13 Smrti (2017)- cela priča

Priča nije pogodna za mlađe od 17 godina- izuzetno depresivna priča, može delovati loše na osetljive osobe, auto-destruktivni delovi, suicid u glavnom fokusu, uznemirujuće i potresne scene, blage psovke u nekim delovima, upotreba alkohola i narkotika, sarkazam i ogorčenost u nekim delovima, lična perspektiva. Ne pokušavati ništa od navedenog. Priča je neka vrsta autobiografije i subjektivna je, nije mi bila namera da nekog vređam već da ispričam svoju morbidnu priču, izvinjavam se ako nekog uvredi ono što napišem, zaista mi to nije bila namera. Nije mi bio cilj da se predstavim kao žrtva- ne mislim da jesam, već da iz svog ugla pišem o stvarima koje su me dovele do kraja.
-------------------------------------

20.10.2017

-UDAVLJENA-

 Napolju je svanulo, ali je u mom umu večiti mrak.

 Preda mnom je predivna voda koja svetluca na prvim zracima današnjeg sunca, odbijajući me od sebe- kao da mi govori: ,,Idi, uživaj u mojoj lepoti iz daljine, ne približavaj se!", no ja je ne mogu poslušati, te drhtavim korakom krećem ka njoj, svesna šta me dalje čeka. Ne znam kako sam stigla do ovoga- čini mi se da sam davno zatvorila oči i da ih više ne mogu otvoriti, sve što vidim pred sobom je nepregledna tama zvana moja budućnost. Ne smem se nadati, ne smem osećati, ne smem postojati. Briga mi je pojela osećanja i nadu, pojela me je iznutra. Ostao je samo dah. Ni on mi nije potreban, ne želim više disati.

 Gledala sam osobe svojih godina kako od entuzijastičnih tinejdžera postaju odrasle osobe, kako postaju zaposleni ljudi, studenti ili pak majke i očevi. Nemo posmatrah kako prave greške, trijumfuju, polaze u susret novim otkrićima, tiho ih ispraćajući svojim pogubljenim očima, i dalje stojeći na istom mestu. Vrate se ponekad, dobace da sam se i ja promenila. Laži. Praznina se ne menja, ona se jedino može popuniti nečim. Moja se popunjava jedino melodijom koja iščezne negde u prostoru, terajući me da se vratim na dno kome pripadam. Gledam oko sebe, ali svi su otišli- ostala je samo moja refleksija u razbijenom ogledalu, pokazuje mi da sam sama u svemu ovome. To je u redu, nisam dovoljno vredna da budem deo nečijeg života. Velika je čast biti deo nečijeg života- uzajamno pomaganje, poštovanje, osećaj pripadnosti... Mora da je lepo imati nekog kome je stalo do tebe.

 Kao da je sve u meni umrlo još tada, zaista ne znam kada je ovo počelo, samo odjednom shvatiš da više ne postojiš. Nesreća se nadvije nad tobom- čaša više nije ni polu-puna, ni polu-prazna, potpuno je ispijena, teravši te da shvatiš da ništa više nije ni važno, ni tvoj život ni bilo šta drugo. Sve počne da upada u nepreglednu provaliju, čak se i sam nađeš toliko blizu da više ne možeš pobeći. Kao lančana reakcija taj prokleti osećaj ništavila povlači ceo tvoj život; drugi počnu da te napuštaju, gubiš volju za poslom, stvaranjem, življenjem. Za svime. Sve što voliš biva uništeno ili osakaćeno pod njenim surovim stopalima, ali njoj to nije dovoljno. Ona želi i TEBE.

 I kada pomislih da je ta neobično dugotrajna tuga ipak samo privremena i da će nestati uskoro, ništavilo mi povika: ,,Umri! Ti moraš umreti!" U panici počeh bežati u najudaljeniji deo svoga uma, strahujući da će me stići, no ona je znala gde sam. Povremeno bih čula kako kandžama grebe vrata, ponekad ulazeći i udarajući me po glavi i plućima svojom pesnicom, a onda izlazila kao da se ništa nije dogodilo, ostavljajući prah zaborava iza sebe.

 Imala sam šesnaest godina. Njoj moja bol nije bila dovoljna, htela je moju krv ovoga puta. Prvi put je uzela nekoliko kapi. Vremenom, nekoliko kapi postaše nekoliko desetina mililitara. Najzad, uzimala je i po nekoliko stotina mililitara, ostavljajući me bledu kao kreč. I to je bilo u redu, takođe. Ionako nikome nisam potrebna.

 Ono što je nekad bilo vedro dete za koje su svi govorili da je dobro, lepo vaspitano i simpatično, postalo je utvara koja pod uticajem alkohola i lekova tumara školskim hodnikom. Bleda utvara ispijenog pogleda, očiju koje ne znaju kako bi plakale, iako su to želele. Skrećem pogled od ogledala, neću da pamtim sebe jer ne ostajem dugo.

 Svega je bilo oko mene: lokvi krvi, leka koji je postao otrov, omamljujućeg eliksira da pojača dejstvo otrova, šalova koji su brutalno grlili moj vrat, ali nije bilo reči koje bi me inspirisale, ruke prijatelja i pravog rešenja. Zakopana sam toliko duboko da me niko ne može ponovo osloboditi. Toliko sam duboko, jako duboko zakopana, da vidim ostatke tuđih kostiju oko sebe, dovoljno mi je staviti spomenik nad glavom i proglasiti me mrtvom, pa da se moje postojanje može konačno zaokružiti. Nema života u meni, mrtva sam.

 Koji je razlog našeg postojanja? Đavo bi ga znao, ja ne znam. Svi imaju neke svoje razloge, ali šta je zajednički razlog? Zašto je nešto tako prolazno i nesigurno poput života tako komplikovano? Čemu sve ovo mučenje, ako ću ionako umreti? Zbog čega radim ovo? Šta ako je sve što sam stvorila nedovoljno dobro da postoji? Šta ako unište moja dela? Pobogu, zašto onda živim, zašto stvaram? Za koga živim, ako će i oni umreti jednom? Da li je to uopšte vredno? Zašto.... zašto razmišljati... uzalud je. Ne mogu više da koračam ovom stazom bola.

 Skrenula sam sa staze, polako se približavajući ćudljivoj reci. Deluje mirno, ali to je samo maska, njena unutrašnjost krije slatku gorčinu nepostojanja koje me uskoro čeka. Koliko sam samo puta sanjala ovaj prizor! Sagnuh se i počeh sakupljati najlepše kamenje koje je stajalo na obali, želela sam da ih zadržim kod sebe, te užurbano počeh puniti sve svoje džepove njime. Moj masivni crni kaput odjednom postade trostruko teži, što mi je i bila namera. Raširih ruke i krenuh da zagrlim reku, znala sam da će se i ona obradovati što me vidi i što ću postati deo nje. Da, možda mi je ipak rekla da joj ne prilazim preblizu, ali bilo je kasno. Uvukla me je u vrtlog, te osetih svu njenu težinu na svojim plućima. Iako sam svih ovih godina osećala konstantnu težinu na svojim plućima, koja me je tiho razarala, ovo je ipak bilo nepodnošljivo. Što sam se više opirala, više bih vode udahnula, što je bio korak po korak bliže smrti. Bol, bol, bol! I onda je sve utihnulo. Moje misli su nestale. Bol je nestala. Više ne postojim.

 Kamenje me je povuklo dublje, tamo gde mulj pleše poput morske trave na rečnom dnu. Rečne biljke htedoše videti kakvo je to novo stvorenje među njima, te polako priđoše i zdraviše se sa mojom kosom lagano je prekrivajući, dok su ribe usplahireno bežale, vraćajući se naposletku kada se uveriše da se ne pomeram.

 Podne. Ribar baca svoju mrežu, nadajući se dobrom ulovu, a zatim izvuče 2-3 poveća soma. ,,Danas imam neverovatnu sreću!"- pomisli, a onda baci mrežu još jednom. Njegov sledeći ulov nije bilo rečno stvorenje, već osoba udavljena u sopstvenoj patnji. Zabezeknuti ribar izvuče moje telo na površinu, tiho zajecavši zbog još jedne mlade osobe pregažene patnjom koju je ništavilo stvorilo. Vratio je brodić na obalu i krenuo tražiti pomoć, ostavivši moje algama prekriveno telo na obali.

-SLUPANA-

 Dosta mi je više svih njih! Ovo je kap koja je prelila tu prokletu čašu punu moje krvi, znoja i napora oko tih stvorenja! Ha, oni će se oporaviti, naravno da hoće, ja sam njima samo mali beznačajni pijun, ali se ja neću oporaviti od njih, nikada i nisam. Naravno, uvek su vam bili krivi oni koji se polome da vam ugode. Idite dođavola. (ispijam još jedan gutljaj alkohola dok vozim praznim auto-putem)

 Zašto bih se ja, hronični usamljenik koji izbegava ljude, uopšte nervirala oko njih? Zašto se plašim da kažem šta mislim i šta me boli? Dođavola, učena sam da ćutim i ne vređam druge, ali sada svima njima hoću da kažem da idu bestraga. Nažalost, moja moralna granica me drži podalje od psovki koje su vulgarne, te psovke bi jedino mogle pokazati koliko me sve ovo boli. Muka mi je od ovog osećanja krivice- izgleda da je to, što je trebalo biti vaš deo krivice, ostalo kod mene, te ja sada vučem i vaše parče ove krvave torte. Krv je isključivo moja, podrazumeva se, ja sam dovoljno "luda" (vaša reč) da bih sama pustila tu krv da teče. Eh, izgleda da me moje mane čine manje vrednom za vas, bezgrešnici; vi ste sveci, a ja sam ili Pilat ili prosjak koji ljubi vaše prečiste skute, dok vi svojim rukama blagosiljate koga stignete, gurajući me u stranu da ne bi masa, ne daj Bože, videla to odvratno stvorenje pored vas. Oh, da, ja sam ogorčeno stvorenje kome su kosti u telu popucale od stezanja vašeg ignorisanja, neosećajnosti i sopstvenog straha od vaše ljutnje i povređivanja vaših osećanja, jer su moja bila stotinu puta slomljena kao što bi i vaša bila na mom mestu. Ne tvrdim da sam svetac- već smo utvrdili da ste to vi, ali znam da sam zaslužila bar nekog prijatelja pored sebe. Možda bih i imala nekog da me neki od vas nisu pretvorili u osobu koja nikome ne veruje. Svaki put se isto završi, odbacite me kao krpu.

 Sa pet godina sam imala 45 prijatelja- hej, to je više nego prosečni petogodišnjak! Dobro, svi su bili lutke, ni jedno jedino dete. U njihovu odbranu, bili su to najbolji prijatelji u čitavom mom životu, a i danas su sa mnom, mada se ne viđamo često iako mi je drago da ih sretnem dok preturam po svojim kutijama. Družila sam se sa njima i provodili smo sate zajedno, voleli su me takvu kakva sam, a i ja njih- bilo mi je svejedno da li je određena barbika plava ili ima tamniju kosu, da li je nova ili stara, da li sam je lepo obukla, sve su mi bile podjednako lepe i ja sam im se divila.

 Pojam ,,drug" je dobila značenje u vrtiću- bilo je puno tih drugara, ali jedan crnokosi dečak (ime nije bitno za priču, možda bi me se i on danas stideo) postao mi je bolji drug od svih. Sedeli bismo na podu, na različitim krajevima prostorije, šaljući autiće jedan ka drugom sve dok vreme ne bi proletelo. Trajala je ta igra mesecima, taman pomislih kako je sjajno imati takvog druga, mlađeg od mene samo jedan dan, no onda dođe prokleti kraj. Taj glupi kraj se uvek uvuče negde, zar ne? Došao je na red upis u školu.

...

I dalje sam ostala samo obično živo biće koje se trudi da nađe nekog ko će je razumeti. Osoba koja je takođe bila u mom odrastanju je otišla u drugu školu, onda i na fakultet, potpuno se razdvojismo. Zbog njene dobrote svi su hteli da budu njeni prijatelji, tako da ja nisam imala šanse. Pored svakodnevnih uspona i padova, ali uglavnom padova, potpuno sam se razočarala u sebe i u druge. Plašim se, ne znam kome da verujem- pomislim da me neko razume, onda se ispostavi da mi nisu verovali. Tada je već čaša bila prepuna.

 Pronašla sam osobu za koju sam mislila da mi je prijatelj, da mi veruje. Ponudila sam joj pomoć, iako i sama  znam da sam u lošoj situaciji, trudila se da se sve realizuje kako treba, ali je tuđa sumnja sve uništila. Znam da ne bi trebalo da osećam krivicu, jer sam uradila to pod nekom vrstom pritiska, ali ja sam takva osoba, uvek se osećam krivom i kad nisam. Za iskrenost sam dobila odgovor koji mi je pokazao da mi nikada nije verovala kada sam joj pričala svoje najdublje misli. Odbacila me je u roku od pet minuta, ostavivši me pogubljenu danima. Prosto želim da se ovo nije desilo zbog nekog trećeg, ali nju nije ni zanimalo šta se dogodilo. Mrzim kada se problemi mogu rešiti razgovorom a da druga strana ne želi da sarađuje, zato što mene takve stvari okupiraju danima i trudim se da ih rešim. Nema veze, za njih sam samo neko ko se pravi lud.

 Znam da bi možda na ovoj planeti postojao prijatelj za mene, ali umorna sam od svega, ne mogu da prolazim kroz sve ispočetka, pitajući se šta sam pogrešno uradila, maksimalno se trudeći da obuzdam svoju tešku narav. U ljudima sam počela da vidim nekog ko je u stanju da te slomi, ne znam da li sam stvarno toliko osetljiva ili ljudi stvarno ne razmišljaju o tome da neke stvari mogu povrediti druge. Ne mogu... posle samo osećam grižu savest i mislim da sam ja iznervirala osobu, pa onda dodatno mrzim sebe. Navikla sam se na samoću, tako je lakše.

