Dođavola sa srećom (2018) - cela priča

Priča nije pogodna za mlađe od 16 godina, potencijalno uznemirujuće, potresne i depresivne scene, auto-destruktivne scene, blaže psovke, inspirisano člankom iz jednog magazina sa okultnim, astrološkim i religioznim temama koji me je zaintrigirao, samo što se u priči sve završava drugačije.
--------------------------------------

29.3.2018 god 14:23

 Sreća. Za nekog poput mene isključivo ljigava dosadna reč čije značenje ne poznajem, ali za nekog drugog nedostatak iste znači krah i prerani kraj. Neki veruju da se ona može prizvati, da je moguće manipulisati njome, čak je i oduzeti nekom drugom... Postoje i oni koji ne veruju da postoji, ali onda njima ova priča predstavlja gubitak dragocenog vremena, čisto da spomenem. Duboko u našoj prirodi ukorenjeno je verovanje u mistično, okultno ili duhovno, bez obzira što se to ponekad naziva sujeverjem- svi to radimo i to je dobro jer nas drži na oprezu. Naravno da nijedno preterivanje nije dobro, makar nas ono činilo i boljim, jer nas uvek uništava sa neke druge strane.

 Dakle, sreća; ma šta bila nečija definicija dotičnog pojma moglo bi se slobodno reći da je ta prosečna žena Hjordis imala život kakav je i želela- dobar posao, požrtvovanog prijatelja, stabilnu vezu i lepo uređen stan. Roditelji su živeli u obližnjem gradu, te je i njih viđala često. Sve je delovalo kao idila o kojoj ne bih ni volela da pišem, ali je očigledno da nisam ni planirala. Utopija je u stvarnom životu zapravo izuzetno dosadna, ne znam ko bi hteo da čita priču u kojoj je sve prokleto idealno, ali moram se malo strpiti.

 Meginfrid, Hjordisina najbolja prijateljica, upravo je pošla kući kada je ponovo neko zazvonio na vratima. Hjordisina dalja tetka, Hema, izveštačeno se smešeći, uđe u stan i poče: ,,Ah, kako divan poklon imam za tebe! Ti beše voliš ljubičasto, zar ne?" Hjordis: ,,Da, to mi je omiljena boja. Tetka Hema, nije trebalo da se mučiš, već neko vreme mi spremaš poslastice i trudiš se oko mene, stvarno nisi morala da mi donosiš i poklone, previše si dobra." Hema: ,,Koješta, dušo, meni je drago da te vidim... tako zadovoljnu, nije meni teško! (vadi kaput iz kese) Probaj da li ti stoji." Hjordis (isprobava): ,,Odličan je i predivan! Hvala ti, baš sam planirala da kupim novi kaput sad za jesen, a ti mi doneseš jedan i to kakav! Baš imam sreće." Hema (promumla): ,,Da... imaš sreće... mnogo sreće..."

 Veče; Hjordis je sa svojim verenikom Koriem, spremaju se da izađu. Kori: ,,Jesi li odlučila gde ćemo da održimo venčanje?" Hjordis: ,,Gledala sam neka mesta sa Meginfrid a venčanicu sam već naručila, biće gotova za neki dan." Kori: ,,Biće mi teško da dočekam venčanje, brojim dane sa čežnjom... Prosto poželim da odmah odemo i venčamo se!" Hjordis (smeh): ,,Neću nigde pobeći, uskoro ćemo krunisati ljubav brakom... (zagrle se)... tako mi je drago što te imam kraj sebe." Kori: ,,Takođe, ljubavi, takođe."

 Narednog dana su se Meginfrid i Hjordis ponovo našle i, pored raznih neobaveznih tema, slučajno se pojavi i tema o sahrani jedne žene. Meginfrid: ,,Juče mi je komšinica pričala da je bila na sahrani. Šteta, žena je naših godina, baš mi je bilo žao kad sam čula." Hjordis: ,,Od čega je umrla, od neke bolesti?" Meginfrid: ,,Oduzela je sebi život, uzela je neki otrov ili tako nešto." Hjordis: ,,Oh, šteta... sigurno je bila veoma nesrećna kada se odlučila za takav korak. Ne ponovilo se ikome." Meginfrid: ,,Da, tako je."

