekskurzijama sam znala da će me osuđivati šta god da uzmem, pa sam jedva išta i jela; na ekskurziji u osmom smo imali "švedski sto" na doručku, nisam uzela ništa i preskočila sam obrok kako ne bi ispalo da sam halapljiva (mada mi i nije bilo do jela), a i na ostalim obrocima u toku svih ekskurzija je bilo dosta nelagodnosti. Tu su onda i rođendani, slave, kućne posete i ručkovi - stalno se javlja isti osećaj kao da mi neko broji zalogaje zbog moje kilaže. Sad manje zure u mene jer više nemam toliko kilograma, ali je moj režim ishrane takav da samo objašnjenje zašto ne uzimam išta stvara nelagodu. Naime, vegetarijanac sam od 2013-te, s tim da od 2019-te preferiram veganski režim kad god sam u mogućnosti, a još konzumiram određenu vrstu hrane u određeno vreme (striktno ne konzumiram ugljene hidrate uveče, mada ionako često preskočim večeru, a između obroka ne konzumiram ništa, ni sokove/ voćne čajeve); imam osećaj da me uvek neko osuđuje zbog ishrane, bilo da imam višak kilograma, da se izgladnjujem ili da imam neki svoj režim ishrane. To mi sve pričaju osobe koje se ne razumeju u ishranu i nutritijente, misle da mogu da PREHRAMBENOM TEHNOLOGU drže lekcije o tome. Slušala sam predavanja na času i bila poprilično dobar učenik, imali smo četiri različitih vrsta hemije (opšta, neorganska, organska i fizička) + desetak različitih tehnologija prerađivanja namirnica u gotove proizvode + još stručnih predmeta povezanih sa ishranom sve četiri godine, svi ti predmeti su mi odlično išli. Ironično je to što moja kilaža i nije direktno nastala od viška hrane, već je pre da je u pitanju loš rad organa (prvenstveno jetre) zbog neadekvatne ishrane od detinjstva. Jedina zvanična dijagnoza koju su stigli da mi postave za to vreme dok sam imala knjižicu je dijabetes, možda je težina bila samo otežavajuća okolnost ali ne i uzrok - to je bilo vreme sa dosta trzavica i stvari sa kojima nisam mogla da se izborim, tako da mislim da je stres bio veći uzrok. Hranila sam se uglavnom čorbama, salatama, ponekad su kupovali sir i mesne prerađevine, i jedina namirnica koja je eventualno mogla da utiče da se ugojim je (beli) hleb, kog sam jela u većim količinama da bih se zasitila. Dakle, nije bilo svega i svačega, naročito kako smo postajali sve siromašniji, ako me je nešto ugojilo to je bio hleb koji mi je predstavljao zamenu za druge namirnice (a verovatno su i druge osobe slabijeg socijalnog statusa navikle da hlebom zamenjuju druge namirnice, raznovrsna ishrana je skupa za nas). Nažalost, ne mogu ga izbeći ni u sadašnjoj ishrani iako mi smeta, sreća je samo što sam značajno redukovala količinu i što zamenjujem integralnim kad god mogu (tj. kad god mogu da dođem do njega tamo gde prodaju bajati hleb, svež integralni hleb je skup za moje uslove). Kao što sam rekla, i moja majka ima višak kilograma ma kako se hranila (voli malo kvalitetnije namirnice s vremena na vreme, ali ne konzumira veliku količinu), čak i kad je bila teško bolesna nije mršavila niti joj fizička aktivnost utiče na organizam, i ona i ja imamo statičnu kilažu.