Ostavljam poslednji status na društvenoj mreži, čisto da kažem da više neću nikog da smaram. Strava, oni ni ne shvataju da je to bio oproštajni status- lajkuju i likuju. Nema veze, sutra će okrenuti priču. Možda je i bolje što nisu shvatili, lakše ću završiti sa ovim kad mi niko ne smeta.

 Večeras sam sa jedinim prijateljem koji je već godinama bio uz mene i pomagao mi u najtežim situacijama. Jedan gutljaj za jednog, drugi za drugog prijatelja, pola boce za ostale. Moj dragi prijatelj me je smirio, mislim da ću malo odspavati.... Tako sam umorna, samo ću sklopiti oči i čekati.

 Narednog dana vesti objaviše informaciju: ,,Ženska osoba poginula u toku noći kada je automobil skrenuo sa puta i upao u provaliju. Osoba je pretrpela teže telesne povrede, frakture lobanje, prelome kostiju i unutrašnje krvarenje. Uzrok nesreće konzumacija alkohola."

 Ne, dragi moji, uzroci su nastali mnogo pre toga, alkohol je samo potpomogao mom prelasku na drugu stranu. Šteta samo što oni to nikada neće znati, već će misliti da je u pitanju nesreća, a ne svesno skretanje u provaliju u poslednjem trenutku svesti....

-POSEČENA-

 Sklupčana na podu, sedim u ostacima onog što bejaše moje ogledalo. Svačeg se ono nagledalo, ali ja nikada nisam mogla prihvatiti odraz u njemu- koja je onda svrha ogledati se u njemu? Pukla sam i oborila ga, razbivši time i njega i posekavši svoju ruku. Smušeno se spustih i sedoh na pod pored svih tih svetlucavih staklića, ne mareći da li će me neki od njih poseći. Ceo film mi se vraćao.

 ,,Jedi, sine, sve iz tanjira mora biti pojedeno!" ,,Evo ti hleb, možeš da nadrobiš u čorbu da lakše pojedeš." ,,Jedi još malo"... to je bio početak. Oduvek bejah bucmasta, no još u ranom dobu bejah predodređena za više. Mnogo više. Bucmasta deca su preslatka za druge, ali ja vidim njihovu surovu budućnost punu podsmeha i degradiranja. Šteta što to i moji roditelji nisu videli.

 Ta slatka faza trajala je do početka škole- tada je počelo ranije pomenuto podsmevanje i degradiranje. Odjednom više ne bejah slatka- bejah debelo dete. Još od tog jednocifrenog broja godina u meni se pojavi taj osećaj stida, potreba da postanem nešto što bi drugi više voleli, s tim da to nije bilo moguće. Tek zakoračih u dvocifreni broj, a već se počeh ponašati kao velika- uzimala sam tablete za mršavljenje, bez obzira što sam bila suviše mlada, nadajući se da će mi to pomoći da se otarasim kilograma. Na red su došli i čajevi, ništa delotvorniji od tableta, kao i još neki preparati. Jedući svoju nadrobljenu čorbu, pitala sam se u čemu grešim i kako to da promenim.

 Pre svakog sistematskog pregleda sam bila preplašena- šta ako budem morala da ostanem u majici bez rukava ili nešto gore? Ne želim da vide na šta ličim, suviše sam odvratna i smejali bi se mojoj grozomornosti. Iz istog razloga nisam nosila ni šorceve i majice na fizičkom, ja ni inače nisam nosila takve stvari u javnosti. Neću da traumiram ljude koji me vide.

 Zbog toga imadoh previše problema, što su više vikali ja sam se više zatvarala, nisam više ni htela da skidam svoj kaput, osećala sam se tako sigurno u njemu. Časovi fizičkog slamali su svaku trunčicu samopouzdanja koje sam imala, osećala sam se tako poniženo nakon njih.

 Smejali bi se šta god bih uradila- kada bih potrčala na desetine pogleda bilo bi uprto u mene, praćeno smehom koji bi me paralizovao, ništa bolje nije bilo ni sa vežbama i sportovima. Taj degradirajući položaj prešao je na sve ostalo- potcenjivali bi me, izbegavali, ismejavali. Čekala sam dan kada ću im svima pokazati, no on nikada neće doći.

 Osetila bih se tako sigurno kada bih obukla više odeće, što mi je donelo nove probleme i nove podsmehe. Zaboga, šta je sa ovim ljudima, šta hoće od mene?! Zašto mi se smeju zbog mog oblačenja? Zašto im sada i to smeta? Stvarno počinjem da mrzim sebe.

 U srednjoj školi se po prvi put osetih dovoljno dobra, čak sam i izgubila koji kilogram zbog dugih šetnji iz škole, ali ni to nije moglo dugo trajati- ponovo se vratio taj osećaj bezvrednosti. Leta nakon prve godine se sećam po izuzetno restriktivnoj dijeti gde sam nekoliko dana pila samo neki sok od javorovog sirupa što, naravno,  nije delovalo na duže staze. U drugoj godini sam promenila ishranu, dok sam uporedo ja bivala menjana od strane sudbine. Bilo je pitanje vremena kada će se desiti nešto loše u mom organizmu.

 Jedne decembarske večeri uključih televizor i videh neku emisiju u kojoj je glavna junakinja patila od anoreksije. U mom mozgu je samo kvrcnulo. Bio je to početak najgoreg osećaja ikada. Prvih nekoliko dana na minimumu hrane mi nije teško palo, već sam se osećala loše i pre toga. Sa povratkom u školu sam se vratila na 1500 kalorija, pa smanjila na 1000, zatim 900, 800, 700... broj je za ta dva-tri meseca išao sve niže, sve dok nije stigao do 50. Za neupućene, to je tri gutljaja jogurta sa tri procenta mlečne masti. Tri gutljaja trebalo je da pokrije četiri kilometara pešačenja, sedam sati provedenih u školi, energiju za učenje, spavanje, disanje. Neverovatno je da sam uspela da se izvučem bez većih posledica. To mi dade lažno samopouzdanje ispod koga bejahu još veće nezadovoljstvo i opsednutost onim što postajem. Ipak, pored svega, činilo se kao da po prvi put u životu radim nešto ispravno, kao da gledam sve koji su me vređali i kažem: ,,Ko se sada smeje, ha?".  Ne ja. Meni više nije bilo do smeha, već do samouništenja.

 Ma koliko bejah zadovoljna što više nisam neko koga će maltretirati, ipak su me koreni vukli u preterivanje, donevši mi bulimiju, srećom ne dugotrajnu, ali dovoljno dugu da nestane i najmanja doza samopouzdanja. Postala sam promašaj koji više ništa nije mogao da učini kako treba.

 Svuda oko mene prolaze predivne devojke i žene, građene kao ženska bića, a onda bacim pogled na svoje telo i uvidim da ja nikada neću biti tako građena. Uvek ću biti jabučasti tip građe, širokog telesnog rama, niskog rasta. Svi se slažu da bi trebalo prihvatiti sebe takve kakvi jesmo, ali nisam sigurna da ću to ikada moći- konci prošlosti me drže i podsećaju na podsmeh i podcenjivanje. Svaki put kada mi se zasvidi nešto na mom telu, uvidim da to nije ništa posebno i da sam bezvredna.

 Ne tiče se to samo izgleda, nemam više vere u svoje kvalitete, ne verujem da uopšte i imam neke kvalitete. Zavijena sam crnilom koje bi trebalo da skriva moja osećanja i mene kao pojavu, oni me nikada neće razumeti. Znam to, inače svi ti ljudi ne bi, iza mojih leđa, pričali da sam luda. Vidim sramotu u očima svojih roditelja, to me pogodi više od svega. Žao mi je što ih dovodim u tu situaciju, volela bih da me nema i da imaju normalno dete. Ne zaslužujem da pričam sa ljudima, nemam šta pametno reći. Ne zaslužujem da pišem, sve što napišem je bezvredno. Ne zaslužujem da želim, nisam vredna želja. Ne zaslužujem da živim, nisam potrebna ovoj planeti. Zaslužujem samo smrt, nju ću dobiti u svakom slučaju.

 Stojim ispred ogledala. Smešno je kako nešto trivijalno poput težine može da te tera da toliko sumnjaš u sebe i da poželiš da nestaneš. To bledo lice potpuno jadnih facijalnih karakteristika bi trebalo da sam ja. To stvorenje kome je opalo polovinu kose za manje od dve nedelje, koju je jedva spasila nakon anoreksije. To prokleto ružno stvorenje koje i dalje vuče svoje kilograme iako pazi na ishranu. To sam ja, zar ne? Više neću biti. Stegnuh ruku u pesnicu i razbih ogledalo, završivši sa povređenom rukom. Sedeći u toj gomili staklića, uzeh poveći komad i napravih vertikalni rez na ruci. Isprva nije bilo razlike, a onda linu krv... Tekla je kao nikada do tada. Dobro je, moje telo se po prvi put slaže sa mnom, i ono misli da je vreme da idemo odavde. Osećah kako me hvata nesvestica, a srce počinje jako da udara, no to me ne zaustavi da sečem dublje. Kada već stigoh do nerva stisnuh zube, posekoh se još jednom i, uz najbolniji jauk, gledah kako krv šiklja iz moje podlaktice... stigla sam do arterije. Više mi nema spasa, umirem za nekoliko minuta.

 Iza moje povorke mogli su se čuti dijalozi ljudi o mojoj vrednosti, dobroti i slična baljezganja, većina izlazeći iz usta ljudi  koji me do tada nazivaše ludom. Oni koji činiše da se osetim još jadnije verovatno nikada neće ni čuti moju priču, verovatno će juriti zvezde, ostavivši me u prašini gde i misle da mi je mesto. Možda u nekom drugom životu budem vredna života, valjda mi neće upropastiti i njega, do tada ću skupljati svoje parčiće razbijenog ogledala u prašini....

-ZALEĐENA-

 Obučena u svoju najlepšu haljinu tumaram ovim poljima prekrivenim snegom. Nepregaženi sneg nežno obavija moju haljinu i moja stopala, dodatno me hladeći svojim zagrljajem. Počinjalo je da biva hladnije i tanani sneg se pretvarao u vejavicu, a moje telo je sve više drhtalo. Ne razumem zašto, moje srce je hladnije od svog ovog ledenog prostranstva.

 Robot. Ledena kraljica. Osoba bez osećanja. Šta god rekli za mene, verovatno je istina, s tim da je ovo napisano sarkastično. Kako osoba koja je preosetljiva i čija su osećanja tako tanana da ih jedna pogrešna rečenica može srozati, uopšte može biti nazvana tako?

 Od detinjstva se znalo da nije lepo plakati, ne sme se smejati glasno, ne sme se oslobađati frustracija vikanjem, ne sme se govoriti ako te neko maltretira. Ćuti i kontroliši se. Samokontrola. Potpuna samokontrola. Nema veze što ćeš postati emocionalni robot, to će ti doneti samo dobro u životu. Šteta, neću živeti dovoljno dugo da mi moja hladnoća donese brdo para i glavno mesto u nekoj kompaniji, kako to obično biva, pa da mi drugi zavide na bogatstvu a ja njima na tome što su funkcionalna bića koja se raduju dok gledaju svoje potomke, raduju se malim stvarima i imaju čitav spektar emocija nepoznatih mom srcu. Za sada niko nikome ne zavidi, ali ja ipak gledam u njih i pitam se kako im to uspeva.

 Nedostatak emocija doveo me je do toga da ne osećam jednu od glavnih stvari u životima mnogih ljudi, a to je ljubav. Svako ima različite definicije za nju, za mene je ona samo reč. Izlizana, dosadna reč koja se čuje svuda. Imam zaštitnički instikt, naročito prema svojim životinjama (sa ljudima se to uvek loše završi), ali ne osećam da nekog volim. Tu je osećaj pripadnosti nekoj grupi, zanesenost ili pak samo privremena euforija, ali prava ljubav bi trebalo da je više od toga, s tim da mi to deluje kao nepotrebna komplikacija. Nisam sigurna kako to uopšte radi, kako je moguće biti toliko blizak s nekim a u isto vreme imati pozitivna osećanja prema toj osobi? Kako mogu da se toliko prepuste osećaju i puste razum da luta iza njih? U pojedinim trenucima zamislim kako bih volela da osetim kako to izgleda, no onda me moj um podseti da sam rob svog razuma.

 Ne znam da li ljudi uopšte razmišljaju o svemu tome, ili se samo prepuste, ali znam da mene razmena nežnosti užasava. Svaki put kada zamislim poljubac ili trenutak flerta nešto u meni se preseče i shvatim da to ne želim, ikada u životu, a onda me obavije osećaj odvratnosti. Osetim se kao dete kome nepoznati čika prilazi na ulici i želi da mu učini nešto loše. Nikada nisam postala odrasla osoba, takve odrasle stvari me izbezumljuju, to verovatno znači da ću umreti sama, što bi bio melem za moju usamljenu dušu. Mrzim kada me neko dotakne, a kamoli da idem mnogo dalje, zaista ne znam kako sam postala tako nesocijalno stvorenje.