 Nekoliko dana je prošlo. Hjordis primeti da su se tih dana dešavale neke krajnje neobične stvari, kao da je imala neku lošu sreću- automobil joj se pokvario, baš kao i nekoliko uređaja, prosula je kafu po mobilnom, slomila je nekoliko štikli te je svaki put kasnila na posao iako bi krenula na vreme... Mislila je da je to samo privremeni maler i nije se obazirala mnogo na to.

 Došla je na red proba venčanice. Iz nekog razloga Meginfrig nije došla te je bila sama, stajavši tako pred ogledalom u predivnoj raskošnoj haljini. Telefon je zazvonio i Korijevo ime se pojavi na ekranu. Hjordis (ushićeno): ,,Upravo sam probala venčanicu i predivna je..." Kori: ,,Zovem te da ti kažem kako želim da otkažem veridbu." Hjordis (zapanjeno): ,,Šta?! Zašto?! Da li se nešto dogodilo?!" Kori: ,,Ne, samo sam shvatio da ne želim da provedem život sa tobom, eto. Ne zovi me više, ne želim više da budem sa tobom uopšte. Ne znam zašto to pre nisam uradio, ali bolje je i sad nego pred oltarom. Zbogom." (prekida)

 Hjordis sa nevericom pogleda u ogledalo- šta se to upravo dogodilo?! Da li je njena dugogodišnja ljubav upravo završena jednim ,,Ne želim te više"?! Zašto, šta je učinila, šta se dogodilo?... Tiho je skinula venčanicu, ne mogavši da gleda simbol nečega što je trebalo biti krunisanje njihove veze, obuče svoj ljubičasti kaput i posrćući pođe ka stanu.

 Želeći da obavesti prijateljicu o tome što se upravo dogodilo pozvala ju je telefonom, no niko se nije javljao nekoliko puta, dok se najzad nije javila: ,,Hej, u žurbi sam, kaži šta hoćeš i ne duži." Hjordis: ,,Zašto zvučiš kao da se ljutiš na mene?" Meginfrid: ,,Ja... shvatila sam da je vreme da nađem nove prijatelje." Hjordis (šokirano): ,,Šta vam je svima, kakva je to glupost?! Kori me je ostavio, a još mi i ti sad ovo kažeš- šta sam uradila?" Meginfrid: ,,Loše mi je kada sam sa tobom, eto. Prosto ne mogu da te podnesem u poslednje vreme, ne znam zašto, ali znam da je pametnije da te se klonim neko vreme. Doviđenja."

 Hjordis se ovoga puta potpuno preseče, obhrvana nevericom i zbunjenošću. Zašto bi osoba sa kojom se druži od malih nogu to učinila? Kako je ovo moguće, u istom danu biti odbačen od dve najbitnije osobe i to bez očiglednog razloga? I dalje se nadala da će se ipak nešto promeniti na bolje i da je ovo neka šala.

 Nije sanjala često pa nije mnogo ni marila za snove, ali ove noći nije bilo tako; krajnje uznemirujuć san ju je trgao u sred noći. Sanjala je veliku sobu sa zlatnim zidovima na kojima su bile okačene slike njoj dragih ljudi, a onda je sve počelo da tamni i u sredini sobe se stvori žena u tamnoj majici i suknji do kolena koja poče da plače i popi punu kutiju nekih lekova, gledajući u Hjordis i ponavljajući da joj je hladno i da joj ostavi kaput. Posle ovog sna Hjordis više nije ni mogla da zaspi.

 Bez obzira na jučerašnji fijasko, nije mogla da ostavi sve i da ne ode na posao, te je krenula. Važan dokument nalazio se u laptopu pa je gledala da i njega ne izgubi. Bila je pažljiva ali... Ponovo se loša sreća umešala i laptop je prestao da radi. Računajući nekoliko kašnjenja i današnji propust šef je, ne razmišljajući puno, otpustio Hjordis. Ovoga puta je znala da je nešto potpuno sletelo sa koloseka i da sve ovo nema smisla, ali ipak ne razumevši ništa jer je sve delovalo kao košmar.

