Šta bi bilo kad bi bilo

   

    Smatram da je razmišljanje o potencijalnoj sadašnjosti koja se nikad neće dogoditi izuzetno toksično - osoba gubi vreme razmišljajući o stvarima koje je mogla ili koje je trebalo uraditi, a iz nekog razloga nije, i onda je opsedaju misli o tome kako je sada moglo biti drugačije, ostavljajući je da žali za propuštenom šansom koja je u realnosti možda ne bi odvela u zamišljenom smeru. To me podseća na većinu ovih folk pesama koje se vrte na radiju gde pevač ili pevačica žale za "izgubljenom ljubavi", želeći da vrate vreme i opet budu sa tom istom osobom, koja bi u stvarnom životu možda već imala porodicu i stabilan život, verovatno ostavivši tu vezu negde u prošlosti. Ne sumnjam da se to često dešava i u stvarnom životu, ljudi se prisećaju starih veza (ili prijateljstva i slično) i onda shvate da im je ta neka osoba bila dobra ali to nisu primećivali (ili su okolnosti bile takve da je došlo do raskida/prekida kontakta), onda počnu da žale za njima ili, u još gorem slučaju, da pod svaku cenu ponovo pokušaju da vrate sve kako je bilo, što automatski uključuje mešanje u život te druge osobe. U najboljem slučaju se nađu dve takve usamljene osobe i zapravo uspeju da obnove svoj odnos, u gorim slučajevima imamo razvode dugogodišnjih brakova (čak i brakova sa decom), pretnje, proganjanja, teško osećanje nakon ponovnog susreta, očajanje, čak i smrt nekog od njih u slučaju labilnih osoba. Što se mene lično tiče nemam taj problem nostalgije za ljudima, baš naprotiv, obično sam ja ta koja prekida kontakte koji su deo prošlosti da bih se koncentrisala na sadašnjost i budućnost, i ne znam da komuniciram sa ljudima a da mi to ne ostavi dubok utisak jer mi njihovi problemi/mišljenja/šta god da kažu ili napišu ostaju u mozgu pa dodatno razmišljam i o tome. Ako previše opteretim mozak tim osobama (bilo u pozitivnom, ali uglavnom u negativnom smislu), onda dođem u uznemireno stanje gde imam potrebu da pobegnem od svih ljudi jer ne mogu da podnesem više ičije prisustvo u svom mozgu, kao da su sve te osobe konstantno pored mene i jedini način da pobegnem je da ih u potpunosti sklonim od sebe, što na internetu uradim na simboličan način brisanjem svih pratilaca. Većina osoba koje znam iz stvarnog života je iz perioda dok sam išla u školu, a kako sam imala veoma neprijatna iskustva u toku školovanja, smatram da nije najbolja ideja da se zadržavam u tom periodu i da se podsećam na osobe i događaje iz tog doba; iako je to verovatno jedini period u kome sam imala konstantnu interakciju sa drugima (bez skoro potpune izolacije kao u dvadesetim) te kao takav može biti tema razgovora sa nekim osobama koje su bile deo tih interakcija, to svakako nije dobro za moj mozak koji ima druge prioritete u sadašnjem vremenu. Znam da sam već pisala nešto slično, ali se nekako iznova vraćam na to baš zbog svoje negativne navike da se sklonim bez objašnjenja, što povuče svoje posledice koje me kad-tad stignu. U najboljem slučaju osobe nije briga i ne primete moje odsustvo (u nekim ranijim pričama stoji da me boli kada niko ne primeti, ali kao starija shvatam da je to blagoslov), u najgorem žele objašnjenja ili se naljute zbog toga, a ne osećam se da ikome išta dugujem samo zato što mi više nije do komunikacije - na ovoj planeti ima nešto više od osam milijardi ljudi, sasvim dovoljno da se nađe bolji sagovornik i prijatelj od mene, ja odavno nisam sposobna da ikome budem prijatelj ili bilo šta drugo. Bilo kako bilo, nije mi bila namera da ponavljam misli iz članka od proleća 2021-ve (samo se nametnulo), verovatno me je previše psihoanaliziranja tekstova folk i