Deseti april 2023, oko devet sati

 

(započeto 17.04.2023, završeno 13.05)

PRAVIĆE ME OD MERMERA

Praviće me od mermera

A neću živ biti

Praviće me od mermera

I za mnom suze liti.

Biću od mermera

Al' ponos svoj neću skriti,

Svi će mermer

Umesto živog tela

Sa sunčanim odsjajem grliti.

I svakog dana

Prolaziće kraj mene,

Pored te uspavane

Bezdušne stene,

Prstom pokazivaće na mene

I čekaće da čuju glas,

Zaboraviće da ga mermer nema,

Kao da me uhvatila drema.

To nije drema!

Mene više nema,

Ja sam sada mermerna stena

Koja se na beživotni put sprema.

Živeću ako zagrli te

Mermer rukama obema.

11.03.80g 21:40h

(Živorad Ristić, "Zbirka pesama 3")

  Obično pišem priče i blog kada se u meni nakupe neke određene emocije ili me opseda neka specifična tema vezana za društvo ili za moje lično iskustvo, mnogo puta sam i zaustavljala sebe da pišem kako ne bih bila dosadna sa jednim te istim temama. Ovoga puta sam želela da napišem nešto, ali mi nije bilo do toga. Nije mi ni sad do pisanja, ali možda uspem nešto da napišem, izvinjavam se unapred ako se izgubim u nekim delovima ili ako kvalitet napisanog ne bude zadovoljavajući.

Prošli put sam pisala da je otac teško bolestan još od saobraćajne nesreće, za koju se ispostavilo da je vremenom bila kobna po njega. Kako mu odmah nakon nesreće nije ukazana lekarska pomoć, a on je od sve muke morao još i da popravlja kamion nakon toga i da istovaruje najteže figure u našoj ponudi, njegovi problemi sa kilom i unutrašnjim organima su se pogoršali i jedva smo ga održavali u životu od avgusta 2022-te do sad. Bitno da je vozač šlepera kukao zbog gume (a najverovatnije da je on taj koji je brzo vozio), a to što su moji roditelji bili povređeni i što je naš kamion oštećen nije važno; kada mi plaćamo 400 € nekoj budali za drugi udes koji nismo izazvali tada postoji prekršajni sud, i to iako je tom automobilu bilo udareno samo svetlo (a oni koji su izazvali sudar su pobegli i niko ih nije kaznio), a kada bi nama mogla da se isplati odšteta za povrede mojih roditelja i uništenu kabinu tad se sve zataškava. Iako sam insistirala da uzmu lekarsku potvrdu odmah kad su se vratili sa tog puta, moji roditelji su propustili taj važan korak jer su mislili da će sve ponovo da se sanira i da ćemo nastaviti dalje, ali je nakon toga sve bilo gotovo. Ubrzo nakon što smo počeli pravljenje naredne ture i pokušali da saniramo štetu na kamionu sa to malo zarađenog novca, ocu se stanje toliko pogoršalo da su se simptomi samo smenjivali od avgusta - taman zalečimo jedno, pojavi se drugi problem. Majka i ja smo išle u nadnicu da skupimo novac za ultrazvuk, odbijao je da ode i proveri stanje unutrašnjih organa, prvenstveno bubrega jer je po simptomima delovalo da su oni počeli da otkazuju. Jedno vreme mu je bilo malo