Đavolji grad (2016)- cela priča

Priča nije prikladna za mlađe od 17 godina zbog uznemirujućih, potencijalno potresnih i depresivnih scena, ekstremnog autodestruktivnog ponašanja, morbidnih misli, upotreba alkohola i tableta, psihološke teme, blaže psovke, lična perspektiva. Cela sadržina priče je teška i naizgled apstraktna, predlažem osetljivim osobama i onima koji ne podnose depresivne priče da je preskoče. Priča nema nikakve veze sa religijom. Ne pokušavati išta od navedenog.
--------------------------------------------

06.05.2016 god

 Ni sama ne znam kada sam došla ovde, ponekad mi se čini kao da mi je i sama sudbina pripisala ovo mesto. Dugo sam odbijala da prihvatim ovaj grad- svakom normalnom biću on predstavlja košmar i nešto od čega bi trebalo bežati po svaku cenu. Ipak... nema bežanja od njega. Đavolji grad drži naše duše zarobljenim u svojim zidinama.

 U toku dana, to je manje-više obično mesto; u toku noći postaje masovna grobnica- svake noći nekoliko stanovnika odlazi na večni počinak. Međutim, broj stanovnika se povećava bez obzira na to.

 Moja kuća je udaljena od najbližih kuća nekoliko stotina metara, s obzirom da sam usamljenik po prirodi. Tamno-plave je boje, sa crnim krovom, dvorištem srednje veličine i plavim ružama ispred kuće. Unutra se nalazi elegantan nameštaj, najviše u crnoj boji, a zidovi su oslikani mojim muralima. Sama sam u njoj, sama sam bilo gde da odem. Tako prokleto sama.

 Plašim se novih poznanstava- ,,normalni" ljudi me ne bi razumeli jer im delujem mračno a ne znam da živim sa njihovim svetlom te im se ne mogu pridružiti, a ljudi poput mene su možda suviše osetljivi i plašim se da ih mogu povrediti; samo jedna pogrešna rečenica može okončati nečiji život. U ovom gradu tanka je linija između života i smrti.

 Noć polako pada nad Đavoljim gradom. Ne smem da ostanem budna, noć je suviše jeziv deo dana, kada smrt dolazi po nekog. Nežni taktovi muzike me uspavljuju i odvode u san.

 San; trčim uplašena po mestu svoje agonije, tražeći način da se izbavim odatle. Nema izbavljenja- to se već dogodilo i ne može se promeniti. Uznemirenost me budi rano ujutru.

 Izlazim u jutarnju šetnju po gradu. Tako je raznolik- sa jedne strane intenzivne boje i kreativnost velikih genija, sa druge strane zapuštene zgrade u kojima mnogi provode poslednje sate. Tu su i zgrade i kuće poput moje- kreativne ali ipak mračne. U sasvim drugom delu grada sve deluje nesvakidašnje- stanovnici tog dela grada vide svakodnevnicu drugim očima, te je i njihov kraj potpuno izvrnut. Nama ostalima oni ne deluju čudno (uostalom, svi smo ovde čudni) ali ,,normalni" ih se čak i plaše. U jednom delu grada je sve ekstremno pedantno i tačno i ti stanovnici žive po svojim opsesivnim pravilima. U blizini tog naselja je i naselje sa raznim prodavnicama sa hranom, tabletama, različitim spravama za vežbanje... Njegovi stanovnici često vežbaju, u proseku češće od nas ostalih. S druge strane, neki više vremena provedu jedući ili, pak, izbegavajući hranu. Živela sam u tom naselju neko vreme, mada sam i danas privremeni gost. Na periferiji nalazi se bolnica; doktori se trude da spasu što više ljudi, no mnogi odbijaju pomoć ili se ne mogu izlečiti brzo. Najbolje pomažu osobama koje same odu kod njih.

 U blizini nekih zgrada videla sam jednu devojku nižeg rasta, baš kao i ja, srednje duge kose, obučenu u farmerke i duks. Pozvala me je k sebi te smo zajedno sele na jednu klupu, gde smo pričale i smejale zbog šala koje smo razmenjivale. Imale smo osećaj kao da se više ni ne nalazimo u Đavoljem gradu, već na sasvim drugom mestu... Dve devojke su nam se približile, a jedna od njih nam reče: ,,U ovom gradu, kada padne noć, dešavaju se jezive stvari, te bi bolje bilo da se sakrijemo na sigurnom."

 Odjednom pade mrak. Na nebu je sijao mesec u fazi rasta, a ono što je bilo čudno u vezi njega je što je imao refleksiju prema gore (tj. odraz kao u ogledalu). Iza nas se nalazila planina koja kao da je izašla sa platna neke jezive slike: na njoj se  nalazila jasno vidljiva staza koja je, zajedno sa vrhom planine, bila krivudava kao da je naslikana. Obuhvatila me je jeza te sam žurila da odem unutra. Vrata; otvaram ih polako, primetivši da devojke više nisu sa mnom. Oh Bože! U sobi su bili leševi dve obešene osobe koji su visili sa greda! Moj nagon za smrću je postao jači...

 Nadala sam se da ću u drugoj sobi pronaći neku omču za sebe, ali sve što sam pronašla su još dva leša, koja su očiglednije stajala duže nego predhodna dva. Ostala je još jedna soba- ona me je slomila. Tu se nalazio samo jedan leš, ali je to bio leš devojke sa kojom sam se družila predhodnog dana. Njen leš je poprimio braon-plavu nijansu, a njena glava bila je bez kose. U istoj prostoriji bila su dva kreveta: jedan je pripadao obešenoj devojci a drugi starici koja je sedela u toj prostoriji. Pokušala sam da spasem devojku, međutim, bila je već mrtva. Ljudi u belom su došli i skinuli je sa vešala, a ja sam otrčala napolje uz reči: ,,Ne mogu ovo više da izdržim", što je jedan od doktora shvatio kao potencijalni suicid te je pošao za mnom da mi dâ lek. Odbila sam da ga popijem te sam ga prosula po zemlji, tvrdeći da neću učiniti ništa nažao sebi.
 
 Svitanje. Grad se vraća u normalu.