 Ogromna barijera me sprečava da osećam, ne znam kako da imam poverenje, ljubav i želju za nekim stvorenjem. Jedino što sam u životu bezgranično volela, a da je to nešto živo, su moje životinje. Nažalost, toliki sam baksuz da ta stvorenja iskliznu iz mojih ruku, upadnu u ponor smrti odakle ih ne mogu izvući, ma koliko stajala nad ponorom i plakala za njima. Dešavalo se da sam uz njih do kraja trudeći se da ih spasim, ali smrt bi ih uvek uzimala. Takav sam emocionalni baksuz, što mi se ovo dešava?! Niko ne ostaje u mom životu- prijatelji odlaze i postalo je zamorno čak i razgovarati sa nekim novim ljudima, životinje uginu, ljubav nije moguća. Potpuno sam sama u ovome. Što više vreme prolazi, sve se više udaljavam od drugih, moja hladnoća otera i one koji se približe. Zašto bi neko pokušavao da odledi nešto bezvredno, ako su mnoge lepe stvari na suncu i svetlucaju pod zracima koji ih čine još lepšim? Moje sunce je odavno utihnulo, moje usne se više ne smeju i ne raduju drugima.

 Svaki put kada neko pokuša da me odledi, a onda odustane (jer niko ne bi gubio vreme na, kao što već rekoh, nešto bezvredno), oko mene se stvori još leda. Više se ne vidim u tom ledu, zauvek sam izgubljena. Bolno je kada si neko ko je autsajder, kada te smatraju sebičnim i nezainteresovanim, a da znaš da se boriš kao manijak da bi ti neko rekao da si dobra osoba. Zašto se trudim? Oni će uvek videti led, ne osobu unutra. Mnogi me kritikuju da sam ja kriva što ne puštam ljude u svoj život, ali ne mogu to da učinim, moja psiha me ubija iznutra. Zar bih želela ovo? Zar bih želela da budem hronični usamljenik sa dijagnozom ,,izgubljen slučaj"? 

 Zaboravi, svete, vidim da mi nije mesto na osunčanim poljima. Vraćam se u svoj ledom okovan svet.

 Duga crna haljina je odavno pobelela od snega, baš kao i moja kosa. Već satima hodam po snegu, bez nekog očiglednog razloga i smera. Zapravo, za druge bi izgledalo tako, ali ja znam da sam na pravom putu, s pravim razlogom.

 Nekontrolisano drhtim, udovi su mi odsečeni od hladnoće. Više ne mogu da stojim, samo osetih kako moje telo dotiče sneg, a onda bol nastavi da istim intenzitetom obuzima ostatak mog tela. Srce je polako prestajalo da kuca. Sada mi je duša najtoplija nego ikada, s obzirom da sam u paklu. Sarkazam. Ne verujem u pakao. Mi ljudi smo stvorili pakao ovde. Poslednji dah se zaledi u vazduhu i onda prhnu ka nebu.

 Narednog dana vejavica je prestala a sunce se pojavi i, na radost mnogih ljudi, poče otapati polja prekrivena snegom. Njegovi zraci ogledaše se u poslednjim suzama leša u snegu.

-SLOMLJENA-

 Mesec mi obasja lice ispunjeno besom, tugom i strahom. Ovo veče vratilo mi je sve ono što sam godinama zakopavala u bašti svoga uma a ja, budala, pomislih da ću ovim pobediti bar neke demone. Da, pobediću ih sve, čim dotaknem ovaj pločnik preda mnom. Dobro, idemo polako.

 Otišla sam iz tog prokletog grada no koverta ipak nađe put do mene, time me jako uznemirivši. Poziv na sud? Neočekivani gubitak? Ne, još gore. Godišnjica mature.

 Dobro, čoveče, kako je to gore? Lepo, kada vam je nešto u lošem sećanju, onda vas nešto što vas podseti na to uznemiri. Trebalo je da uradim ono što sam stvarno želela- pa pocepam pošiljku na komadiće i uz vrisak pobacam parčiće papira kao konfete po sobi, a onda da se isplačem i pokušam da zaboravim na sve uz nekoliko čaša žestokog alkohola. Umesto toga uradila sam sve to, osim prokletog cepanja. Koverta je stajala i podsećala na taj događaj kome nisam želela da prisustvujem. Preispitivala sam se- da li bi to bilo dobro za moju psihu? Koliko je pametno videti osobe čiji me podsmeh i dan-danas prati? Da li će moja tanana psiha to podneti, da li će joj to pomoći da se oporavi? Kao što možete zaključiti iz uvodnog dela, pogrešila sam, gadno pogrešila. Htela sam da pokažem svima da sam jača od prošlosti, no ignorisah krkost svog razuma.

 Otputovala sam u taj grad, koji li me je đavo terao, a onda uzela sobu u istom hotelu u čijem prizemlju se manifestacija održavala, ionako je to jedan od retkih. Kako sam stigla ujutru, a šarada se održavala uveče, imala sam sasvim dovoljno vremena za glupost zvanu doterivanje i, ono što i nije bilo tako glupa ideja, ispijanje nekoliko čaša vina. Barem sam se naspavala do uveče.

 Mesec se pojavi iza obližnjih zgrada, veče je zvanično počelo. Kroz prozor primetih neka od poznatih lica i osetih kako mi srce ubrzano lupa. Htedoh da odustanem od silaska, no već sam bila spremna. Uzimam još jedan sedativ i krećem.

 S obzirom da sam darkerka, svojom pojavom sam već bila drugačija od svih tih modernih devojaka u fensi haljinama. Moja gotik kombinacija i tamna šminka su odudarale od šljaštećih pastelnih odora. Bravo, devojko, veoma suptilno.

 Logično, pogledi nekih od tih osoba koje ne podnosim se zaustaviše na meni i u čuđenju tu ostaše. Samo ih okrznuh pogledom i lagano odoh u stranu. Uzela sam sebi još jednu čašu pića (pa šta ako sam uzela sedativ, nemojte mi zanovetati!), zatim sedoh za udaljeni sto. Ponovo primetih grupu njih kako gleda u mene i priča nešto. Sigurno se pitaju ko sam. I ja bih to ponekad volela da znam, ni ja ne znam ko sam.

 Da li sam delovala misteriozno ili potpuno glupavo- to ne znam, ali sigurno znam da sam samoj sebi delovala kao najveća budala. Trebalo je da budem gotik-hipster, potpuno hladna i nedodirljiva, a ispala sam nervozna usplahirena lujka. Eh, džabe mi one dve tablete. Samo sam se plašila ko će mi prići, nadajući se da ću šmugnuti pre nego što se to desi. Naravno, svako poznato lice bilo je još jedan milimetar noža u mom srcu, iskrvarila bih ako bih ga naglo izvukla.

 Igrala sam igru sa samom sobom- gutljaj pića za svakog ko mi je u lošem sećanju. Idemo, neka nalevanje počne!

Sto pored prozora- devojke iz odeljenja. Polovina mi je u redu, za drugom polovinom potežem za pićem. Da se razumemo, i ženski i muški deo ekipe je to radio, kao da sam bila magnet za podsmeh. Dok sam izređala gutljaje za podsmeh mojim kilogramima, mojoj lošoj materijalnoj situaciji, mojim postupcima i svemu što sam uradila, nosila, pričala... već sam bila pomalo van sebe. Jedina osoba koja bi me držala pribranom nije došla, ali zato ona zbog koje ću potpuno izgubiti razum jeste, bolje neka me se svi klone.

Eno je tamo, priča sa njima i ne razmišlja o prošlosti, oni pričaju sa njom, a ja ovde ispijam drugu čašu! Dobro, moram prestati i pribrati se. Polako. Polako ustani i što neprimetnije napusti prostoriju, pre nego što bude kasno. Psiha mi je već proključala, moram da odem što je pre moguće.

 Tih nekoliko radoznalih pogleda sam trpela jer me više nisu ni zanimali, ali taj prodorni glas iza sebe... ,,Hej, nismo se videle od srednje škole!" Dođavola. Previše ličim na sebe da bih se pravila da to nisam ja. ,,Nisam znala da piješ!" To se ne uči, dolazi prirodno sa drugim glupostima u životu. Nemo je gledah dok je pričala, no onda mi postavi pitanje. Život je prekratak da bih ga trošila na ovo. Kako je počelo, moj život će trajati veoma kratko.

Bez reči se okrenuh i pođoh ka vratima. Nisam nekulturna, imam i ja dušu pa da ne mogu svakog da trpim. Znam taj razgovor napamet: ona postavi pitanje, ja odgovorim, ona drži propovedi, ja pobožno ćutim. Nisam pričešćena sa dovoljno vina da bih se klanjala njenim rečima, te samo probah da nonšalantno odem. Nastavila je da priča dok je išla za mnom. ,,Ne želim da pričam."- rekoh prvi put. Nastavlja. ,,Upozoravam te, odlazi od mene, nisam pri sebi."- rekoh drugi put jače, a ona se poče smejati, mislila je da se šalim. Treći put mi sinu munja u očima dok sam izgovarala ,,Poslednji put ti govorim", no mislila je da će me njene reči umilostiviti.

 ...

 Ruka mi se stegne u pesnicu i pronađe put do njenog lica. Svi pogledaše u mene, uključujući i razrednu koja viknu :,,Šta si to uradila? Šta se to desilo sa tobom?"  Smireno rekoh: ,,Ono što je urađeno unutar mene me je osakatilo za ceo život. Ovo je udar na sve vas, jer sam postala dovoljno odrasla da znam kako da kažem ,Dosta!' i prekinem ono što me povređuje. Kada sam molila da vaša tortura prestane niste stali, zato sada perite krv sa vaših ruku. Ja ću večeras zalečiti svoje rane a vi ćete valjda shvatiti da, kada žrtva ćuti, to nije zato što je srećna zbog maltretiranja. Budite srećni što sam samo ovo uradila, trebalo je da kupim bombu i sve nas poubijam."

 Uzeh flašu alkohola sa recepcije dok sam odlazila, ne mogavši da slušam žagor iza sebe. Ponovo ista priča. Ja sam samo pijana glupača koja udara ljude pesnicom.

 Nekoliko spratova iznad otvorih masivna vrata. Nisam na krovu sveta, samo na krovu zgrade. Otvorih flašu, popih koji gutljaj i pođoh ka ivici. Suviše sam pogubljena za pametne poslednje reči, samo ću koraknuti bez razmišljanja, ali to će biti ono što želim, bez obzira na moje stanje. Kratki let sa zastrašujućom slikom pločnika koji se približava, a onda crnilo. Još jedna osoba na crnoj listi te škole, onoj listi koju bi zaboravili, listi osoba koje su ostavile mladi život pod kandžama Smrti. Svojevoljno. Večeras je falila jedna osoba, reći ću mu da nije bilo ništa posebno ukoliko se sretnemo.

 Stvarno nije trebalo da idem, ovako ću biti upamćena kao neka agresivna osoba. Bedak. Bolje da sam ostala čudakinja.

-PREGAŽENA-

 Gubitak. Čini mi se da ništa ne mogu zadržati, sve ode ili mi to neko uzme. Život drži svoje stopalo na mom licu i podseća me da se moram povinovati njegovoj dominaciji. Dok tumarah po ovim drvenim daskama razmišljah o jedinoj stvari koju još mogu izgubiti. Pored svega, to još deluje i nebitno.

 Poslednjih godina dvadesetog veka posao je išao i više nego sjajno- pošten rad nam se konačno isplatio. Lešinari su kružili nad našim imetkom i uzimali parče onog što je pripadalo nama, onog za šta smo se vredno borili. Ostavili su nas na ivici egzistencije. U samo nekoliko godina nestali su snovi o mirnoj starosti mojih roditelja i mojoj sigurnoj budućnosti, ostali su prazni džepovi i sve prazniji tanjiri. Bila sam dete i nisam znala šta se dešava u početku, ali te Život natera da naučiš ono što radije ne bi ni pogledao. Crni oblaci se nadviše nad našom kućom, što je još gore oni i dalje idu uz nas.

 Veoma zao čovek ljudskog naličja i đavolje naravi poče nas pratiti kao senka, zajedno sa još glasnih senki koje se iz mraka smejaše i činiše nam zlo. Njihova tortura postade svakodnevna, te duševni mir utihnu i mi nismo mogli išta učiniti. Raskolačene zveri pojedoše smiraj i ostaviše ništavilo i nemir iza sebe, dok nas gledaše svojim zverskim očima, želeći još naše krvi. Kada nisu mogle dobiti našu krv pojele bi živote malih stvorenja koje smo nazivali prijateljima. Samo bi padali uz bolne krike zbog otrova koji bi im zveri podmetnule, jednom prilikom su bacili jedno od naših malih stvorenja preko ograde od dva metra, time ga usmrtivši. Osećah takav bes prema tim ološima, no oni postadoše i gori. Postalo je preteško ignorisati ih, stalno su sedeli ispod drveta koje se nalazilo preko puta naše kuće, pri tom praveći nesnosne zvukove i gledajući u naše dvorište, time nas izazivajući. Trpeli smo ih, plašeći se svega. Trpeli smo sve što su nam priređivali, iako nismo mogli izdržati.

 Nekoliko godina odmaklo je od početka dvadeset-prvog veka; oblačim svoju staru jaknu i starije cipele koje bi više odgovarale starijoj osobi nego meni. ,,Nije važna lepota, važna je toplota"- govorila je moja majka. Šteta što deca iz odeljenja nisu to čula dok su mi se smejala. Obukla bih šta bih imala, s obzirom da je bilo teško naći lepe stvari za moj uzrast i višak kilograma, obično bi to bila odeća za odrasle prekrojena za moju visinu. Kada sam bila mala, nosila sam prelepe haljinice i osećala sam se kao princeza, a sada sam se osećala kao prosjak zbog njihovog podsmeha. Nije me zanimalo da nosim skupe stvari i da živim u luksuzu, samo sam želela da podsmeh prestane.

 Jedna od takozvanih prijatelja oda odeljenju da živim u skromnijim uslovima što je, začudo, izazvalo dugogodišnje ismevanje koga se do kraja nisam mogla otarasiti. Svima ostalima se nikada nisu smejali zbog siromaštva. Stvarno ne razumem zašto su baš mene ismevali zbog nečeg što nije bilo u mojoj moći. Volela bih da mogu da se vratim kroz vreme i da ih udarim, želim da više nikada ne trpim tako nešto.

