Stvarnost ili iluzija u kojoj moj mozak godinama živi?

 

*Upozorenje: Ne čitati ukoliko ste na terapiji za bilo koji mentalni poremećaj ili bolest (ili ako nemate dijagnozu ali nećete da vam bude gore), ovaj članak bi sigurno uticao negativno na vas, što mi nije cilj jer shvatam koliko je bitno lečiti se i da normalniji ljudi zapravo žele da im bude bolje, da nisu svi monstrumi poput mene. Upozoreni ste i vi ostali, ako ne volite štivo puno samomržnje i ogorčenosti onda izađite iz članka, nešto mi je došlo da malo pustim onu svoju najciničniju i najodvratniju stranu napolje (verovatno će diplomatska strana malo ublažiti, ali nešto me više iskreno zabole za sve). Za svakog ko nastavlja da čita, imajte u vidu da je moj način razmišljanja poremećen, barem po definiciji psihijatrije (i za to me zabole), ali sam ipak realista. Neću ikakvu cenzuru, ne teram vas da nastavljate sa čitanjem. Kad bolje razmislim, nemojte čitati ništa što pišem, ionako pišem članke samo zato što me preplavljuju misli koje mi se dugo motaju po glavi a nemam sa kime da podelim, ja sam đubre koje tera ljude od sebe i nikome ne veruje i neću da ikoga zamaram svojim trivijalnim idejama i mislima.*

   U poslednjih nekoliko godina se dosta radilo na tome da se razbije stigma oko mentalnih problema, isprva bojažljivo, a onda se sve više ljudi uključivalo u kampanju. Naravno, mnogi su želeli da podele svoju priču, osećajući kao da konačno mogu da bez osuđivanja okoline otvore dušu i možda pomognu nekom. Da se razumemo odmah na početku, mislim da je takva vrsta deljenja pozitivnih iskustava dobra za osobe koje su na početku simptoma i kojima je potrebna blaža pomoć psihologa/ podrška nekog starijeg lica da im pomognu da prevaziđu tu prepreku ili period, ujedno da spreče dalje pogoršanje simptoma, a takvim osobama je to najviše i potrebno (što bi se reklo kod nas "gvožđe se kuje dok je vruće"). I tako, u tim kampanjama je jako puno pozitivnih priča, dosta njih se završavaju sa tim da se osoba oporavila, da joj se život promenio na bolje, da je našla posao, ljubav svog života itd. Sve zvuči kao neki od onih holivudskih filmova sa srećnim krajem gde glavnog lika čeka nagrada za sve što je preživeo u ta dva sata ili koliko već traje film. I drago mi je zbog ljudi koji su uspeli u tome; verujem da svako zaslužuje mir i sreću u životu, smatram da je dobro što njihova iskustva možda spasu nečiji život, tako da ne očekujete sad da ću početi da zajedljivo pričam nešto protiv njih, rekoh već da sam realistična osoba i zaista želim dobro ljudima iako sam antisocijalno đubre od čoveka. Dakle, ne smetaju mi ljudi koji hoće da motivišu nekog svojom životnom pričom sa pozitivnim ishodom, trudim se i ja koliko mogu da dajem podršku iako mi nije ni do života ni do ičega drugog; ono što je zapravo počelo da mi iritira one tri poslednje aktivne ganglije u mozgu je što se ta "pozitivna psihologija" previše forsira na mestima kao što su mediji i društvene mreže, pa smo tako "bombardovani" jednim te istim frazama o tome da je mentalno zdravlje važno, o simptomima različitih poremećaja, o tome da je neophodno potražiti pomoć psihologa ili čak psihijatra. Mentalno zdravlje JESTE važno, i ukazivanje na simptome možda pomogne nekom da na vreme prepozna da ima problem (s tim da se sa mnogim istaknutim simptomima u manjoj ili većoj meri mogu poistovetiti i osobe koje nemaju taj poremećaj), odlazak kod psihologa ne bi trebalo da bude tabu tema u bilo kom društvu; ipak, realnost uglavnom funkcioniše drugačije, barem kada su teži slučajevi u pitanju.

