Eksperiment straha (2017)- cela priča

Ova priča se ne preporučuje osobama mlađim od 17 godina i osetljivim osobama zbog uznemirujućih (potencijalno potresnih scena), naročito za osobe sa nekim od poremećaja u kojima preovladava strah (poput anksioznosti), brutalno eksplicitnije scene, autodestruktivno ponašanje. Priča je psihološki horor.
------------------------------------------

18.2.2017

 Još od ranog jutra, tri naučnika su sedela u laboratoriji i dogovarala se oko svog naučnog projekta. Ervan (najstariji među njima): ,,Ovo će biti projekat naših života!" Roslin (jedino žensko u grupi): ,,Ne zaboravi da je, isto tako, i veoma kontroverzan projekat." Markus (najmlađi od njih troje): ,,Zato i moramo da radimo ovaj projekat u tajnosti, ako mislimo da budemo uspešni." Roslin: ,,Pronašli smo naše zamorčiće u medicinskim kartonima, sve četiri su izgubljen slučaj." Ervan: ,,Njihovi životi nisu bitni, bitna je nauka!" Markus: ,,Dobro, Ervane, sada zvučiš kao ludi naučnik!" Roslin: ,,To je zato što ćemo proučavati one koje drugi smatraju ludima... Kada ih dovodimo?" Markus: ,,Sutra, sve je spremno za njih."

 Beleške dr. Ervana: ,,Subjekti će sutra biti dovedeni u ćeliju, gde će biti sve dok ne utvrdimo ko će od njih prvi odustati. Istraživanje je na temu suicida i toga ko će, od četiri rizične grupe, prvi okončati svoj život i šta će dovesti do toga. Zapravo, proučavaćemo strah kao uzrok suicida. Hteo sam da radimo ovaj eksperiment u bolnici, no oni su mi rekli da je to nehumano i bezumno. Ha, videće da će ovo biti važan eksperiment u razumevanju najgore forme straha, onog koji natera ljude da srljaju protiv svog nagona za preživljavanjem. Kakav je to strah jači od naših prirodnih nagona? Koliki bi trebalo biti njegov intenzitet da dovede do suicida? Kolege će mi pomoći oko toga, a glavni problem je dovođenje tih osoba ovde. Sve četiri osobe su ženskog pola pošto muški pol ima tendenciju da više krije u sebi i kasnije ispolji simptome, a i dr. Roslin je uspela da dođe do njihovih kartona. Subjekti će se nalaziti u sobama u kojima je postavljena kamera u sobi, ali i u kupatilu, kako bi proučavali njihova kretanja. Beležićemo sve u notesima kako bismo kompletirali istraživanje."

DAN PRVI

 U četiri ćelije smeštene su četiri mlade žene: Džozet, koja već godinama pati od socijalne anksioznosti, Mael, koja ima šizofreniju, Anais, koja se jednu deceniju bori sa poremećajem u ishrani i Loan sa PSTD (postraumatskim poremećajem). Doktori su odabrali njih zbog toga u što u njihovom lečenju nije bilo pomaka, a trebalo im je četiri osoba za proučavanje.

 Loan (gleda u doktore): ,,Ovo je gušenje moje slobode! Hoću kući." Dr. Markus: ,,Ne možete ići nikuda, ovde ćete živeti neko vreme." Loan: ,,S obzirom da sam ionako sama, briga me je. Ionako će mi možda prijati da se pomerim iz kuće."

 U sobi br. 2; Mael: ,,Ko ste vi, šta hoćete da mi uradite!? Hoćete da me ubijete i prodate moje organe! Upomoć!" Dr.Ervan: ,,Sve je u redu, nećemo vam uzeti organe, mi smo samo obični naučnici. (zapisuje u svesku) Pacijent je paranoičan i plaši se za svoje zdravlje, nivo straha pet na skali od jedan do deset." Mael: ,,Zašto me proučavate? Ja sam sasvim prosečna osoba..." Dr. Roslin: ,,Naravno da jesi, samo želimo nešto da proverimo."

 Anais, soba br. 3: ,,Zašto sam ovde?" Dr. Roslin: ,,Ovde ćete imati slobodu i nećete slušati komentare okoline." Anais: ,,Ništa ne razumem." Dr. Markus: ,,Ne brinite se oko toga, prepustite sve nama, vi se samo ponašajte kao i inače."