bolje od tableta na bazi penicilina, a od početka marta je sve slabije hodao sve dok u potpunosti nije izgubio snagu u nogama, više nije mogao da obavlja ni fiziološke potrebe van sobe. Samo je sedeo pogrbljen na kauču pored vatre, sve je slabije jeo, stvorile su mu se rane po nogama koje nisu mogle da se zaleče i iz kojih je tekla tečnost (verovatno giht), imao je halucinacije poslednjih meseci. Obično se u toku noći premeštao i padao dole, pa bismo majka i ja morale da ga podižemo na kauč, jednom je stigao čak do vrata i pao je dole u sred noći, jedva sam mu pomogla da ustane jer ni sama nemam snage. Mesecima smo se budile skoro svaku noć, a u toku dana smo morale da radimo kućne poslove da bismo održavale domaćinstvo (a ona je išla po drva), a uz to smo pazile i njega. Te poslednje noći se nije pomerao i ustajao, majka je mislila da je to dobro i da mu je bolje, ali sam joj rekla da je to loš znak, naročito jer više nije mogao ni da priča i odbijao je hranu i vodu. Ispostavilo se da sam bila u pravu, rekla sam joj da zovemo hitnu pomoć makar i protiv njegove volje jer mu je stanje bilo izuzetno loše, makar i da nam naplate (nismo imali novca, još nam je opet stigla opomena za struju). Ovde nemamo hiruška odeljenja već odvoze pacijente u 50 km udaljenu bolnicu i on to svakako ne bi izdržao, a uz to papreno naplaćuju čak i boravak u bolnici kad neko nema knjižicu, ne bismo imali odakle da platimo potencijalne operacije. Oko devet sati ujutru sam primetila da je prestao da diše, tad sam shvatila da je preminuo i obavestila sam majku koja je bila napolju. Iako smo očekivale da se i to može desiti (zato smo ga godinama često proveravale dok spava, a naročito ovih meseci), nije bilo svejedno kada smo shvatile da se i to stvarno dogodilo. Kako imamo životinje u kući, pas me je dodatno uznemirio kad smo se mi uspaničile, pa sam od sve muke više morala da gledam šta ću sa njim (a kasnije i sa drugim psom i mačkama) nego sama sa sobom i svojim emocijama, od tih životinja i njihovih potreba često ne vodim računa ni o svojim osnovnim potrebama, često sam nervozna zbog njih. Umesto da ja plačem slušala sam kuče koje kmeči i danju i noću što smo ga sklonili u ostavu dok se sve završi, jedva sam čekala da se sahrana završi pa da ga više ne slušam jer mi je od sve muke i on pokidao živce taj dan, baš kao i mačke koje su napravile problem ujutru pre očeve smrti pa sam morala da se sekiram zbog tih idiota, umesto da još malo budem pored oca. Čak i Čupko, pas koji je napolju, nije mogao da miruje i zamalo da se uguši nekim kanapima u plasteniku gde sam ga privremeno odvela, od svih problema sa njima nisam stigla da razmišljam o bitnijim stvarima (a tako je skoro svakog dana, umesto da me smire oni mi pogoršaju stanje od rano ujutru do pred spavanje).