  Ponekad nemam pojma da li bih svoje priče mogla da svrstam u sirovi realizam, motivaciju preko pokazivanja one negativne strane ili demotivaciono štivo posle koga vam bar tri dana nije ni do čega (skoro niko nije delio iskustva u vezi priča jer ih nisu ni čitali ili im se jednostavno nije svidelo, a možda je i bolje tako). Što se moje lične procene tiče, ja bih svoje priče svrstala u žanr običnog smeća, tamo će i da završe kad crknem i kad ove halapljive hulje dođu da rovare po našim stvarima (sto puta pokušavam da sa roditeljima razgovaram na temu nasledstva kuće posle moje smrti, neću da rodbina sa očeve strane zauzme sve kao da je njihovo jer nam zagorčavaju i ovo malo života što je ostalo), i pisala sam poprilično na temu psihologije i psiholoških poremećaja. Naravno, pošto sam ja neka nebitna kreatura koja se o psihologiji i psihijatriji edukovala iz knjiga, medicinskih članaka, proučavanja drugih ljudi i iz ličnog iskustva, onda se moje mišljenje ne računa jer sam ja glupa i tako to. Trebalo bi da znam gde mi je mesto, verovatno bi trebalo da se zaposlim na nekoj poziciji za minimalac (ako imam uspeha da nađem i to, već sedam godina sam na birou za nezaposlena lica) gde će me svi zavitlavati zbog toga što sam smotana (jer nisam sposobna ni za šta u životu, uzalud trošim 'leba i vazduh), možda ću tako manje imati vremena da pišem gluposti koje niko ne čita. Bilo kako bilo, da je iko pročitao video bi da pišem iz pozicije "bolesne" osobe (namerno stavljam navodnike, zato što više nisam sigurna ni u postojanje univerzuma a kamoli šta je bolest a šta je normalno), a moje priče uglavnom imaju teške završetke (apsolutno svaka u kojoj sam ja lik nema srećan kraj, barem ne po vašim merilima - za mene zapravo imaju srećan kraj), tako da ne sumnjam da bi neko rekao da utiču loše po nekoga, isto je i sa mojim tekstovima pesama. Doduše, po toj logici doom metal i black suicide depressive metal ne bi ni imali slušaoce, svi bi pomrli do sad. Ne krijem da pored simfonijskog metala i ostalih vrsta metala, uglavnom sa ženskim vokalima, slušam različite bendove i žanrove - od rok muzike do nečeg potpuno drugačije poput disko ili pop muzike, ima puno pesama kojima ni ne znam tačan žanr a da mi se sviđaju. I tako, jedan od mojih omiljenih bendova koji nemaju ženski vokal ili nisu simfonijski metal je Linkin Park, koji uvek rado slušam. Njihovi tekstovi su pisani upravo sa "ove strane", ne ulepšavaju i ne usiljavaju optimizam, i kao takvi su pomogli mnogim (mladim) ljudima da prepoznaju svoj problem, prihvate da im je potrebna pomoć i čak uspeju da se oporave. Drago mi je što sam imala prilike da čitam o tome kako je taj bend direktno pomogao mnogima kroz svoju tematiku, malo me je umirilo to da je i kroz tešku tematiku moguće pomoći nekom, da ne mora uvek da deluje negativno po ljude.

   Ima one stare priče o pesmi "Suicide Solution" Ozija Ozborna, inače jedna od mojih omiljenih koju je on otpevao, kada se digla ogromna kontroverza jer se jedan mladić upucao u svojoj kući upravo uz ovu pesmu. Ispalo je kao da je muzika uticala na njega da okonča svoj život, te je ceo slučaj završio i na sudu, iako pesma sama po sebi čak i nije o suicidu nego o alkoholizmu (ali, dobro, ima depresivne delove sa kojima se neki od nas poistovećuju). Ljudi ne shvataju razliku između direktnog uticaja i poistovećivanja; umetnost ne može biti UZROK smrti, naročito ako je mi biramo - prilagođavamo je našim mislima, mentalitetu i raspoloženju. Biramo stvari sa kojima se POISTOVEĆUJEMO, koje našoj duši deluju poznato, koje osećamo da su nam potrebne u tom trenutku. Vidite kako ljudi po svadbenim veseljima đipaju uz veselu muziku, ili kako ljudi koji slušaju muziku dok vežbaju preferiraju energičnu muziku