-NEKIM NEPOZNATIM LJUDIMA KOJE ZNAM-

(crtež iz januara 2023. godine)

Napomena: Nema potrebe za uzbunom jer se aktivno ne pripremam ni za šta, ali je stanje mog oca i dalje jako loše i psihički ne mogu da izdržim neprospavane noći od avgusta i lošu situaciju u kući, kako materijalnu tako i zdrastveno stanje svakog od nas, te nije isključeno da kao osoba lošeg psihičkog stanja puknem bez najave i planiranja. Stoga sam želela da postavim ovaj članak koji je napisan u junu (dakle, pre saobraćajne nesreće), sve ovo je jako neizvesno i duša mi je premorena od svega, nisu mi potrebni saveti ili šta god jer ništa od toga ne može da se primeni u ovakvoj situaciji, ovde se odavno ne radi samo o mom zdrastvenom stanju i životu. Isto mi ne znači da mi neko govori kako će sve biti u redu na kraju jer imam osećaj da taj neko podcenjuje ozbiljnost situacije, svesna sam da se svakog dana može da se desi to što će se kad-tad desiti. Članak može delovati uznemirujuće zbog lične perspektive.

Stigli smo do kraja (i zašto to ne bi trebalo da bude problem):

Predpostavljam da je ovo poslednji put da ću gnjaviti javno mnjenje svojim dosadnim filozofsko-psihološkim trućanjima, mada ionako  nikog nije briga za bilo šta što napišem, sticajem okolnosti će možda neko zalutati ovde da vidi o čemu se radi. Ne znam što bih se više ikome pravdala, sve sam već napisala - možda u nekim momentima i više nego što bi trebalo, ali moje reči su lupetanje gluposti i niko ne bi gubio vreme da ih čita. Link do ovog bloga (mi bismo link na srpski preveli kao "veza", poštujem svoj jezik pa rekoh da dodam)  je bio postavljen na mom Instagram profilu od 2019-te, na Twitteru i Fejsbuku delim vezu do bloga i priča od 2018-te, link se nalazio i na Deviantart-u već godinama (plus ostali profili poput Pinteresta gde sam delila veze do priča). Sve je napisano, a i da je neko odvojio vreme da pročita ne znam da li bi se išta promenilo, nadala sam se da će me bar za života neko u potpunosti razumeti i prihvatiti onakvu kakva jesam, bez ubeđivanja da moram da se menjam da bih nekom bila dobra. Ne isplati se, koliko se god menjaš opet nešto ne valjaš. Zato sam i odustala prvo i od menjanja sebe, a onda i od ljudi i komunikacije sa njima (ili beše obratno, ko ga šiša iz ove pozicije - činjenica je da sam odustala od oba). Krivite me i za to ako hoćete, zabole me, ali ne možete poreći da i ljudi ne doprinose da se osetljive osobe poput mene sklanjaju jer je preteško izdržati način na koji društvo funkcioniše.

    Ja sam užasna osoba i neću da neko cmizdri za mnom i predstavlja me kao dobru osobu, vi me ne znate. Ja sam bezosećajno sebično đubre koje nije sposobno da održi prijateljstva, koje nije sposobno da ikog voli i koje je, citiram opis većine svojih profila, "izgubljeno u svom malom (poremećenom) svetu". Ja sam večito nezadovoljna, preosetljiva glupača koja se stalno žali, koja svojom konstantnom morbidnošću zagorčava život drugim ljudima i smeta im. Ja sam ludača koja se ne oblači normalno, koja ne može da se hrani normalno, koja ne može da se ponaša normalno, koja ne reaguje adekvatno u određenim situacijama, koja ne izgleda dostojno i predstavlja ruglo u svojoj okolini. Večito bolesna, nikad neću biti ni za šta - osećam se kao lenština koja nikad neće moći da pomogne porodici, druge osobe mojih godina se mnogo više trude. Ja sam višak na ovoj planeti, nikad neće biti vajde od mene ni u ekonomskom ni u smislu poboljšanja situacije nataliteta u zemlji, tako da se suzdržite od ogavnih komentara o "mladoj osobi koja je mogla da produži vrstu", dođe mi da se izbodem nožem i na samu pomisao o čitavom tom procesu, pisala sam koliko me fizički kontakt izbezumljuje. Vrsta homosapiens (tj. čovek, za one koji nisu bili na tim časovima biologije) bi možda stvarno i trebalo da se redukuje, ja ću dati svoj doprinos tome, šteta što to neće spasti neke druge vrste flore i faune od našeg razarajućeg dejstva. Dalje, ja sam fatalista, pesimistični realista koji neprekidno brine i paniči, kljukam se bensedinom da manje nerviram ljude oko sebe (vala, u nekim momentima sam se i prekljukala i sve to lepo zalila domaćom ljutom, ako shvatate šta hoću da kažem), sklona paranoji i to do mere da izgubim kontakt sa realnošću (mada sam uglavnom u svom svetu, tako da paranoja baš dobro dođe da skroz poludim).