 Ostajem u svojoj kući, sipam čašu alkohola i brzo ispijam dok gledam pogubljeno kroz prozor. ,,Čemu čekanje," -pomislih- ,,kada je ionako svejedno kada ću umreti?"

 Tiho pevam pesmu o svojim najdubljim emocijama i mislim na svoju, mogu reći, drugaricu. Samo zurim u ništavilo, ignorišući činjenicu da je sve ovo stvarno i da će se i dalje dešavati.

 San me odvodi u drugi, podjednako strašan svet. Ponižena zbog svojih slabosti žurim da pronađem bilo koji način da umrem u snu, ali me je jutro sprečilo da završim san na pravi način. Izašla sam napolje, gde sunce još nije izašlo. Tako sam uznemirena da me je strah svega- života, budućnosti, prošlosti. Trčim do mosta koji je udaljen od grada, nadajući se da će se danas sve završiti i da ću konačno napustiti Đavolji grad... Moje telo je slabo, ali znam da moram požuriti pre nego što me vide i odvedu nazad. Sunce izlazi iza mojih leđa, obasjavajući moje zajapureno lice. Kratak odmor, a onda brzo nastavljam dalje. Slobodna sam, a uskoro ću biti i mrtva... Ovo je tako smirujuće za moj usplahireni mozak...

 Našli su me. Osećam se jadno, ni za to nisam sposobna.

 Vraćena na početak, ponovo je sve bilo isto- bespomoćnost, bol i želja da se sve okonča. Moja oproštajna pesma će pričekati neko vreme.

 Narednog dana sedela sam sama u parku. Veoma mršava devojka mi je prišla i započela razgovor: ,,I ti si ovde sama?" Ja: ,,Da, čini mi se da je tako najlakše za druge. Mnogi od njih misle da namerno živim ovde, ali sam se toliko izgubila u ovome da ne znam gde da odem. Kako je kod tebe?" Ona: , Da, znam taj osećaj... Moji najbliži žele da me odvedu iz  ovog grada, ali jednostavno je preteško otići. Svi misle da je lako otići odavde- samo odlučiti i otići, ali to ne ide tako." Ja: ,,Ili nikada ne odeš ili se vremenom odlučiš na taj korak, a ponekad smrt prekine sve. ,,Normalnima" je lako da stoje na granici grada i viču na nas da izađemo, a to nije moguće tako lako. Oni se plaše ovog grada, a mi smo prinuđeni da živimo u njemu." Ona: ,,Tačno tako. ,,Normalni" uglavnom pogrešno razumeju naše potrebe, vapaje ili reči. Volela bih kada bi nas više  razumeli." Ja: ,,I ja, takođe. Možda bi se uverili da smo i mi samo živa bića."

 Još jedan uznemirujući san je došao k meni; sedela sam u školskoj klupi, uplašena i okružena onima koje ne želim više ikada da vidim.U  međuvremenu sam izašla ispred table i svi su ismejavali moje ponašanje i moju zatvorenost, na šta sam besno povikala: ,,Vi ne znate kako je to kada non-stop razmišljate o smrti i kada vam ništa u životu ne predstavlja zadovoljstvo!". Bila sam ignorisana. Suicidni nagon mi je šaputao da odem odatle i pronađem most, što sam i učinila čim je zvonilo. Na putu do tamo srela sam osobu iz stvarnog života sa kojom sam se družila. Znala je kuda idem, znala je šta planiram da učinim, te je pošla sa mnom iako sam želela da budem sama. Odjednom se na levoj strani pojavio ogroman most, a ispod se nalazila nabujala reka. Pored mosta bilo je malo jezerce, prema kome je osoba potrčala. Plašila sam se da bi mogla učiniti ono što sam ja  planirala, okrenula sam se i htela da odem, ali me je savest vratila kada sam čula skok u vodu. Srećom, samo je izašla iz vode, a ja sam došla kod nje. Tada se san završio, a ja sam ponovo razmišljala kako loše utičem na ljude oko sebe i kako ne zaslužujem da budem uz njih. Bolje im je bez mene.

 Ujutru, u našem naselju gde stanovnici uvek imaju promenjeno raspoloženje i skloni su autodestruktivnom ponašanju, tri osobe su otišle sa Smrću na neko novo mesto. Nisam ih poznavala, ali mi je bilo teško jer znam kroz šta su prolazile. Razlozi su individualni, ali je bol univerzalna. Tačno je da se ponekad kaže ,,Ti ne možeš da znaš kako se neko oseća" ali, u ovom gradu, mi to manje-više znamo, a razlog je taj da nas sve spaja um kao naš najveći neprijatelj. Mi smo nesigurni ili pak previše samouvereni, previše smo euforični ili pak nemamo nimalo energije u svom telu, želimo sve ili ne želimo ni da živimo, a kamoli nešto drugo. Na kraju, uvek je teško kada neko od nas ode. Veoma teško.

 Otišla sam u prirodu sama, ponevši samo kanap od oko dva metra, želeći da testiram sebe. Noć je polako padala i dan se približavao kraju brojeći poslednje sate. Zbog svoje metar-i-šumska jagoda visine nisam mogla da dobacim uže na granu, te sam pokušala da se popnem. Naravno, pala sam jer nisam pokušala da se popnem na drvo ni ranije u životu. Pad me je onesvestio i odveo u san...

 Grad. Pogledom tražim najvišu zgradu koja me fascinira već godinama. Neko me prati, nekoliko osoba je dovoljno daleko iza mene da ja mogu pobeći. Neće me uhvatiti i sprečiti me- njih se ovo ne tiče. Trčeći ulazim u hotel i tražim ključ od recepcije, brzo popunjavajući papire i isplativši sobu, a zatim prvim liftom stigavši na najviši sprat. Oni koji su me jurili trčeći žure na poslednji sprat, gde ja već zaključavam vrata, otvaram prozor i ispisujem svoje poslednje reči. U trenutku kada su vrata otvorena, padam u nepovrat... I tu se sam završio.