 To iskustvo me je naučilo da ne pričam o svojim problemima jer su ljudi zli i smeju se drugima. Bilo tako ili ne, osnovna škola me je naučila tu lekciju, a moja porodica nikad nije dobila bilo kakvu pomoć. Poniženi do krajnjih granica, morali smo pribeći poslednjem rešenju, dovijajući se na sve načine da opstanemo. Na kraju smo pod pritiskom krvoločnih zveri popustili i prodali kuću, naše jedino sigurno mesto.

 Borba se nastavila i u novoj kući, nismo dobili dovoljno novca da kupimo novu i morali smo da se snađemo sa to malo novca što smo imali. Ipak, zli čovek nas nije ostavio na miru, želeo je još nešto, postali smo smušeni i nismo znali šta više da radimo. Ostavljeni na milost i nemilost, čekali smo odluku o našim životima, strepeći da li će nas ponovo proganjati.

 U letnjim mesecima radili bismo od jutra do mraka da bi akumulirali koju paru; u zimskim mesecima bismo ostali bez ičega. Jedva bi se našla koja para za džak brašna, a kamoli za parče mesa ili sira. Meso ne konzumiram, ali u tim zimskim mesecima poželim parče sira ili nešto što je teže priuštiti, a moji roditelji uglavnom odvoje poneku paru za najjeftinije parče piletine ili sličnu namirnicu, ne bi li im zimski jelovnik bio raznovrsniji. Ponekad damo poslednji zalogaj našim malim prijateljima, znamo da oni imaju više duše od mnogih ljudi.

 Toliko smo ih izgubili za sve ove godine, volela bih da smo mogli da im pružimo više-lepši život, bolju ishranu i bolje uslove generalno. Žao mi je ako smo ih razočarali.

 Još jedna zima je pred nama. Nemamo drva, nemamo dovoljno novca, nemamo nadu u bolje sutra. Prodala sam jedinu stvar koja mi je davala nadu da će se nešto promeniti kako bih pokrila troškove svog putovanja, ne želim da drugi plaćaju za to.

 Evo voza, ovo je moja stanica, silazim. Osetih drhtaj voza, ne znam da li je više drhtao on ili ja, dok sam lagano kleknula na zemlju. Šine se zatresoše i bljesak svetla me zaslepi na momenat, te zatvorih oči i čekah kraj. Život. Poslednja stvar koju mogu da izgubim. Ostalo je odavno nestalo, ovo je jedino što imah. Sve do sad. Mašinovođa me ne primeti tako zgrčenu na pruzi te nastavi svoj put, a moje putovanje se završi. Više mi ništa ne treba, više ne osećam nemaštinu, nema više onih koji su mi zagorčavali život. Neću osećati krivicu za svaku beznačajnu stvar koju kupim ili uništim, neću se osetiti krivom za hranu koju pojedem i ono što potrošim, neću se osećati da ne vredim vazduha koji dišem. Ceo život sam želela da obezbedim porodicu, ali znam da sam nemoćna. Novac koji bih uštedela ne bi bio dovoljan ni za dve nedelje preživljavanja, nadam se bar da će moja sahrana proći što jeftinije. U ovom okrutnom svetu novac je sve, oduvek je bilo tako. Ipak, bogatstvo se može raspršiti isto tako brzo kao što može brzo i nastati...

-OTROVANA-

 Albumi sa slikama. Da, mi deca devedesetih imamo te strava stvari. Mobilni telefoni ne mogu zameniti miris novih fotografija i ushićenje kada ih uzimaš i prvi put vidiš, to je veoma uzbudljiv trenutak. Otvaram album. Na ovoj slici sam beba, otac me drži u naručju. Od detinjstva mi je ponavljao melodiju koju mi je pevao, pričao mi je kako sam volela da slušam radio kao beba i da sam progovorila svoje prve reči slušajući spikera na radiju. U međuvremenu, otvaram kutiju sedativa i uzimam jedan, zalivajući ga uporedo gutljajem rakije.

 Izgleda da je od kolevke pa do groba zaista najlepše u kolevci, nisi svestan svog postojanja. Postaješ dete.

 Okrećem album i gledam kako novorođenče postaje veće i pretvara se u ranije pomenuto dete. Još jedan sedativ, dva gutljaja rakije.

 Evo mojih barbika, mojih najboljih drugarica! Gledam igračke na slici i prepoznajem većinu, pitajući se gde nestadoše ove ostale. Baš sam se lepo igrala sa njima, satima sedeći na podu i praveći sopstvenu igru, sopstvenu priču... Toliko je mašte bilo u meni. Dva sedativa skliznuše niz moje grlo.

 U sobi koja se do tada nije koristila stajaše orman držali su sveske u gornjoj fioci, da imam kada pođem u vrtić. Htela sam da crtam u njima, što sam godinama usavršavala, postajući bolja. Bio je to početak mog umeća crtanja.

 Kao i većinu dece devedesetih i mene je zanimalo igranje ,,Super Marija" i sličnih igrica. Iako sam kasnije igrala igrice na kompjuteru ništa se ne može uporediti sa tom starom konzolom. Današnja tehnika je previše napredna. Čak je i moj prvi telefon bio ,,cigla", kako su nazivali stare telefone, ,,Panasonik" marke. Dobila sam telefon u petom razredu, nakon što su mnogi imali telefon sa kamerom, ali meni je bio drag zato što je moj prvi telefon. Svaki novi telefon donosio je isto ushićenje, a moja kreativnost je dobila novu dimenziju kada sam dobila telefon sa kamerom. Stalno sam snimala klipove, to je bilo veoma zabavno. Šteta što više ne mogu praviti tako zabavne klipove. Još dva sedativa, jedan gutljaj rakije.

 Snimala sam demo-snimke svojih pesama, bilo je interesantnije stvarati muziku na taj način. Brat i ja smo imali iste telefone, prebacivali bismo nove pesme koje bismo snimili preko zvučnika ili slike koje smo imali. Baš smo se divno igrali, šteta što odrastanje razdvaja ljude. Igrali bismo se satima, nismo marili šta je onaj drugi imao- to nije bilo bitno. Bilo je važno da smo zajedno i da se lepo provodimo, bilo to pravljenje kućice u dvorištu ili pravljenje peciva (u koje smo, uzgred, zaboravili da dodamo so!), pa čak i moji pokušaji da igram fudbal. Bilo je puno smeha. Sada verovatno ne bih izdržala toliko smejanja.

 Otvaram bocu vina i ispijam dva gutljaja, dodajući još jednu tabletu.

 Svaki momenat u mašti bio je ispunjen zadovoljstvom, nisam želela da mi se surovost sveta meša u to. Kasnije jeste, ali sam bar na kratko držala to podalje od svog sveta. Videvši sliku tog predivnog cveta, zamislih da sam superheroj istog imena, da sam neko bitan ovom svetu i da mogu spašavati ljude. Pustih i druge u tu fantaziju, no drugi uvek sve upropaste svojim mešanjem. I dalje sam ta osoba u svojim mislima, samo što sam shvatila da su moje moći manje, ali ipak mogu spasiti nekog. Nažalost, ne i mene. Još jedan gutljaj vina, jedan sedativ.

 Dadoh život svojim lutkama i zauzvrat dobih mnogo prijatelja, jer one pamte šta činiš za njih, sve dok i ti sam to znaš. One su sve ono što želiš da budu. Obradovale bi me kada bi me drugi uništavali, dale su mi osećaj da vredim. Šteta što sve vremenom iščezne, pa i osećaj vrednosti. Uz njih moja kreativnost postajala je nešto sasvim novo i zapanjujuće. Nikada nisam shvatala odakle sve to dolazi, samo bi se novo delo pojavilo u mojim mislima, moje je bilo da ga sačuvam.

 Moje stvaralaštvo postade bolje kada sam pošla u srednju školu- taj mir koji je to mesto posedovalo bio je veoma podsticajan. Dolazila bih ranije i, sedeći u nekom uglu, pisala bih ili crtala u sveskama koje bih uvek nosila sa sobom. Ti trenuci samoće bili su mi draži od svih proslava na kojima sam bila, pomagali su mi da pronađem svoju srž. Pusti prostrani hodnici obasjani svetlošću dovoljno da inspirišu. Napolju je bila šuma- škola se nalazila u sred šume, uokvirena sa brdom i vinogradom sa jedne i drvećem sa druge. Pravi raj za umetnika poput mene.

 Uzimam još dve tablete, gutljaj vina i gutljaj rakije.

 Sa deset tableta u svom sistemu i devet gutljaja alkohola već sam bila pogubljena toliko da su mi se misli pomutile. Setih se još jedne stvari koja mi je pričinjavala zadovoljstvo- ne ljubav, to je donelo samo privremeno ushićenje, a onda bol, već moj dom. Nedostaje mi moja kuća više od svega, znam da se više ne mogu vratiti tamo i da je više neću videti. Uneli su me u tu kuću kao bebu od nekoliko dana, tri dana pred kraj godine, izašla sam iz nje sa devetnaest. Poslednji put sam bila u njoj kada smo se selili, uzimajući psa i mačora koji je spavao pored moje drage ljubimice koju smo morali ostaviti tamo. Zločinci su razgrabili ono što nismo mogli poneti, mačke su otišle, drveće o kome smo brinuli je posečeno. Sve je nestalo, vreme je stalo.

 Ostavljam album i, uz gomilu uspomena na dom koji više nemam, popih još nekoliko gutljaja rakije i vina, a zatim i jednu po jednu od preostalih dvadeset tableta iz kutije. Spustila sam glavu na jastuk i po poslednji put sanjala svoju kuću, nadajući se da ću je opet videti, da je sve bio samo košmar i da sam i ja dalje njen stanovnik, prvo dete te kuće, koju je moj otac s mukom sagradio...

 Dva dana kasnije, obavili su moju poslednju selidbu. Moje telo preseljeno je tri metara ispod zemlje.

-OBEŠENA-

 Kralj i kraljica našeg života. Svi imamo po jednog- nekada oni nisu uz nas, ostave nas, pokleknu pred smrtnošću. Čak i kada su i kralj i kraljica uz nas ne mora značiti da ćemo biti na dvoru, kao prinčevi i princeze, uz njih. Nekada smo samo sluge, dvorske lude, vitezi koji žrtvuju život za kralja i kraljicu. Moji kralj i kraljica nisu sačuvali svoje kraljevstvo- uzalud ja čuvam kristal ako je stotine dijamanata razbijeno pneumatskim čekićem.

 U svoj toj imperiji od betona zaboravljeno je na moje odrastanje. Kralj i kraljica su bili u kraljevstvu, no činilo se da su negde sasvim daleko. Šteta što to nije moglo sačekati pa da mi se posvete kasnije.

 Kupovina igračke, odela ili čokolade ne bi ispunila emotivnu prazninu koje nisam ni bila svesna, falilo mi je društvo. Bila sam kao lutka od porcelana pod staklenim zvonom, s tim da sam zapravo bila obična plastična lutka poklopljena starom poderanom krpom. Deca? Šta je to? Znala sam samo za odrasle. Nije bilo vremena, morali su da rade i nisu stigli da razmišljaju o tome. Ne krivim ih za to, znam da su morali, ali mi je to donelo probleme u školi kasnije.

 Dok su zatvarali oči pred neprijateljskom vojskom dobar deo kraljevstva bivao je rušen, a onda, malo po malo, kraljevstvo je padalo zajedno sa razumom. Možda razum nikada nije postojao, odkud znam. Trzavice su počele. I ranije je bilo kraljičinih vikanja, udaranja i pretnji da će me napustiti za svaki dečiji nestašluk, a ja bih plakala i preklinjala da to ne čini, misleći da nemam drugog izbora. Sada razumem odkud mi strah od napuštanja- ona mi je utkala to u srž mog bića, teravši me da pomislim kako sam ja kriva što sam dete.

 Kada su trzavice počele po prvi put videh potpuno drugu sliku svoga doma- postalo je bojno polje u kome sam ja bila najveća žrtva. Dok su oni vikali jedno na drugo zbog stvari za koje niko od njih dvoje nije bio kriv, ja sam plakala i svom silinom udarala samu sebe jer više nisam mogla podneti tu viku. Neretko su se takve stvari dešavale pre mog odlaska u školu, te sam obično odlazila uplašena, brinući da li će sve biti u redu kada se vratim. Moji jecaji bili su dugi, jedva bih se smirila posle njih, no ni to nije bilo bitno jer su njih dvoje terali po svom.

 Nekoliko godina kasnije sam i ja postala akter, s tim da mrzim svađe- jednostavno bi me uvukli u to ili bi najobičnija rasprava prerasla u požar. I dalje mi je u sećanju taj užasni dan kada su se raspravljali napolju tako da ih komšije slušaju, ti prokleti pajaci koji su ih i doveli do toga, a onda je kraljica šutnula mače od nekoliko meseci i usmrtila ga. Nikada joj to neću oprostiti, stavila je svoj bes ispred nečijeg života. To je donelo mnogo suza sa moje strane, ali i bes.

 U srednjoj školi sam shvatila koliko prezirem to biće- uvek želi najbolje, misli da vredi mnogo i podcenjuje druge kao od šale, uključujući i mene. Donosila bih dobre ocene kući i ponašala se pristojno, ali su uvek svi ostali imali reči hvale od nje. Stavlja svoj otrov, svoj prokleti preskupi otrov čiji me dim guši godinama, ispred nas, čak i kada gladujemo ona mora imati nikotin ili nas žive pojede svojim žaljenjem i kukanjem. Tada počne najužasnija drama u kojoj ona preti, viče iz petnih žila, želi da pođe od kuće. U toku jedne rasprave me je umalo udarila cepanicom, što je moglo imati gadne posledice. Dobro, razumem da ako ovo što trenutno radim pođe naopako mogu da završim sa trajnim oštećenjem mozga, ali nemam drugog izbora.