  Punačke osobe znatno teže dolaze do uspešnih karijera skoro svuda; gledala sam neku vrstu dokumentarca da u mnogim japanskim firmama uglavnom neće ni da zaposle osobe koje su po našim standardima normalne težine (čitala sam na temu šikaniranja osoba u toj zemlji zbog "viška" kilograma, predpostavljam da se to propagira zbog velikog broja ljudi - opet se vraćamo na stereotip da se svi goje samo od previše hrane), ali se to prećutno dešava i u drugim zemljama i na različitim pozicijama. Konkretno kod zanimanja vezano za umetnost i javno pojavljivanje (pevanje, gluma, vođenje emisija i sl.) postoji nepisano pravilo kako bi neko trebalo da izgleda; ako vam nađu neku manu, sami ste krivi ako vas tabloidi ponize zbog toga, samim tim što ste na televiziji vi ste (očigledno) dužni da izgledate savršeno. Ima zanimanja poput modelinga i plesa gde osobe oba pola moraju da vode računa o kilogramima i izgledu, ali za većinu drugih zanimanja kilaža nije merilo talenta i ne utiče na to što rade. Tu su žene više diskriminisane; muškarcu se i "oprosti" poneki kilogram, ženske javne ličnosti odmah dobiju epitete "krmača koje moraju pod hitno na dijetu" za svaki prevoj koji im se napravi na telu, za svaki put kada im se pojavi celulit, čak i u toku bolesti/ teškog perioda. Bukvalno svakoj pevačici koja je počela sa viškom kilograma je nametano da mora "to da popravi" ako hoće da bude uspešna, uvek je bitnija tema njenog izgleda nego njenog talenta. Ako smrša u međuvremenu - tabloidi će to dočekati sa velikim ovacijama, time stavivši do znanja da sad ta osoba više vredi jer ima manje kilograma. Nemam ništa protiv pohvale toga oko čega su se te osobe trudile (to i jeste težak proces), samo je problem u tome što se kroz takve članke potencira da "ranije nije bilo dobro, a sad je bolje". Jedino osoba koja živi u tom telu ima pravo da odluči šta je za nju "bolje", ako sama želi da izgubi težinu onda je to u redu (dakle, bez pritiska i maltretiranja okoline), svaki put kada se drugi umešaju u tu priču može da dođe do tolike želje za dokazivanjem da se izgubi kontrola. Pre nego što pomislite da sam zavidna lujka koja lupa gluposti, pošto su mnoge osobe i oslabile iz inata nekom ko ih je povredio, želim da vam napomenem da su neke od tih osoba stigle i do poremećaja u ishrani kao što su anoreksija, bulimija i ortoreksija jer su ili postale opsednute mršavljenjem i time da taj broj na skali ide još niže, ili su želele da pokažu svima koji su ih maltretirali da nisu bili u pravu, misleći da će im tako saspeti u lice sve što su ikada rekli ili učinili - makar i po cenu svoga zdravlja (čak i života ako se previše otrgne kontroli). Znam iz ličnog iskustva, prošla sam kroz to pre neku godinu i to bi se opet ponovilo da se ne trudim da držim ishranu u normali, tako da je pametnije da se držim podalje od onih koji bi me ponovo ismevali zbog kilograma (nisam gojazna kao nekad, ali se nikad ne zna na koju budalu mogu da naletim u životu), moj organizam je toliko iscrpljen da ne mogu sebi da dozvolim taj luksuz da izbacim još nešto iz ishrane, ionako zbog loše finansijske situacije imam ograničenu ponudu namirnica a treba mi snage i da radim.

  Potencira se da je gojazna osoba nezdrava i da automatski postaje zdravija ako smrša, to je velika glupost. Pošto sam imala prilike da vidim koje su razlike probaću da opišem, ali imajte u vidu da sam do "mršavosti" stigla izgladnjivanjem, te neću opisivati takve promene jer me je to samo po sebi dovelo do užasnog stanja, posledice poremećaja u ishrani neće biti uključene u poređivanje. Dakle, primetila sam da je nestao bol ispod desnog rebra u toku hodanja, smanjili su se bolovi u predelu srca i zamor (pričam o zamoru od težine, još uvek se zamaram zbog anemije), nestale su bubuljice sa leđa i smanjili su se ojedi samim tim što je bilo manje prevoja na koži, izgleda da se tad i šećer smanjio jer mi se znatno manje pila voda - to već ne mogu sa sigurnošću da kažem, nisam išla na kontrole. Ono što se nije promenilo su ostali zdravstveni problemi poput respiratorne infekcije i problemi sa psihom, čak se ni samopouzdanje nije trajno popravilo - bilo je prividno, mada opet napominjem da sam imala poremećaj u ishrani koji je bio povezan sa suicidnim mislima, tako da u svom slučaju ne mogu tvrditi da bi i drugi imali takvo iskustvo. Ono što se svakako pogoršalo je gubitak elastičnosti kože, što potvrđuju i mnoge druge osobe koje su izgubile mnogo kilograma, nisam sigurna da li se koža bolje zateže uz lagani gubitak kombinovan sa vežbama i korišćenje nekih preparata, znam samo da je meni koža u lošem stanju. Radila sam vežbe da to makar malo saniram, stavljala preparate za zatezanje kože, čekala da vidim da li će se vremenom koža makar malo prilagoditi  - ništa, čak je vremenom i gore a tek sam u dvadesetim godinama, ko zna kako bih izgledala ako bih živela do pedesete godine kada i starenje u međuvremenu oduzme elastičnost. U jednoj domaćoj emisiji sam gledala prilog o ženi sa istim problemom, u emisiji su joj poklonili operaciju koja je jedini način da se to sanira (čula sam za tu proceduru ranije, pa sam želela da vidim kako izgleda). Doktor je rekao da se tu ne radi samo o višku kože, već i o trajno istegnutom mišićnom tkivu, tako da se u toku operacije sve to kompletno uklanja i vraća u normalno stanje. Od te procedure ostane ožiljak (navodno je manje primetan posle nekog vremena), a sama operacija je dosta skupa za osobu prosečnog materijalnog statusa, tako da ja sigurno ne planiram da se ikad podvrgnem tome, za taj novac možemo da kupimo dobar polovni kamion. To je jedini razlog zbog kog bih nekog savetovala da što sporije gubi težinu i da radi lagane vežbe, opuštena koža se teško i skupo sanira.