 Jutro polako dolazi. Tako je mirno sve oko mene... Ponovo su nestale emocije. Sve je spokojno kada su emocije daleko. Ja sam praznina i, u ovom momentu, ja ne postojim. Zapravo, mislim da ja uopšte ne postojim. Ovaj svet deluje suviše kompleksno da bi bio stvaran. Sada mi ljudi nisu potrebni, nikada mi nisu potrebni, ionako ne osećam ništa kada pričam sa njima, osim straha. Zaista, nemam emocije prema njima i ne umem da reagujem na specifične situacije, npr. kada mi neko nešto pokloni, ma koliko mi se poklon dopada, ili da budem tužna zbog neke situacije samo zato što je drugima to tužno. Čini mi se kao da oni imaju prekidač u sebi koji će paliti i gasiti kada im zatreba neka emocija. To nikada nije uspevalo kod mene- ili imam izlive pogrešnih emocija u pogrešno vreme ili sam kao emotivni zombi. Čitav život se sklanjam od drustvenih aktivnosti i nikad ne žudim za njima, a ponekad očajnički želim nekog blizu sebe. Bolje biti samotnjak nego partibrejker.

 Kod kuće, oblačim svoju lutku u odeću kakvu se ja nikad ne bi usudila da nosim, a onda vodim duge dijaloge sa njom i ostalim lutkama, za koje smatram da su stvarna bića, deo mog sveta. Ne mogu da zamislim svoj život bez njih- oni su mi kao porodica. Barem me uvek razumeju i ne sumnjaju u moje reči.

 Ah, volim ovu prazninu u mozgu koliko god to glupo zvučalo- sve dok ne bude nekih značajnih događaja oko mene, biće mi dobro. Lakše je hodati pustim hodnikom nego gurati se sa stotinu različitih ljudi u punom hodniku. Da nije nje da mi dâ odmor od haotičnih misli koje me muče u ostatku vremena, moje telo bi već počelo svoj proces truljenja koji me ionako čeka jednog dana. Ipak, tanka je linija između praznine i ponora.

 Muzika počinje da svira.  Agresivni rifovi pomešani sa glasovima anđela odvode ne u drugi univerzum, tamo gde su reči pesme samo reči pesme samo reči, ali ne i moja stvarnost. Dok ih pevam, te pesme ne dotiču moj um, možda samo ponekad, najčešće kada moj glas postane nežan a opet dovoljno oštar da mi zabode svoju otrovnu strelu u srce. Šteta što me nikad ne ubije.

 Nežnost ubija više od hladnoće- kada ste osoba koja mrzi sebe, onda se naviknete da budete okruženi mržnjom i hladnoćom ali, kada vam neko pokaže nežnost, zapitate se - ,,Zašto, kog đavola, ta osoba ovo radi? Zašto je tako dobra prema meni kada ja to ne zaslužujem? Mora biti da je anđeo." Jednostavno, kada je srce nenaviknuto na milost i dobrotu, onda su mu takve emocije suviše konfuzne da bi ih prihvatilo. Čitav život sam tragala za nekim ko će me razumeti u potpunosti, no sada shvatam da bi me samo stručniji psihijatar mogao u potpunosti razumeti, ako je to uopšte moguće.

 U sred noći san ponovo dolazi... Hodam po plaži sama dok su na nebu oblaci, prekrivši nebo do sivila. Polazim ka moru i puštam da me udavi, kao što me emocije dave u stvarnom životu.

-

 Kišovit dan je svanuo. Među svojim starim školskim sveskama nalazim razne sastave, od sastava o godišnjim dobima i nebitnim događajima do pisanja o željama poput želje da odem iz predhodnog mesta ili otvaranje mog nejasnog sveta u pismenoj vežbi od stranu i po. A onda, u jednoj roze svesci nalik na svesku u kojoj pišem i ovu priču, našla sam svoj sastav koji sam pisala u sedamnaestoj godini: ,,Moje misli i osećanja ovih dana". Srce mi se steglo, znala sam da je to jedna od najdubljih stvari koje sam ikada napisala o sebi ne pominjući reč ,,suicid" i ,,smrt" ili neki od mentalnih poremećaja. Sastav koji je napisan nekoliko dana pre planiranog pokušaja samoubistva. Naravno, to niko nije znao, ali barem nisam morala da ga čitam pred svima- to bi bilo suviše teško. I danas kada ga pročitam setim se kako je to kada ti se, umesto nekontolisanih impulsivnih emocija, čitav um pretvori u ništavilo. Skoro da mi to nedostaje, mrzim ove proklete emocije koje nenadano iskaču iz moje glave kada im se prohte. Prenosim vam sastav u celosti:

          ,,Moje misli i osećanja ovih dana"

   Svakog dana isti osećaj. Iste misli, isti izraz lica. Davno potisnute misli polako izlaze na videlo.

  Neki bi rekli da je to tuga. Neki bi rekli da je smirenost. Ovo je više od tuge. Depresivne misli, teže od kamena i mračnije od tame. Duže vreme moj um boji sve u crno. Tama; samo se kao mali plamen sveće promoli svetlo. I svetli taj plamen, svetli bledo i uplašeno. Zatim se ugasi. Tama se vrati. Izgledam kao da ne razmišljam, kao da je u meni harmonija. Unutra ,u mom umu, vlada haos. Misli lete s jedne na drugu stranu glave, a na kraju ipak ostanu u njoj ili tiho utihnu. Strah; od prošlosti, od sadašnjosti, od budućnosti. Od ljudi i prostora. Od života. Pomešan je sa crnim mislima i stvara veću konfuziju. Gledam svet svojim očima koje sklanjaju pogled na dole. Njima vidim ono što mi uliva još veći strah. Potištenost; kao da sam jedina osoba na svetu. Ljudi oko mene nisu prijatelji, već samo duše koje traže svoje mesto u univerzumu. Teskoba; u duši, u srcu, u mozgu. Kao kamen koji pritiska moje misli. Nada; nada u to da će uskoro doći kraj. Kraj mojih depresivnih misli... koje će se zameniti večnom tišinom...