 U toku svake rasprave me spusti do najdubljeg dna, te posle toga nemam volju za životom, njene uvrede dosežu do najsitnije pore u mom telu.

 Uvek čeka, nikad ne preduzme nešto prva. Ukoliko neko pogreši to će mu uvek biti nabijeno na nos, bez obzira što je ona pasivno čekala preduzimanje nečega. Njena naivnost i brbljivost samo su otežavali već tešku situaciju jer je strancima odavala nešto što ne bi trebalo da znaju. To je dovodilo celu porodicu u neprijatnu situaciju.

 Mogla bih satima pisati o kraljičinim osobinama i tome koliko više ne mogu podneti to što radi, no pomisliće ljudi da je kralj bezgrešan. Kralj je od brižnog vođe postao sebična kreatura koja više ne sluša druge i misli da je uvek u pravu. Koliko god da ga cenim ne mogu podneti jutarnja vikanja koja me ponekad i probude, sve užasnije stvari koje u tom vikanju izgovara i to što, svaki put kada neko ukaže na grešku, on počne da psuje ili da se vadi izgovorima. Čini se da dogovor ne znači ništa za njih, čak ni moji predlozi- uvek urade po svom. Čini mi se kao da sam višak u svemu tome, oni se sami dogovaraju i sami svađaju. Povrh svega, često me podsećaju da nisam kao ostali. Znam, ja sam suviše nenormalna, izneverila sam ih. Uvek ću biti poslednje o čemu se brine.

 Vezujem omču za luster, a onda provlačim glavu kroz otvor. Oni su ponovo obuzeti sobom, nema problema, barem ne još. Ne mogu više da budem sluga i dvorska luda na ovom dvoru, nisam ni dovoljno jaka da budem vitez. Đavola, kralj bi to cenio ali, avaj, kraljici ne bi bilo dovoljno. Odričem se trona propalog kraljevstva jer kralj i kraljica ne žele da se zajedno trude da ga ponovo izgradimo, ne žele da pokušamo da zajedno postanemo neuništivi. Ne moram biti vidovnjak da bih videla potpuno rasulo pred sobom.

 Stolica pade na zemlju, a onda više ne videh ništa.

 Oni samo videše kraj njihovog kraljevstva i shvatiše koliko jedna dvorska luda držaše moći u svojim rukama, a njihove krune dotakoše zemlju jer kralj i kraljica ne postoje bez svojih podanika. Učinih ono čime su mi oni pretili godinama, ne znajući da ću se ja prva odlučiti na taj korak.

-UBRIZGANA-

 Pogledah tu malu bočicu u svojim rukama još jednom i pokušah da pronađem malo razuma u sebi, što je jednostavno bilo nemoguće. Panika je ponovo zavladala mnome, ponovo mi je isprala mozak.

 Početak panike vezujem za osnovnu školu i prve neugodne socijalne situacije, koje su vodile ka većoj panici. Znam da moji napadi čine da budem dosadna, predramatična i / ili, kao totalna lujka, da budem neko koga će ogovarati. Sve to znam. Možda ja i jesam lujka. Sigurno jesam.

 Sve je to povezano: podsmeh, samoća, slabo samopouzdanje, panika. Sve me to steže za vrat i vuče po prašini onog što je nekad bio moj um. Pomisliš da nisi vredan, da nisi kao ostali- veoma cenim originalnost i ne govorim u tom smislu, već u smislu da ne vredim kao osoba. Previše podsmeha, premalo ohrabrivanja. Poverovala sam im.

 Spuštala sam glavu dok bih prolazila ulicom, stideći se da gledam ljude pored sebe, bila sam uplašena od njih vremenom jer su mi se podsmevali. Još uvek sam bila dete, zato mi je to ostavljalo loša sećanja u glavi. Kasnije su razgovori počeli da budu izvor neugodnosti i straha. Ne mogu da pričam sa naprasitim, glasnim ili previše veselim ljudima, skroz se poremetim i jezik mi se zaveže. Plašim se dok hodam ulicom, dešava mi se da vidim lica iz prošlosti na ljudima koje prvi put vidim, paranoja me potpuno obuzme i lančana reakcija loših sećanja počinje... Mozak mi eksplodira i u sekundi osetim kako se strah pretvara u bes, bes u strah, strah u tugu, tuga u bes... Srce počinje da lupa, oči bi želele da zaplaču, a ne mogu, dah postaje teži. Kada mi se napad desi u kući smiruje me neki vid autodestrukcije, bilo to ispijanje alkohola, tablete za smirenje ili pravljenje posekotina i modrica na sopstvenom telu. U toku jednog napada izbola sam ruku viljuškom, jednom sam napravila crnu modricu na pola podlaktice (celom dužinom), gomilu puta besomučno udarila glavu o okvir od vrata, napravila mnogo rana po ruci. Sedativ nije dugotrajno rešenje, čini mi se da ništa ne pomaže na duže staze, alkohol mi je samo izazvao zavisnost. Izgleda da je autodestrukcija najbolja za mene. Svaki čovek se nečeg plaši, problem je kada strah prevlada i uzme svu kontrolu.

 Svako novo veče predstavlja novu bujicu misli koje mi otežavaju odlazak na počinak, moje slabe ruke ne mogu zaustaviti tu lavinu snega koja me prekrije svako veče. Čak ni kada zaspim uglavnom nije bolje, košmari se uvuku i u moju podsvest. Gomilu bežanja, straha, nemogućnosti i ostalih briga  je u njima, podsećajući me na ono što me muči čak i u vreme odmora. Ujutru bih se budila uznemirena i novi lanac brige mogao je početi. Uznemirenost ti ne daje odmor, uvek moraš raditi za nju.

 Kao da ogromni sat stoji u holu moga uma i govori mi kako je ostalo malo vremena, suprotno od ništavila koje mi pak govori da ništa nije važno. Hteti sve, ne hteti ništa. Sve i ništa. Nemoguće je imati oba. Ništavilo i panika hoće različite stvari. Nema vremena, ima previše vremena, nema smirenja, previše je mirno. Nema razuma... E, toga već stvarno nema. Vreme prolazi, to me plaši. Ne postajem mlađa, osećam se kao dete. Bore se pojavljuju a ja i dalje nisam odrasla. Trebalo bi prihvatiti nove dužnosti, društvo to očekuje, ono isto društvo koje mi se ruga. Oni su bolji od mene, ja sam ništa. Neću da odrastem, hoću da se osećam funkcionalno; deca su ona za koju odrasli rade, ja nisam dete jer radim, a nisam odrasla jer sam dete iznutra. Šta sam ja? Čudovište, otpad našeg društva? Da li uopšte postojim? Da li svet postoji? Čemu sve ako je trud uzaludan... Ha, paranoja i ništavilo se složiše u glavnoj stvari, sve je uzaludno.

 Posle paranoje uvek dođe ništavilo, blaženo u svojoj jednostavnoj praznini, da me obgrli svojom melodijom. Izgleda da ću zauvek biti sama, paranoja tera ljude od sebe svojim besomučnim strahom. Plašim se da ih pustim bliže, na kraju ti otkinu srce i razočaraš se u njih. Ne želim da ih pustim bliže, ježim se njihovih izliva nežnosti. Šta ću, ja sam divljak, trebalo bi me vratiti u šumu odakle sam došla.

 Prošlost me uznemirava do krajnjih granica. Ironično, nisam ja bila krivac, a uznemirena sam zbog stvari za koje druge nije ni briga. Oni verovatno nisu ni mislili na to, a ja ne mogu prestati da mislim. Balansiram na ivici vulkana, krećući se iz haotičnosti stotine misli do potpune praznine. Kad bih barem mogla sve to pretvoriti u najlepšu haotičnu sliku na platnu, bila bih grandiozni umetnik.

 Zima dolazi, plaši me kao i sva ostala godišnja doba. Plaši me kako ćemo nastaviti. Plašim se kiše, plašim se groma i munje. Plašim se vetra kada počne da duva jače, plašim se sunca. Sunce znači promenu u oblačenju, a za mene i dodatni stres. Moram se sakriti u crnilu. Moram sakriti dokaz svoje paranoje. Dokaz da nisam u redu. Nikada im to neću reći, to bi donelo još paranoje. Ne znam kako da kažem problem, zato pišem. Nemam više pojma šta pišem, ruka se kreće sama. Kada pročitam, ne mogu to povezati u smisao. Reči su odavno postale nebitne.

 Plašim se svog odraza u ogledalu, jačine svog glasa, svoje senke, šuma, igre svetlosti, dana, noći, zalaska sunca, izlaska sunca, prošlosti, budućnosti, svakog trenutka... Svega se plašim kada panika obuzme moje telo. Da sam barem na drogama, znala bih da je sve deo lošeg tripa i da postoji izlaz. Ovako ne znam na čemu sam, ne znam da li mi je uopšte stalo do sebe same.

 Polako me ubadajući, igla stiže do moje vene, razblažujući moju uzburkanu krv svojim hladnim melemom sve dok i poslednja kap ne završi u mom krvotoku. Izvadila sam je i stavila gazu kako bih bila sigurna da će rastvor ostati u meni. Ovo mi neće izazvati zavisnost, doza je veća od one koja izaziva psihofizičke senzacije. Ova doza... doneće mi mir.

Polako osetih kako deluje, možda me je prvo smirio ubod igle, ali sada već osetih kako se dah smiruje, sve dok potpuno ne utihnu.

-IZGLADNJIVANA-

 Već nedeljama sam ovde, u ovoj iznajmljenoj vikendici u zabačenom delu gde retko ko zalazi. Jedina veza sa svetom mi je laptop, preko njega obaveštavam pratioce o svom suludom poduhvatu. Sita sam ovog sveta u raspadu, sita sam ljudi, te štrajkujem glađu već nedeljama.

 Naš svet je otišao dođavola, to je tužna činjenica. Sa jedne strane pogledaš ljude koji se trude oko nečega, s druge strane tu su oni koji uništavaju to isto. Humanitarci koji spasu nekoliko života, ubice koje za to vreme unište stotine. Granice između najsiromašnijeg i najbogatijeg čoveka su ogromne- jedan se bori za egzistenciju, ne sme ni da pomisli na srećnu budućnost za sebe, svoju porodicu, svoju okolinu, a drugi ima toliko novca koji nikada neće iskoristiti da bi mogao vratiti veru milionima ljudi. Avaj, ljudi su takva bića da im nikada nije dosta novca. Iskreno, oduvek sam prezirala luksuzne stvari koje imaju suludo visoke cene, a funkcionalne su isto koliko i njihove jeftine verzije. Prestiž? Đavola prestiž. Zar smo toliko niska rasa, zar je tako dobar osećaj praviti se važan nekim prolaznim glupostima? Ne razumem tu ljudsku potrebu. Odeća služi da ne bismo išli nagi, hrana služi da nas zasiti, dom služi da bismo u njemu živeli. Volim što nemam luksuzno uređen dom- šta će mi kuća koja ne odiše mojom ličnošću, već je fensi uređena za neke fensi ljude koji bi se divili ,,mom ukusu"? Više volim svoju rapsodiju, znam da se ne moram ponašati kao dete u tuđoj kući. Neko bi rekao da sam škrtica, ali sam uz sve ove nedaće sa novcem morala da naučim da štedim. Vremenom shvatiš da ti nije potrebno mnogo u životu, a onda pogledaš oko sebe i vidiš gomilu pokondirenih tikava koje se hvališu tuđim radom ili svojim sumnjivim poslovima. Čast izuzecima.

 Pogledaš oko sebe- nešto što je tebi beznačajno nekom drugom znači puno ili je preskupo u drugom delu sveta. Voda je sjajan primer- ovde je uvek ima dovoljno, na drugom kraju planete plaćaju bogatstvo za nju ili se muče po ceo dan da je nađu, a kvalitet vode nije ni zadovoljavajuć u odnosu na našu vodu. Isto je i sa hranom. Moja struka me je naterala da razmišljam o toj temi mnogo puta. Gomila hrane se baca svakog dana  (pričam o tehnološki, biološki i mikrobiološki ispravnoj hrani), mnogo hrane se troši kada je sezona slavlja, čak i u toku običnog dana- mnogo više od ljudskih potreba. U našoj zemlji, konkretno, ljudi jedva sebi obezbede pristojan hranjljiv obrok, uglavnom su na trpezi beli hleb, čorbe, salata, mesne prerađevine, konditorski proizvodi, šećerne vodice zvane sokovi. Upoređujući sa zemljama u kojima se kupuje gomila hrane visoke hranjljive vrednosti koja završi u kanti mi smo jedna propala država. Uvek smo to i bili.

 Izgladnela deca u Africi zvuče kao kliše priča, ali ta deca su stvarna. Ko može podneti može pronaći mnogo slika na internetu na kojima su deca kojima se mogu prebrojati sva rebra i videti sve kosti kroz kožu. Međutim, takva deca se nalaze svuda na ovoj planeti. Dok dete na jednom kraju sveta baca svoju čokoladicu koje je tek zagrizlo u kantu za otpatke, dete na drugom kraju sveta godinama nije videlo slatkiš. Uvek bih se setila toga i ne bih dozvolila da se hrana pokvari, bolje je nahraniti životinju nego baciti hranu.