narodnih pesama sa radija (koji puštam ocu da se zanima nečim pošto ne može da se mnogo kreće zbog bolesti) podsetilo da se više poistovećujem sa tom nepoznatom osobom o kojoj se peva, nego sa onim koji peva. Doduše, većina tih tekstova je fikcija - negde sam pročitala misao da su SVI tekstovi fikcija, želim da izuzmem popriličan deo svojih autorskih autobiografskih pesama jer, znate, neki od nas tekstopisaca ne pišemo samo ono što će da se svidi drugima i ne pišemo uglavnom o "bezbednim" temama poput ljubavi, kod nas u metalu je prisutan čitav spektar kontroverznih i nedovoljno obrađenih tema, bilo da se to nešto događa drugima ili smo i sami akteri toga. Tako ja često pišem o samodestrukciji, sa suicidom kao čestim motivom pesama, i trudim se da to radim što realističnije i bez ulepšavanja i romantizovanja. Pišem o krvi, o bolu, o svim onim nekontrolisanim mislima i emocijama koje ti jedu mozak naživo, ili pak o nedostatku bilo kakvog osećaja, o društvu i njegovom ponašanju ne samo prema tebi, već i prema nekoj nepoznatoj individui koja možda ima neki drugačiji problem nego ti, ali je isto tako izopštena iz društva. Moji tekstovi nisu samo o meni, često se obraćam "njima" - "oni" su svi oni ljudi, od kojih mnoge ni ne poznajem i verovatno ih nikad neću upoznati, koji svojim obrascima ponašanja i sopstvenim uverenjima žele da drugima određuju šta je moralno i ispravno a šta ne, i da svakog ko se ogluši o njihovu viziju sveta izopšte iz društva, dajući sebi za pravo da toj odbačenoj individui dodatno otežaju život podsmehom, psihičkim i fizičkim maltretiranjem, diskriminacijom. Jeste, pisala sam i o tome, popriličan broj puta, ali to je jedna od tema koju smatram veoma važnom za ljudsku civilizaciju, a koja će kad-tad (ponovo) koštati miliona života kada taj NEKO odluči da je bitniji od neke grupe ljudi i poželi da ih eliminiše iz svoje vizije idealnog sveta.

  Obično brišem skoro sve poruke nakon završetka razgovora, što zbog privatnosti druge osobe i mene, to i zbog oslobađanja prostora i sortiranja, pa je tako došao red i na stare poruke od pre nekoliko godina koje mi je bilo žao da obrišem ranije jer sam mislila da će mi zatrebati. Između ostalog tu je bilo i poruka u vezi oglasa za traženje benda koje sam postavljala pre nekoliko godina, ironično je što su mi se javila čak dva benda iz dela zemlje iz kog sam se doselila - tražila sam za trenutnu opštinu jer ne bih imala novca da idem na probe u drugom mestu i nisam u mogućnosti da se selim negde dalje zbog benda, ali se niko iz blizine nije javio nakon moje selidbe. Nisam imala uspeh sa tim i ne žalim što se toga tiče jer sam u međuvremenu počela da sama objavljujem svoje akapela radove i neke novije pesme sa muzikom, a uz to imam i punu slobodu stvaranja i ne delim autorska prava na sopstvene pesme u slučaju raspada benda, što više vreme prolazi imam sve veću averziju prema celoj toj "muzičkoj industriji" jer to zvuči tako isprogramirano i veštački da ne želim da postanem deo toga i da mi neko drugi kreira ličnost i život po tome šta će se najbolje prodati širokim narodnim masama. Iako sam u teškoj materijalnoj situaciji ne bih prodavala prava za dela, radije ću se odricati jedne po jedne materijalne stvari koje prodajem preko interneta nego da nekom drugom prodajem parčiće svoje duše, svoju psihu i svoje ideje, ne moram ikada da budem "uspešna" u ovome jer mi to i nije namera, samo delim svoju najdragoceniju stvar sa prazninom u koju možda nekad zaluta i neka duša kojoj se nešto od toga svidi (hvala unapred). Da se vratim na poruke; nakon brisanja tih nekoliko neizvodljivih ponuda, ostala