 To je sve. Kratko, ali duboko. Za drugi sastav iz četvrte godine bila sam upitana da li imam suicidne misli. Naravno da sam lagala. Uvek lažem na to pitanje ako me može dovesti do neželjenog ishoda. Ne pada mi teško jer sam davno prešla granicu između misli i pokušaja. Već sam imala dalji scenario u glavi: ako kažem ,,da",mogu završiti kod psihologa (kod kog i jesam bila i rekla da sam počela da računam koliko su para roditelji potrošili na mene kako bih im vratila novac pre svoje smrti :|), biti besomučno ispitivana, možda forsirana da odem na lečenje, ko zna šta još, ali u svakom slučaju bi to bilo nešto što meni ne bi odgovaralo. Ovako, idem kroz sve ovo sama, bez zabijanja tuđih noseva u svoj život. Kada me ovo ubije, znaću da sam sama krojila svoju sudbinu. Ne želim da padnem u ruke doktora Đavoljeg grada.

 U svojoj sobi ostavila sam jedan šal koji bi me odveo tik blizu smrti, ali nikad dovoljno daleko da pogledam Smrt u oči. I ove večeri on je stezao moj vrat, jedva primetno režući moju kožu. Moje beonjače postale su sive, lice naduveno, mozak je pulsirao a jezik se kočio od stezanja. Spustivši glavu na krevet, polako sam tonula u smrt. Moje ruke su polako gubile snagu, te sam bila prinuđena da pustim uže. Želja za smrću je ostala, ali je barem san došao da me odmori.

 U snu ponovo motiv mosta, kao i nekoliko puta pre toga; u nekom nepoznatom gradu sam tražila nešto i našla sam veliki most, ispod kog su prolazila vozila a negde od sredine mosta prolazila  je reka. Zamislila sam kako padam dole i ginem. Samo me smrt u snu smiruje, svi drugi snovi imaju neko drugo tajno značenje.

 Ujutru mi je došla fiks ideja da se popnem na Jezivu planinu. Oduvek me je fascinirala pomisao da se tamo možda nalazi nešto zanimljivo, a da ja to neću stići da vidim.

 Kilometar po kilometar, stigla sam u podnožje planine gde se nalazila šuma, u kojoj je stajalo nekoliko znakova ,,pristup zabranjen" ,,zabranjeno ići dalje" ,,vratite se u grad". Pomislila sam na činjenicu kako nemam šta izgubiti i nastavila sam da pešačim. U daljini sam čula viku i kako neko maltretira nekog, a to se čulo i narednih nekoliko stotina metara. U daljini sam videla ljude sa krvlju umrljanim rukama kako se smeju na sav glas i tada sam shvatila gde sam stigla... među ljude koji su udaljeni od nas ostalih zbog svoje nasilnosti. Ne smatram ih lošim ljudima, iako ih drugi tako vide, ali se plašim da bih delovala na njih iritirajuće a nisam neko ko voli da bude u svađi, te ih ne diram. Znam da su oni zaslužili oporavak od svojih nasilnih misli isto koliko i mi ostali od svojih misli, s tim da ih drugi, ,,normalni" , smatraju najvećim zločincima na svetu.

 Konačno, vrh planine. Nebo je postalo sivo, kapi kiše padale su ka meni, ne pustivši me ni da pronađem sklonište ispod nekog drveta. Pogledala sam Đavolji grad. Sve zgrade su nestale, a grad je u stvari bio ogromno groblje bez ikoga na njemu. Pomislila sam da je u pitanju halucinacija, no zamislila sam se i setila da će deo nas pronaći svoj mir upravo na groblju, kada svi problemi budu iza nas,u nekom drugom životu. Grad je i dalje tu, ali je to u stvari grobnica iz koje je moguće pobeći uz puno truda. Veče se približava, Smrt će ponovo doći.

 Dok sam silazila sa planine zamislila sam se- da li bi mi pomoglo ako bi oni koji su me doveli do ovog grada bili mrtvi? Možda,ako bih likvidirala jednog po jednog, pronađem ponovo svoj mir? Da li bi uništavanje mesta iz mojih košmara pomoglo da poništim emocije iz tog doba? Na podnožju planine takve misli su nestale, a ja sam shvatila da će sve nestati ako ubijem samo jednu osobu...

 Zaspala sam na obali reke, nedaleko od mosta. Poslednja noć pre punog meseca- sutra uveče će u gradu biti najviše smrti u celom ovom mesecu, a niko neće znati da to spreči.

 Tik pred zoru začu se skok u vodu sa mosta. Smrt je došla i bila veoma blizu mene, ali nije htela mene već nekog drugog. Voda izbaci telo čoveka srednjih godina, već mrtvog od skoka u duboku reku. Približila sam se da bih se uverila da li je mrtav, a zatim pogledala oko sebe da vidim da li je bilo ko u blizini da odnese telo. Ubrzo nakon što je sunce izašlo bolničari su došli po leš čoveka.

 U toku dana sam bila blago ošamućena od lekova i alkohola koje sam uzela da bih zaboravila jutrašnji prizor. Znala sam da će Smrt večeras raditi više nego što inače radi i ta pomisao mi je izazivala strah. Nisam mogla da sedim skrštenih ruku- morala sam da makar pokušam da spasim nekog.

 Stanica za razglas- sjajno mesto za moj plan. ,,Govori kao da te niko ne čuje i reci ono što misliš da bi moglo da pomogne."- rekla sam u sebi. Nije bilo vreme za razmišljanje o mojim problemima sa komunikacijom, uzela sam vazduh i počela:

 ,,Dragi sugrađani, znam da mnogi od vas ne planiraju da dočekaju jutro. Mislite da ste sami, da niko ne zna kako se osećate- grešite, verujte mi. Izađite iz prostorija i idite napolje- tamo je još neko ko se sprema da učini isto što i vi. Možda biste našli zajednički jezik ako pokušate ali, ako ostanete unutra i nastavite to što radite, nikada nećete upoznati nekog od njih. Za one koji su samotnjaci poput mene, želim da znate da sve dok ste živi možete ostvariti ono što želite koliko god blesavo to izgledalo u ovom trenutku. Dobro, ne kažem baš da možete momentalno postati milijarderi ili šta već, ali mali koraci dovode do cilja. Neću vam pričati da ste sebični- znam koliko vam je teško, uostalom, i ja živim ovde. Samo, ne želim da odustanete pre nego što pokušate. Smrt neće nikuda pobeći, ona će uvek biti tu, ne morate žuriti da je nađete. Ukoliko odete na terapiju i ne odgovara vam osoblje, setite se da uvek postoji neko drugo koje je stručnije i voljnije da pomogne, ne moraju svi biti loši. Lek postoji, potrebno je vremena da deluje, čak i kada jedan lek nije dobar uvek postoji drugi. Vi ste ti koji imaju kontrolu nad svojim životom, iako izgleda da nije tako. Vi odlučujete da li odustajete ili nastavljate dalje. Ukoliko odustanete, žao mi je što će vas mnogi ljudi upoznati tek preko čitulje i što više neće biti prilike da se nešto promeni na bolje. Nedostajaćete nam iako vas nikada nismo upoznali, znamo da ste dobra osoba koju je život slomio i koja nije zaslužila takvu smrt. Suicid nije rešenje, samo je opcija. Ne zaboravite da nikada nije jedina opcija, život sam po sebi pruža gomilu opcija. Ja živim u ovom gradu godinama i ne znam da li ću pomoći makar nekome s obrzirom da imam osećaj da samo upropaštavam tuđe živote, ali bih volela da svi vi koji ste planirali da večeras oduzmete sebi život izađete i nađete makar jednu osobu koja želi to isto. Ne budite uplašeni da pričate sa njom, ona zna kako se osećate i možda vam dâ snagu koju ,,normalni" zbog svog nerazumevanja ne mogu. Zbogom i nadam se da se vaše lice neće pojaviti u čitulji, već da će vam se sreća konačno osmehnuti jer vi to zaslužujete- ne morate žrtvovati sebe. Želim vam sreću od sveg srca."

 Udaljila sam se od razglasa i pogledala kroz prozor. U početku bi izašle dve do tri osobe, a kasnije je oko desetak ljudi izašlo napolje. Na mom licu pojavi se stidljiv smešak ali, kada sam se okrenula, prebledela sam od straha- Smrt lično je stajala preda mnom.

 Smrt: ,,Misliš da možeš nekog da spaseš? Ti ne možeš ni samu sebe da spaseš." Ja: ,,Možda, ali još uvek nisam prestala da se borim za svoj cilj. Nije greh što sam što sam im rekla da se bore za svoj cilj, a ne da im pričam klasične izgovore tipa ,Misli na porodicu', ,Biće bolje', ,Nije sve tako crno' , ,Ti si zdrav / prav, ima kome je i gore'... Jednostavno,  takve stvari govore osobi da ignoriše svoju neizdrživu psihičku bol ili da je prosto zaboravi da bi drugi bili zabovoljni-to je pogrešno. Pokušaj suicida je krajnje vreme da se osoba posveti sebi,poslednji apel za pomoć. Ako hoćeš da odvedeš nekog, odvedi mene a zauzvrat nemoj da povedeš više nikog sa sobom." Smrt: ,,Ne ide to tako lako. Znam da si ti jedan od žrtvenih jarčeva koji samo naizgled deluju nezainteresovano, no moraš više da se potrudiš da dođeš do mene. Ne znam zašto se toliko trudiš da spasiš nekog." Ja: ,,Zato što za neke ljude nije kasno. Da je za mene postajao neko ko će mi pomoći kada sam dolazila u ovaj grad kao dete i pre nego što sam počela da razmišljam o prolaznosti života, sve bi bilo drugačije. Uništila sam nekoliko života i sada imam potrebu da spasim one koje mogu, jer znam kako izgleda kada mislim o tebi svaki dan i kako je to kada želim da pođem sa tobom i kada život nema smisla ma sa koje strane ga gledala. Ne želim da još ljudi izvrši suicid. Hoću da to prestane zauvek. Hoću da mentalni poremećaji više ne postoje. Hoću da sva deca imaju srećno detinjstvo, a ne da ih maltretiraju, tuku, vređaju, ostavljaju ili da im se neko podsmeva zbog onog što su... ili da se zatvaraju u svoj svet da bi pobegla od ljudi, a da ih ti isti ljudi ismevaju jer ih smatraju čudacima ili robotima bez emocija. Čak i kada bi mi to bile poslednje želje znam da se ne bi ostvarile- ti i Život previše komplikujete stvari. Muka mi je i od tebe i od Života i od čitavog ovog prokletog ciklusa života koji traje milionima godina!"

 Smrt je otišla, a ja sam plakala sklupčana na podu, dok me praznina mog uma nije uspavala.

-

    Sa prvim zracima sunca izašla sam iz stanice za razglas i prošetala gradom da vidim da li je situacija makar malo bolja nego sinoć. Dan je bio uglavnom sunčan iako se meni činilo da je tama svuda oko mene i u meni- jednostavno, sve je bilo isto. Šetala sam gradom po ceo dan, od naselja sa usplahirenim licima, naselja sa samotnjacima koji izbegavaju ljude, do oronulih zgrada i pored Jezive planine. Sve sam to stigla za jedan dan, čak sam stigla i do prodavnice i kupila gomilu hrane koju ipak nisam mogla skroz pojesti. Na kraju dana osećala sam se tako prazno da sam mogla otići u svoj krevet da se odmorim.

 Sa punim mesecom došla je i Smrt. Ja: ,,Došla si po mene? Vidim da je grad isti kao i juče, da li to znači da ćeš uzeti mene umesto žrtava sinoć?"  Smrt: ,,Pogledaj iza sebe... (okrećem se ka stubu iza sebe i vidim tri nove čitulje)... nisi ih sve spasila. Možda si ih čak i ubila." Ja (uznemireno): ,,Kako sam mogla da ih ubijem kada ih ni ne poznajem?" Smrt: ,,Želiš da se žrtvuješ za nekog kog ne poznaješ a onda tvrdiš da nemaš ništa sa tim? Veoma si neodgovorna osoba. Sumnjam u to da bi pošla sa mnom- nisi dovoljno u lošem stanju da pođeš, zar ne?" Ja: ,,Ne... odvedi me... samo, ne mogu da ostavim svoj svet tek tako..." Smrt: ,,Misliš, plašiš se da će neko uništiti tvoj svet? Nikom nije stalo do tvog sveta. Pišeš pesme koje niko nikada neće čuti, pišeš priče koje niko nikada neće čitati, vežbaš glas koji nikada nećeš moći da podeliš sa drugima jer ćeš zauvek biti uplašena čak i od sopstvenog odraza u ogledalu! Nikog nije briga, seti se samo- ni osobe koje su tebi pričale ne žele da znaju. Kad bolje razmislim, ni ja te ne želim. Nastavi da zavaravaš sebe, umetniče. (odlazi)" Ja (osvrćući se): ,,Nemoj da ideš bez mene, BITI UMETNIK JE PROKLETSVO! Oslobodi me..."