 Rastužim se nad svakim malim bićem koga je vlasnik izbacio na ulicu, ostavivši ga blizu kolovoza gde će ga sigurno ubiti neko vozilo. Steže mi se srce što smo dolazili u situaciju da imamo previše mačaka koje nismo mogli udomiti, ali ih nismo ostavili nejake, čekali smo da malo porastu pre nego što smo ih pustili u prirodu gde su mogli da ulove glodare. Ne znam kako su se snašli, obhrvala bi me krivica da znam da se nisu snašli za život, često se brinem zbog toga. S obzirom da smo živeli blizu opasnog puta bilo je preteško sačuvati životinju i kod kuće, tako je to kad neko u naseljenom predgrađu vozi brzinom koja bi i čoveka ubila na mestu, a kamoli životinju.

 Ipak, neki vlasnici idu toliko daleko da bace slepe štence i mačiće, koji bi svojim glasićima molili za pomoć. Mrzela sam što ih ne mogu sve spasiti, imam previše životinja a niko ne bi hteo još jednu  (da su želeli udomili bi neke od naših, ali je teško naći takvu osobu). Kod malo većih životinja bar sam mogla dati komad peciva ili čega već kad bih imala kod sebe. Moji ljubimci su mi oduvek bili prijatelji, zato mi je i žao svih tih gladnih, promrzlih, povređenih stvorenja. Čak bih mogla razumeti osobu koja ne može izdržavati ljubimce pa ih pusti, kao što smo i mi morali, ali ne razumem te sadističke kreature koje se iživljavaju nad životinjama. Još uvek mi je u glavi slika psa kom su monstrumi stavili petardu u usta ili polarnog medveda kome su učinili to isto. Kakva je to osoba koja uživa u povređivanju drugog bića koje mu nije ništa nažao učinilo? Za takve bezosećajne stvorove ne bih smislila dovoljno oštru kaznu, pored njih čak i ja, ledena kraljica, delujem kao najbrižnije biće na planeti. Mnogi odrasli su izgubili empatiju, pa zato ne uče ni decu kako da brinu za druge. Svet nam se raspada i raspadaće se, ništa nije gore od bezosećajnih nasilnika u šta se naredne generacije pretvaraju. Već smo svedoci kraja.

 Sa jedne strane svet se suočava sa katastrofom civilizacije jer ima šest milijardi ljudi na planeti, s druge strane zemlja poput naše polaže mnogo na natalitet. Ja ću preskočiti učestvovanje u natalitetu, ali ću zato dati svoj doprinos u mortalitetu ove godine. Kada žena u ovako glupavo konzervativnoj sredini pređe određene godine već počinje priča o udaji, nudkanje muških osoba koje u životu nije videla ili prvi put čuje za njih (od strane sredovečnih žena koje dotične muškarce poznaju), počinju neprijatna zagleđivanja izgleda, još neprijatniji razgovori... Kada se žena uda obavezno počne priča o detetu, kao da je zakonom naređeno da svaka žena mora roditi dete. Dođavola sa njihovim brakovima, ne pamtim nekog ko je srećan što se venčao, barem od ovih koje znam uživo. Nemam živce za udovoljavanje dušebrižnicima. Naše društvo ima prevelike prohteve a jedino što daje je prihvatanje, tako da me baš briga za njihovo prihvatanje kada ne mogu ispunjavati ono što se od mene traži. Ispuniću svoju moralnu obavezu da ne ubijem nekog drugog, to je moj maksimum. Za ostalo ne garantujem.

 Toliko je neravnopravnosti na ovom svetu da to boli. Čemu rasizam, nacionalizam, šovinizam i ostali sinonimi za podelu, šta nam je to donelo? Ratove, razaranja, krv i traume? ,,Živi i pusti druge da žive" a ne ,,živi i ubij one koji se ne slažu sa tobom". Ljudi stvaraju ratove- priroda stvara nepogode, bolesti, padajuće meteore i slične pošasti, ljudi stvaraju ratove. Priroda bi mogla da se odmori, mi ljudi smo ionako gori jedni prema drugima nego tri cunamija, dva tornada, pet aktivnih vulkana, deset poplava i jedan veći meteor zajedno. Mi smo naša sopstvena pošast. Krvimo se zbog verovanja koja smo mi stvorili, zbog granica koje smo mi postavili, zbog problema koje smo sami načinili. Delimo se na crnce, belce i azijate  (ne pričam o naučnim činjenicama jer se tip kože deli na kavkaski, mongoloidni i negroidni tip na osnovu njihovih karakteristika, već o potcenjivanju i vređanju nekog ko ima drugačiji tip kože), zaboravljajući da postoje i oni koji ne pripadaju ni ,,beloj" ni ,,crnoj" ni ,,žutoj" strani. To je kao kada slikaš i mešaš boje na paleti, sve je moguće. Svi smo jednaki, svi smo živa bića.

 Toliko je stvari koje su mi ostavile utisak u ovom društvu, no neću imati vremena da sve to napišem. Objavljujem još jednu objavu na društvenim mrežama. Ovo su bile bolne nedelje, ne osećam svoje telo od nedostatka hrane i vode a opet sve me boli. Pratioci mi pišu da prestanem, ali nema stajanja jer je već otišlo predaleko. Osećam da mi nije mnogo ostalo, možda ću ovih dana umreti. Možda će neko od tih ljudi dati sve od sebe da bude bolji prema našoj planeti, prema ljudima, biljkama, životinjama. Moja duša će biti zadovoljna ako bi barem pokušali, to ih ne bi povredilo, a planeti bi značilo.

 Nekoliko dana kasnije, po prijavi nekog od pratilaca, policija je pronašla mesto mog boravka. Unutra se nalazilo moje hladno, izgladnelo telo na kauču, te su zvali pogrebnike da me odnesu.

-UPUCANA-

 Večeras dolazi još jedna. Svake godine u ovo vreme dolazi još jedna godina. Toliko ih je dolazilo, prestala sam da im se radujem i čekam ih, doći će i bez mog odbrojavanja. Čujem pucanj petardi napolju, zaista ne znam zašto moraju da prave toliku buku oko jednog broja više na kalendaru. Volela bih da ih mogu jednostavno ignorisati, ali su previše glasni.

 Ja stvarno ne znam kakav sam tip praznične osobe- do pre neko vreme bih ukrašavala svoju sobu u novembru, sada je ne ukrašavam uopšte. Nekad mi dođe da stavim prazničnu kapu u sred leta, nekad bih volela da uopšte ne mislim na to. U poslednje vreme mi cela praznična gungula veoma smeta, ne mogu se radovati bilo čemu; što bi onda praznici bili izuzetak, oni su gori od svega ostalog. Volela bih da mogu upasti u hibernaciju dok ovaj radosni pakao prođe.

 Kada sam bila dete moja majka je stavljala ukrase. To nije ništa novo, retko kad bi mi dozvoljavala da učestvujem, bilo da je to ukrašavanje kuće ili bojenje slikovnice (kupljene za mene, naravno), a kada sam odrasla od mene se odjednom očekivalo previše, više inicijative nego što sam mogla podneti. Stavili bismo iste ukrase, balone bismo kačili na sijalice koje su, kao po nekoj kičastoj tradiciji, bile obavijene oko lustera, a onda bismo dodali i ono pufnasto čemu ni ime ne znam. Prava oaza kiča, priznajem da me je ponekad bilo strah od tih ukrasa. Stajali bi do polovine januara, a bili stavljeni pre mog rođendana. Glupe li tradicije.

 Rođena sam na katolički Božić, te je kod nas sezona slavlja trajala jednu nedelju duže. Sada agonija traje jednu nedelju duže. Moji rođendani su bili šarada, više su ličili na kućne posete nego na slavlja- postavimo sto, gosti dođu, ručak ili večera, odrasli pričaju, deca se igraju i doviđenja. To je kratka verzija. Nikada nisam volela ni da idem na rođendane, ja sam partybreaker tj. onaj ko ubija zabavu. Ne podnosim da budem u većoj grupi ljudi, ionako se na kraju osećam gore.

 Poslednji put sam slavila šesnaesti rođendan, pre nego što mi se depresija pogoršala. Sa sedamnaest se priča o slavlju završava, tog dana se sećam po odlasku na most da bih skočila sa njega. Nije mi se isplatilo, nije bilo dovoljno za smrt, ostavila sam to za kasnije u martu. To je druga priča, nema veze sa ovom pričom. Te iste godine nisam čekala Novu godinu, spavala sam trudeći se da ignorišem bolove na delu između podlaktice i gornjeg dela ruke, tj. unutrašnjeg dela lakta. Mislila sam da će me posekotina na tom delu tela ubiti, ali živa sam da pričam.

 Devetnaesti rođendan pamtim po samoći, kućici od medenjaka zbog koje sam pukla i doručku koji sam uglavnom pojela sama. Za punoletstvo sam se takođe polomila oko torte, ali niko drugi nije hteo da je pojede jer je došlo do svađe, pa sam je pojela sama. Sreća što nisam napravila tortu normalne veličine, s tim da bi me možda takva torta ubila zbog mog povišenog šećera. E, to ja zovem slatka smrt.

 Dvadeseti rođendan, dvadeset i šest tableta. Dvadeset i prvog se uopšte ne sećam, opet sam bila nadrogirana. Volela bih da je svaki kao taj dvadeset i prvi, da me uopšte ne dotiče.

 Od dočeka Nove godine sećam se kada smo prvi put došli u novu kuću, mislila sam da ću mirno spavati, čak sam uzela i deset tableta koje su me blago komirale, ali su neadertalci sa petardama bili jači i od upadanja u komu. Srce mi je preskakalo, san se naglo razbio a uznemirenost nije popuštala skoro sat vremena. Zaista, šta je sa njima? Zar im auditivna simulacija rata predstavlja izražavanje sreće? Eksplozivna naprava pukne, šta onda? Puf!... gotovo, samo je pukla. Kao kad tresneš šakom o sto ili te neko zvekne sveskom iz matematike po glavi. Plus, da ne govorimo o potencijalnom povređivanju životinja, njima je svejedno da li je Nova godina ili šta već, ali su veoma osetljive na buku.

 Pam! Evo još jedne! Pam! Kao da smo u ratnoj zoni, a ne da je sezona slavlja. Bolje da su pustili onaj njihov turbo folk, to bih još mogla da razumem. Pam!  E, dođavola. Uzalud se trudim.

 Jedna od najgorih ideja za osobu poput mene je uključivanje TV-a, svaka bogovetna reklama će želeti da ti dâ malo praznične radosti i uzme novac koji, gle čuda, nemaš. Nisam u stanju to da shvatim, svo to poklanjanje i grandiozna slavlja: Božić je hrišćanski praznik, nema veze sa Deda Mrazom i na taj dan se ne slavi dolazak Deda Mraza već Isusovo rođenje, a za sve to su krive kompanije koje prave famu i naivni potrošači koji pridaju veliki značaj toj fami. Kod nas je Božić smiren praznik jer ljude prođe euforija nakon Nove godine, nekako mi ne predstavlja problem  (dok ne počnu ovi manijaci sa petardama), volim kada se ne podiže fama oko nekog praznika. Svi oni dođu, prođu, ostave te bez para i odnesu euforiju sa sobom. Ništa bolje nisu ni emisije, svake godine jedno te isto, jedne te iste čestitke, isti razgovori, drugačiji ljudi. Jedino što mi se dopada kod ove sezone su sve te svetlucave sijalice, izgledaju tako magično pod okriljem noći. Tako su magične, divim se njihovoj raznobojnoj lepoti. Ko bi rekao da nešto tako malo može biti lepše od svega ostalog ove i svake ostale zime.

 U detinjstvu bismo se tata i ja igrali balonima, gledajući novogodišnji program koji je nekako imao više smisla od ovog danas. Moja majka nije želela da se igra sa nama, vrlo retko bi to činila. Svakako, ko sam ja da bi ona mogla da se ponaša kao majka prema meni. Petarde i slične ludorije nismo palili, to je suludo bacanje para, oštećenje bubnih opni i potencijalno povređena šaka za ceo život. PAM!

 Poslednjih minuta stare godine razmišljala sam o tome da će se ovo uvek ponavljati i da ću se i dalje osećati loše i posle prazničnog dum metala. Znam, kaže se bluz, ali ja sam metalac i dum metal bolje opisuje moja osećanja. PAM!

 Pogledah u svoje neukrašene zidove, izvukoh pištolj iz fioke, opsovah posle još jedne petarde u blizini i prislonih  cev na glavu. Odbrojavanje počinje: 10... 9... 8... 7... 6... 5... 4... 3... 2... 1... 0! PAM!

 Ovoga puta, to nije bila petarda.

 Moji zidovi će uvek biti ukrašeni mojom krvlju, i nakon praznika.

-SPALJENA-

 Sve je ovde- sva moja bitnija dela su ovde, ja sam ovde, razočarenje je ovde. Propali umetnik sa svojim delima... oh, nisam ni do prvog koraka stigla pa da mogu reći da sam propala kao umetnik, jednostavno nisam uspela dalje ma koliko sam se trudila. Pun mesec obasja livadu punu raznobojnog cveća, koje je izgledalo poput malih novogodišnjih svetiljki pod mesečevom svetlošću. Vreme je da upalim vatru.