 Uveče je Hema došla i donela cveće u saksiji, pa se raspitivala šta se dogodilo. Hjordis (nakon što joj je ispričala): ,,Vidiš, kao neki maler! Ne shvatam kako se sve ovo dešava kao neki domino efekat, poludeću ako se ovo nastavi! Brak je otkazan, prijateljstvo srušeno, posao više nemam a i dalje ne vidim razlog svemu tome!" Hema: ,,Hoćeš da ti nađem broj telefona od vračare..." Hjordis: ,,Ne verujem u takva sujeverja, batali to. Nisam ni stigla da ti kažem da je cveće divno, hvala ti." Hema: ,,Nema na čemu, baš će ti lepo osvežiti spavaću sobu. Stavi saksiju na noćni stočić." Hjordis: ,,Hoću. (uzdah) Barem si ti uz mene, valjda nećeš i ti da odeš." Hema (kiselo se nasmeši): ,,Ne, naravno, ja ću biti tu do kraja. (Hjordis je pogleda)  Mislim, do kraja tvojih problema."

-

 Noć. U snu, Hjordis se našla na livadi punoj cveća poput onog koje je Hema donela ranije, delovalo je kao da nema ničega osim cveća i tamnog neba, ali se u daljini videla čistina, te je pošla ka njoj. Tamo se nalazila jama, pa joj se približila i ugledala leš žene iz prošlog sna, te se trgnu. Pored su bile dve prazne rake i Hjordis panično pobeže odatle, ali leš ustade i pođe za njom preko cveća koje je raslo u visinu, stvaravši šumu u kojoj se Hjordis izgubi. Nadala se da je barem leš daleko, a onda oseti ruku na ramenu...

 Jutro. Budi se preznojena, oblači se i kreće ka vratima. ,,Nije sve izgubljeno... upoznaću nove ljude, naći nekog koga ću voleti, pronaći novi posao... I dalje sam živa i prebrodiću ovo. Ko zna zašto je ovo dobro."

 Izašla je napolje da udahne svež vazduh, a zraci sunca činiše ljubičasti kaput još upadljivijim. Stari telefon koji je imala kod sebe je zazvonio, ponadala se da su to Kori ili Meginfrid, ali bio je to nepoznati broj pa se oprezno javi. Mislila je da je lošim događajima kraj i da slede bolji dani ali... njeni roditelji su stradali i to u istom danu! Ovo je bio najteži udarac za nju, potpuno je izgubila razum od svega što se dešavalo, no znala da mora otići u gradić gde su živeli da bi organizovala pogreb.

 Sve je palo na njena pleća, ali niko nije ni mislio na nju niti ponudio pomoć- kao da je bila potpuno sama na planeti. Osim emocionalnog, tu je postojao i materijalni gubitak pošto je sve plaćala iz svog džepa, čak i pozamašne dugove koji su se nakupili od ranije. Za manje od dve nedelje je od zadovoljne žene pred udajom postala sasvim usamljena sluđena kreatura. Plašila se šta je sledeće.

 Pri povratku kući Hema se ponudila da ostane jedno veče. Hema: ,,Idi i osveži se, ja ću ti namestiti posteljinu." Hjordis: ,,Nemaš pojma koliko sam ti zahvalna što si jedino ti uz mene. Nikog drugog ne zanimam, kao da sam prokleta." Hema (Hjordis odlazi u kupatilo) Zar da te sada ostavim? (tiho) Još nije gotovo. (vraća jastučnicu na jastuk i stavlja na krevet)."
 
 Naredni košmar je počeo- ovoga puta leš je vezivala omču za oronulo drvo, pogledala Hjordis u oči i rekla: ,,Ova je za tebe." Trgnuvši se iz postelje začu gavranove pod prozorom i ode da se umije, ne bi li izbacila košmar iz glave.

 Narednih dana ni Hema nije dolazila, ali je zato nesreća i dalje bila prisutna, te je Hjordis sve više propadala psihički. Ponovo je imala veliku materijalnu štetu jer je napravila udes dok je vraćala automobil kući, uređaji su se i dalje kvarili, ljudi su i dalje držali distancu od nje. Rešila je da proda automobil kako bi barem kiriju mogla da isplati, ako još i gazdi stana ne padne na pamet da je izbaci kad joj već sve ide loše.

