Dubina najdubljih misli (2016)- cela priča

Priča nije pogodna za mlađe od 16 godina, uznemirujuće i potresne scene, scene vršnjačkog nasilja, u pitanju je horor priča koja postaje psihološki triler i obratno.
-------------------------------------

15.02.2016

DAN PRVI

 Ponedeljak je počeo i sat na zidu odkucao je ponoć. Većina ljudi je u svojim krevetima... dok se pojedinci iskradaju iz svojih kreveta i odlaze napolje, u duboku tamnu noć. Šel, devojka ledeno-plavih očiju i tamne kose, tiho je izašla iz kuće svojih staratelja i sela na stolicu koja je stajala napolju. Gledala je ka ulici- sve je delovalo tako pusto i mirno. Prijala joj je ta noćna tišina iako je znala da noć neće zauvek trajati.

 Njeni roditelji su odavno mrtvi- njen otac je ubio njenu stariju sestru gušenjem, a majku nožem u toku nervnog sloma. Njega su pronašli mrtvog nakon što se sa mesta zločina odvezao u svom automobilu i od tada je Šel, koja je tada imala pet godina, prebačena kod staratelja. Staratelje nije bilo briga za nju- dobijali su novac za njeno čuvanje i terali su je da radi u kući kada završi školske obaveze. Iako je bila najmirnije dete koje su ikada sreli, mrzeli su je. Plašili su se njenih gena ubice, iako ona nikada nije ikoga povredila. Često je planirala da pobegne, što nikada nije smogla snage da učini.

 Jutro; Šel odlazi pešice u školu. Već ispred škole čekala ju je ,,Velika petorka": Ejndžel, Sonja, Rousel, Marsela i Renata. One su predstavljale najpoznatije devojke druge godine i išle su sa Šel u isto odeljenje, s tim da je nisu podnosile. Zapravo, Šel nije imala prijatelje- progovorila bi tu i tamo koju reč sa ponekim, ali nije imala poverenja ni u koga. ,,Velika petorka" je okrenula još neke protiv nje.

 Ejndžel: ,,Devojke, pogledajte! Vampirka na vidiku!" Renata: ,,Vampirko, koga si sinoć ubila? (prasnu u smeh)" Rousel: ,,Tiho,devojke- možda dođe da ubije i nas! Haha!" Šel spusti glavu i brzo prođe pored njih, izbegavajući da ih pogleda. Marsela: ,,Vidite, opet je obukla crno! Veštica!" Sonja: ,,Vampirko, nikada se ne smeješ. Sigurno nećeš da svi vide tvoje vampirske zube!" Al (mladić iz njihovog odeljenja): ,,Šta drugo da očekujete od osobe čiji su roditelji bili psihopate?" Šel (iznervirano se okrene): ,,Ko si ti da tako pričaš o mojim roditeljima, nisi ih ni poznavao! Oni nisu bili psihopate! Vi ste psihopate!!!" (u tom trenutku prolazi jedan od nastavnika) Nastavnik: ,,Šel, kako se to obraćaš svojim drugovima? Odmah se izvini!" Šel: ,,Ali, oni su..." Nastavnik: ,,Odmah!" Šel (pognu glavu): ,,Žao mi je." (otrča u školsko kupatilo)

 Šel je bila pogubljena nekoliko minuta, na kraju se pribravši i otišavši na čas.

 Petorka je nagovorila jednu od nepopularnih devojaka iz odeljenja, Deu, da se pretvara da je Šelin prijatelj kako bi otkrila informacije o njoj.

 Vreme užine, Šel sedi u školskom hodniku, na podu. Dea (prilazi joj): ,,Nemaš para za užinu?" Šel: ,,Jela sam kod kuće. Maćeha mi je spremila doručak." Dea: ,,Pa,ovaj... kakvi su staratelji prema tebi?" Šel: ,,Očekuješ da ti pričam o svom životu? Od kada si im rekla za moje roditelje, ne ostavljaju me na miru! Neću da ti pričam o sebi, ne verujem ti! Ne verujem nikome, svi ste vi isti! Ljudi su loši. Mrzim ljude. Vi povređujete bez milosti, ubeđeni da činite dobra dela. Vi ljudi ste monstrumi!" Dea (udaljava se nekoliko koraka): ,,Ti si psihopata u najavi, nije ni čudo što ti se svi podsmevaju!"