 Oduvek sam znala da želim da se bavim umetnošću, iako nisam bila kao ona blagoslovena deca čiji roditelji od malih nogu pomažu njihovoj umetničkoj strani da se razvije. Moji crteži bili su žvrljotine, moje pevanje bilo je deo dečije igre, moje pesme bile su lošije od tuđih. Njima je sve to bilo deo prolazne faze- meni je to bilo početak onoga što sam. Vreme i vežba menjali su stvari: moji crteži postajali su lepi, glas prijatan, pesme zanimljive. Više niko nije ni pominjao to da sam u prvom razredu imala užasan rukopis zbog levorukosti, i to se vremenom sredilo nakon vežbi za ruku. Kažu da su levoruki dobri umetnici, to je zato što imamo razvijeniju desnu stranu mozga, onu koja je zadužena za zvuk, boje, vizuelne efekte. Desnoruki su, pak, bolji u komunikaciji i logičkim stvarima poput učenja teksta ili matematike, jer je kod njih razvijena leva strana mozga. Često zateknem sebe kako se divim nekoj boji ili dizajnu dok drugi razmišljaju o potpuno drugoj stvari. Jesam darkerka, ali volim boje i uživam u pravim kombinacijama na pravom mestu. Omiljena kombinacija mi je plava-ljubičasta-ružičasta, ta kombinacija predstavlja hladnoću, smiraj, magiju, detinjstvo. Moćna je kombinacija i crne i tamnoplave, kao i crne sa crvenim, to već zadovoljava moju tamnu stranu.

 Uglavnom crtam ženske osobe i dizajniram odeću, te sam želela da budem dizajner na kraju srednje škole, pored muzičke karijere. Sada nisam uspela ni jedno.

 Razočaram se u svoje crteže kada vidim kakvi sve umetnici postoje... Sramota me je da pričam o svom talentu za crtanje. To važi i za sve ostalo, ne osećam se dovoljno vrednom za neko priznanje.

 Moje priče su, od maštovite bajke, postale depresivne priče inspirisane suicidom. Ništa bolja situacija sa pesmama, baš naprotiv, svaka je morbidnija od predhodne. Više ne znam da li me to pokreće ili usporava, nemam drugog izbora.

 Muzika je jedino što me pokreće ili, bolje da kažem, što me je pokretalo u toku života, jedino je ona imala moć da me drži podalje od pada u svoju tajnu želju. Da je neko video moja dela znao bi koja je moja tajna želja, mada će i ovako znati.

 Od ranog doba mi se sviđala dens muzika, kasnije i tehno, disko i njima srodne (dubstep, house, elektronik...) ali sam sa šesnaest otkrila svoju najveću ljubav- metal. Toliko nove inspiracije, toliko lepote u jednom žanru. Toliko slobode... otkrila sam šta sve moj glas može, nisam ni znala da sam u stanju da otpevam sve te komplikovane deonice.
 
 Plašim se da kažem da sam dobra, plašim se da ne pokvarim nešto pa zato izbegavam da govorim pozitivno o sebi. Uostalom, osoba koju ne podnosim mi je rekla da se previše hvalim jer sam nekome rekla kakve su mi ocene. Ha, kao da se nisam mučila za te ocene, ali i za sve ovo. Iza moje umetnosti stoji mnogo godina rada, ma kakva ona bila, to je moj lični progres. Ne želim da me ljudi smatraju nadmenom kada kažem nešto pozitivno u vezi svog rada, sramota me je svaki put kada se to desi. To i dalje ne znači da tolerišem kvazi- pevačice koje se hvališu navodnom karijerom i hitovima, a da je očigledno da su dotle došle skidanjem, a ne talentom. Možda bi me neki mrzeli što to kažem, ali mrzim našu estradu baš zbog toga, žao mi je svih onih manje poznatih pevača koji otkidaju kako zvuče ali ih ne čeka svetla budućnost. Tu uglavnom mislim na underground žanrove, možda je to jedan od razloga što nisam mogla napraviti bend- niko neće bend bez perspektive.

 Pokušala sam, nije da nisam. Od blamiranja u horu, gde su mi se smejali zbog izgleda, prošle su godine rada na mom glasu. Kupila sam opremu, članovi su otkazali. Htela sam da probam sama, nemam mogućnost za tako nešto u trenutnim uslovima. Samo sam vežbala i vežbala, otišla na audiciju i pala jer oni ne žele nekog ko ne peva tra-la-la pesmice, nastavila da vežbam, pala psihički, ustala, vežbala, opet padala. Smučio mi se taj začarani krug razočarenja.

 Razočarenje kada dobiješ trojke i četvorke iz likovnog a svi hvale tvoje crtanje. Razočarenje kada napišeš priču koja se ne sviđa nikom osim tebi ili pak sviđa svima osim tebi. Razočarenje kada zamišljeno delo ne ispadne onako kako si očekivao, kada se trudiš oko dela a nemaš inspiraciju da ga završiš, kada glas ne zvuči u redu, kada ti se ljudi podsmevaju zbog onog što se trudiš da ostvariš. Razočarenje... kada više nemaš mentalne snage i moraš da priznaš sebi da je kraj. Više nema svrhe uzdizati se kao feniks- previše je pepela u ovim krilima, sve su crnja i crnja od svakog novog sloma. Ostaje mi još jedna, poslednja vatra.

 Gledam u ovu vatru ispred sebe. Sve što sam ikada htela reći zapisano je u sveskama pored mene, prosto ne znam šta više da dodam. Nisam bitna ja, niti moja dela, nikada nećemo biti važni nekom kao što su moji omiljeni muzičari bili meni, oni su mi dali inspiraciju da stvaram, zajedno s tim i da živim za svoja dela. Ali, gotovo je. Nisam dobila šansu da nastavim, sada moram da se uklonim. Znajući da je užasna agonija biti živ spaljen ponela sam tabletu cijanida da bih brzo utonula u veliki san. Polila sam se benzinom, stavila drva tako da sigurno dođu do mene kada počnu do gore, legla preko svojih svezaka i čekala da se drva upale. Kao domino efekat, drva su gorela jedno po jedno, te brzo stavih cijanid u usta i počeh se trzati. Vatra stiže do mene i buknu jako, zahvativši i umetnika i njegova dela.

 Bila je to poslednja vatra za ovog feniksa, neće se više rađati.

-MRTVA-

 Odvrćem ventil do kraja. Ako niko ne prekine moje sanjarenje, ovoga puta bi trebalo da uspe. Ugljen-monoksid puni prostoriju i ja počeh osećati kako se gušim, padam u nesvest i umirem. Nije lako izdržati bol u telu nakon udisanja nečeg što nije vazduh, ali vredelo je.

 Normalna osoba mojih godina razmišlja o školovanju, ljubavnim odnosima, prijateljima... a ja mislim na ovo. Čak i posle toliko godina mislim na jednu te istu stvar. Posvetila sam život sopstvenoj smrti.

 Uglavnom zamišljam ,,standardne" metode, ali nekad pomislim i na nešto što je malo verovatno da bih uradila, kao harakiri tj.sepuku. Nemam izgleda da bih sama sebi rasporila utrobu, to moram priznati, nikada nisam ni ranu napravila na stomaku (samo sam jednom probala), a kamoli da zabodem nož. Ne kažem da nisam pokušala, samo nisam uspela. Dok držim nož u rukama dešava se da ga okrenem ka sebi i pokušam da ga zarijem u telo, samo što imam tvrdu ruku koja se ukoči u poslednjem zaletu. Ostaje mi zamisao kako oštrim sečivom hitro prelazim preko vrata ili zabodem oštricu u srce, malo je verovatno da ću to jednom uspeti. Nikad ne reci nikad, ne u toku nervnog sloma.

 Strujni udar mi nikad nije predstavljao metodu za suicid, naročito zato što me obuzme strah kada grmi i seva. Već nekoliko puta me je malo drmala struja, jednom sam osetila udar i u predelu srca, zaista ne bih opet da prođem kroz taj osećaj kada je celo telo u čudnoj kontrakciji kombinovanoj sa bolom. Ne čudite se, dakle, ako me vidite da se plašim groma i munje, to su neki strahovi iz detinjstva.

 Od potpuno suludih metoda izdvajam penjanje na planinu i jodlovanje dok lavina ne krene ka meni i zatrpa me. Svakako da se zavitlavam, to bi trajalo predugo, pre bih umrla od hipotermije. Ne zavitlavam se za jodlovanje, ali mi ipak bolje ide arija ,,Kraljice noći", bila bi to savršena akustika dok nekoliko tona snega ne prekine moj performans. Dobro, to je ionako suludo.

 Jedan od najskupljih načina je plaćanje profesionalnom ubici da obavi sav posao. Na dark-vebu sigurno ima puno oglasa, no meni se više isplati da učinim to sama, ionako bi bilo očigledno da nemam volju za životom. Bila bi to sjajna ideja kada bih želela da prikrijem svoj suicid, ali nemam razloga za to. Ovde ljudi ionako ne veruju u to da mlađa osoba može patiti od depresije i anksioznosti (a kamoli od drugih manje poznatih poremećaja), kao i da zbog istih može okončati svoj život. Mislim da je nenormalno da nešto što je toliko rasprostranjeno bude toliko kontroverzna stvar koja se gura pod tepih. Ako u nekoj porodici u ovakvoj sredini član izvrši suicid, to ostaje kao neka oznaka celoj porodici, nešto po čemu prepoznaju neku osobu. Neke ljude znaju po zanimanju, neke po mestu porekla ili boravka a pojedine nesrećnike po suicidu. Tužna li je ljudska bezobzirnost.

 Razmišljanje me odvede do mog paničnog straha od nagosti, što me ponovo natera da pomislim na obdukciju. Znam, bila bih mrtva i koga briga, ali moje telo je samo moje, pa makar i kao leš, ne želim da budem na obdukcionom stolu, čak bih i operaciju odbila. Ta pomisao me natera da razmišljam o prekookeanskom putovanju na kome mogu skočiti sa broda i o skoku u aktivni vulkan. Teoretski ima nekog smisla, praktično je mnogo komplikovanije, naročito zbog cene tog putovanja. Lokalna reka je mnogo bliže, jedino što bi pronašli moj leš i ispitivali uzrok smrti, što je upravo ono što bih volela da izbegnem. Znajući sebe, ono što bi se moglo naći su ožiljci, verovatno alkohol, moguće neke tablete i najužasnije građeno telo na planeti. Prosto se zapitam kako jedna ženska osoba može imati toliko lošu građu, čak ni kosa ne može ublažiti tu katastrofu.

 Što se izvršenja tiče puno je varijacija, naročito kada je odabir sredstava i lokacija u pitanju. Postoji tako puno otrova na ovom svetu, puno načina da se telo povredi, puno stvari koje mogu poslužiti za gušenje. Neki su efikasniji, drugi su samo put ka lakšoj ili težoj povredi. Na primer, cijanid je izuzetno jak otrov i nalazi se, pored svega, i  u košticama trešnje i semenkama jabuke, ali to ne znači da će puna šaka koštica ili semenki ubiti nekog. Paracetamol u većim dozama može oštetiti jetru i izazvati mučnu smrt, nekome može smetati čak i 500 mg, meni lično nije smetala ni doza veća od 3000 mg. Pad sa drugog sprata najverovatnije neće ubiti prosečnu osobu ali bi svakako bilo posledica, dok bi osobu u lošem stanju možda i ubilo. Navodno, mehur vazduha u telu može da zakrči arteriju i dovede do smrti, što je moguće kada se ubrizga veća količina vazduha, no ja sam ubrizgala onoliko koliko staje u špric, a ubrizgavanje fluida je već bolela  (ko zna koliko bi bolelo nekog sa normalnim osećajem za bol?) jedva je bilo moguće pomerati ruku. Što se gušenja tiče... to me je umalo ubilo. Trebalo je mnogo puta da gajtan ili traka dovedu blizu smrti, ali se glava vremenom navikne na jako pulsiranje, kočenje jezika i pritisak u glavi, naročito u očima, te zatekneš sebe u polusvesnom stanju kako otpuštaš ruku pre nego što Smrt dođe zato što nestane snage u mišićima. Čvrst oslonac radi malo drugačije, sa njim ne dolazi do puštanja, ali ni to nije išlo. Iz tog razloga sam uzimala i alkohol, shvativši da je to možda karika koja nedostaje u morbidnom krugu, zato što ima uspavljujući efekat. Ponekad imam ožiljak na vratu koji je vidljiv, ali svakako brže prođe od ožiljaka na ruci. Srećom, znam da ga sakrijem.

 Veče, najteži deo dana. Samoća, najteži deo večnosti. Zurim u svoj plafon pitajući se da li ima svrhe truditi se još koju godinu ako će se ionako završiti na ovaj način. Da li život uopšte može biti besmisleniji? Rađanje, življenje, smrt. Iznova i iznova.

 Most u mojim snovima, nekako je standardni deo njih. Za neke ljude označava prelazak na nove stvari ili kapiju ka novom životnom pravcu, za mene predstavlja kraj mog života. Još neko je na mostu, neka nepoznata osoba, sa druge strane ograde. Iza nje se pojavljuju ljudi, dobacuju komentare, neki su uplašeni, neki su ljuti, neki zlobni, ali niko ne prilazi da spase osobu. Polako se približih, pređoh na drugu stranu ograde i, pružavši ruku osobi, rekoh: ,,Nećeš biti sam tamo gde ideš. Ako odeš iza ove ograde možda ćeš naći oporavak, blagostanje, ljude kojima je stalo do tebe. Ako želiš napred, držaću te za ruku da ne budeš više sam, da imaš prijatelja koji razume tvoj bol. Šta god da odlučiš, nisi jedini na svetu."

 Toliko je ljudi stajalo je na ivici i niko nije ništa preduzeo. Toliko je ljudi danas okončalo svoj život ni ne pomislivši da se, na drugom mestu, neko oseća isto kao oni. Zato i dalje stvaram ovakve stvari- ne zbog sebičnosti i zasebljivosti, već zato što nisam jedina koja hoda kroz život kao zombi, čekajući dan D. Dan Smrti. The Day of Death. Mnogo nas je na ovom svetu.

 Osoba me uhvati za ruku, a zatim zajedno skočismo u reku gde nas je čekao kraj, ali je tu bio i kraj mog sna. Ponovo zurim u plafon. Sat otkucava. Vreme prolazi. Život je prolazan.

