Crnokosa princeza (2011)- cela priča

(priča nije za mlađe od 13 godina, potencijalno osetljive teme, depresivni delovi)
------------------------

Glava I

 Divna, mirna noć. Mesečina polako pronalazi put do bele, biserima optočene venčanice. To je bila venčanica princeze Crnokose, vladarke tog kraljevstva. Ona je bila najlepša žena na svetu, sa svojom crnom kosom koja se presijavala i svojim plavim očima, plavim kao okean. Imala je crvene usne kao ruža, kožu belu i nežnu kao svila i prelepo građeno telo. Ipak, sve u svemu, njen najveći adut bila je kosa.

 Posle kupanja u kadi punoj ružinih latica, princeza Crnokosa pogleda svoju prelepu venčanicu, a zatim zaspa u svom mekanom krevetu.

Jutro je svanulo i princeza se poče spremati za svoje venčanje. Tog dana je trebalo da se uda za princa Henrija, mladića tamne, guste kose, srnećih očiju i blagog osmeha. Njihov brak nije bio ugovoren kao većina kraljevskih brakova, već brak nastao iz ljubavi. Bili su jako zaljubljeni jedno u drugo, pa nije ni bilo sumnje da će se njihova ljubav krunisati brakom.

 U podne se začuše crkvena zvona. U prepunoj crkvi stajao je mladoženja, pomalo nervozan ali ipak srećan zbog venčanja. A onda... poput prelepe bele labudice, na oduševljenje svih, došla je princeza Crnokosa. Njeni biseri su odbijali svetlost, čineći njenu haljinu blistavom. Išla je polako, graciozno, držeći rub haljine u rukama. Ipak, samo je jedna stvar bila belja od bisera na njenoj venčanici, a to je bio njen osmeh. Činilo se da ništa ne može uništiti taj divan trenutak.

 Princeza se približavala svom budućem mužu... ali se u trenutku onesvesti. Svi potrčaše ka njoj. Nakon nekoliko minuta se probudila i trudila se da izgleda kao da se ništa nije desilo. Ipak, princ Henri je primetio da su joj oči tako tužne, što se svakako nije slagalo sa osmehom na njenim usnama. ,,Da li je sve u redu?" - upita princ princezu a ona se, ne želeći da zabrine svog budućeg supruga, samo nasmeši i reče da je sve u redu.

 Ceremonija venčanja se završila i gosti su ostali na proslavi, a mladenci odoše u svoje odaje i tamo zaspaše mirnim snom....

 Živeli su lepo i srećno sve dok se princeza Crnokosa nije razbolela... Bila je slabog zdravlja i pre braka, ali je samo želela da se to ne primeti. Mislila je da Henri neće hteti bolesnu verenicu, te je sve prećutala... Međutim, više nije mogla da skriva svoju bolest.

 Stalno je bila bleda, njene usne više nisu bile crvene, a njene plave oči su izgubile svoj sjaj. Bolest ju je razarala kao tornado koji prolazi kroz gradove, ostavljajući pustoš iza sebe. Samo je jedna stvar bila ista- njena prelepa crna kosa. Kao da se sve menjalo, a ona je bila ista. Nije bilo sigurno od koje bolesti boluje, ali je jedino bilo sigurno da nema leka.

 Bez obzira na to, princeza Crnokosa je ostala trudna. Bila je u sedmom mesecu trudnoće kada je morala da leži u bolničkoj postelji. Henri je i dan i noć bdeo nad njom, ali se ipak plašio za njen i život njihovog deteta. Bilo je pitanje vremena kada će Crnokosa izdahnuti.

 ,,Živeće još oko nedelju dana, najviše deset dana. Predlažem da zovete rodbinu da se oprosti sa njom. Nije mi lako da vam pričam o tome, ali verujte mi, sve smo pokušali..." pričao je doktor Henriju, kome je srce htelo da prepukne. Ipak, jedva čujnim glasom, uspe da upita: ,,A dete... Šta će biti sa detetom? Da li može da se rodi pre vremena...?" Doktor spusti glavu i reče samo jedno ,,ne".