 Nešto je puklo u Šelinoj glavi, nešto mračno se spremalo da izađe na površinu...

 Za vreme velikog odmora učenici su međusobno razmenjivali informacije o žurci koja je trebalo da se održi u Marselinoj kući. Šel je čula njihov razgovor jer su se skupili nedaleko od mesta gde je ona tiho sedela. Dea: ,,Zašto niste i mene pozvali?" Sonja: ,,Uslov ti je da saznaš nešto o onoj lujki, ponestaje nam tema za maltretiranje." Dominik (još jedan od mladića iz odeljenja): ,,Tema u vezi roditelja još uvek radi." Renata: ,,To nije dovoljno; šta znamo o njoj osim da je došla iz lude porodice, da nosi crno, da je čudakinja i da je bleda kao vampir?" Dea: ,,Rekla je da smo mi ljudi monstrumi." Ejndžel: ,,Opa! Meni to zvuči dosta žestoko! (prilazi Šel) Lujko, ako su ljudi monstrumi šta si, kog đavola, ti? (Šel ne odgovori) Misliš da si nešto posebno? E pa, Dea može da dođe na žurku. Ti ne možeš. Nemoj ni da pokušavaš da upadneš na žurku kao Pepeljuga, da li ti je to jasno, glupačo?" Šel (ravnodušno je pogleda): ,,Zar delujem kao da želim da idem?" Ejndžel: ,,Oh, ti sigurno imaš žurku u nekoj sekti, zar ne?" Šel: ,,Ne, nisam u sekti." Ejndžel: ,,Tvoje aktivnosti su sigurno jezive... Ne bi me čudilo da jednoga dana u novinama vidimo natpise poput ,Šesnaestogodišnjakinja ubila nekoliko ljudi' ,Devojka psihopata smeštena na kliniku nakon zločina'..." Šel (napravi jezivi izraz lica i time preplaši ostale učenike): ,,Dobro. Skačite mi po živcima, da vidimo koliko moj ,psihopatski' mozak može da podnese. Jednom proban, ukus krvi se ne može isprati sa usana, a krvave ruke traže još krvi. Buhaha." (udaljava se) Rousel: ,,Nisi nikog ubedila svojom lošom glumom!" Šel (tiho): ,,Videćemo ko glumi."

 Popodne, maćeha je počela sa naređivanjima: ,,Očisti sobu, puna je prašine!" Šel: ,,Ali, juče sam obrisala prašinu u svim sobama, zašto onda..." Maćeha: ,,To mi je hvala što te izdržavam? Jedeš našu hranu i spavaš u krevetu koji smo ti obezbedili, a nećeš da radiš?! (baca šolju na nju i pogodi je u rame) Ima da uzmeš usisivač i sve da središ, jasno?! Pokupi tu šolju i nećeš ići na spavanje dok ne očistiš prašinu!"

 Maćeha je izašla iz sobe, ostavivši Šel samu sa razbijenom šoljom u rukama. Htela je da zaplače, ali suze nisu tekle. Poslednji put je plakala kada je, sakrivena iza kauča, gledala oca kako ubija njenu majku i sestru. Kada su joj kasnije rekli da je njen otac doživeo saobraćajnu nesreću i da je na mestu ostao mrtav, suza više nije bilo. Sve emocije su nestale.

 Nakon završenih poslova, konačno je mogla da spava. Odjednom se našla ispred Marseline kuće u kojoj je žurka bila u toku. Videla je kako Ejndžel napušta žurku i kreće se sama ulicom. Prišla joj je bliže, što je uplašilo Ejndžel te je počela da trči. Šel ju je stigla i oborila na zemlju, a zatim počela da je nemilosrdno guši... sve dok nije bila sigurna da ju je usmrtila. Osetila je neko olakšanje duboko u sebi. Znala je da je to san, a snovi ne mogu nikoga povrediti, zar ne?