 Lepila je oglase na bandere, sve dok u jednom trenutku ne začu slučajni razgovor dve starije žene; Žena 1 (gleda Hjordisin kaput): ,,Mislim da je Betari nosila takav kaput!" Žena 2: ,,Rekla sam ti da umišljaš, nije imala kaput na sebi, valjda se sećam!" Žena 1: ,,Imala je!" Žena 2: ,,Ti si pomešala lončiće!" Hjordis (prilazi): ,,Da li je sve u redu?" Žena 2: ,,Jeste, nego ova moja prijateljica tvrdi da je jedna devojka nosila takav kaput na sahrani, pa se sad setila kad je videla vaš kaput." Žena 1: ,,Ma, nedokazano stvorenje, ja sam sigurna u tu tvrdnju! Imala je kaput tu noć pre sahrane!" Hjordis (zbunjeno): ,,Možda je odnela taj kaput negde...?" Žena 2: ,,Ne, ne... Betari je preminula i ona tvrdi da je neko nepoznat uzeo, ili šta već, taj kaput. Ne znam zašto se uopšte opterećujemo time." Žena 1: ,,Čitala sam da se stvarima uzetim sa pokojnika mogu naneti ozbiljne štete ako se bace vradžbine na njih!" Žena 2: ,,Jes", sad će neko da baca mađije na Betarine stvari, 'ajde molim te. (Hjordis) Ne obraćaj pažnju na nju, sujeverna je do daske." Hjordis (zaintrigirano): ,,Ko je Betari? Negde sam čula o njoj, ali..." Žena 1 (dok su polazile): ,,Ima čitulja tu na banderi, možeš videti njenu sliku. 'Ajde,idemo mi polako.(odlaze)"

 Približivši se banderi, Hjordis potraži čitulju među drugim čituljama, oglasima i plakatima... Taj lik... nemoguće... To je žena iz njenog sna! Leš koji je proganja u snovima je Betarin leš, koju nikada ranije u životu nije videla! Prebledevši kao krpa, Hjordis sede na pločnik i jedva dođe do daha, a onda porazmisli gde je čula o njoj... Hema. Rekla je pre nekoliko nedelja da ide na pogreb neke žene njenih godina, možda je čak i Meginfrid pomenula onog dana... Dobro, ali kakve to veze ima sa njom i njenim košmarom? Da li je to neki znak? Ne, ne može biti, ne veruje ona u takve budalaštine a, opet, ni ovolika količina nesreće se ne može objasniti. Nije znala šta joj je činiti.

 Otišla je u park, sela na klupu i ćutke gledala okolo, dok je lagani vetrić vitlao šareno lišće, lagano poput pera, i nosio ga dalje. Drvo u blizini je, pod naletom jače struje vetra, ostalo potpuno bez lišća. Hjordis se zagleda u njega. Poput drveta iz njenih snova ono je stajalo tako, pružajući svoje koščate grane ka nebu i ogoljeno stajavši na milost i nemilost zimi koja predstoji. Tako je i ona ostala sama, kao da je raširila ruke dok se streljački vod spremao da puca, bez igde ikoga da se zauzme za nju. Na tim ogoljenim granama falio joj je samo jedan detalj- omča.

 Neki glas iznutra joj je govorio da se ovo nikada neće završiti i da bi ceo život provela tako sama i malerozna, te bi bilo najbolje da...