 Najteži način da okončam ovaj život bilo bi čekanje. To bi potrajalo više nego što moja duša može podneti, zato i ne mislim da bi uspelo na duže staze. To je jedini način koji se nikako ne može kontrolisati ni planirati, prosto me plaši svojom nepredvidljivošću jer si prinuđen da gledaš kako odnosi druge ljude oko tebe, a ti ne možeš ništa učiniti. To bi bio još jedan razlog zbog čega želim da odem pre njih, preteško je gledati ljude koje znaš kako nestaju.

 Ukoliko ona ne pođe k meni prva, uvek ću znati kako ću doći do nje- Smrt i ja ćemo se svejedno sjediniti jednog dana....

                     Kraj
                  19.11.2017
              Suzana Ristić Suza
---------------------------------------------

POGOVOR

 Ideja za priču je nastala još u avgustu ili septembru, ali zbog previše posla nije bilo vremena da je napišem, to sam učinila krajem oktobra do kraja novembra. Novo u pisanju je to što, umesto da bude nazvan sa ,,Glava" ili ,,Poglavlje", svaki novi deo priče ima poseban naziv. U njoj se smenjuju sarkazam, pesimizam, bes i strah, te je to diktiralo i moj stil pisanja. Sada, uobičajena depresivna faza u oktobru nije predstavljala problem, baš naprotiv, dala je težinu priči, ali bi ipak bila teža za razumevanje zbog izuzetno subjektivnog gledišta.

 Što se tiče same priče, ono što prvo dolazi do izražaja je naslov, kako priče tako i njenih poglavlja. Svaki od njih nagoveštava kako će osoba iz priče umreti, ali je poenta priče šta dovodi do toga. Svaka od dvanaest opisanih smrti je suicid, što se može uvideti posle nekoliko delova, ali su razlozi drugačiji, s tim da se na nekim mestima prepliću.

 Dakle, rezime (razlog) svakog dela je:
 1. UDAVLJENA- Depresija
2. SLUPANA- Problemi sa prijateljstvima
3. POSEČENA- Nisko samopouzdanje
4. ZALEĐENA- Emocionalna hladnoća
5. SLOMLJENA- Podsmeh u školi
6. PREGAŽENA- Loša materijalna situacija
7. OTROVANA- Nostalgija
8. OBEŠENA- Porodični problemi
9. UBRIZGANA- Anksioznost
10. IZGLADNJIVANA- Ponašanje društva/čovečanstva
11. UPUCANA- Praznična depresija
12. SPALJENA- Gubitak nade u ciljeve

 Trinaesti deo, u zavisnosti od perspektive, može imati razlog, no to nije specifično navedeno.
 
 Nazivi su mi slučajno pali na pamet, barem prvih nekoliko, da bih onda smislila ostale sa sufiksom -NA, osim poslednjeg koji mi je odzvanjao u glavi.

 O nekim stvarima bilo je reči i ranije, uostalom, ne mogu promeniti prošlost, ali život ne može stati u jednu priču. Naravno, zbog privatnosti, kako moje tako i ljudi koje pominjem, nisam išla u detalje, poštujem etički kodeks a i ne želim da zadirem u tuđu privatnost.

 Udavljena: U prvoj priči sam za inspiraciju uzela san koji sam imala nekoliko nedelja pre početka pisanja, gde polazim ka reci i stojim kraj nje, s namerom da se udavim u njoj. Tema je depresija, prepliću se motivi iz priče ,,Slupana" jer se govori i o samoći, ali je uglavnom cela imala depresiju kao motiv. Sudeći po tome koliko mi ta prokletinja uništava život tri strane je malo, ali sam u drugim pričama već pisala o tome i ne bih previše dodala na tu temu sada. Deo u kome je izvršenje suicida je najduži od svih trinaest, sa najviše detalja, kasnije sam držala detalje na minimumu i nije bilo dela o nalaženju leša (osim u ,,Izgladnjivanoj" i ,,Obešenoj"). Planirala sam da sve priče budu takve, odustala sam u međuvremenu, stvarno nije bilo neophodno ubacivati to u sve priče jer se podrazumeva da je reakcija na leš šok, tuga, plač... Bilo bi suvišno pisati o tome. Osim priče ,,Slupana" postoji motiv ogledala iz priče ,,Posečena", taj deo me je i inspirisao za dotičnu priču.

 Slupana: Priča je inspirisana razmišljanjem, s tim da ja u trenutku pisanja nemam vozačku dozvolu i ne znam da vozim, mada ne bih slupala auto uzalud. Priča je ispunjena besom i sarkazmom što je potpuno suprotno od ,,Udavljene". Inače mi to ne bi bio jedan od razloga, nego se u toku godine desio jedan problem u vezi poslednje osobe iz priče jer su stvari ispale malo drugačije, pa me je onda pekla savest i ne mogu sebi to nikako da oprostim. Izvinila sam joj se, rekla je da nije ljuta, ali mene će svejedno izjedati krivica jer mrzim da ne uspem nekom da pomognem a da želim. Ipak, to je moja greška koju priznajem, a tokom priče se pominju druge osobe. Ne krijem da sam i ja teške naravi. U priči ima motiva iz ,,Slomljene", potencijalno i iz ,,Udavljene" i ,,Posečene".

 Posečena: Ideja o početnom i završnom delu je proizišla iz dela ,,Udavljena", ostalo govori o niskom samopouzdanju koje ide ruku pod ruku sa mnom. Tu je opisan višak kilograma, anoreksija, pomenuta je bulimija (trajalo je dva meseca i tek je postajalo gadno, drago mi je da sam se izvukla na vreme, ali se nekad vratim tome. Ništa ozbiljno.).  Glavni deo pada samopouzdanja nisu bili kilogrami sami po sebi već podsmeh zbog toga, to se provlači u nekoliko delova jer sam celo detinjstvo bila samo ,,debela"- očigledno nisam bila ni biće sa emocijama, niti su moji problemi bili bitni, niti sam smela da se zaljubim u nekog i štošta još,  osećala sam se kao da sam niža vrsta i da su sve lepe stvari rezervisane za mršavije od mene. Mislila sam da ne zaslužujem da budem kao ostali i da ću biti dostojna svega toga tek kad smršam, ali me je anoreksija ubedila da čak ni tada nisam bila dostojna bilo čega, samo mi je dala lažan osećaj da sam pobedila sve one koji su mi se smejali. Da... ako je ,,pobeda" ono kad stojiš pored prozora i stepenica na prvom spratu škole i pitaš se da li bi te pad odatle ubio, pošto je telo ionako slabo. Bilo kako bilo, takvo razmišljanje od detinjstva mi je itekako ostavilo posledice, zato mi je ovo jedna od najtežih priča iz zbirke, naročito jer se taj podsmeh preneo na druge stvari, npr. moje oblačenje. U želji da sakrijem svoje telo postala sam opsednuta da sakrijem što više, a ljudima je to čudno jer ne mogu da gledaju malo svoja posla, ja sam jako osetljiva na takve stvari i ne mogu da ih ignorišem, volela bih da mogu. Ko bi rekao da jedna tako sporedna stvar poput težine može da natera ljude da te tretiraju kao budalu i da ti upropasti život?
Motivi poklapanja: ,,Slomljena" ,,Udavljena" ,,Ubrizgana" ,,Spaljena"

 Zaleđena: Za način izvršenja sam bila inspirisana svojom pesmom sa kraja 2012-te. Srž je nedostatak osećaja i teskobe sa izražavanjem emocija. U godini pisanja izgubila sam puno životinja i to me je dodatno slomilo. Uz to, tu je i deo o mojim ljubavnim osećanjima, tj. nedostatak istih i nezainteresovanost za razmenu nežnosti. Ko zna, možda negde u meni takva osećanja i postoje, nikad nisam davala veliki značaj takvim stvarima jer se svede na to da ne želim tako nešto. U toku 2018-te sam se više pozabavila tom temom, ali je na kraju ispalo da možda stvarno nisam za takve stvari. Motivi poklapanja: ,,Udavljena", ,,Obešena" (početak), ,,Posečena"

 Slomljena: U jednoj od narednih priča sam se pozabavila tom tematikom i uspela da delimično ,,saniram" ono što me muči u ovoj priči. U originalnom pogovoru mi je i dalje to bila teža tema, sada znam da bi odlazak na godišnjicu mature možda bio i dobar da se ostali uvere da sam  (sada) drugačija osoba nego onu kakvom su me oni najverovatnije smatrali, kao i da nemam potrebe da se osećam loše ako nisam ništa pogrešila. Bila sam besna dok sam je pisala, no ipak me je podstakla da razmislim o toj tematici i makar neki problem sredim u životu. U vreme pisanja priče sam već postala zavisna od alkohola, mnogo sam pila i to obično žešći alkohol, pa se u nekoliko priča iz perioda 2016-2018 može videti veća upotreba alkohola. Trenutno ne pijem, videćemo koliko će me to držati ;). Motivi poklapanja: ,,Slupana", ,,Posečena", ,,Pregažena", ,,Ubrizgana"

 Pregažena: Ponovo način izvršenja inspirisan jednom od mojih pesama. Tema mi je vrlo teško pala, ne volim da pričam i pišem o materijalnom stanju- daleko od toga da se stidim toga, samo sam navikla da živim kako živim bez tuđeg uplitanja i sažaljevanja, neke stvari ću zadržati za sebe jer nije baš prigodno pisati o tome. Da, morali smo da pođemo odande jer su komšije postale nepodnošljive, a uz to je jedan od advokata iskoristio situaciju i napravio zavrzlamu da nam uzima novac, čak je nastavio da nas proganja i nakon selidbe jer ga je moj otac navodno uvredio ( moj otac je pričao na ulici sa nekim čovekom da je imao loša iskustva sa advokatima, ovaj je to čuo i napravio kao da ga neko vređa) a i još neki ljudi su imali problema sa tim advokatom. I tako, dok neko konačno ne preduzme nešto, gospodin će sedeti u svojoj palati a mi ćemo se truditi da nekako završimo kućicu u koju smo morali da se smestimo jer nismo imali drugog izbora pošto smo se selili u sred februara, i plašićemo se da li će opet početi da nas proganja (kao da više ima šta da nam uzme, ojadili su nas za ovih petnaestak godina, smučilo mi se sve ovo).  Ovo je tek delić te priče, no ja ovde stajem, to su komplikovane stvari. Motivi poklapanja: ,,Udavljena" ,,Slomljena"

 Otrovana: Plašila sam se pisanja ove priče zbog podsećanja na kuću u kojoj sam živela, uvek me ta tema rasplače i kida iznutra a ničim ne mogu to da ublažim. Svako sanjanje kuće me ubija iznutra, još od selidbe ne znam više gde sam, kao da se više ne nalazim na ovoj planeti, a ne da se nalazim u mestu koje znam od detinjstva. Podsetila sam se nekih uspomena koje su mi u pozitivnijem sećanju, potisnula sam mnogo stvari i onda je bilo nezgodno setiti se nečega. Iskreno, većine događaja iz života se slabo sećam, tek kroz pisanje se eventualno setim nekih stvari. Motivi poklapanja: ,,Udavljena"

 Obešena: Ova je malo nezgodna. Ja inače ne pominjem porodicu u pričama, to smatram privatnošću, ali ovde je to bilo neophodno. Kao i u ,,Pregaženoj" ni ovde nisam iznosila sve detalje, držala sam se osnove. Prva i jedina priča koja ne počinje pripremom za suicid. Motivi preklapanja: ,,Posečena", ,,Zaleđena", ,,Pregažena"

 Ubrizgana: Pisano u konfuziji, nisam imala napad anksioznosti u datom trenutku ali sam pokušala da opišem taj osećaj. Nikada do sada nisam ubrizgavala drogu u telo, to je napisano isključivo zbog priče, niti sam koristila bilo kakva opojna sredstva osim sedativa i kombinacije tableta i alkohola. Znajući sebe, pametnije je da uopšte ni ne počinjem sa tim, kod mene takve stvari brzo gube kontrolu. Motivi poklapanja: ,,Slomljena", ,,Posečena"

 Izgladnjivana: Želela sam da napišem ukratko viđenje sveta iz svog ugla, osvrćujući se na neravnopravnost među ljudima, bilo to u materijalnom, rasnom, verskom smislu, kao i ponašanje nekih ljudi prema životinjama. Svašta bih dodala, to je ono što mi je u tom trenutku došlo na pamet. Motivi poklapanja: ,,Zaleđena", ,,Pregažena"

 Upucana: Priča o precenjenosti  (novogodišnjih) praznika, suludom trošenju novca i preteranoj upotrebi pirotehničkih sredstava. Malo sam više koristila sarkazam nego melahoniju, u poslednjih nekoliko godina me cela ta gungula više nervira nego što me baca u očaj kao ranije. Motivi poklapanja:,,Udavljena", ,,Obešena"

 Spaljena: Plašila sam se da joj poverujem, ona označava moj pravi kraj. Ovo je možda najteža priča za mene, govori o odustajanju od ciljeva koji me drže u životu. Nadam se da ću uspeti više, ali se plašim da će na kraju ipak biti ovako. Motivi preklapanja: ,,Pregažena" ,,Posečena"

 Mrtva: Pokazuje razmišljanja  (ne, bolje je da kažem fiks ideje) o različitim metodama, pokazuje da nas sve čeka smrt bez obzira čekali je mi ili joj pohitali u susret, pokazuje da nismo sami u našoj misli. Priča ima naziv ,,Mrtva" a zapravo je jedina priča bez smrti, u njoj stoji da nas smrt čeka u svakom slučaju. Dublje gledano, ona je najdepresivnija od svih 13, pošto je mnogo teže gledati one koji nam znače kako nestaju nego što ćemo i mi sami nestati  jednog dana.

           20.10 - 20.11.2017