umesto laganih balada? Tako i mnogi od nas traže ono što će nam izazvati senzaciju koja nam je potrebna, bilo da je u pitanju film, muzika, knjiga, fotografija, čak i neki druge stvari poput hrane. Po mom telefonu ima dosta depresivnog sadržaja, često imam foldere sa onim najdepresivnijim pesmama/video klipovima ili slikama, ironično je što mi baš oni najviše prijaju i najčešće ih biram kada mi je do slušanja muzike. Dakle, nije mi Nirvana ubacila u glavu misao o suicidu, ni Nightwish ili Within Temptation koji su mi omiljeni bendovi, ni nekada popularni bend među depresivnim tinejdžerima Evanescence (koji mi je isto na listi omiljenih), ni Linkin Park, čak me ni čuvena "Turobna nedelja" (poznatija kao "mađarska samoubilačka pesma") neće ubiti. Ni Lana Del Rey ne može da mi ubaci u glavu neku misao koju već nisam imala, niti pojedinačne pesme raznih bendova poput "Last Resort" (Papa Roach), "Jeremy" (Pearl Jam), "Join me in death" (HIM), "Jumpers" (Sleater Kinney), "Fade to black" (Metallica), "Suicide by my side" (Sinergy)... Možda me je takav sadržaj i održao ovoliko dugo, to mi pomaže tako što mi stvara osećaj spokoja na kraće staze i tako odlaže moju stvarnu smrt. Dakle, jednog dana kad stvarno (i konačno) crknem (nekako mi je prigodniji izraz za moj slučaj), neću da se iko drzne da za to krivi muziku ili druge sadržaje koje volim, za razliku od komunikacije sa ljudima ovo mi nikad nije crpilo energiju i nikad mi nije ubijalo volju, čak potpuno suprotno. Još jednom naglašavam da se mnogi od nas poistovećuju sa tim sadržajem, ali su uzroci za dejstvovanje u realnosti obično mnogo dublji od teksta jedne pesme ili scene poput one gde Hana Bejker ("13 razloga zašto") sebi prereže vene u kadi, izbacili su scenu  jer je navodno uticala negativno i da je neko stradao zbog toga - osobe koje su počinile suicid su se najverovatnije još od ranije borile sa takvim mislima, pa su se poistovetile sa likom Hane. Uostalom, nije baš toliko jednostavno prerezati vene "iz prve", naročito kod nekog ko se prvi put u životu posekao, tako da ja lično smatram tu scenu pomalo nerealističnom u tom smislu (mada ostalima deluje poprilično realistično, ali moja iskasapljena ruka zna kako proces funkcioniše i koliko zapravo boli), ne pokušavajte u svakom slučaju.

  Đavo bi ga znao kako sam počela da pričam o muzici i filmovima, toliko sam u poslednje vreme dekoncentrisana da pojma nemam šta sam sve htela da pišem, valjda neću zaboraviti onaj glavni osećaj i misao koji su me i naterali da počnem sa izlaganjem svojih trivijalnosti. Izvinjavam se što moji članci stignu do preko pet hiljada reči, moj stil izražavanja je takav da počnem jednu temu, razgranam je temama koje se nadovezuju na nju, a onda se vratim da zaokružim misao sumirajući to što sam napisala/rekla. Znam da je to dosta konfuzno za čitaoca, ako bi neko uopšte i trošio vreme na ovo što pišem ili na razgovor sa mnom, zato i upozorim na vreme da će nastavak čitanja ili konverzacije biti mučno iskustvo i dajem im priliku da se ne upuštaju u to. Iz tog razloga me ne čudi što nemam puno čitalaca, a iskreno mi je i lakše da pišem kad niko ništa ne očekuje od mene, očekivanja mi ruše kreativnost. Ako ste pak stigli dovde hvala vam, cenim vaše vreme i izvinjavam se za svoje haotično pisanje, tako mi izgledaju i misli - pođem od jedne tačke, stignem do desete, vratim se na prvu, diskutujem o novom detalju koji sam u međuvremenu primetila dok ne dođem do neke nove filozofije. Nema 'leba od filozofije, očigledno, bolje da sam se rodila da manje mislim a više da funkcionišem (radim svoje poslove i ne mislim na rad kad to kažem, nego da budem funkcionalni član društva, ovako samo smetam). Dobro, da se vratim na osnovnu temu, šta god da je tema.