 Trčećim korakom stigla sam do mosta blizu koga sam bila pre dva dana. Reka je svetlucala pod punim mesecom, pružajući mi predivan pogled. Negde oko sredine mosta pogledala sam u Mesec i rekla: ,,Vodiču moj, vreme je da se pretvorim u ono što sam oduvek bila iznutra- leš. Znam da sam grozno Dete Meseca- u meni nema empatije, nežnosti i čistote koju bi trebalo da posedujem. Umesto toga ja sam emocionalni zombi koji ima napade emocija s vremena na vreme, preosetljiva sam, a moj um umrljan je mojom i krvlju ljudi koje stalno povređujem. Ne znam da li sam kriva ili ne, samo znam da su moja nevina anđeoska krila crna, a crni anđeli ne postoje... (prelazim na drugu stranu ograde mosta)... i oni ne smeju da se mešaju sa ostalim anđelima. Ljudi pate zbog mene... Ja sam krivac zbog svoje sebičnosti. Žao mi je."

 Još jednom pogledah dole u svetlucavu noćno-plavu vodu, a zatim otvorih dlanove i, za nekoliko minuta, izgubila sam svest. Mislila sam da je konačno gotovo, da će sav ovaj neizdrživ bol konačno postati grob sa mojim imenom na kamenom spomeniku, no počeh osećati ruke na svojim ramenima koje su me drmusale iz sve snage. Novi dan, novi poraz.

 Otvorila sam oči da bih videla ko je ta osoba. Muškarac, možda neku godinu stariji od mene (osim ako i on nema mlađe lice za svoje godine kao ja, teško je reći). Neprijatno mi je zbog čitave situacije. Muškarac: ,,Jesi li dobro? Da li si pokušavala da se ubiješ ili se nešto drugo desilo?" Ja (iskašljavši vodu iz grla): ,,Da, sasvim sam dobro! (glumim naivnu devojku) Uveče sam veslala u čamcu, čula sam da to jača kondiciju, i slučajno sam udarila u nešto, mislim da je kamen, stvarno nisam videla ništa, padao je mrak... Eto." Muškarac: ,,Malo je nelogična ta priča." Ja (nasmejem se, ponovo glumeći): ,,Manje je neprijatno nego da kažem da smo prijatelji i ja popili previše i da sam ja zaspala blizu obale a da su oni otišli. Pomislili biste svašta o meni, a tek ste me videli. Bilo kako bilo, moram sada kući da se presvučem i da imam gadnu raspravu svojim prijateljima. Neću im zaboraviti ovo, mogla sam sada da budem mrtva! Ne brinite, srediću ovo. Hvala vam što ste me spasili!" Muškarac (zbunjeno): ,,Dobro onda, hoćeš li da te odvedem kući? Ipak si bila u životnoj opasnosti. Ja sam medicinski tehničar, ne moraš da brineš da li sam neki manijak ili slično." Ja: ,,Nisam ni mislila da jeste, ali ću ipak prošetati da malo razbistrim glavu- ovo je veliki šok za mene. Doviđenja." Muškarac: ,,Doviđenja."

 Čim sam se malo udaljila, moj mozak je urlao: ,,Dođavola! Kako je ova zavrzlama mogla da se dogodi?! Da, ovo jeste šok- kako je ovo moguće, kog đavola?!!! Zašto sam i dalje živa, proklet bio ovaj prokleti Život, zašto me drži ovde?! I kako se ovaj našao baš ovde sad kada mi je najmanje potreban? Kao da mi nije dosta toga što sam preživela pad s mosta i davljenje, nego sam još morala i da smišljam priču da me ne bi odveli na kliniku! Prokletstva mu prokletničkog, Smrt me je nagovorila na ovo. Neću više da je slušam. Od sada igramo po mom- ja ću kontrolisati nju a ne ona mene. Platiće mi za ovo."

 U naselju sa uplašenim ljudima hodala sam pognute glave, smišljajući scenarija opšivena paranojom, potpuno zaboravivši gde sam. Slučajno, rukom okrznuh neku osobu i okrenuh se da se izvinim... čekaj, poznat mi je odnekud... Nakon nekoliko koraka i on se okrenu... Da, to je on... ali... nemoguće... halucinacije, ovo su halucinacije! Gubim se, gubim se!!! On je mrtav, znači da je ovo halucinacija...

 Posmatrala sam nemo kako se dečak udaljavao od mene. Ne bih ga čak ni mogla nazvati dečakom, jer ni ja ne izgledam starije od njega, ali opet... Pogledao je u mom pravcu pre nego što je ušao u jednu od zgrada.

 Odjednom, nisam samo sumnjala u validnost svojih misli, već i u čitav ovaj univerzum. Šta ako je sve ovo, čitav naš život i sve što smo ikada znali, samo iluzija?! Dobro, moram da se smirim. Paranoja me guši, moram da odem kući pod hitno.

 Čim sam stigla sela sam na kauč i počela konverzaciju sa lusterom  (ne znam zašto, prvi mi je privukao pažnju): ,,Dragi lusteru, danas sam imala nenormalan dan. Prvo, preživela sam pad u reku, drugo, neki bolničar me je spasio i treće, kao vrhunac ludila, videla sam Dečaka koji u stvari nije živ, a ja sam ga videla. Nije li to ludo? U pravu si, ja sam luda. To smo odavno ustanovili. Šta bi imao da dodaš, lusterčiću? Misliš da mogu da ga spasem od smrti ako je i dalje živ? Ti si najgenijalniji luster sa kojim sam ikada pričala! Hvala ti za savet."