  Postala sam agresivna, cinična i odvratna osoba, mrzim u šta me vreme pretvara, postajem suprotnost od onoga za šta se zalažem. Ja sam dosadna, neharizmatična osoba koja nikad ništa neće dostići svojom umetnošću, jer ista nema kvalitet da bi se ikom svidela - prosečan glas na čije treniranje sam potrošila godine, priče i pesme koje sam pisala želeći da ublažim svoje unutrašnje probleme, crteži ispod proseka. Svesna sam da nikad nisam bila dostojna umetnosti, jedine stvari do koje mi je stalo dovoljno da joj posvetim poslednjih nekoliko godina - ubila bih se ranije da me misao o stvaranju svojih pesama nije držala, ali od 2021. sam osetila da je volja za svime nestala, videla sam da nikad neće biti ništa od toga. Postavila sam akapela verzije, to nije moj pun potencijal glasa, neka bolest mi je upropastila pluća i kapacitet vazduha i od tad jedva išta pevam, to me dodatno razara. Ja sam osoba koja poseduje određenu količinu znanja koje nije primenjivo u vašem svetu; jeste da zovem sebe glupačom, ali prekinite sa stereotipom da su osobe koje imaju neki poremećaj psihe niže inteligencije - obično se javlja smanjena koncentracija, ali većina poremećaja psihe i raspoloženja NE utiču na celokupnu inteligenciju. To što se nikad nisam osećala ugodno u vašem svetu ne znači da nisam bila funkcionalna u svom svetu, vi ste navikli da ponižavate jedni druge (a u nekim navratima i mene, opet napominjem da nisam glupa pa vidim i čujem kad me neko ponizi ili smatra smotanom/glupom/ludom itd.). Istorija je pokazala koliko je ljudska vrsta sklona ponižavanju i sukobima; učimo o tragedijama i maloumnosti ljudske civilizacije više nego o empatiji i genijalnim idejama koje su promenile svet, znamo o više o onima koji su ubijali i razarali nego o onima koji su spašavali i stvarali (ako ih se iko ikad i seti), stranice ljudske istorije su pune sukoba koje su ljudi kreirali zbog uverenja punih (bezrazložne) mržnje na različitim osnovama, bilo na nacionalizmu, rasizmu, verskoj osnovi, rodnoj diskriminaciji, diskriminaciji bolesnih osoba, u skorije vreme i na osnovu orijentacije. Većini je lakše da prebaci krivicu na drugog, i pravdate se da je to dobro po vas, ali zapamtite da se svaka vaša greška za koju ne preuzmete odgovornost obija o glavu nekog drugog, ostavljajući ga da nosi teret vaših pogrešnih postupaka. Gledala sam u toku života da se rečima ili delima izvinim onima za koje smatram da sam ih bilo kako oštetila, mnogi od njih se nisu ni sećali da sam im nešto uradila - ja se sećam i to je i više nego dovoljno, verovatno je to povoljan znak da mi bar savest radi. Žao mi je ako sam još nekome nanela štetu, neću moći lično da se izvinim (iz očiglednih razloga), ali mi jeste zaista žao, iako znam da reči same po sebi ništa ne saniraju.