  Čitala sam članke sa jednog domaćeg portala "Luftika" (svideo mi se njihov stil izveštavanja, bave se i nekim socijalnim temama kroz kritiku i ukazivanje gde smo kao društvo pogrešili, a meni je takav stil pisanja blizak srcu), i ne bih ja bila ja da ne kliknem na "ostale vesti pod oznakom # samoubistvo", sama reč me vuče da saznam šta još ima na tu temu. Čitala sam nekoliko desetina članaka celo veče i naredno jutro, neki su svakako ostavili utisak i kreirali su različito raspoloženje. Taj članak sa krajnjim pozitivnim utiskom tiče se devojke koja je govorila o vršnjačkom nasilju u srednjoj školi i tome kako se, sedeći na ivici nedovršene zgrade spremajući se da skoči, javila na telefon i majci kroz suze rekla gde se nalazi i šta hoće da uradi. Majka se istinski zabrinula i rekla joj da se ne pomera dok otac ne dođe, a onda su celu noć sedeli sa njom i pokazivali da im je istinski stalo do nje, svesni da su mogli da je izgube to veče, pružajući joj podršku u narednom periodu kada je išla kod psihologa. Taj članak me je skoro rasplakao (jedva sam se suzdržala da ne zaplačem), šteta što nema više takvih roditelja kojima je i pored silnih problema prvenstveno stalo do života svoje dece (tako je i ovde devojka izbegavala da se prvo požali roditeljima jer su imali nekih problema, nije htela da im otežava situaciju). Neka Bog poživi i nju i njene roditelje, kamo sreće da je više takvih roditelja, poštovanje za takve ljude (izvinjavam se što sam prepričala skoro ceo tekst, zaista mi je ostavio jak utisak, preporučujem čitanje celog teksta na sajtu portala), u isto vreme mi je taj članak izazvao pozitivne emocije ali i podsetio na to da su takvi roditelji retki, što je najteži deo cele situacije - svi roditelji bi trebalo da budu takvi, a ne da to bude retkost kojoj se divimo. Mnogi roditelji iz našeg okruženja ne shvataju ozbiljno ni kada im neko otvoreno pominje suicid, često kada pomenemo naša osećanja dobijemo neku vrstu kritike (da ne pišem sad opet kakve sve kritike, mislim da sam već nedavno pisala u drugom članku), dobijemo sve osim podrške i pomoći, i uz to uvek ima nešto preče i od nas se očekuje da te naše probleme nekako odložimo (a po mogućstvu da ih se u potpunosti rešimo jer njima deluje zamorno da se uopšte bave sa time). Srećom, devojka iz članka nije skočila i nije ostala povređena jer se reagovalo na vreme, ali bilo je slučajeva da i posle pokušaja samoubistva te osobe dobiju kritikovanje od strane roditelja, ili pak roditelji i dalje nisu ozbiljno shvatili situaciju, a od toga nema ništa gore. Nadovezaću se na drugi članak sa osetljivijom temom, iz ugla oca koji je izgubio sina; smatram da je čovek sa neke strane u pravu, niko ne može zameniti te (mlade) ljude koji su bili nečija deca, čak ni kada imaju braću i sestre, slažem se da je to velika trauma i za njih i za roditelje. Slažem se i da bi se neka samoubistva mogla sprečiti da ima više poverenja između roditelja i dece (mada poverenje nije statična stvar, lakše je izgubiti ga a nemoguće je vratiti u potpunosti), neki roditelji žele i mogu da pomognu ali dete krije od njih, barem u početku. Međutim, kao što sam već naglasila, iako se očekuje da svaki roditelj stavlja dete na prvo mesto - to nije uvek slučaj, sve je više porodica koje ne funkcionišu kako treba i gde dete postane glavna tema tek kada "napravi neku glupost" (tako dosta roditelja naziva sve naše postupke koji im ne odgovaraju) i koje takve stvari "rešavaju" vikanjem umesto razgovorom, pa onda te osobe jednostavno ne veruju svojim roditeljima.

   Sviđa mi se što je čovek hteo da kroz pokazivanje kako to izgleda iz ugla roditelja ukaže nekoj mladoj osobi koja razmišlja o suicidu šta se obično dešava nakon njihove smrti, to možda i može da utiče na osobe koje imaju dobar odnos sa roditeljima, kod kojih se nije razvio dublji mentalni poremećaj i koje još uvek imaju šanse da se "trgnu" odatle na vreme; sa nekim ko je dugo u ovome to postaje skoro nemoguća misija, naročito ako osoba ne oseća želju da se oporavi. Vidite, ja sam prvi put pokušala da se ubijem sa šesnaest godina, dakle nisam bila punoletna, a tad sam počela i da sebi nanosim povrede žiletima (počela sam još u dvanaestoj godini da se udaram u glavu i prsa, i to pred roditeljima dok su se svađali jer više nisam mogla da podnesem vikanje, a udaranje glave se nastavilo pa sad imam tegobe zbog toga), i prve misli o samoubistvu su se javile negde u periodu oko šestog razreda (za šta je ipak škola bila nešto jači razlog od porodične situacije, to