 Posle moje konverzacije vratila sam se u naselje gde sam srela Dečaka. Nekako sam pronašla i njegovu zgradu, ali nisam znala kako da njega pronađem u zgradi od osam spratova. Ponovo je dolazila jeziva noć. Odavde, sve je izgledalo još strašnije nego od kuće. Bilo me je strah i da pronađem Dečaka, ali je strah da on opet ode bio veći, te sam stisnula zube i krenula. Sklopila sam oči i upitala srce kuda da odem, a zatim su se u mojoj glavi stvorili brojevi pet i tri. Peti sprat, soba broj tri! Ne časeći ni časa, trčala sam do petog sprata da bi stigla pre Smrti. Nadam se da me intuicija neće prevariti.

 Pozvonila sam i začula Dečakov glas: ,,Odlazite, imam posla." Ja: ,,Došla sam da te spasim." Dečak: ,,Od čega?" Ja: ,,Od tebe samoga. Molim te, ne idi..." Dečak (trenutak tišine): ,,Odkud ti ideja da ja... ko si ti uopšte?" Ja: ,,Otvori vrata, znam da si me video ranije." Dečak (otvara vrata): ,,Zašto si ovde?" Ja: ,,Da ti kažem da ne odustaješ. Uplašen si, znam da imaš osećaj da gubiš kontrolu, ali ti imaš šanse da se vratiš... Neću te pustiti... (zagrlih ga) Ne smeš da ideš..." Dečak: ,,Ali... kako si znala..." Ja: ,,Nije važno. Više nisi sam. Jesam čudna, ali mogu da ti budem prijatelj. U Đavoljem gradu je lakše živeti kada imaš još nekog uz sebe."

 A onda, kao i uvek nepozvana, Smrt se stvori u blizini.

 Smrt: ,,Ne možeš pobeći tako lako: večeras  vodim svoju žrtvu." Dečak: ,,Ko je ovo?!" Ja: ,,Smrt lično. Ulazi unutra! (ulazimo i zaključavamo vrata) Došla je po žrtvu." Dečak: ,,Vidiš da je suđeno ovako. (uzima pištolj sa stola ali ga ja sprečavam) Ne možeš sprečiti to, došla je po mene..." Ja (odlazim do prozora i otvaram ga, držeći pištolj u rukama za svaki slučaj): ,,Ne. Ona hoće žrtvu. Dobiće svoju žrtvu. (penjem se na okno prozora, Smrt ulazi unutra) Pa, Smrti, rekla si da me nećeš povesti sa sobom, pa ću ja doći k tebi. Dečaku... čuvaj se i znaj da ima mnogo ljudi koji te vole. Molim te, ne odustaj." Dečak: ,,Ne, stani!" Ja: ,,Ne brini, čast mi je da učinim ovo za tebe."

 Pucanj je prekinuo noćnu tišinu. Moje telo dotaklo je zemlju, a krv oboji tlo oko mene. Više ništa ne postoji u mom svetu- on je sada mrtav.

 Jutro ponovo dolazi. Umesto u kovčegu okruženim cvećem, nalazim se kući u kojoj živim. Đavolji grad nikada nije izgledao tako prazno kao sada- toliko je ljudi u njemu, a ja ne mogu naći prijatelja kome ću verovati. Možda nije do grada koliko je do mene- nikada neću moći da verujem ljudima ili da osećam nešto prema njima, plašim se jer se to nikad ne završi dobro. Pa, izgleda da sam se navikla na samoću, međutim, još uvek ne mogu da se naviknem na činjenicu da ne mogu da promenim prošlost. Dok je ona u mom umu, ja ću biti ovde, što bi se jednostavnije reklo da ću biti ovde dok sam živa.

 Izgleda da je ceo predhodni dan bio samo san- Dečak ipak više nije u ovom gradu. Osetih bol u desnoj podlaktici, pri tome se ne setivši šta bi moglo biti. Ispod rukava nalazio se zavoj- vratilo mi se sećanje na juče: nakon razgovora sa Smrću vratila sam se kući, uzela sam nož i posekla sam se najdublje što sam mogla, a zatim popila previše alkohola i tableta da bih se ičega setila kasnije. Ta kombinacija me je komirala i stvorila mi košmare. Naravno, ponovo me nije ubila. Možda drugi put.

 Iako mi je bilo muka od sinoć, izašla sam iz kuće i pošla ka granici Đavoljeg grada sa ostatkom sveta. Gledala sam u te ljude koji su stajali napolju- tako su čudni. Kako mogu da budu tako srećni? Kako mogu da uživaju u tome da rade monotone stvari svaki dan? Kako mogu da tako slobodno komuniciraju sa drugima i grade veze? Kako mogu... da budu normalni? Meni su oni veća enigma od bilo kog stanovnika Đavoljeg grada- mi sve radimo jer nas um natera na to, ali šta pokreće ove ljude. Instikti? Nikada neću razumeti zašto tako inteligentna bića poput ljudi ograničavaju sebe na instikte. Ah, da je drugačije, onda Đavolji grad ne bi ni postojao, a mi bismo živeli kao svi ostali. Ipak je bolje ovako- oni će ostati srećni i jaki a mi ćemo trunuti ovde u paklu svog uma. Mi smo osuđeni da se sklanjamo, da budemo osuđivani, da nas oni nikada ne razumeju u potpunosti. Mnogi samo okrenu glavu, neki naprave sažaljiv pogled a pojedinci, uglavnom oni najglasniji, upiru prstom u nas, nasmeju se ili kažu nešto pakosno. Đavolji grad ne vodi nikuda- on služi kao glavna stanica, a oni srećniji samo prođu kroz njega i vrate se kod ,,normalnih".

 Ja ću nastaviti da živim ovde- nastaviću da umirem u svojoj imaginaciji svakog dana, biću proganjana u svojim košmarima, potajno ću želeti da spasem one koji su davno otišli. Ovo je moj dom- davno sam htela otići, ali nisam znala kako. Sada imam osećaj da je kasno- ne bih mogla da živim iza granice ovog grada, ne znam da živim kao ljudi koji su napolju. Ovo je moj dom. Ovo sam ja. Ja sam jedna od tih ,,čudaka" koji se ne uklapaju u savršenu sliku sveta koju neki ljudi imaju. Ja sam stanovnik Đavoljeg grada i ne bežim jer nikada neću biti deo tog savršenog sveta koji oni žele. Čekaću Smrt ovde, u ovom ukletom gradu...