mi je bila poruka iz proleća 2014-te godine koja mi je bila uvod u celu zavrzlamu oko traženja benda. Tog proleća mi je ostalo još mesec-dva da završim srednju školu, te je vest da jedan simfonijski metal bend traži ženski vokal došla kao poručena. U poruci sam napisala da sam zainteresovana i da ujedno razmišljam o polasku na fakultet (konkretno sam bila zainteresovana za Višu dizajnersku školu u obližnjem gradu pošto mi dizajn ide solidno), ne razumem kako sam onda stigla do toga da namerno ne učim za završni test i padnem da bih mogla da ponovo polažem kasnije kada se sve smiri jer je cela ta gungula postala nepodnošljiva (što mi nije pošlo za rukom jer sam položila test sa ocenom dva umesto da padnem na testu). Možda sam mislila da nema ništa od benda jer su mi tražili snimak, a nisam imala mogućnosti da im to dostavim, pa sam u to vreme stavila i oglas da tražim članove za autorski bend, sećanje mi je slabo i nemam pojma šta se sve desilo tog proleća, a nije ni bitno. Ne mislim da sam propustila životnu šansu ni za taj bend ni za fakultet, ali me je ta poruka od pre devet godina naterala da se zamislim - šta je sve moglo da bude drugačije urađeno? Nisam želela da upadnem u zamku "šta bi bilo kad bi bilo" i da očajavam za odlukama koje su možda mogle biti drugačije, naročito jer verujem da trenutne odluke donosimo u skladu sa trenutnim okolnostima, ali nikad nisam mogla narediti mozgu da prestane da razmišlja o nekoj temi koja mi smeta, pa tako nisam ni sad. Da li bih uspela da završim fakultet da sam pokušala, ili sam bila u pravu da je moje psihičko stanje suviše nestabilno za to? Da li bih uspela da postanem i ostanem deo nekog benda, da li bi to funkcionisalo? Zašto nisam bolje isplanirala način da okončam život ranije, kada sam (iz ove perspektive) imala bolju priliku nego sad kad jedva da izlazim iz kuće? Znam da sam postupila uzimajući u obzir svaku okolnost i da sam odabrala rešenje koje je bilo najpovoljnije u tom trenutku, obično ne donosim spontane i nepromišljene odluke čak i kad imam taj period "spontanosti" - čak su i te odluke razmatrane neko vreme, samo što pod uticajem haotičnih misli požurim da sve to realizujem što pre, a onda me isto tako brzo prođe ta euforija ili paranoja, zavisi do situacije. Dakle, nije bio problem u mojih nekoliko odluka, te se ne kajem ni zbog jedne od njih. Problem je u tuđim nepromišljenim odlukama koje su nas dovele do dugogodišnjeg siromaštva.

  U toku detinjstva nisam razmišljala o finansijama, doduše nisam bila ni zahtevna što se materijalnih stvari tiče jer sam znala da se obradujem i novim i polovnim stvarima, čak je i moja lutka Katarina bila polovna i falila joj je kosa. Nažalost, moji roditelji su više puta imali loše finansijske odluke i pogrešne investicije, često pod uticajem drugih ljudi (ako izuzmemo lopove koji su im uzimali novac preko suda za stvari za koje DOKAZANO nisu bili krivi - oni su nas dokrajčili a izgleda da nikad nećemo dobiti odšetu za to). Sad se i oni kaju zašto nismo ranije uložili u kuću gde smo sad, a svojevremeno je kumu dato hiljadu maraka za blokove da bi se izgradio polusprat, no ti blokovi nikad nisu stigli, a vraćeno je manje od trećinu novca i to jedva (teško da će nam ikad i vratiti čak i sad kad nemamo hleb u kući). Nuđeno im je da se preselimo u inostranstvo i da tamo nastave da rade, odbili su - s obzirom da je moj otac iskusni majstor verovatno bismo se i obogatili, s tim da je u celoj toj priči novac najmanji problem, za to već mogu da shvatim da bi bila prevelika promena i možda je i bolje što nisu otišli, ni ja sad ne bih išla u inostranstvo da imam