 ,,Hej,dete, da li bi ti smetalo da sednem na klupu malo? Ubiše me bolovi u nogama." Hjordis pogleda i vide staricu, te se malo pomeri da sedne. Starica: ,,Čudna mi je neka energija oko tebe, jako čudna. Aura ti je potpuno crna, kao da te je neko urekao." Hjordis: ,,Ne verujem u aure i vradžbine, nije me niko urekao... Samo sam prirodni baksuz već nedeljama." Starica: ,,Kako to?" Hjordis: ,,Jeste da vas ne poznajem, ali ionako nikog drugog ne zanima pa evo: verenik me je ostavio bez razloga, prijateljica takođe, dobila sam otkaz, roditelji su stradali, izazvala sam nesreću, uređaji mi se kvare, a pored svega toga imam i neke noćne more sa lešom devojke koju nisam nikada ranije videla! Sve to za samo jedan mesec. Ne razumem kako!" Starica (zapanjeno): ,,Baš kao što sam i mislila- neko hoće da ti naudi. Ima li u tim snovima grobova, sečiva, oružja, omči i slično? Nekih odevnih predmeta? Zemlje?" Hjordis (zbunjeno): ,,Da... kako to znate...?" Starica (vadi tarot karte iz torbe): ,,Izvuci tri karte." Hjordis: ,,Kakve to veze ima sa mnom i ovim što se dešava?" Starica: ,,Samo ti izvuci."

 Hjordis izvuče tri karte, sumnjajući da će čuti nešto pametno. Starica (okreće prvu): ,,Karta šesnaest- Kula. Nevolja, raskid, nestabilnost, potpuna i neočekivana promena. To ti se, kao što si rekla, već desilo. Sadašnjost... (otvara drugu kartu)... devetnaesta karta Velike Arkane, Sunce, ali obrnuta, te je značenje samoća, tuga, nesreća, potištenost... Nije dobro. Nadam se da je poslednja karta pozitivna, ona označava budućnost... (okreće)... Znala sam. Trinaest, tj. karta Smrt. Izvuci još jednu, čisto da proverim da li je sve ovo pod dejstvom magije. (Hjordis uzima još jednu) Petnaesta karta, Đavo. Da, neko se okomio na tebe. Da li postoji neko ko te ne podnosi?" Hjordis: ,,Ne... ne znam... nemoguće da ste u pravu, magija ne postoji." Starica: ,,Dete, ovo će te ubiti! Sigurno ti je neki zlotvor poklonio nešto što je pripadalo pokojniku, to jest da je skinuto sa pokojnika pre sahrane, ili cveće posađeno u zemlji sa groba samoubice, ili pak da stavi mali kanap vezan u omču pod tvoj jastuk... Već sam viđala takve slučajeve, zato ti i kažem." Hjordis: ,,Hvala na trudu, ali sigurna sam da ovo nema veze sa magijom ili tako nečim... Nema nikakvih stvari sa pokojnika, nikakvog cveća sa grobljanskom zemljom i nikakvih kanapa u obliku omče, niko nije ni ulazio u moju kuću već neko vreme a kamoli da stavlja kanape pod moj jastuk." Starica (dok Hjordis uzima torbu i polazi): ,,Proveri za svaki slučaj. Znam šta ti govorim."  (Hjordis odlazi)

-

 Košmar je i ove večeri došao. Betari je, poput zombija, hodala ka Hjordis vičući: ,,Ti si sledeća, beži! Ne dolazi, beži! Poslušaj i beži!"  Hjordis nije mogla da je posluša, te u snu otrči do pruge i pogibe s prvim udarom voza.

 U toku vikenda pronašla je Betarin stan te je, pod izgovorom da kupuje stan za sebe, došla da vidi ko je Betari zapravo. Hodnik, ništa neobično, baš kao ni dnevna soba, malo sumorno ali uobičajeno. Verovatno je to bilo zato što su se tu našle sveće i cveće sa sahrane, ko će ga znati. Radna soba je imala više detalja; poslovne knjige u kojima se jasno video nagli pad i potpuna propast, nekoliko praznih boca vina, uništen kompjuter. U spavaćoj sobi stajalo je puno kutija lekova od kojih je većina bila prazna jer ih je Betari iskoristila da bi umrla, omča koja je izvirivala pod krevetom, ali i razbijena stakla na ramovima slika. Hjordis osmotri slike- bile su to slike Betarinih srećnih trenutaka, neke sa prijateljima, neke sa potencijalnim partnerom, pošto se na slikama ljubila sa njim, neke sa roditeljima i familijom. Primeti jednu fotografiju na podu. Na njoj, Betari je ispred Ajfelovog tornja, nasmejana, ali... njena odeća... kaput... ljubičasti kaput... Hjordis uporedi kaput na sebi i taj kaput i bili su potpuno isti!