  Ipak, glavni razlog pisanja ovog članka je što sam želela da iz ličnog iskustva apelujem koliko vređanje punačkih osoba može da ostavi posledice po te osobe. Ima onih koji se manje obaziru na takve primedbe (čak i da su najsnažnije osobe opet ne vidim zašto bi neko morao da ih ponižava), ali i dosta nas kojima je to na neki način uništilo život. Mene je dovelo do toliko problema sa psihom da sam u nekoliko navrata pokušala da se ubijem isključivo zbog toga, plus druge posledice poput nošenja sve više odeće da sakrijem telo (pa tako sad i leti nosim jakne i bluze dugih rukava), osećaja bezvrednosti i nedostojnosti svega i svih, gubitak volje za zbližavanjem i ljubavlju (možda bih pod nekim drugim okolnostima osnovala i porodicu, ali ta tema me već izbezumljuje pa neću da idem u tom smeru), razne nelagodnosti u vezi ishrane, nesigurnost, pogoršanje samopovređivanja, panika kada se nađem među ljudima... Ima tu još stvari, i neko bi sve to odbacio uz izgovor da sve "primam k' srcu" ili šta već javno mnjenje može da izmisli (aha, da ne zaboravimo još jednu važnu posledicu koju ste možda primetili do sad - konstantan strah od ismevanja ili podcenjivanja, strah od mišljenja "društva" koje doživljavam kao skup ljudi koji znaju isključivo da kritikuju i koje sam bazirala na svojim negativnim iskustvima, ali i na njegovom posmatranju u različitim situacijama), moram da se podsećam da upravo takav stav društva i jeste razlog zašto ovo pišem. Ne znam da li je u ljudskoj prirodi da ismeva druge, uključujući i punačke osobe, ali nekad bi se trebalo suzdržati od komentara i smeha, tom koji izgovori to ne znači ništa ali onom ko sluša može mnogo da odmogne. U toku sedmog razreda mi je žena na ulici iz čista mira prišla i počela da mi priča da treba da se više šetam do obližnjeg brda, pritom ne znajući ništa o mojim navikama (prvo nije znala ni da li sam žensko ili muško pa me je nazvala dečakom), a moja kuća se nalazila na drugom kraju grada od škole pa sam svaki dan pešačila nekoliko kilometara. Pametnije je ne komentarisati nečiji izgled (barem ne ako su u pitanju negativni komentari), u nekim slučajevima nije sve očigledno kao što izgleda. Postoji jedan deo filma "Abeceda smrti" koji se zove "X je za XXL" gde ženu svi ponižavaju dok ne počne da odseca deo po deo masnog tkiva - na kraju izađe iz kade bez ijednog dela kože, mršava kao manekenka iz reklame koja se pojavljuje svuda oko nje, ali umire odmah nakon toga zbog velikog gubitka krvi i teških povreda. Pre grafičkih scena odsecanja delova tela predhodi scena prejedanja, što je zapravo savršeno prikazivanje realne situacije - što te više maltretiraju gore se osećaš, imaš manje kontrole nad ishranom i više se gojiš. To posle može da pređe u poremećaj prejedanja, začarani krug koji se teško zaustavlja. Sumnjam da bi iko hteo da bude u kategoriji morbidne gojaznosti sa BMI (indeksom telesne mase) preko 35, ali razumem kako je moguće stići do toga, postaneš nesvesan svega. Nađeš se u začaranom krugu gde znaš da moraš da smršaš i pokušavaš mnogo toga, ali retko šta daje rezultate, čak kad se i izgubi neki kilogram zna da se vrati ili čak da se doda još neki (takozvani jo-jo efekat, meni se vratila polovina izgubljenih kilograma, da nisam striktna u vezi ishrane vratio bi se i ostatak). Osobe sa prirodno brzim metabolizmom i one koje nisu sklone gojenju ne mogu to nikako da shvate - nekima je potrebna blaga do umerena fizička aktivnost i normalna ishrana da bi imali težinu u "zdravom" rangu od 20-25 BMI; nekima od nas bi bilo potrebno da radimo teške vežbe, da imamo drastične režime ishrane kao što je keto dijeta i ko zna šta još da bismo to postigli. Nije svaki organizam isti, ne smišljamo svi izgovore da opravdamo svoju debljinu (nije kao da nekog od vas treba da interesuje naše telo, odvratno je toliko zadirati u nečiju privatnost); na prvom mestu bi trebalo staviti činjenicu da svi ljudi imaju osećanja i da smo svi individue, pojedinačni organizmi, koji podjednako vrede u ovom ekosistemu.