priliku. Imali su prilike da ulože novac na plac u nekom drugom mestu, ili pak u bolji kamion (ali su dali novac mom stricu za kamion kome je stalno nešto falilo, kao dete sam zajedno sa majkom gurala i auto i kamion da upale). I tako, dok sam stigla do nekih razreda osnovne škole novca je bilo sve manje, kad je ranije trebalo da se drugima izlazi u susret to je uvek moglo, nije se mislilo na detetovu budućnost. Tako sam ja u sedmom razredu nosila polovne cipele za starije osobe (i zahvalna sam osobi koja mi ih je dala da imam u čemu da idem u školu, u to vreme nam je ta osoba dosta pomogla da preživimo), uglavnom polovnu odeću, nisam trošila novac ni na šta osim na osnovne stvari za školu. Čak su i na stranku trošili vreme i novac, u ranim dvehiljaditim sam često bila u odboru do kasno uveče kad je trebalo da spavam jer je otac bio na važnoj poziciji pa su morali da budu prisutni, da bi ih na kraju na neki način oterali i od toga nije bilo ništa. Uspeli su da budu uklonjeni i iz opštinskog odbora druge stranke koju su osnovali u gradu gde smo živeli malo nakon što su iznajmili prostorije za sastanke, od tada se nisu ni bavili strankama i nadam se da više nikad i neće, previše su se nervirali oko toga. Ušli su u sve to po ideji drugih ljudi, sa neke strane su stekli puno kontakata (i potencijalnih mušterija), a sa druge strane se nisu koncentrisali na važnije teme. Kad sam bila mala morali su svuda da me vode sa sobom, pa i na mitinge, jer su retko kad mogli da me odvedu kod nekog da me čuva; kad sam stigla do desetak godina sve sam češće ostajala sama kod kuće, zbog lošeg odnosa sa komšijama nisam mnogo išla ni u dvorište dok roditelji nisu bili tu. Imala sam neku vrstu fobije da se čak i približim zidu od dva metra koji je "komšija" napravio, nisam nikad smela da se igram ni loptom jer dva dana nisu hteli da mi vrate loptu kada je pala kod njih u dvorište. Njegovom sinu je često padala lopta kod nas, preskakao je ogradu i ulazio u naše dvorište da je uzme gde god da je pala i niko nije rekao ništa, a ja sam živela u strahu i da priđem međi. Verovatno je to skretanje sa teme, nedavno sam imala kratak razgovor sa jednom ženom iz sela pa joj je bilo čudno kako nigde ne izlazim i nemam prijatelje. Eto, možda bi i to bilo drugačije da smo se sklonili od takvog komšiluka na vreme. Doduše, došli smo iz jednog pakla u drugi, samo što su ovde prve komšije rodbina koja ne podnosi što smo došli ovde. Za jednog brata sam "neka devojka koja je došla odnekud", za drugog sam od detinjstva bila debela (bolje da budem debela nego da se grabim za kuću i imanje babe koju nije poštovao i koju je psovao, teško bolesna ga je molila da ne udara loptom o njen zid i on je to namerno radio); stric je priča za sebe - toliko ima odbojnost prema nama i prezire što smo došli jer je obrađivao naše imanje bez pitanja i oduvek je bio neprijateljski nastrojen prema mom ocu (čak nas je oterao pre babine sahrane kad je napravio svađu); deda je bio sociopata koji je šutirao mog oca od kad je prohodao, šutirao je i drugog sina koji je preminuo sa godinu i po (možda i od tih povreda, ko zna), tukao babu, terao mog oca da radi od malena, dao mom ocu obavezu da čuva i dva brata i da izdržava porodicu, a kasnije su tog istog mog oca oterali u onaj prokleti grad odakle smo opet došli ovde jer nismo imali gde, još je lagao da mi je on kupio opremu za ozvučenje i da je pravio kuće i ovde i tamo (a narod ne oseća razliku između laži i istine nego veruje onome ko deluje uverljivije). Smatram da je trebalo da me bolje upoznaju sa ukupnim stanjem imovine - savetovala bih ih da prodamo i ovo imanje