sam pisala u drugom članku). Nikada nisam završila kod doktora - čak ni kada sam se više puta predozirala alkoholom i tabletama ili napravila posekotinu koja bi u normalnim slučajevima išla na ušivanje, kroz sve sam to prolazila sama trpeći svakakve bolove samo da niko ne primeti - niti sam bila kod psihijatra, osim jednom u proleće 2013-te kada su mene i majku zvali zbog oca (napravili su nam neke administrativne probleme u opštini i odveli mog oca na neuropsihijatriju jer se bunio zbog toga, majka nije razumela da nas u stvari zovu zbog njega). Tada me je gospođa D. ubeđivala da je moj jedini problem "što se ne družim više sa svojim vršnjacima". Dakle, pristanem da odem tamo jer su to tražili od mene, odem tamo u očigledno depresivnom stanju i za vreme razgovora (zvala je i moju majku unutra) se pomene da se izgladnjujem, da sam imala nekoliko posekotina (one za koje su znali) i da sam uzela veću dozu tableta (moja majka je o tome pričala nonšalantno, kao da joj je svejedno), gospođa mi prepiše neke tabletice na prirodnoj bazi jer sam očigledno lakši slučaj, bez obzira na to što sam već uveliko bila blizu da okončam život (šteta što nisam, sad znam kako sam mogla to da uradim a da mi nije palo na pamet tad). To mi je već upropastilo ionako loše samopouzdanje i pokazalo mi je da mi ljudi zapravo ne veruju, i u školi su me često pravili lažovom, počela sam da izbegavam komunikaciju jer posle nekog vremena opet stigne do toga da me neko ne shvati ozbiljno, a to spada u stvari koje me najviše bole. Čak i kada sam ovde iskreno napisala skoro sve opet imam osećaj kao da me niko ne shvata ozbiljno (kao u onom vicu kad pacijent kaže doktoru da ga niko ne shvata ozbiljno, a doktor mu odgovori sa "Ma daj, ne lupaj gluposti!"), možda sam se sad malo udaljila od teme vezano za pročitani članak. Dakle, iako podržavam zamisao članka, želim da podsetim da to nije uvek primenjivo jer su ponekad baš ti roditelji uzroci naših problema, da mi smeta potenciranje da je osoba koja okonča život "sebična" jer ne misli kome će naneti bol - nažalost, mladi ljudi stradaju pod različitim okolnostima, ali se nikom ko je (ne daj Bože) stradao u saobraćajnoj nesreći ili poginuo pod drugim okolnostima ne potencira da su bili sebični jer su napustili ovaj svet, a i njihovi roditelji nose istu količinu bola i možda misle da su mogli nešto da promene, iako nisu, baš kao što uglavnom nisu mogli ni roditelji čija su deca izvršila suicid. Kažem uglavnom, jer kod osoba koje se brže odluče na taj korak i koje ne dele misli o tome (a da nemaju neko specifično ispoljavanje simptoma da nešto nije u redu, čak muške osobe znatno ređe pokazuju simptome od ženskih) teško i da može da se nešto primeti, a i hajde da budemo iskreni - zar bi neko svaki put očekivao da bi baš dotle došlo ako postoji neki problem, naročito ako osoba nikad nije pokazivala neke znakove da je sklona tome? To nije normalna reakcija na neki problem, takav stav se stvara postepeno, jedino ako je sad suicid toliko normalizovan i predstavlja se kao instant rešenje svih problema jer ćemo ionako svi da umremo jednog dana, pa zašto se mučiti naročito ako je još "još puno života pred nama". Iskreno, iz ugla "mlade" osobe koja godinama ima takve misli, mene izbezumljuje kad mi neko odgovori nešto što ima veze sa mojom "mladošću", ili pak kad je takav odgovor upućen nekom drugom (pisala sam i ja o tome u predposlednjem pasusu priče "Razbijač snova" i malo u "13 smrti-Mrtva", ali ima i na ovom portalu zanimljiv članak o tome, pa se opet nadovezujem); ili te ne shvataju ozbiljno i kukaju za tobom samo zbog toga što si mlad/zdrav/prav/lep (kao što su i napisali tamo) ili ti to serviraju kao razlog zašto ne bi trebalo da razmišljaš o smrti. Možda je manje logično da se osobe u starijem dobu ubijaju pošto su ionako bliže prirodnoj smrti nego mi, ali opet su oni najugroženija kategorija što se suicida tiče (razumem iz kojih razloga, Ernest Hemingvej je tu dao najbolji primer) tako da ne vidim zašto se neko iščuđuje zbog mlađih ljudi koji se odluče na taj korak. Kamo sreće da su okolnosti bolje pa da bar imaju nešto da im drži ushićenje za životom, ovako nas sve što se dešava samo dodatno baca u očaj (ja lično idem toliko daleko da upoređujem živote ljudi iz svih epoha od postanka sveta do ljudi u dalekoj budućnosti, izgleda da ljudska civilizacija sama po sebi ne ide nikuda i da će se određeni obrasci ponavljati čak i kada bi zavladala potencijalna utopija, jer je ljudska duša prokleta da joj uvek trebaju sukobi).