 Henriju se u tom trenutku srušio ceo svet. Hteo je da se ubije, ali je odlučio da bude sa suprugom do poslednjeg trenutka. Dok je ona ležala u krevetu, jedva dajući znakove života, prateći svojim plavim, sada već bezvoljnim očima ljude koji su došli da se oproste s njom, trudeći se da ona ništa ne posumnja, kao da su došli da posete bolesnicu a ne da se oproste sa njom. Bez obzira na to, ona je znala da se bliži kraj...

 Reče Henriju da joj se približi, a zatim ga upita: ,,Henri, reci mi, reci mi istinu- koliko ću živeti? Umreću, da li je tako? To ti je rekao i doktor,zar ne?" Henri je, brišući svoje suzne oči, odlučio da slaže svoju voljenu: ,,Ne, ljubavi! Nećeš umreti! Samo si malo bolesna, a i doktor je rekao da će ti odgovarati da vidiš rodbinu i prijatelje... Videćeš, ti, ja i naše dete ćemo živeti srećno..." Crnokosa okrenu glavu ne želeći da sluša laži...

Glava II

 Stari sat je otkucavao ponoć. Henri je čuo da ga neko doziva, shvatio je da je to Crnokosa, te je došao do nje. Ona ga pogleda suznih očiju, jedva dišući, a zatim ga uze za ruku. Ruka mu je drhtala, kao i ostatak tela, jer je predosećao najgore. ,,Sedi pored mene, moram nešto da ti kažem."- reče Crnokosa jedva čujnim glasom, a zatim nastavi: ,,Došao je kraj. Osećam da ću umreti. Želim da znaš jedno- uvek sam te volela. Hoću da živiš srećno, da se oženiš nekom koja će ti roditi dete, pošto ja i ovo dete uskoro odlazimo na nebo... Zaslužuješ sve najbolje... Volim te..." Njene reči polako su se gasile. Henri je poljubi i odgovori: ,,I ja tebe volim. Zauvek ćeš biti u mom srcu..."

 Nije ni završio rečenicu, a Crnokosa umre. Henri zaplaka tako da su ga čuli svi u dvoru. Tačno su znali o čemu je reč, te brzo dotrčaše u sobu. Svi zaplakaše u glas, a Henri brzo izlete iz sobe i otrča u radnu sobu. Zaključao se u sobu i nije hteo da izađe ni da jede. Gledao je kroz prozor kako mu odnose ženu u sanduku. Nije mogao da ode na sahranu, a nije ni imao snage za to. To mu je bio najgori dan u životu.

 Posle nedelju dana sluge su mu donosile hranu ispred vrata, pošto nije želeo da ulaze unutra. Bio je zaključan u toj sobi godinu dana.

Kada je na godišnjicu Crnokosine smrti izašao iz sobe, imao je šta i da vidi. Umesto njegovih starih i odanih sluga i sluškinja zatekao je neke sasvim nove, nepoznate. Pitao je jednog od njih šta se desilo sa ostalima, a on odgovori: ,,Otišli su, niste im davali platu na vreme i oni nisu mogli da vas čekaju. Mi novi smo verovali da će vam uskoro biti bolje, pa smo pristali da dođemo ovde." Princu je bilo jasno- moraće da se navikne na druge ljude. Ipak, i dalje je žalio za Crnokosom, ali morao je da vodi kraljevstvo.

 U dalekom kraljevstvu živela je princeza Natalija. Bila je to lepa princeza plave kose sa loknama, ali previše tvrdoglava. Poznavala je Henrija još od detinjstva i bila je zaljubljena u njega. Htela je da iskoristi priliku da ga natera da se oženi njom, na taj način što će prvo učiniti da zaboravi Crnokosu, a zatim će uvek biti sa njim... Došla je u Henrijevo kraljevstvo.