i njive u ovom selu (koje smo prodali zbog uvođenja struje u ovoj kući) i dodamo novcu od prodaje kuće, čak i uz cenu za koju smo prodali kuću imalo bi sasvim dovoljno da se kupi stabilna kuća sa strujom, vodom, pomoćnim zgradama (šupa, štala i slično) i imanjem za uzgajanje hrane, možda i sa bar nekakvim kupatilom (ili barem stabilnim poljskim wc-om, kad smo došli ovde otac je napravio improvizovani sa daskama koje su nisu bile dobro zakucane i sve je bilo u fazi raspada, nismo mogli da ga koristimo kad je neko u blizini da nas ne bi videli). Sve više od toga bilo bi luksuz, dovoljno je da smo imali koliko smo imali i ranije (samo na drugoj lokaciji, naravno), bili su skromniji uslovi ali je za nas troje bilo dovoljno. Jedino što mi konkretno nedostaje je to što smo tamo imali raznovrsniju hranu u toku cele godine, ako i onu kojoj je prošao rok; sad ne znam više ni šta da spremim jer nema namirnica osim ponešto od povrća iz zamrzivača a i najjeftinije namirnice su veliki trošak. Ova godina je najgora do sada jer je sve poskupelo i brinem se kako će biti dalje, uskoro možda neće biti ni hleba u kući a prvi sezonski poslovi počinju tek za više od mesec dana; veći mi je problem što će životinje gladovati jer njima ne mogu da objasnim da nema hrane, već su nepodnošljive iako ih hranim redovno a plašim se da će postati još gore.

   Maštala sam kao mala da ću nekad imati kuću u kojoj ću moći da držim stvari urednim i gde ću moći da stavim dekoraciju, probala sam i ovde ali se kuća brzo pretvorila u skladište koje ne može da se održava urednim. Nisam nikad volela kuću u većem gradu, baš naprotiv, da imamo još jednu priliku za kupovinu kuće to bi bilo možda čak i nešto dalje od naseljenog mesta, da u brdima zimi nisu toliko teški uslovi to bi bilo povoljno mesto za ostatak života, ali i neko zabačenije selo bi bilo solidan izbor, imam u vidu da se meni psihičko stanje veoma pogoršalo pa bi mi odgovaralo da bar ostatak života živim u mestu gde mogu da idem u prirodu, ionako sam ceo život provela uglavnom u kući, pa koliko poživim - dosta mi je. Svesna sam da se neću tek tako izlečiti, naročito jer pravim sve veće oštećenje mozga, bar bih imala neku šansu da umirim psihotične misli jer ne bi bilo toliko ljudi oko mene da ih pospešuje. Doduše, moji roditelji u tu zamisao ubace i čuvanje životinja zbog hrane, što mi odmah ubaci teskobu jer mi kida dušu čak i kad vidim svinje i ovce koje plaču dok ih teraju na pijacu (i koje će uskoro biti zaklane), a kamoli da čuvam životinju i da gledam kako je ubijaju i kasape. Roditelji se uvek naljute na mene kad kažem da ne želim to, odmah kažu "kako nešto mora da se čuva na selu" i slične stvari, i jesu u pravu, ali onda nemam volju da razmišljam dalje o tome. Jedini "šta bi bilo kad bi bilo" scenariji će ostati scenariji mog suicida u mojim pričama i mislima jer me smiruje da razmišljam o tome, makar i o nekima koji nema šanse da se ikada dogode, a zamišljanje šta bi bilo da smo uradili drugačije me ne zanima, ionako mi ne donose ništa osim uznemirenosti i teskobe, toga imam na pretek i ovako. Da li će u budućnosti biti prilike za promenu boravišta - u to iskreno sumnjam (osim ako samo ja ne odem zbog posla, jesenas sam se prijavila na "Moja prva plata" ali nisam imala novca za prevoz ili stan), ko zna šta će biti i sa očevom bolešću, pa bilo kakvo planiranje velikih promena ne dolazi u obzir. Ne isplati se kukati ni za mojim, a ni za propuštenim prilikama mojih roditelja, vreme se ne vraća i žaljenje za prošlošću troši energiju koja je potrebna za trenutne probleme. Svojevoljno se vraćam u prošlost samo za već