Prođe je jeza, te ponovo poče ubeđivati sebe da je to nemoguće, pa sede na Betarin krevet i uze jastuk kako bi ga zagrlila i smirila se, no onda vide ono na šta ju je starica upozorila u njenom slučaju- mali kanap u obliku omče se još uvek nalazio tu, iako je prošlo nekoliko nedelja od sahrane. Hjordis je konačno počela da veruje u staričine reči, pa krene kući, ne bi li videla da li je sve to istina ili ipak obično baljezganje.

 Ne časeći ni časa, brzo je otišla u sobu i podigla jastuk. Tamo nije bilo ničega. ,,Glupost, znala sam da su to bapske priče!"- reče i tresnu jastukom o zid. Kanap je ispao iz jastučnice, učinivši da Hjordis prebledi i padne na kolena. ,,Kog đavola... šta je ovo?! Kako je to dospelo ovde, bestraga!?"

 Premotala je film u glavi, setila se u međuvremenu da je jedino Hema jednom ulazila u sobu, ali- zašto bi je tetka gurala ka propasti? Zar bi je tetka indirektno ubila? Sigurno je greška... Ne. Nasledstvo. Hema želi da njeni sinovi, koji su u inostranstvu, naslede bogatog rođaka. Hema joj je dala je dala i ovu saksiju, baš kao i kaput od kog je sve počelo... Bestraga, kako to ranije nije videla?!

 Ode do kuhinje,a zatim uze nož i s njim se vrati u spavaću sobu, gde svom silinom razbi saksiju, a zatim skide kaput i poče da ga seče na delove, besna i potresena u isto vreme. Plakala je na podu neko vreme, držeći nož u rukama. ,,Uzalud je sve ovo. Sama sam, ta prokleta glupost mi je uzela sve, toliko je štete naneto da ne znam kako da popravim sve... Ah, tetka, zašto si mi ovo učinila?! ZAŠTO?!!! Zašto?..."

 Odbljesak svetiljke odbi se o sečivo noža i ošinu Hjordisino lice, a zatim se Hjordisin pogled zadrži na nožu. Toliko besa, toliko bola, toliko izdaje, toliko neprocenjive štete, toliko patnje... Nesvesnim pokretom ruke zarila je nož u stomak, izvadila i osetila kako topli mlaz krvi teče pod njenim dlanovima. Telefon zazvoni, te se krvavom rukom javi.

 Hjordis (vidi ko zove): ,,Šta... hoćeš... Kori?" Kori: ,,Tu sam, pred vratima, došao sam da se izvinim." Hjordis: ,,Kasno... je... za to..." Kori (uplašeno): ,,Šta se dešava sa tobom, gde si?!" Hjordis: ,,Na podu... spavaće sobe... u lokvi... krvi..."

 Nije mu dugo trebalo da razvali vrata i otrči do nje, a i Meginfrid se pojavi samo nekoliko trenutaka kasnije. Kori (podiže Hjordis): ,,Ko ti je ovo uradio?!" Hjordis: ,,Ja... sam... probola sebe." Meginfrid: ,,Zašto?! Oh,nadam se da će hitna brzo stići!" Kori: ,,Zašto mi nisi rekla da hoćeš da izvršiš suicid?! Zašto?" Hjordis: ,,Ne bi... došao... magija... bačena na mene..." Meginfrid: ,,To nije magija, potrebna ti je pomoć doktora! Samo izdrži još malo, bićemo uz tebe na lečenju..." Hjordis: ,,Kasno je.... sada mi... više... niko ne treba." Kori (videvši da se Hjordis gubi): ,,Izdrži, ljubavi, sve će biti kao pre!" Meginfrid: ,,Nadohnadiću ti za period kada nisam bila tu za tebe. Imam užasnu grižu savest zbog ovoga!" Hjordis (sklapa oči): ,,Betari... kaput... Hema... nesreća..." Meginfrid: ,,Ne zamaraj se, hitna samo što nije stigla!" Hjordis: ,,Gotovo... je..."