 U predivnoj bašti, punoj raznovrsnog cveća, princ je sedeo sam. Nije ni primetio da ga sa prozora gleda jedna devojka... plavih očiju, rumenih usana i savršeno crne kose... Ne, Crnokosa nije oživela, ova devojka se zove Jelena i ona je jedna od sluškinja u dvoru. Kosa joj je bila pokrivena maramom, te se nije videla njena sličnost sa Crnokosom. Gledala je zaljubljeno u princa, a onda se niotkuda pojavila Natalija i počela da priča sa Henrijem. Natali poče umiljatim glasom pitati Henrija: ,,Da li vam nešto treba? Da vam skuvam čaj ili želite da vam donesem doručak? Možda samo želite da se odmorite? A možda... samo da vas neko uteši... (stavlja ruke oko Henrijevog vrata)"

 Henri brzo ustade i krenu ka vratima dvora a malo zatim reče, pomalo drsko: ,,Ne, ne treba mi ništa! Ono što meni treba je već godinu dana u zemlji! To za čim ja čeznem je davno nestalo, kao rukom odneseno, i više se nikad neće vratiti!" Natalija je samo gledala ka njemu, a zatim kraičkom oka uhvati Jelenin pogled, koja je i dalje stajala pored prozora, ali se skloni čim vide da je princ ušao.

 Princ je dozivao sluge. Jelena je čula dozivanje i brzo pojuri ka njemu. Henri je, videći da je neko stigao i ne pogledavši ko je to, odmah naredio da mu donese čaj u radnu sobu. Ona je sve spremila i pažljivo odnela na sprat, gde se ta soba nalazila.

Glava III

 ,,Ostavi na stolu."- reče princ Jeleni, a malo kasnije započe razgovor sa njom.

Henri: ,,Dugo radiš ovde?" Jelena: ,,Pa ne baš dugo... već četiri meseca." Henri: ,,A zbog čega si došla baš ovde?" Jelena: ,,Ne znam... Čula sam... nije bitno." Henri: ,,Šta si čula? Hoću da znam!" Jelena: ,,Čula sam da je ovde bila prelepa princeza Crnokosa, najlepša žena ikada, želela sam da se i sama uverim u to. Ipak, kada su mi kasnije objasnili da je Crnokosa... Izvinite prinče, ne želim da vas podsećam." Henri: ,,Slobodno reci. Htela si da kažeš kada je Crnokosa umrla. Nemaš potrebe da ćutiš. Ja nikada ne mogu da promenim to što se desilo. Možemo prećutati nešto, ali je samo pitanje vremena kada će se ta tema, ma koliko neprijatna bila, otvoriti. Moram barem da pokušam da idem dalje, ako mi je sudbina tako crna i u njoj nema Crnokose." Jelena: ,,Tako mi je žao zbog vašeg gubitka! (očiju punih suza izlazi iz sobe i ostavlja Henrija samog)"

 Nekoliko meseci kasnije, princ Henri je odlučio da se, i pored svog bola koji mu je u srcu, ponovo oženi i nastavi dalje. Natalija se nadala da će ona biti njegova supruga, ali je princ našao drugu princezu. Ona se zvala Teodora i bila je veoma lepa, ali njena lepota nije bila ni približna Crnokosinoj. Bez obzira na to, Henri je shvatio da se bolje oseća pored nje, da su mu dani makar malo lepši. Nažalost, princeza Teodora, iako je bila dobra i umilna, lepo plesala i lepo izgledala, nesvesno je svojim dolaskom rastužila dva srca: prvo je bilo Natalijino a drugo Jelenino. Obe su tužno gledale dok je Henri svako veče igrao sa prelepom princezom smeđe kose u svojoj plesnoj dvorani.

 Henri je neko vreme bio sa Teodorom, ipak, mala razmirica ih je razdvojila i ona se vratila u svoje kraljevstvo.