Usledile su obaveze oko zvanja mrtvozornika, uzimanja umrlice, sanduka (preko socijalnog, bar smo to dobili od njih), sahrane, održavanja prve subote. Kako niko nije došao da ga okupa, obrija i obuče majka i ja smo morale na brzinu da ga makar malo sredimo, od žurbe nismo stigle da mu ispravimo noge pre mrtvačke ukočenosti pa je sanduk jedva bio zatvoren, zato nismo ni otvarali sanduk ni u toku sahrane. Volela bih da je sve to bilo više dostojno takvog čoveka kao što je bio on, da smo mogli da ga bar dostojanstveno sahranimo kada se već mučio mesecima, da ne ode neobrijan i pogrbljen, obučen na brzinu i nedovoljno čist, bile smo same i nismo mogle sve da stignemo. Bitno da su svi znali da pametuju da je "to moglo ovako i onako", a neki od očevih "prijatelja" koji ga nisu ni obišli od kad je bio bolestan su počeli da laju kako nam treba dovesti policiju; slobodno, i ta policija je znala gde nam je kuća samo kad je trebalo da kažnjavaju mog oca, svi su oni doprineli tome da nemamo pare da lečimo čoveka pa neka slobodno dođu - JA SVOG OCA NISAM UBILA nego sam se odrekla svog života i potreba da bih bila uz njega do kraja, čak i kad je bilo neizdrživo, bez razmišljanja bih dala svoj život da još poživi a da su mene smestili u grob umesto njega. Ako je otkazao bubreg dobio bi moj bubreg, ubila bih se na način na koji bi mogli da mu presade i moje srce pošto je i ono bilo slabo (zato nije ni hteo da rizikuje da ode na operaciju kile). Jedan doktor koji je razgovarao sa mojom majkom je rekao da je verovatno kila izazvala sepsu nakon problema sa bubrezima, u to vreme je već imao halucinacije pa je bilo teško odrediti gde ga tačno boli i koliko, pričao je o drugim stvarima a mi smo već bile premorene jer smo mesecima spavale na prekid, bilo nam je teško da preradimo informacije u glavi (ni sada nije ništa bolje, izgubile smo se nakon svega što se desilo). Nama je prioritet bio da ne dobije sepsu od rana na nogama, živimo u teškim uslovima bez vode i zato smo se koncentrisale na to da se ne inficiraju, ali nismo mogle da znamo stanje unutrašnjih organa i zato sam ga u više navrata ubeđivala da bi trebalo da proverimo makar da znamo šta da lečimo. Ne krivim ga što tad nije otišao kod doktora jer ni ja ne želim da me iko odvede kod doktora ni pod kojim uslovima (osim ako ne odem svojom voljom) pa nisam u situaciji da išta kažem, mada smatram da je trebalo da još u julu (nakon nesreće) uzmu potvrdu o povredama - umesto toga smo se još mi plašili da NAMA ne stigne obaveštenje da moramo da platimo prokletu gumu, moj otac je još prihvatio da je njegova krivica iako su jedva ostali živi (da nije polako spustio kamion u jarak kamion bi se prevrnuo i verovatno bi poginuli). Za četrdeset godina vožnje nije imao saobraćajne nesreće, bio je autoprevoznik i savestan vozač, a onda je stradao zbog tuđih grešaka, prvo materijalno (jer smo od svih dugova prošle godine morali da hitno platimo tih 400 €, što je mog oca dodatno uznemirilo, hteli su da ga vode u pritvor i nisu hteli da ga puste ni da ode do kuće da uzme novac niti da pozove moju majku da to uradi) a onda i fizički, toliko da ga je dovelo do smrti.