DAN DRUGI

 Jutro. Šel završava doručak koji se sastoji od prženog jajeta, pola tanjira salate i dve kriške hleba. Ni juče nije bilo mnogo drugačije, osim što je na tanjiru bilo i parče sira. Krenula je u školu.

 U školi učenici su, kao i svaki dan, ulazili u učionicu, sedali na svoja mesta i prijavljivali odsutne. Ejndžel nije bila prisutna na času. Šel je odmah posumnjala da ono što se desilo nije bio samo san, ali onda je pomislila da je to potpuno apsurdno i nemoguće.

 U hodniku, maltretiranje Šel se nastavilo. Renata: ,,Hahaha, dobila si trojku iz istorije, a uvek dobijaš petice. Zar nećeš da plačeš?" Šel: ,,Ne,nije to ništa tragično pa da plačem zbog toga." Rousel: ,,Spolja hladno, a unutra potoci suza." Šel: ,,Bila sam jasna; to me ne dotiče." Sonja (ostalima): ,,Hajde da pričamo o tome kako je žurka bila sjajna!"

 Nakon nekoliko minuta, zvono je zvonilo i učenici su krenuli ka učionici. Na putu do učionice Marsela je saplela Šel, te je pri padu dobila povredu koja je krvarila.

 Kod kuće, maćeha je još sa vrata vikala: ,,Kako si uspela da razbiješ glavu? Mnogo si smotana! Nisi sposobna ni za šta!" Nakon dana provedenog u bašti, uglavnom sadeći cveće i polivajući već velike biljke, Šel se bukvalno srušila u krevet i zaspala.

 Ovoga puta našla se u Marselinoj sobi, a u njenoj ruci bio je nož. ,,Ovo je san"- pomisli, te uze nož sa obe ruke i poče ubadati usnulu Marselu dok se njeno žuto ćebe nije obojilo krvlju. Zajedno sa tim ćebetom, odvukla je njeno telo daleko od kuće. Na kraju svog zločina osetila je još jedno olakšanje te je dočekala jutro naspavana i smirena zbog činjenice da je, makar u snu, mogla da bude slobodna od maltretiranja.

DAN TREĆI

 Čak ni slab doručak nije mogao da uništi osećaj spokoja u Šelinoj duši, koji je trajao sve dok je shvatila da Marsela nije u školi, a da ni Ejndžel ponovo nije došla.

 Na času fizičkog, Dominik i Renata su stavili sok na strunjaču na kojoj je Šel radila vežbe. Svi su prasnuli u smeh, a Šel je osetila mržnju iako nije htela više da gaji mržnju u svojoj duši.

 Današnja kućna aktivnost bila je spremanje hrane za sutrašnji očuhov rođendan, uz maćehino gunđanje kako uopšte nije sposobna da bude domaćica jednog dana.

 Noću, san ju je odveo u mračnu sobu u kojoj su bile samo dve upaljene sveće. Renata i Dominik bili su zavezani za stolice, ustiju zalepljenih selotejp trakom. Na podu je bila motorna testera, koju je Šel uključila i mahala njome levo-desno, a zatim prišla Dominiku. On i Renata su počeli da plaču ali to nije umilostivilo Šel, koja je polako odsecala glavu prvo Dominiku, a onda i Renati. Njihove glave ležale su na podu, zidovi su bili prekriveni krvlju. Bila je iznenađena svojim psihopatskim ponašanjem u ovom snu.

DAN ČETVRTI

 ,,Koja je verovatnoća da svo četvoro ne dođu u školu danas?" - pitala se Šel, ali upravo je to ono što se desilo tog dana. Sve je postalo suviše jezivo i počela je da pomišlja da ih je ubila i da zato nisu došli u školu. Koliko god da joj je zvučalo nemoguće, ipak je paranoja u njoj rasla.