 Henri je ponovo bio sam.

Počeo je da tuguje, razmišljajući kako mu je život upropašten. Natalija je, posle gomilu neuspelih pokušaja da ga oraspoloži, odustala i odlučila da ode iz Henrijevog kraljevstva.

Glava IV

 Henri pozva Jelenu u radnu sobu. Ona je stigla što je brže mogla,a zatim joj Henri reče: ,,Ti si jedina ovde kojoj mogu da verujem. Možeš da ostaneš ovde koliko želiš a možeš i da uzmeš sve što želiš. Samo, zamolio bih te da ćutiš o onome što će se desiti." Jelena ga pogleda uplašeno, a on izvadi ključ iz džepa i poče oključavati jednu fioku radnog stola. A onda, kada je otvorio tu pregradu, iz nje izvadi... PIŠTOLJ! Jeleni je srce lupalo jako, bila je jako preplašena, ali ipak uspe da ga upita: ,,Gde, gde ste pošli... sa tim oružjem?" On joj samo kratko, tiho i kroz suze odgovori: ,,Idem da uradim ono što je trebalo da učinim kada je Crnokosa umrla."

 Krenuo je ka vratima, ali ga je Jelena čvrsto držala. On ju je, pun siline i besa tako jako odgurnuo da je udarila u zid i njena marama je pala sa njene crne kose... tako da njena prelepa crna kosa pade preko ramena.

 Henri je sa nevericom gledao, a kada je došao k sebi rekao je Jeleni: Ti, ti si potpuno ista kao Crnokosa! Ovo je nemoguće! Oprosti mi što sam te jako odgurnuo, nikada ne bih namerno povredio žensku osobu. Evo, ostaviću oružje tamo gde je i bilo, neću više ni pomisliti na to!"

 Pomogao joj je da ustane i rekao joj da više neće služiti, već će biti u svojim novim odajama.

 Za nekoliko dana provedenih u njenom društvu, bio je siguran da je ona prava žena za njega (računajući i predhodne mesece, naravno). Odlučio je da je oženi i ona je pristala. Njihovo venčanje je bilo prelepo i dugo se prepričavalo.

 Kasnije su imali ćerku i sina, koji su postali dobri vladari i bili upamćeni po svojoj plemenitosti i dobroti. Živeli su dugo i srećno do kraja života....

Kraj.............. E, nije još!

 Natalija se udala za princa iz susednog kraljevstva i bila jako srećna sa njim.

Sad već jeste kraj
verovatno april 2011.
Suzana Ristić Suza
--------------------------

Pogovor

 Četiri prelepe devojke prošle su kroz Henrijev život: Prvo je voleo Crnokosu koja je pokleknula pred velikom bolešću, zatim Teodoru koju je kratko voleo i na kraju Jelenu, koju će oženiti i živeti s njom ceo život. Tu je bila i Natalija kojoj ljubav nije bila uzvraćena. Ova priča je jedna od tužnijih (tehnički, u trenutku pisanja i jeste bila najtužnija, ali sam vremenom pisala još priča), upravo zbog Crnokosine smrti i smrti njihovog nerođenog deteta. Ova priča je izmenjena verzija, zapravo dopunjena verzija originalne priče, koja predstavlja prvu priču, ali koju zbog znatno slabije fabule, gramatike i generalno zbog nedostatka određenog stila pisanja ne računam kao prvu, već su to ,,Godišnja doba" (bez obzira što je i ona dopunjena, ipak je računam). Predhodna priča, ,,Nebo i Zemlja", bila je prva koju sam otkucala iz originalne verzije, takvu kakva jeste (eventualno tu i tamo sitne prepravke, ali minimum).

 Ovim završavam poglavlje sa pričama o princezama i prinčevima, likovi će se naći samo još u ,,Zbirci priča", ali od sada kreću ljudi bez titule, ali i dramatičnije priče.😉