   Priznajem da me je taj članak pomalo isfrustrirao jer se potencira da bi deca trebalo da misle na roditelje i to šta će oni posle toga; ja budala nastavljam sa ovom agonijom isključivo zbog svojih roditelja, radim već godinama posao od kog bukvalno ne može ni da se živi (ako pomenem da bi trebalo da to batalimo počnu da viču na mene, sad više nemamo ni prevoz pa ne znam koji đavo pa radimo kad ćemo polovinu novca dati da nam drugi odveze), kuvam im da imaju redovno da jedu (ranije smo znali da čekamo do podneva da doručkujemo, ali uzalud sve kad skoro svaki obrok počne vikanjem ili čak preraste u svađu), počistim po kući, operem sudove, pomažem im ako nešto ima da se uradi (uključujući i posao u bašti). Ove godine sam izgubila i to malo volje za rad, stvarno mi više nije ni do čega i ni do koga, nemam više energije da nastavljam ovako, a moja majka je već počela da mi prebacuje da "moram malo da se aktiviram" (jer da, nisam ništa radila celu zimu, a ni predhodnih nekoliko godina, pa bi trebalo sad da konačno počnem *sarkazam*). Smučio mi se više ovakav život gde već godinama ni vodu ne možemo da uvedemo, ni da uradimo spoljašnje ili bar unutrašnje malterisanje/betoniranje preostalih prostorija, a o krovu i da ne govorimo, to što je napravljeno na početku je tako i ostalo (eventualno uz manju korekciju za koju mi ne bi bilo čudno da se opet uruši, kao jedanput u sred zime). Ali meni ne smeta siromaštvo, već njihovo ponašanje; ceo život izbegavam da ih dovodim u probleme, s tim da se uvek potenciralo da "mi uopšte nemamo problema jedni sa drugima" i da sam obično ja kriva ako nešto kažem, ne smem ikako da im stvaram probleme time što ću reći istinu, oni su žrtve a ja sam pogano đubre kome bi bilo bolje da ćuti, sve to obavijeno lažnim liberalizmom i "slobodom da odlučujem o svom životu", dobro znajući da nemam energije da preuzimam velike korake. Jedina "sloboda" za koju sam se izborila je to da se ne udajem, ali mi se i to prebaci s vremena na vreme, gadim se samoj sebi kad pričaju o toj temi sa drugim ljudima: briga me je za vaše umiljavanje ikome - ako kažem da ne diskutujete o tome sa drugima i opet stignete do "provodadžisanja" sa nekima koji imaju "momka za ženidbu", onda ne poštujete ni mene, automatski mi nakačite na vrat psihotičnu misao da ste me baš vi "obeležili" kao potencijalnu udavaču, vi čije se mišljenje vrednuje više nego moje. Svaki put kad se pobunim opet dobijem kritike da sam preosetljiva, svaki put kad hoću da diskutujem o nečemu i kad mi je potreban neko da me smiri ili usmeri za bilo koju temu - dobijem vikanje i svaljivanje krivice na mene. U narednom momentu se osećam kao da grešim što uopšte i pišem o tome, osećajući da sam preterala i da bi oni bili ljuti zbog toga, pa ponovo počnem da se preispitujem da li sam ipak ja ta koja je krivac i da bi bilo pametnije da takve detalje zadržim samo za sebe i nikog drugog, ujedno da ne gnjavim druge time. Sva ta moja iznerviranost, naravno, nema veze sa čovekom koji je autor tog članka, jednostavno me je podsetilo na to da mnogi od nas nemaju čak ni toliko funkcionalne porodice (čak ima i mnogo gorih slučajeva od mojih), pa sam imala potrebu da dodam taj deo, izvinjavam se ako je ispalo kao da ne poštujem nečiju bol jer to zaista nije slučaj, baš naprotiv.