                 Kraj
              23.05.2016 17:25
            Suzana Ristić Suza
------------------------------------

Pogovor

 ,,Đavolji grad" je referenca na poremećaje ličnosti, raspoloženja i mentalne bolesti. Na početku sam pomenula da nema veze sa religijom, ja i ne pišem o religiji zato što smatram da je to oduvek bila nezgodna tema- različite nacije imaju različitu religiju, čak i ovde na Balkanu imamo sjajan primer- Bosnu, Hrvatsku i Srbiju, koje se graniče a (većinska) religija im je različita. Svako ima pravo da veruje u šta hoće (ili neće, i ateisti imaju dušu), ali je naša dužnost da poštujemo svakog bez obzira na nacionalnost, veru i opredeljenje. Volela bih kada bi učili omladinu takvim stvarima, a ne mržnji, ona ne donosi ništa do leševa i uništavanja onog što su ljudi godinama stvarali. Lako je srušiti nešto, teško je sagraditi.

 Da se vratimo na priču... ova priča je sklop mojih misli, snova i nekih stvari koje su mi se desile, možda je malo teža za praćenje, ali i ja sam takva kao osoba. Ideja je nastala iz krajnje neobičnog sna koji sam dodala kao deo priče. Opet je bio problem sa nedostatkom motivacije, no uspela sam da ostanem u priči i stignem do kraja. Plan je bio da većina priča ugleda svetlost dana tek nakon moje smrti, zato sam bila ovako otvorena, pisala sam kao da to niko neće čitati dok sam živa, tehnički je kao da sam pisala za sebe, inače ne pričam svakom o svojim mislima-pisanje je moj ,,ventil".

 Pominjem izraz ,,normalni" ljudi više iz nekog sarkazma nego bukvalno- svakoj osobi se može desiti da u toku života ima neki od poremećaja, taj izraz upotrebljavam iz revolta jer neki ljudi pričaju za druge da su ,,ludi" ne gledajući sebe i svoje ponašanje. I za mene pričaju neke nebuloze, a jedva i da me poznaju. Ipak, pod tim izrazom podrazumevam i osobe koje uporno propagiraju da je bitno da si srećan i nasmejan svaki dan, da bi trebalo biti optimističan i slediti isključivo pozitivne osobine ili ono što oni smatraju pozitivnim, a da se pri tom to smatra za normalno (znači, ne pričam o nekim poremećajima kao bipolarni gde imamo fazu euforije). Moja teorija je ta da ni to nije zdravo, jer se onda ignorišu negativne emocije koje su prirodno deo nas, a onda može doći do pucanja po šavovima. Pozitivnost je u redu, ali ne bi trebalo ni preterivati, bolje je držati se realističnog optimizma i pratiti promene u psihi- dešava se i da osobe koje su se izlečile ,,bodre" sebe i to je u redu, samo ne bi trebalo preforsirati (ja sam to uradila u vreme dok sam pisala ,,Oniks" pa sam napravila gori problem). Knjige o psihijatriji definišu ,,normalnost" kao neodstupanje od čovekovih prirodnih nagona i / ili moralnih i društvenih normi, ali i napominju da su moguća odstupanja, ipak je svaki čovek individua. Zato je nemoguće definisati ,,normalnost" neke osobe, razlikuju se nijanse u intenzitetu neuobičajenog ponašanja, npr. nije neuobičajeno da neko leti obuče odeću dugih rukava, ali jeste neuobičajeno da, poput mene, ima opsesivnu misao da MORA da ima određeni broj slojeva odeće da bi se osećao smireno. U jačem intenzitetu može doći i do ometanja ili onemogućavanja života, kompikovana je samo granica između osobina neke osobe i poremećaja (npr. stidljivost i socijalna anksioznost su na prvi pogled slične, ali stidljivost ne ometa osobu da živi normalno).

 U realnosti bi takav grad imao više od milijardu stanovnika, upravo iz navedenih razloga. Mene interesuje psihologija, ali to je jedna široka oblast i pritom veoma kompleksna jer je psiha nešto poput spiritualnog dela čoveka- jedina stvar koja ne može sa preciznošću biti analizirana a da je tako važan deo čoveka (noćna mora svakog forenzičara).

 Svaki opis u priči simbolično predstavlja neki od poremećaja, a dan i noć predstavljaju stagniranje simptoma / boljitak i pogoršanje. Snove koje sam opisala sam sanjala i često imam takve intenzivne snove.

 ,,Dečak" je osoba koja je iznenadno stradala i za koju bih volela da je ostala u životu, čak i pod cenu da sam ja bila ta koja je tada nestala sa lica Zemlje, ako je već neko morao da strada te godine. Nismo imali velike veze jedno sa drugim, ali ipak osećam emotivnu povezanost sa celim događajem jer sam i ja mogla biti na njegovom mestu, naročito jer sam, kao što sam i navela u priči, stizala i do te tačke, a prve takve misli javile su se pre tog događaja pa je bilo još teže. Izgleda da tada nisam ni bila svesna zašto me je to toliko pogodilo, tri dana sam plakala za tom osobom a inače retko plačem. I dan-danas se setim tog kobnog popodneva svakog proleća, mada se prisetim i onako, s vremena na vreme. Najčudniji osećaj bio je kada nam je razredna posle tog događaja pričala o tome da ,,to nije nikad rešenje" ili tako nešto, a moj um je već bio opsednut tom idejom; prosto me je fasciniralo da je razlika između moje klupe i njenog stola bila samo pola metra, ali se razlika između naših misli i stavova se mogla meriti u kilometrima.

Eto, ne bih da preterujem jer ovo nije kraj, uskoro sledi najmorbidnija stvar koju sam napisala (od 1-10 ovo je 8, znači ima i gore), mislim da je ovo bilo dovoljno za jedan pogovor. ;)