 Za vreme odmora, dok je sedela sama u školskom dvorištu što dalje od ostalih učenika, Sonja, Rousel i Al su je našli i počeli sa svojim svakodnevnim ritualom. Rousel: ,,Mislila si da ćeš pobeći od nas? Jadno." Šel: ,,Ostavite me na miru! (nervozno)" Sonja: ,,Da li to bebica plače? Oh, možda bi trebalo da joj dovedemo mamicu?" Šel (besno): ,,Ne pominji moju majku!" Al: ,,Zašto, pa baš se lepo zabavljamo!" Šel: ,,Klonite me se!" Rousel (nasmeja se): ,,Većina društva nije tu, pa ne želimo da zaboraviš kako je to kada oni nisu tu." Sonja (pogleda u Šel): ,,Pogledajte kako nas gleda, kao da bi nas ubila da može." Šel (paranoično): ,,Ne, ne, ne!" (odlazi)

 Na putu do kuće činilo joj se da čuje glasove osoba koje je ubila u snu, time joj stvarajući još veći duševni nemir.

Posle ručka koji je bio sastavljen od dva tanjira kupus-čorbe, dve kriške hleba, džema namazanog na krišku hleba i jabuke, Šel je poslata u svoju sobu kako ne bi ometala goste koji su počeli da dolaze. Legla je na svoj neudobni krevet, gledajući okolo po sobi. Orman, sto, zavesa, krevet. To je sve što je imala. Za sve ove godine koliko je kod maćehe i očuha nije dobila ništa osim toga. Nije joj stalo do materijalnih stvari već do malo humanosti, ljubavi i lepih reči. Dok su njena majka i sestra bile žive, bez obzira na sve, nikada je nisu pustile da se oseća loše. Čak je i otac bio dobar sve dok mu nisu dali otkaz zbog tuđe greške. Nije ga krivila, znala je da on nikada ne bi povredio svoju porodicu da je sve bilo u redu.

 Zaspala je, umorna od misli u svojoj glavi.

 Još uvek je dan i u njenom snu - hodala je po šumi nedaleko od grada, polako se probijajući kroz granje. Malo nakon toga zatekla je Rousel samu u sred šume. Znajući šta se desilo u predhodnim snovima, pokušala je da se vrati nazad da ne bi ubila i Rousel, ali... put je bio blokiran. U njenim rukama ponovo se nalazio nož. Instikt je proradio. Instikt za ubijanjem.

 Polako prišavši svojoj novoj žrtvi, Šel zari nož u njen vrat. Krv poče šikljati iz vratne žile, te je Rousel brzo bila mrtva. Šelina odeća bila je umrljana krvlju, a duša puna straha. Polako, san ju je odveo na drugo mesto...

 Palo je veče. U ovom snu videla je Ala kako sedi za kompjuterom, ne primećujući ništa oko sebe. Videvši čašu punu vode na stolu, Šel je nesvesno uzela i polila utičnicu od kompjutera, što je izazvalo strujni udar i Alovu smrt. Htela je da se probudi pre nego što ubije i Sonju...

 Nije mogla da se probudi- san ju je odveo dalje. Dea je došla kod Sonje kao neka ulizica, misleći da će time biti bolje prihvaćena u njihovom društvu. Fatalna greška po nju, jer Šel nije mogla da se kontroliše.... Obe ih je ubila gušenjem...

DAN PETI

 Petak. Šel se budi prestravljena, srce joj lupa kao nenormalno a ruke su joj drhtale sve vreme. Uzela je školsku torbu i, bez doručkovanja, izašla napolje. Nešto ju je vuklo ka podrumu, neki toliko jak osećaj koji ju je obuzeo... Ubeđivala je sebe da nema čega da se boji. Polako je odškrinula vrata... Prokletstvo! Nije mogla da veruje da su svi leševi bili ovde! Vrisnula je i brzo zatvorila vrata podruma, a zatim otrčala u školu.