  Njegova smrt me ne rastužuje toliko koliko mi stvara ogorčenost zbog svega, toliko rintanja i muke tokom života da bi umro u bedi i bolestan, samo devetnaest dana pre zaslužene penzije kojoj se toliko radovao - nije je dočekao. Ogorčena sam na sve one koji su ga onako bednog dodatno zavitlavali, kako u javnim institucijama tako i za posao, trudio se da zaradi za parče hleba prodajući figure vrlo jeftino, vozeći ih na drugi kraj zemlje da bi ih neki od tih mušterija odbio jer je odustao od kupovine ili se predomislio pa hoće drugu vrstu saksije, pa je onda moj otac satima stajao u centru nekog sela poput prosjaka čekajući da neko kupi te figure da ih ne bi vraćao kući. Često bi vraćao bar nekoliko figura kući i često je davao još jeftinije samo da bi ostalo novca za sledeću turu i gorivo, pa se poslednji novac iz kuće uloži da se ponovo otera "sigurnom" kupcu, uz ponovnu strepnju da li će zaraditi nešto. Plašio se da menja princip rada jer smo mogli bar da kupimo hranu i vratimo dugove a nije znao šta drugo da radimo, ali ovako mu je zdravlje bilo potpuno narušeno. Ako tom rintanju leti dodamo česta pešačenja do obližnje varoši zimi (zimi ne palimo kamion), gde je prelazio po deset kilometra da ode i vrati se jer se nadao da će institucije uraditi nešto povodom našeg slučaja, onda je očigledno da mu je organizam bio veoma iscrpljen i pre nesreće, stalno je nešto radio. Radila sam sa njim da bih ga odmenila bar u nečemu, mnogo puta sam mu rekla da odmori jer bi znao da radi satima bez prestanka, izgleda da je bazirao svoju vrednost na tome koliko uradi jer su ga odmalena iskorišćavali za rad (a među njima najviše njegov otac sadista, koji ga je i šutirao u bubrege pa je moj otac vukao posledice celog života). Moj otac na neki način jeste ubijen, ali ne s moje strane, on je dve decenije psihički maltretiran od strane institucija i ljudi koji su hteli da imaju korist. Možda me zato ovo toliko i boli - ljudi po njegovom rodnom selu su ga znali kao Žilu, u institucijama kao Živorada, u mom rodnom gradu kao Žiku, mušterije kao Žiku Betonjerca, ali samo sam ga ja znala kao svog oca, kao tatu koji je bio idol mog detinjstva i moja omiljena osoba koja me je čuvala u ranom detinjstvu, sve dok mi ga svi oni nisu polako oduzimali, promenili ga i na kraju ga dokusurili. Zato sam njemu oprostila jer znam da me nije namerno zanemario kada mi je bilo najpotrebnije da imam odraslu osobu pored sebe, svi oni su ga vukli na svoju stranu kad su imali vajde od njega, a posle su ga zaboravili. Na kraju života se radovao svaki put kada neko dođe, a tek su četiri osobe došle za nekoliko meseci (ako ne računamo špijuna koji je sve prepričavao mom tzv. "stricu", a posle nas ogovarao da nam treba dovesti policiju kao što je ogovarao i ostale prijatelje - takve špijune neću više nikad da vidim kod nas, to je dno dna), zahvalni smo i onima koji su doneli ponešto od hrane jer je i to obradovalo mog oca, srce mi se slama kada se setim kako se radovao kao malo dete kada se dopune zalihe hrane. Spremala sam ocu najbolje što sam mogla, imao je dobar apetit sve do pred kraj marta i pokušavala sam da mu povratim mišićnu masu pošto je sve više mršavio. Jedno vreme nismo mogli da priuštimo čak ni pirinač, pa sam se nekako dovijala da mu spremim što jača i ukusnija jela da bi mogao da jede, znala sam da je gotov ako izgubi apetit. Polako se njegov apetit smanjivao, nije mogao ni da sedne za sto nego je jeo na krevetu i to zgrčen, sve je više hrane ostajalo na tanjiru dok predposlednjeg dana nije ništa ni mogao da jede. Sada razdeljujemo za njegovu dušu, s tim da se ja od početka protivim da spremamo puno hrane i da razdeljujemo većoj grupi ljudi jer ni same nemamo mnogo novca, ali će moja majka pre da potroši sve što teško zaradi nego da se "obruka pred ljudima". Već sam pisala šta mislim o tom paganskom običaju kada sam pisala o svojoj sahrani, mogu to da "okačim mački o rep" jer ovde svi samo gledaju "da se ne obrukaju", pa tako ne sumnjam da će i za pokoj moje duše razdeljivati meso i ribu, iako ni sada za života striktno ne koristim meso i iznutrice bilo koje životinje kao hranu. Naravno, kad crknem niko neće poštovati moje želje kao što sam se ja trudila da ispoštujem očeve koliko je to bilo moguće, naročito jer je on znao brzo da promeni planove, ali sam bazirala sve na našim razgovorima o toj temi (već je ranije nekoliko puta bio blizu smrti zbog kile i još nekih problema, a za mene se znalo da sam sklona tome da povredim sebe, pa smo s vremena na vreme pričali o temi smrti bez ustezanja).