pomenute scenarije suicida (kao što su u priči "Zakopana u prošlosti" i "Nikada neće biti bolje", kao i nekoliko verzija mojih sanjarenja o tome), ostalo me ne uglavnom zanima. To je bar jedna pozitivna stvar kod moje poremećene psihe, naučila sam da je nostalgija prevrtljivo i subjektivno osećanje (npr. kad neko žali za nekim "boljim vremenima za državu", "vremenu kad su žene bile prirodne i ženstvene, a muškarci muževni" i takve stvari koje prelaze u hiperbolu i nemaju veze sa realnošću), a očajanje za propuštenim šansama gubljenje vremena. Izuzetak su momenti i ljudi koje želite da pamtite, kao ona izreka "ne plači što je gotovo, raduj se jer se dogodilo" - za njih vredi napraviti mesta, ne da bi očajavali što su prošli, već da simuliramo osećaj blagostanja koji smo imali tad. Na primer, ono što ljudi često rade je sledeće - ako vam je osoba kupovala neki slatkiš, a vi ste voleli tu osobu, povezivaćete taj proizvod sa njom i imaćete nostalgiju kad vidite taj proizvod. Tako je meni sa "Rum Kasatom"; kupila sam jednu kutiju da razdelim babi nakon što sam sanjala njen grob i to kako razdeljujem taj kolač, ukus jeste isti kao onaj što mi je ona kupovala, ali nešto kao da je falilo, kao da se izgubila ta povezanost sa mojim detinjstvom i babom. Zato ne valja ni potpuno izgubiti kontakt sa svime iz prošlosti, da bi ostale bar takve uspomene kojih se vredi sećati, kod mene je došlo do skoro potpunog zaborava ono malo lepih sećanja jer su ih ove loše uspomene potisnule, ili su "produžene" nečim negativnim (kako je to nešto iz sećanja kasnije uništeno). Što se mene tiče ne treba mi više išta, kamo sreće da prvog marta ove godine mogu da završim ono što sam započela pre deset godina na taj dan, to su jedine propuštene šanse za kojima žalim jer u sadašnjosti, iako imam dvadeset i sedam godina, kao da sam i dalje dete koje zavisi od roditelja i nema svoj život, a opet kao da sam im majka koja brine o njima, sa zdravstvenim tegobama kao kod stare osobe. Sve što ljudi znaju je da kažu kako se u takvoj situaciji treba osamostaliti, ali kad god govorim o tome uvek se ubace i oni, da idemo zajedno. Dok pišem postojim JA i ovo su moje trenutne misli i ugao gledanja, a u stvarnosti smo MI, sve što kažem i što me muči će kad-tad biti upotrebljeno protiv mene. Ta JA postoji samo dok pišem, u realnosti moram da kontrolišem svoju ličnost da ne pravim probleme, prezirem sebe što sam dozvolila sebi da dođem do ovoga. Neko drugi bi žalio što se nije lečio na vreme, u mom slučaju to nije ni bilo moguće jer moj život nikad nije pripadao meni - jedina stvar za koju sam se izborila je sloboda da ne ulazim u veze i bračne zajednice, kao i sloboda oblačenja (za ishranu već ne računam jer to što sam vegetarijanac štedi mesne namirnice za njih, pa je tu uzajamna korist jer smo ionako siromašni), a s vremena na vreme mi se prebacuje i za to, kao da su mi ONI DOZVOLILI I TOLERIŠU sve to, a da sam ja nezahvalna i želim previše. Moj život nikad nije bio u mojim rukama, a spolja deluje kao da imam potpunu slobodu. Sve češće se i bolesni otac koga pazim mesecima ljuti na mene i zahteva da se odmah pojavimo kad god mu nešto zatreba, makar se i budile i u sred noći, a onda vređa tako da me natera da se zamislim zašto sam sebi dozvolila da dođem dovde; sreća što sam od silnog udaranja sopstvene glave napravila oštećenje mozga pa lako prelazim preko svega, ko će ga paziti ako ne ja. Dugujem mu, svima dugujem nešto. Valjda će me Bog uzeti kad razdužim te dugove, ne želim više da plaćam za tuđe propuste. Šta bi bilo kad bi bilo... Možda je i bolje da ne znam, i ovo što jeste bilo mi je previše.