 Bolničari brzo donesoše nosila u stan, misleći da odmah daju transfuziju kako ne bi gubili ni časa. Ipak,stvarno je bilo gotovo. Hjordis je iskrvarila na podu, umrevši na Korijevim rukama. Ljubičasti isparčani kaput bio je potpuno obojen krvlju, kao svedok nemilog događaja.

 Na čelu povorke bili su Kori i Meginfrid dok je Hema, sa tobože ucveljenim izrazom lica, bila negde iza kovčega. Dobiće šta je želela, zar ne bi trebalo da se sada raduje tome? Bez obzira na lažne suze iznutra ju je obhrlio osećaj blagostanja, bilo joj je drago što to drugi nisu mogli videti.

 Kovčeg se polako spuštao ka zemlji. Kori je sav slomljen iz sveg glasa viknuo: ,,Neka nebesa kazne krivca za ovo, makar to bio i ja! Neka ga sada zadesi ono što je poželeo mojoj voljenoj!"

 Hema se, kako se nalazila pored groba nedavno sahranjene Betari, sagnula da dohvati maramu koja joj je bila strgnuta pod naletom vetra, a onda se spomenik iz čista mira obrušio i na mestu usmrtio Hemu. Zabezeknuti ljudi nisu mogli da poveruju svojim očima.

 Hemini sinovi nisu postali naslednici bogatog rođaka pošto je dao bogatstvo u humanitarne svrhe, ali ionako se nisu vraćali u zemlju rođenja, pa im je bilo svejedno. Meginfrid je čitavog života imala grižu savest i nikada nije mogla sebi da oprosti, svake godine bi odlazila na grob i plakala zbog gluposti koju je učinila svojoj najboljoj prijateljici. Kori je proveo ostatak života na mentalnoj klinici, pošto ga je Hjordisina smrt veoma potresla i više nije mogao da se oporavi. Godinama je pričao kako je, umesto da on bude u bolnici a Hjordis u grobu, mogao da bude sa svojom voljenom i da uživaju u potomstvu i sreći koju zaslužuju. Ovako, opasna igra crne magije koju je Hema izvodila oduzela je sreću njoj, a teži oblik mentalnog poremećaja oduzeo je sreću njemu, jer pogubljen čovek nikada ne može biti srećan.

 Sreća. Zašto je ljudima tako potrebna? Da li se može manipulisati sudbinom? Neki kažu da je sve zapisano, drugi da je sami krojimo. Ja ne kažem ništa, boli me glava od razmišljanja. Jedno je sigurno, a to je da moje priče nisu satkane od sreće, već od boli, a sreća je samo ljigava dosadna reč. Činjenica je da nemamo svi iste prohteve u životu- nekom bi bila najveća sreća da, na primer, dobije dete, i nije u stanju da razume da postojimo i mi koji uopšte ne želimo decu. Ima nas kojima zadovoljstvo predstavlja muzika i onih koji ne razumeju kako mi posvećujemo pažnju nečem za njih trivijalnom. Ima nas raznih i svi imamo drugačije poglede na svet. Kada dođe do rušenja našeg balansa sve ostalo počne da se raspada sa njim- što brže se nešto menja, to se mi teže prilagodimo toj situaciji.

 Sreća možda i ne postoji. Možda postoji, ali koja je njena uloga? Zar ne bi Hjordis završila na istom mestu (doduše, verovatno kasnije)  i bez bačenih čini, čak iako ima idealnu starost sa gomilom unučića i ispunjenim životom? Odgovor je potvrdan, umiru i milijarder i čovek bez ijednog novčića, razlika je samo u tome da će milijardera svi vinuti u nebesa jer iza njega ostaje ono što niko na planeti ne nosi sa sobom, a siromah nije materijalno gladnim stvorovima ostavio ništa. Umire i produhovljeni i onaj ko ne veruje, i lep i onaj ko ne odgovara standardima društva, i zdrav i bolestan, i učenjak i neznalica. Svi. Na kraju opet nema sreće, ako smo je i imali, sve što smo imali i što smo bili ostaje pred tim tunelom blještave svetlosti kojim svi moramo proći... Dođavola sa životom kad ničemu korisnom ne služi.

                Kraj
              3.4.2018
          Suzana Ristić Suza