Ako poživim dovoljno dugo da moj mozak shvati šta se dogodilo, verovatno će mi zafaliti intelektualno-sarkastični razgovori sa njim gde smo diskutovali o velikom spektru tema; od psihologije, politike, sociologije, razgovora o poslu, o njegovoj i mojoj prošlosti i događajima, o ljudima, o umetnosti i muzici... Planirali smo šta radimo i kako ćemo raspolagati novcem, s njim sam se lako dogovarala i oko obroka jer nije bio zahtevan, voleo je dosta posnih jela koje spremam. Biće teško funkcionisati bez njegovog znanja za popravku elektronike, njegovog iskustva u pravljenju čak i komplikovanih figura, poznavanja mašina i alata, znanja administracije, bez njegove komunikativnosti, bez njegovog vozačkog iskustva, s obzirom da ni majka ni ja nemamo vozačku dozvolu. Kao dete sam želela da me nauči da vozim, ali se zakon izmenio pa su toliko podigli cene da nisam mogla da priuštim polaganje vožnje (sad već nisam za vožnju zbog problema sa glavom, tako da nema ništa od mog polaganja); da se oporavio nabavili bismo bilo kakav automobil da bismo imali neko prevozno sredstvo, jer nam mnogo znači da ne molimo nikog svaki put kad nam treba prevoz do udaljenijeg mesta. Planirali smo da se svo troje odselimo u toku godine i dogovarali smo se gde bi nam odgovaralo i kako to da izvedemo, to nam je bila poslednja nada da će stvari krenuti nabolje i da ćemo konačno naći malo mira, nije nam se dalo. Majka i ja smo dogovarale da li bi bilo pametno da se vratimo u kraj zemlje gde smo rođene kako bismo bile bliže familiji sa njene strane, ali bi to zahtevalo puno energije i novca, a ne bismo mogle ništa da kupimo za novac od ove kuće i bio bi veliki rizik bez povoljnog ishoda, još uz to ne želim da se vraćam u tu opštinu za koju me vežu uglavnom loše uspomene i teška osećanja. Pošto je i za nas dve život skoro gotov onda nema svrhe ići bilo gde, završićemo još neke bitne stvari pa posle kako nam bude, nema nikakve šanse da sve bude u redu na kraju jer znamo šta nas čeka - jedna od nas dve će umreti sledeća (ona jeste starija, ali to u ovom slučaju ne znači ništa zbog mog zdrastvenog/psihičkog stanja), ona druga će morati da završi sve oko sahrane, a onda tu drugu ko zna kako će sahraniti. Što se imanja tiče to ću morati da sredim, ali i javno saopštavam da svom "stricu" i njegovoj porodici ne ostavljam ništa, dovoljno je stvarao probleme mom ocu za života pa nema pravo da išta traži; možda je sestriću svoje žene uzeo traktor iako ga je dečko molio da ne uzima, i možda je naumio da tom istom dečku preko nasledstva uzme jednu sobu kao da budala nema celu kućerinu u našem selu, i možda je hteo da lažira da ima sestru (umesto brata tj. mog oca) kako bi uzeo celo nasledstvo od babinog imanja, izuzimajući dva deteta od pokojnog strica kao naslednike, možda se stoput svađao i kleo mog oca iako je on taj koji je zauzeo našu među (i pritom zaboravlja da je IZNAJMIO njivu do nas i da on NEMA među sa našim placem, a svud se hvalio da je to njegovo, kao što se hvalio i za naš plac kad nismo bili tu) - možda misli da se samo njegovo mišljenje uvažava, ali ta ĆERKA (naglašeno jer je on na sudu naglasio da moj otac ima ćerku, neka neko objasni čoveku da se od srednjeg veka u kome on živi promenio zakon, te su danas i ženska deca ravnopravni naslednici) neće dozvoliti da imanje pripadne njemu i njegovim ukućanima. Porodica drugog strica neće ostati bez kuće (ako uspemo da se dogovorimo, mi bismo uzele njive koje možemo da prodamo, značilo bi nam da uvedemo vodu ili završimo krov), tako da ni njima nemam potrebe da ostavljam išta jer je babino imanje (plus sa njihovim) solidne površine, imali bi kuću i pomoćne zgrade - samo da održavaju, neću da idem po sudovima zbog jedne ili dve sobe, ionako ne nastavljam porodično stablo a možda brat hoće. To su već stvari koje moram da rešim ja lično, iako mi uopšte nije do toga, možda je to jedina stvar koju znam da moram jer ne mogu da ostavim očeva posla nedovršena.