 Mogla bih da navodim još primera zašto ne bi trebalo kukati za ovom stokom koja piše sve ovo, umesto da gubite vreme na cmizdrenje zbog mene shvatite da se baš u ovom trenutku neko drugi sprema na ovaj korak ili razmišlja o tome - mene nećete ni vratiti ni umilostiviti moju mizernu upokojenu dušu time što ćete se iz petnih žila truditi da iz svoje memorije iscedite neku pozitivnu uspomenu koju ste delili sa mnom. Da vam odmah olakšam - verovatno me se ni ne sećate, a i većinu svog života sam provela u nekoj vrsti izolacije i sklanjanja od ljudi da izbegnem podsmeh, mada su mnogo puta zurili u mene i kada sedim u sopstvenom dvorištu, izgleda da su vam moji dugi rukavi u sred leta bili mnogo zanimljivi. Ne sumnjam da bi isto tako bili zanimljivi i ožiljci i posekotine ako bih se oblačila "normalno", tako da budite zahvalni što niste imali prilike da gledate duboke posekotine od nekoliko centimetara, smatram da su dugi rukavi bili lepši prizor ma koliko ste me ismevali zbog njih. Da se vratim na ono što sam počela u ovom pasusu, a što je najbitnija činjenica u čitavom ovom jako zamornom članku - JA NISAM POSLEDNJA koja će stradati ovako, ovo će nastaviti da se dešava jer teško da će se nešto izmeniti. Roditelji će nastaviti sa stavom "moje dete je dobro, neće se to njemu desiti" (ili pak sa čitavim spektrom izgovora kojim se poriče realnost), državne ustanove se neće ni baviti našim slučajevima, prosvetni radnici će završiti svoje smene bez previše interakcija čak i kada se pred njihovim očima dešavaju stvari poput vršnjačkog nasilja, psihijatri će prepisati gomilu tableta koje bi navodno trebalo da učine osobu funkcionalnijom, mediji će na senzacionalistički način pisati o svakom sledećem suicidu i želeti da saznaju što više informacija (samo da vam kažem da na nas koji imamo samoubilačke misli takvi tekstovi uglavnom deluju nepovoljno, podstaknu nas da razmišljamo po principu - oni su završili sa tim, šta onda ja čekam? Komentari na vašim sajtovima su već priča za sebe, retko ko ima imalo empatije), okolina će osuđivati sve (ali bukvalno sve) što neko uradi. Ruke se lako operu od odgovornosti (pri ovome prvenstveno mislim na sve naše slučajeve gde ovi problemi postoje od detinjstva), ali teško od grobljanske zemlje kojom nas pre ili kasnije zatrpate. Meni je trebalo poprilično vremena zbog drugih razloga, inače ste mogli da me zatrpate još sa dvanaest godina - kada sam prvi put razmišljala o tom činu, sa šesnaest - kada je došlo do prvog pokušaja, ili pak nekoliko puta nakon toga kada bih bila blizu kraja. Evo, sad sam se malo potrudila jer znam da ne smem da pogrešim i ostanem na vašoj milosti i nemilosti (uglavnom nemilosti), zato sam i čekala savršene okolnosti (inače sam mogla ovo i ranije da uradim, ali čekala sam da se svaki detalj složi, nije kao da je bitno da li čekam ovo deset godina ili tri meseca, ionako kao da sam mrtva iznutra sve ovo vreme). Eto, to vam je to, nije kao da ćete i ovoliko pročitati (svaka čast ako jeste, ali većina kojoj su ove moje reči upućene neće završiti ni prvi pasus, kamoli da pročita ceo članak). Dakle - NE KUKAJTE ZA RAZBIJENOM VAZOM, NJU NEĆETE VRATITI - SKLONITE ONE KOJE SU BLIZU IVICE STOLA, NE ČEKAJTE DA PADNU. NE OSUĐUJTE NI ONE KOJE SU PALE A NISU SE RAZBILE, NE ZNAČI DA SE TO NEĆE DESITI U BUDUĆNOSTI (čak nam je iskustvo pokazalo da je velika verovatnoća da će pasti opet, pripazite i na njih). Ne dozvolite da se vaze uzalud razbijaju, iako nisu večne. Možda vam je baš ta vaza nešto najvrednije u životu, a da toga još niste svesni.