  Zanimalo me je šta drugi misle o diskriminaciji gojaznih osoba; ima ljudi koji u komentarima na članke o ovoj temi imaju slično mišljenje kao ja, jedan komentar me je naterao da zakolutam očima: osoba je došla do revolucionarne metode mršavljenja - svi da idemo na rekreaciju, da izbacimo čips, kečap i meso (jer to su izgleda glavni uzročnici gojaznosti, a ja lično retko i jedem bilo kakve grickalice, meso već ne uzimam uopšte), kao i da se urgira da se ne izležavamo pred televizorom (gledala sam televiziju dok sam bila mlađa, sad i da hoću da gledam nema ništa pametno, a i kompjuter retko koristim jer ionako ima neki problem sa neučitavanjem programa). Bilo je tu i komentara da se diskriminacija i vređanje gojaznih osoba ne mogu uporediti sa vređanjem na osnovu rase, pola, orijentacije, nacionalnosti i slično jer se na gojaznost može uticati i može se promeniti. Dakle, po mišljenju te osobe je u redu da nas neko ponižava na razne načine jer "mi to možemo da promenimo" i "sami smo krivi za to", mada su se neki ogradili sa "neću da zalazim u to ako je u pitanju bolest". Nešto se ne sećam da me je iko u životu pitao da li sam bolesna od nečega pre nego što je iz čista mira počeo da me vređa ili da se podsmeva, a iz odnosa društva prema punačkim ljudima, iz raznih spisa, filmova, viceva, pesama i slično, vidi se koliko taj odnos prelazi u sadizam, pri tom zaboravljaju da smo samo ljudi, čak i mnogo osetljiviji posle svih tih teških reči za koje uglavnom nema povoda. Iako verovatno mogu još da pišem na ovu temu, završiću ga sa pominjanjem najjadnijih "šala" koje ne samo da nisu smešne, nego su itekako uvredljive s obzirom koliko punačkih ljudi koji su doživljavali svakakve neprijatnosti stigne do razmišljanja o suicidu ili čak i do izvršenja. Ima tzv. mimova sa ljudima različitih izgleda, tako da ne čudi da se tu nađu i ljudi sa viškom kilograma, ali je neko mislio da je jako duhovito da kod slike jedne devojke sa većim viškom kilograma stavi natpis "pokušava da se obesi/ cela kuća se sruši". Za takvu "šalu" nekako i može da se zakoluta očima i da se ne obraća pažnja, naročito jer je očigledno da je do takve "genijalne" misli došla tada nezrela osoba (zato mimove i ne bi trebalo uzimati za previše ozbiljno, s tim da postoje teme u kojima nema mesta za šalu), ali šta pomisliti kada vidite sliku (pravog) suicida, gde je morbidno gojazna osoba okončala svoj život skokom sa zgrade, a neko je podelio sliku jer mu je izgledala smešno?! Žena se ubila, a oni su delili njenu sliku uz natpis "palačinka" kao da se ne radi o nekome ko se potencijalno i ubio zbog toga (tražila sam sliku po internetu, davno sam je videla pa je možda uklonjena zbog strožih pravila za Google slike, iskreno se nadam da jeste, kamo sreće da i nije bila slika prave osobe ali je svakako izgledala autentično). Ipak, dok sam tražila tu sliku videla sam da je i televizija BBC prenosila autopsiju gojazne žene, prikazujući njeno potpuno nago telo na televiziji (dala je dozvolu da se posle smrti telo koristi za naučna istraživanja, ali niko nije pominjao snimanje), tako da predpostavljam da za neke osobe sa viškom kilograma nema mira ni nakon smrti. Ježi me pomisao na obdukciju, čak godinama razmišljam šta je potrebno uraditi da se izbegne, ali to je sada druga tema.