  Trenutno neću da mnogo rasipam energiju da bih imala snage da preguram taj četrdesetodnevni pomen i da završim administrativni deo, nadam se samo da me niko neće uznemiriti kao za prvu subotu kada me je jedna starija žena (koju sam prvi put videla na sahrani i koja nam nije nikakva rodbina) jako uznemirila svojim ponašanjem i rečima. Svi me oni uznemire kada pominju udaju, ali ne zameram ako prestanu o tome čim kažem da me to ne zanima (svima nama se desi da nenamerno pomenemo pogrešnu temu i imam razumevanja za to), ali mi dođe da ih tresnem ako nastave i insistiraju da to MORA da se desi i kao da će to da reši sve moje probleme. Kao prvo, budale bez trunke empatije, zar se o toj temi priča nakon sahrane meni najbliže osobe?! Da li vi mislite da je meni do toga, sunce li vam nenormalno?!!! Imate li vi i gram mozga koji može da kontroliše taj vaš dugačak jezik? Zbog takvog ponašanja i ne izlazim često iz kuće, nisam u stanju da podnesem toliko nepromišljenih ljudi koji vide samo svoj ugao gledanja i ne žele da saslušaju moju stranu kada se već utpavaju da pričaju o MOM životu. Ej, moje mišljenje o MOM životu se ne računa, nego će neko ko me zna samo iz viđenja (bez saslušavanja mojih okolnosti i situacije) da mi kaže kako treba! Naravno, ja sam mala poslušna glupača koja sluša svaku budalu, svi da se lepo nosite od mene, osoba zbog koje sam rođena i čije sam mišljenje vrednovala je umrla i zabole me za sve ostale i njihove "dobronamerne savete" bez trunke razumevanja. Probaću polako da se vratim umetnosti da završim šta je preostalo, da je situacija drugačija sigurno bih se ubila (još pre prve subote mi se pogoršalo stanje), neću lagati da i dalje razmišljam da li da dignem ruke od svega jer mi više ništa nije bitno; sa majkom imam neutralno do napeti odnos, sa jedne strane nemam srca da priredim još jednu sahranu, a sa druge ne mogu da nastavim ovako duže vreme. Od njegove smrti često sanjam groblje, oca kao ni mrtvog ni živog (kako sedi u kući ili kako je njegovo telo van groba/izvađeno iz betonske grobnice), a san me kao i ranije podseća i na moje samouništenje sa svojim simbolima mosta, vešanja i pucanja pištoljem u glavu na sred časa u biblioteci osnovne škole. Ovih dana se dodatno vraćaju i teška osećanja iz osnovne škole pošto je nedavno bio i masakr u jednoj osnovnoj školi, pa svako ima svoje mišljenje i "šalje na giljotinu" svakog za kog smatra da je kriv, mislim da je nemoguće utvrditi sve činjenice koje su dovele do toga samo nagađanjem - dečko ih jeste ubio i porodice žrtava su imale takav gubitak koji se ničime ne može nadoknaditi, ali nije na svakoj budali da daje presudu i dijagnozu, niti pak da veliča takvo ponašanje; nema opravdanja za povređivanje drugih zbog sopstvenog bola, ali da li su te osobe stvarno imale nešto sa pogoršavanjem njegovog stanja? To je filozofija bez prestanka jer se može gledati i iz ugla žrtava masakra i iz ugla onog ko ih je ubio, ali on nastavlja svoj život prinuđen da se seća tih osoba jer će ga stalno podsećati na to i time je napravio gore samo sebi, a i porodicama žrtava jer su one ostale bez članova porodica, i svi su gubitnici u tom slučaju. Zahvalna sam što me nakon problema u osnovnoj školi misli o osveti nisu obuzele kao misli o samoubistvu, iako sam godinama povremeno imala opsesivnu misao da uništim to mesto, a možda čak i neke ljude - upravo je pomisao da ih ne možeš uništiti u svojim sećanjima, čak i kada tog nečeg nema u sadašnjosti, uticala na iščezavanje takvog nagona kod mene, za to su bile potrebne godine ali bih sad bez problema mogla otići u osnovnu školu ili da vidim osobe iz tog perioda i ne bih naudila nikom od njih (ali ne bih baš garantovala za sebe, jer postoji velika verovatnoća da bi se taj susret završio mojim samopovređivanjem ili čak smrću zbog mojih unutrašnjih konflikata). Znam da to mladima koji imaju poriv za osvetom deluje neverovatno, kako je moguće da se od toliko nakupljenih negativnih emocija stigne do toga da mogu tim osobama da želim pozitivne stvari u životu, a odgovor na to je da se vremenom razvijamo kao osobe i menjamo se, baš kao i te osobe koje su nam naudile - ako se one nisu promenile to je njihov zaostatak. Vi biste bili opsednuti nekim ko živi svoj život možda čak i daleko od vas i ko se ni ne seća da vam je nešto uradio, dok vaš sopstveni život prolazi - ako ta osoba ne postoji, i dalje ćete je imati u svojim mislima, ako joj naudite onda sigurno nećete dobiti priliku da rešite taj konflikt, ali će vas zato zauvek povezivati sa tom osobom koju ste toliko prezirali, a to vam je kao doživotna kazna. Pisala sam to u nekoliko navrata, ali ponavljaću jer nekome možda spasi život, dajte