  Svi govorite o nekoj nadi "da će biti bolje" (a većina ni sama ne veruje u to), ali meni nikad neće biti bolje jer jednostavno ne želim ništa. Ne želim nijedan specifični scenario, naročito ne one koje ste zacrtali kao normu, ne želim čak ni one potpuno nekovencionalne scenarije koje su deo mojih sanjarenja, nešto mi se ne prolazi ni kroz šta. Kao umetnik volim slobodu, kako misli tako i življenja, ali čak ni moja neostvarena želja o samotnjačkom životu dalje od drugih ljudi ne bi me naterala da ostanem na ovom svetu, iako mi duša čezne za tim osećajem potpune slobode. Ipak, da bi se takav scenario realizovao potrebno je u potpunosti prekinuti sve lance, što bi bilo praćeno ogromnom grižom savesti, jer bi bilo bitnije šta drugi misle o tome. Ovaj čin koji je glavna tema današnje debate za mene predstavlja momenat slobode koji čekam godinama, taj momenat kada ne razmišljam o drugima, njihovim potrebama i osećanjima, kada sebi stavim sebe na prvo i jedino mesto. Ispunjavam svoju (jedinu preostalu) želju o kojoj svakoga dana razmišljam više od deceniju i o kojoj sanjam u snovima, iako znam težak scenario koji sledi. Osudićete me da sam sebična zbog toga? Ako, slobodno, to će biti kompliment jer sam ceo život uglavnom sve povlašćivala drugim osobama, od kojih su mi neke dušu zatrovale i razbile su mi mozak i srce na deliće. BOLJE DA CRKNEM ZBOG SEBE NEGO DA I DALJE ŽIVIM ZBOG DRUGIH.  Ne zanima me da li me razumete i podržavate, niste to činili ni do sada za mnoge druge stvari.

   Što se mene tiče završila sam, ako nekom baš treba nešto više ima u člancima bloga i pričama (prvenstveno "13 smrti", koja je pisana baš za ovu namenu, u kojoj sam sumirala bitnije stavke). Izvinjavam se za to što sam vas uznemirila svojim nepotrebnim postojanjem, izvinjavam se što će se neko mlatiti oko čitave ceremonije mog upokojenja (neka bude što jeftinije, nemojte da gostite ove po selu od kojih nas je većina vređala i ignorisala kad nismo imali ni za hranu), hvala na pažnji iako znam da ljudi vole da se mešaju u nečiji život tek kada se sve završi, a ono i jeste lakše odneti sveću na nečiji grob nego sprečiti nekog da stigne do tog groba (ili makar dati čoveku lepu reč, to je i više nego dovoljno). Ovde se zvanično završava moja priča, kao i moje dugogodišnje proučavanje i testiranje društva kao celine. Osim retkih izuzetaka većina je palo na tom testu, nakon nekoliko faza testiranja utvrđeno je da nema poente nastavljati sa testom, jer su rezultati svaki put poražavajući i bacaju u još veći očaj. Rezultati istraživanja su objavljeni u mojim delima, nadam se da će u budućnosti društvo stići bar do "dovoljan - 2", ali nešto nemam nade u tako nešto. Nemam više nade ni u šta pozitivno, proučavam ljudsku civilizaciju od postanka do sad, pa čak i do potencijalne budućnosti, ali uvek je zloba pobeđivala empatiju, ma kako su nas učili u bajkama da dobro uvek pobedi na kraju. S obzirom da sam i ja postala đubre od čoveka, i meni će se ostvariti želja, jedina želja koju imam, i time zaokružujem svoj ciklus života.

 Kraj kompletne priče, ne želim više da pišem ovu besmislicu
Suzana Ristić Suza
(pisano u junu 2022, biće objavljeno kad za to dođe vreme, strpljivo ću čekati taj dan)