  Nemam više snage za pričanje u prazno, nikad se ništa neće promeniti, barem ne mojim pisanjem. Možda samo pišem o temama na koje imam šta da kažem (kao prošli put na temu škole), ali i možda nema poente jer mi to neće pomoći da se rešim svojih trauma, niti će uticati na nekog drugog da nešto promeni barem u svom ponašanju. I sve dok situacija bude ovakva kakva jeste, mi koji imamo/ smo imali višak kilograma ćemo vući traume zbog tuđeg nevaspitanja, neznanja i stigmatizacije, i to će biti normalan proces jer, kao što to oni kažu - mi smo sami krivi za to. Nedavno je na jednom portalu stavljena vest da su prebili nekog dečka iz čista mira (potencirali su u naslovu da je Tik Toker, ali je to nebitno za priču, osoba je osoba), većina komentara je podržavala što su ga prebili jer im se, jelte, ne sviđa kako izgleda. Dakle, u redu je prebiti/ vređati ili poniziti osobu ako ti se ne sviđa njen izgled, u redu je ubiti čoveka ako ti se ne sviđa njegovo etičko poreklo (npr. kada je ubijen glumac jer je nekom smetalo njegovo romsko poreklo), čak sam mnogo puta videla da i na životinje viču bez razloga. Živimo u društvu koje ne samo da ne suzbija nasilje i smatra ga moralno pogrešnim, već još i propagira napade, besramno koristeći slobodu govora koja im je data da "iznosi svoje mišljenje" koje je zapravo nedvosmislena uvreda određenoj osobi ili grupi. Na kraju ostaje odgovor na pitanje one žene sa bilborda: ,,A šta je tvoj izgovor?" - izgovora nema, ima samo osećaja da ne vredim dovoljno da živim na ovoj vašoj "idealnoj" planeti (moja planeta sigurno nije), tako da ne vidim poentu da se polomim da bih izgledala dovoljno dobro da se ljudima oko mene ne smuči svaki put kada pogledaju u mene. Mene zabole kako izgledam, a oni nemoj ni da zure u mene, ja ih ni ne teram, neka gledaju u nešto drugo. Ionako posle svih ovih godina ni samu sebe ne mogu više da gledam. Drago mi je da me se gade - i ja se posle svega što sam prošla i videla na ovoj planeti gadim društva i toga što je sposobno da učini, licemerno nas učeći o "pravim" moralnim vrednostima još od detinjstva a ovamo radeći sasvim suprotno. Ljudska civilizacija nije neki klub u kome ćete nam neki "vi" davati uslove koje moramo ispuniti da bismo bili dostojni da budemo mizerni članovi vaše zamišljene hijerarhije, a sve i da jeste - ne zanima me članstvo u takvom klubu, nikad nisam to ni tražila. To isto društvo koje te vređa ti nakači etiketu da si ti taj "koji ima komplekse" i da s tobom nešto nije u redu. Vala, jeste - previše sam bazirala svoju vrednost po mišljenju nekih nebitnih licemera koji menjaju pravila kako im se prohte - jesam, sama sam kriva, ali sad je kasno da to promenim, previše su uticali na moju psihu. I za kraj se ne izvinjavam ni za šta, što je suprotno od mog konstantnog izvinjavanja; nemam kome da se izvinim - svi vole da im se neko izvinjava da im pokaže koliko su superiorni, ali su škrti na rečima kada oni moraju da se izvinjavaju nekom. Mislim da sam bila i više nego jasna u članku, pa neka društvo pre vređanja i pozivanja na nasilje razmisli da li želi još ovakvih ogorčenih osoba poput mene. I ja sam previše, ali to bar mogu da sredim jer mi više ništa drugo ni ne ostaje, a oni koji dovode do takvih stvari neka prvo upotrebe mozak i dušu (ako je imaju), a tek onda usta. Verujem da će svet tako biti bar malo bolje mesto.