sebi vremena da zalečite te rane i jednoga dana, ako budete spremni, postepeno se suočavajte sa mestom/ljudima koji stvaraju želju za osvetom, videćete da se i te osobe (pa čak i mesta) menjaju, baš kao i vi, ostavite sve njih u prošlosti gde im je i mesto i rešavajte ono što imate u sadašnjosti ili bliskoj budućnosti. Možda bi taj princip delovao i za zalečivanje trauma, kod mene ne deluje u tom smeru, ali je dovoljno i to što stihovi "Vatra moje mržnje će je spaliti (odnosi se na školu)/Jednog dana ću osvetiti sve ove suze" iz moje pesme "Nightmare (Noćna mora)" i pesme poput "Rest in hell (Počivaj u paklu)" ostali samo kao podsetnik na to do kakvih su me misli dovele te okolnosti, ali ne i najava stvarnog zločina, i drago mi je što nisam krenula putem osvete, jer sa tog puta nema povratka. Ono što ja činim pogrešno sa stanovišta psihologije je što taj nakupljeni bes iskaljujem na sebi, ali treba imati u vidu da ja nikad nisam išla na lečenje i da postoji šansa da bi se kod osobe koja potraži stručnu pomoć sve to možda bolje saniralo (znam da nisam pogodna osoba za preporučivanje terapije, nemojte misliti da sam licemer što je preporučim drugima kad ni sama ne bih otišla - neki ljudi još uvek imaju šanse da se izvuku). Dobro, neću dalje na tu temu da se ne prisećam svoje prošlosti u ovakvom trenutku, nadam se da će i novinari prestati da rovare po svakom detalju koji mogu da iskopaju jer je porodicama žrtava potreban mir da se polako stalože i srede misli koliko je moguće, a i da se usijano javno mnenje polako primiri, a sa njima i mi koji vučemo probleme iz svojih škola pa nas vesti o samoubistvima i nasiljima u školama iznova vrate u naše detinjstvo. Već si izgubila mnogo dece zbog toga, državo, ali se većina odlučilo da povredi ili ubije sebe - zar ti je bila potrebna ovakva tragedija da konačno poveruješ svima nama koji smo izgubili živote, ili vučemo posledice čitavog života? Tek nam sada verujete? Ne verujete nam ni sada, nego nas se sada plašite, i opet ćemo biti izopšteni iz ovog posrnulog društva, stavljaće nas u isti koš a svi imamo različite mentalitete i priče. Stereotipi su nas pratili čitavog života, ne verujem da će se išta promeniti na duže staze, već sam pisala iz ličnog iskustva da školski psiholog i mentalno (pa i fizičko) zdravlje dece u školi moraju da imaju važniju ulogu, pisala sam detaljno na tu temu i neću se vraćati na to u ovom blogu, htela sam da pišem o svom ocu a već sam uveliko skrenula sa teme zbog trenutnih okolnosti. Ja sada završavam sa blogom i koncentrišem se na dnevne obaveze, pripremu četrdesetodnevnog pomena i čišćenje kuće (neke stvari su se ponovo uništile u sobi gde je prokišnjavalo, ali smo našli puno korisnih stvari po džakovima i kutijama), a onda ću se polako vratiti umetnosti. Naravno, ako mi ovaj poremećeni mozak ne promeni planove. Da budem iskrena, više bih volela da mogu da se prepustim samouništenju i da to kuliminira mojom konačnom smrću, da konačno stavim svoje želje na prvo mesto kao što priželjkujem godinama, šteta što mi je nametnuto da UVEK mislim o drugima. Jedva da me je iko stvarno pitao kako sam, obično pitaju moju majku, predpostavljam da gubitak oca nije velika stvar pa da se potresem zbog toga, zar ne? U redu je, ionako me ućutkuju ili mi ne veruju kad počnem o temi svog psihičkog stanja, pa ni ne stignem daleko sa tom temom. Dabogda ih uskoro moj grob ubedi da sam govorila istinu sve ove godine, kao što je i smrt mog oca tek sad podsetila ove po javnim institucijama da je on bio u pravu za naš slučaj još od početka. Tako je to kod nas, grobovima se veruje a živima ne, zato nam se društvo i raspada. Možda ćete jednog dana čuti i moju priču, ali to će verovatno biti dan kad me skinu sa vešala ili pronađu moj leš u obližnjoj reci (još ne mogu da odlučim oko izvršenja, ako bude nešto bolje iskoristiću); tako i pišem sva dela, kao pismo koje će biti pročitano nakon moje smrti, više ne tražim ni razumevanje ni poverenje jer ne verujem u to, pre ću poverovati u Deda Mraza nego da verujem da kao društvo posedujemo sposobnost poverenja i empatije tj. razumevanja. Bolje da se batalim borbe sa vetrenjačama i umesto toga stanem mirno i pustim da mi propeler vetrenjače otkine glavu, kad su mi već vetrenjače davno otkinule mozak iz te glave. Bar bih opet bila sa tatom, pre nego što se probudim iz ove mentalne amnezije i shvatim da se ovog puta više nikad neće vratiti, da je otišao zauvek i da je stvarno kraj. Žao mi je što se ovako završilo, kamo sreće da je bar njegova smrt bila dostojanstvena kada su mu već uništili život. Počivaj u miru, oče, nadam se da je tamo negde bolje nego u ovom paklu u kom smo živeli.