   Tu završavam nadovezivanje na članke, iako ima još dosta zanimljivih stvari na ovu temu, želim da se vratim na misao koja me je u proteklih dana dovodila u neku vrstu psihotične faze toliko da više ne mogu da se pokupim. Već sam nedavno u "Promašen život... Bukvalno" napisala da bih volela da mi psihijatar dà zvaničnu dijagnozu kako bih zvanično znala šta mi je (mogu da sastavim listu potencijalnih poremećaja na osnovu svog znanja o njima i dugogodišnjih simptoma, ali ipak bih volela da čujem stručniju osobu), tako bih na prvom mestu sebi stavila do znanja da ne izmišljam i da je sve ovo stvarno. U predhodnom pasusu sam pomenula da me je taj jedini psihijatar kod koje sam bila tehnički proglasila nedovoljno vrednim slučajem, barem mi je takav utisak ostao, i kažem da mi ceo život potenciraju da lažem ili me ne shvataju ozbiljno (ne znam čime sam zaslužila taj epitet kad uglavnom govorim istinu, ne vidim potrebu za lažima osim kad krijem neke privatne stvari o kojima nemam potrebe da govorim nekom nedovoljno bliskom, ili pak stvari koje se ne dele ni sa jednom drugom osobom). Imam tu dugogodišnju misao kao da nisam dovoljno loše da bi mi iko verovao da nešto nije u redu i hoću da znam da li sam samo predramatična ili imam problem, a u isto vreme ne podnosim da mi se ljudi mešaju u život i ne želim pomoć, ludim zbog te dve suprotnosti. Svaki put kad neko pomene da "danas mnogi tvrde da imaju psihičke probleme, a u stvari im nije ništa" u bilo kom obliku, počnem da paničim da li sam sve umislila, da li sam zapravo sve ove godine mogla drugačije i da sam sama kriva za ovo, da sam možda kriva i za sve ostalo, počevši od odnosa sa roditeljima, odnosima sa drugim ljudima, do problema u školi. Šta ako nemam psihozu koja me tera na takvo razmišljanje, nego sam zaista užasna osoba prema kojoj čovek prosto mora da oseća nepodnošljivost? Da li sam hipohondar koji druge nervira svojim "dijagnozama"? Ja nemam dijagnozu - to znači da mi nije ništa, ne računa se, ima kome je gore jer ja nemam pravo da govorim, nemam dijagnozu i samim tim znači da umišljam, sigurno je to. Ne želim da budem jedna od tih osoba o kojima ti ljudi pričaju, ne želim da imam "sindrom večite žrtve" i da samo kukam i time smetam nekom, ne želim da budem jedna od onih koji "daju sami sebi dijagnoze ozbiljnih bolesti a da im nije ništa", niti da budem neko ko "sve radi zbog pažnje". Čak i da su to samo neki stereotipi, neću da budem ta osoba, tako da ću izgleda morati da prestanem da ikom govorim o svom psihičkom stanju, neću da kažu da lažem. Iskreno, šta mogu da dobijem kao odgovor osim - "Ako već deset godina razmišljaš da se ubiješ, što to već jednom i ne uradiš? Očigledno je da samo dramiš, nije tebi ništa - u boljem si ti stanju nego neki drugi što se ne žale, ne izigravaj žrtvu, ima kome je i gore." - i bili bi u pravu. To pitanje i ja postavljam sebi svako prokleto veče pred spavanje, svaki dan barem po nekoliko puta - zašto se već jednom ne ubijem, kad je to jedina stvar koju istinski želim? Zašto ne mogu da se bar jednom otrgnem od misli kako će to uticati na nekog u smislu funkcionisanja (jer ja imam svoje određene dužnosti koje bi onda ostale nezavršene, ali zašto me je više briga za dužnosti?), da se pitam li se to uklapa u nečije tuđe planove, koliko ću iznervirati nekog što nisam "odabrala bolje vreme za to" (zbog vremenskih uslova, količine novca, blizine praznika ili čega već), šta će biti sa kućom i našim pohabanim sitnicama koje nekom drugom neće značiti ništa pa će ih uništiti? Zašto moram da razmišljam o tome da je u našoj kući stalno nered zbog previše stvari, pa me uhvati jeza od pomisli na gomilu budala koje jedva i da su me znale ili smo, jelte, "rodbina" (sa kojom se možda nikad nisam ni upoznala ili nemam pojma ko su) i koje će se nacrtati u našem dvorištu da mi pale sveće i donose razno cveće; u pesmama sam istakla da mi ne treba ništa osim plave ruže u rukama, hoću samo plavu ružu i to je nebitno pravu obojenu ili pak veštačku, samo da su plave ruže. Taj detalj niko neće da zna, bitno je da će znati da se nacrtaju na sahrani iako ne želim ikoga od njih, kamo sreće da mi i telo nekako potpuno nestane da nemaju šta ni da zakopaju da ne troše pare bezveze - mnogo su skupi oni mermerni spomenici a uopšte mi se ne sviđaju jer su kičasti i neestetski (izvinjavam se proizvođačima istih, to je samo moj lični ukus), ja volim one jednostavne starinske kamene grobove i volela bih takav ako već mora nešto da se "metne" nad mojom konačno mirnom glavom. Istakla sam da neću pomane i da neko deli meso "za moju dušu"; samo li neko meni vegetarijancu razdeli meso ima da se povampirim i da im se napijem krvi, čisto da najavim odmah da ne bude da nisam rekla za života.