 U školi ista slika kao i juče,samo sa tri učenika manje.Šel je napustila čas i brzo otišla kod školskog psihologa. Šel (pokuca na vratima i uđe): ,,Moram nešto da priznam: kriva sam. Ja sam to uradila!" Psiholog (začuđeno): ,,Šta si uradila?" Šel: ,,Ubila sam ih. Svo osmoro. Osobe iz svog odeljenja. Kriva sam." Psiholog (šokirano): ,,Nemoguće!" Šel: ,,Žao mi je."

 Nakon te rečenice pođe ka ulazu, pri tome viknuvši ,,U podrumu su!Svi su tamo!" i izađe u dvorište, a zatim i na ulicu. Ne videvši automobil, Šel nalete pravo na njega i na mestu osta mrtva.

 Psiholog odmah ode u odeljenje da proveri šta je sa učenicima koji su odsutni. Ispostavilo se da su svi dobro, osim činjenice da su se zarazili gripom na žurci pa su se neki kasnije razboleli od drugih.

 Policijski uviđaj pokazao je da nema leševa u podrumu već da je to samo bila Šelina halucinacija. S druge strane, njeni staratelji kažnjeni su zbog lošeg staranja.

 Šel se, nakon jedanaest godina, ponovo srela sa svojom porodicom- na drugoj strani... Slobodna od zlih ljudi...

Kraj
16.02.2016 4 ujutru,
Suzana Ristić Suza
-----------------------------

Pogovor

 Iako se ovde dosta pominje pojam ,,psihopata", Šel nema odlike psihopate, baš naprotiv, oni koji je maltretiraju imaju više odlika (nedostatak empatije, popularnost u društvu, dominantnost) od nje. Šel je, zbog traume iz detinjstva, definitivno imala mentalni poremećaj (halucinacije su simptom šizofrenije, ali ne mora značiti da Šel ima baš šizofreniju), ali sve njene ,,psihopatske misli" deo su mržnje prema osobama koje je nisu tretirale kao živo biće, a ne odlike psihopate. Kada vas neko nipodaštava tako dugo, normalno je da ga zamrzite posle nekog vremena. Čak sam i njenog oca ubacila kao lika koji nije negativan- njegova psiha ,,pritisnuta" je gubitkom posla, što je automatski ostavilo porodicu bez prihoda. Ne kažem da je u redu da neko ubije nekog, već da se to dešava i ljudima koji ne bi nikog povredili, da svaki čovek potencijalno može doći u mentalno stanje da ubije nekoga. S druge strane, staratelji su negativni likovi koji se prema njoj ophode kao prema sluškinji.

 Ova priča je trebalo da bude horor, ali sam u stvari opisala nešto realno- nedostatak empatije, zlostavljanje i um osobe koja to više nije mogla da izdrži. Inspiraciju sam, kao i za mnoge priče, pronašla u sebi, ali onoj strani koja je pod najstrožom kontrolom i koju uporno ,,guram" dole, zamenjujući je onim što društvo smatra moralnim i etičkim, ali dozvoljavam joj da postane deo nekih priča. Možda mi je depresija uzela većinu osećanja, ali to ne znači da imam pravo da povredim druge, niti bilo ko ima pravo da svesno povređuje druge na bilo koji način. Zlostavljanje, bilo verbalno ili fizički, ostavlja tragove na psihi.

 Iako me je u toku pisanja priče inspirisalo sećanje na podsmeh u školi koji mi se urezao u mozak i vrišti u meni svaki put kada se setim toga, ipak ne bih povredila čak ni te osobe. Shvatila sam da, ukoliko bi mi se ponovo tako podsmevali, to bi bio odraz njihove nezrelosti, ponosna sam na činjenicu da sam kroz svoje priče uspela da se delom oporavim barem od tih sećanja. Vrate se, neću da lažem, vreme zna šta će biti dalje.

 P.S. Da je ovo priča od pre neku godinu Šel bi bila odvedena na kliniku, oporavila bi se od trauma i živela bi srećno do kraja života, ali ipak je ovo ,,Suzanina priča" i tu uglavnom nema srećnog kraja.