  Toliko me smiruje "planiranje" sopstvene sahrane da  sam počela da se udaljavam od one paranoje iz sredine predhodnog pasusa, a upravo me je to i nateralo da pišem, taj osećaj da se sve ovo što pišem i osećam bazira na nečemu što drugi smatraju nevalidnim i neistinitim. Šta da radim, ja sam prokletnik koji tuđe mišljenje, potrebe i osećanja stavlja kao prioritet, osećam da ću ih naljutiti ili povrediti ako ne ispunim to što hoće (to ne važi za manipulatore, njima uglavnom više ne izlazim u susret). I stvarno, kako da nekom objasnim zašto se još nisam ubila (iako mi je već godinama taj plan u glavi), kako da mu objasnim onaj apstraktni osećaj kada pogledam oko sebe i izgubim se u zamisli toga da stvari ostaju ovako kako su sad, ali više nisu moje samim tim što ja više ne postojim, da sve to više nije u mojoj kontroli - čak i one najprivatnije stvari čije prisvajanje bi bilo kao da mi neko ogoli dušu? Kako da objasnim onaj osećaj kada pogledam naše životinje (prvenstveno pse) i zapitam se da li će ih redovno hraniti, da li ih u nekom trenutku besa neće ubiti ako počnu neprekidno da laju (kao što to često čine), ko će garantovati da će biti bezbedni? Kako nekom objasniti kako je to biti jedinac sa samoubilačkim mislima, kada znaš da nema nikog da te zameni i da je sva odgovornost na tebi? Znam šta sledi posle svega a ne mogu dalje, lomim se iznutra a te osobe me dodatno slamaju od spolja, ponekad mi toliko lome dušu da u nekom trenutku ne osećam nikakvu empatiju i postane mi svejedno za njihove odluke i dalji tok događaja, a onda se setim da ne mogu da podnesem njihovu smrt bez obzira na sve - neću da preminu odmah nakon mene, neću da ih gledam kako umiru. Ko mi garantuje da se neće odjednom promeniti, da će odjednom shvatiti da sam im značila pa će im uspavano srce prepući, ko mi to garantuje kada već znaju celu priču a relativno često je koriste protiv mene? Zar će tek moja smrt biti dovoljno jak razlog da budem glavna stavka na "dnevnom redu"? Volela bih da ni tada ne budem napadna i dosadna, kamo sreće da mogu jednostavno da nestanem a da ničiji život ne bude uznemiren ili da ne trošim nečije vreme, ne želim više ičije vreme ni živa a kamoli mrtva, samo hoću da konačno odem. Tačno, deset prokletih godina čekam na to, skoro petnaest ako računamo od momenta kada sam prvi put pomislila da to učinim - znam da delujem kao lažov i radim na tome da se oslobodim ovozemaljskih niti koje me još drže iz obaveze prema nekom ili nečem drugom, ne zato što ja to želim; da se ovo ticalo samo mene bila bih sahranjena još u rodnom gradu, možda mi je tamo i bilo mesto jer je tamo počeo i završio se moj život. Moja situacija je suprotna od situacije gospodina iz pomenutog članka - on je hteo da upozna svog sina i pomogao bi mu da je znao šta se dešava; kod mene se sve zna već godinama ali kod se nas takve stvari nikad nisu smatrale bitnima, a i dalje sam tu isključivo zbog njih dvoje bez obzira na sve (verovatno sam samo razmažena pa sam i zaslužila takav tretman, može se primetiti iz svih ovih članaka da sam odvratna sebična osoba, mrzim to kod sebe). Kod nas iz niže klase ne postoje terapije i lečenja - doduše, ustanovili smo da ja nemam problem nego sam samo predramatična pa nemam pravo da se žalim ni na šta, već ovo važi za osobe koje stvarno imaju problema a da su siromašne i ne mogu da priušte bolje lečenje. Što bi rekao moj drugar M. - "Ima devojaka koje gore žive pa se ne žale, budi optimističnija!" i tako to, čak mi je i on pokazao gde mi je mesto i da sam dosadna, šta onda reći za mene. I ovih nekoliko osoba koje znam da idu kod  psihijatra samo dobiju neke lekove i to je sve, uglavnom tako funkcioniše psihijatrijski sistem, to je više održavanje u životu nego lečenje (što me nervira jer mi je stalo do toga da im bude bolje, bar da se one izleče, ali izem ti život i medicinu kad te doktor ne leči nego kljuka lekovima). Završavam ovaj dosadni članak (valjda sam u nekom trenutku potrefila šta sam htela da kažem na prvom mestu), a ja se iskreno nadam da se moja jedina želja konačno ispuniti ove godine, na vaše i moje zadovoljstvo. Razlozi za tu moju želju su odavno stopili u jednu celinu, pomešanih boja kao one velike šarene lizalice od fondan mase ili već čega da su, postavši jedno veliko ništavilo koje me je progutalo, tako da se ne trudite da razumete tu apstraktnu misao o smrti koja mi svaki dan jede džigericu, niti njen princip rada - ni ja više ništa ne razumem, a nešto mi više nije ni do filozofiranja, trebalo bi nešto i uraditi da bi se računalo kao stvarnost, ovako sve izgleda samo kao iluzija u kojoj godinama živim.