Soba br. 4: Džozet (panično): ,,Pustite me odavde! Neću da me neko drži u pritvoru, pri tom da me posmatra! Neću da budem u vašoj zgradi, znajući da vi možete da ulazite kad hoćete! Da sam htela takve uslove, otišla bih na kliniku i do sada se oporavila."  Dr.Ervan (zapisuje u svesku): ,,Subjekt pokazuje simptome napada anksioznosti, nivo straha sedam od deset. Panično gleda oko sebe, brinemo se da bi mogla otkriti kamere koje su postavljene na skrivenim delovima sobe."

 U kancelariji su naučnici rezimirali predhodni dan, a onda u jednom trenutku dr. Roslin reče: ,,Znam kako da učinimo istraživanje zanimljivim- pobednik opklade  ,Ko će najduže izdržati' će biti glavni na prezentaciji naučnog rada, a ostali će biti označeni samo kao pomoćnici, tj. asistenti. Šta kažete?" Dr. Markus: ,,Meni ne smeta. Ako četvrta osoba najduže izdrži, svi ćemo biti podjednako važni. Ipak, ne bi mi smetalo ni da budem glavni.' Dr. Ervan: ,,Ha, to ćemo još videti... Ja lično mislim da će Džozet izdržati najduže, iako je danas pokazivala intezivne simptome- nju prestravljuju uglavnom socijalne situacije, što ćemo moći da simuliramo, ali ne u tolikoj meri..." Dr. Roslin: ,,Grešite, doktore, ali neka vam bude. Ja mislim da će Mael ostati najduže, zavisi do jačine i učestalosti halucinacija." Dr. Markus: ,,Mislim da će Anais ostati najduže. Ne bih bio siguran za Loan, dovoljno je da je vratimo na traumu i da to bude okidač." Dr. Ervan: ,,Onda, dogovor je pao. Zabranjeno je pomaganje bilo kome, hajde da ovo bude fer istraživanje."

 Beleške dr. Markusa: ,,Subjekti su dovedeni u ćelije, od sutra krećemo sa istraživanjima. Postavljaćemo ultimatume kako bi uvideli koliko će strah uticati na psihu svake ispitanice pojedinačno. Krećemo sa lakšim simulacijama i situacijama, a onda imamo u planu i teže situacije u koje ćemo dovoditi naše subjekte.

DAN DRUGI

 Doktori ispituju pacijente.

 Soba br. 1: Dr. Ervan: ,,Opišite mi vaše traumatično iskustvo." Loan (spusti glavu): ,,Ne znam želim li toga da se sećam..." Dr. Ervan: ,,Insistiram." Loan: ,,Imala sam četiri godine kada je nasilje počelo. Otac je maltretirao prvo mog brata, onda i mene i majku. Da li vam je dovoljno informacija?" Dr. Ervan: ,,Tek smo počeli. Kako je to izgledalo? Slobodno idite u detalje." Loan (udahnu): ,,Moj otac je postao ljubomoran na moju majku, te ju je tukao. U početku se moj stariji brat, koji je tada imao četrnaest godina, poneo kao zaštitnik i dozvoljavao da otac njega udari, ali posle je udarao svo troje. Mom bratu je jednom prilikom razbio glavu flašom, napravivši mu strašan ožiljak, majku je udarao do preloma kostiju, a i meni su ostajali ožiljci od njegovog maltretiranja. Razlog više nije bila samo ljubomora, već je uživao u tome." Dr. Ervan: ,,Gde živi vaš brat trenutno?" Loan (rasplače se): ,,Mrtav je već šesnaest godina. On ga je ubio." Dr. Ervan: ,,Kako se to desilo?" Loan (jecajući): ,,Ne želim toga da se sećam na javi, posle imam košmare." Dr. Ervan: ,,Ali, to je od ključnog značaja za ispitivanje!" Loan: ,,Ne mogu. Stvarno ne mogu da sada pričam o tome."

 Soba br. 2: Dr. Roslin: ,,Čega se najviše plašite? Imate li halucinacije i kako one izgledaju?" Mael: ,,Ne. Ne znam o čemu govorite." Dr. Roslin: ,,Sigurno imate vizuelne, zvučne ili taktilne halucinacije, to je osnova šizofrenije, a vama to piše u kartonu." Mael (pogleda je širom otvorenih očiju): ,,Da li vi radite za nekog?" Dr. Roslin: ,,Kako to mislite?" Mael (nasmeje se glasno): ,,Vi samo hoćete da izvučete informacije od mene. Radite za vladu ili FBI... neću reći. Neću. (smeje se) Džefri i ja ćemo ćutati!" Dr. Roslin: ,,Ko je Džefri?" Mael: ,,Niko. On je... nije."

 Soba br.3: Roslin je, kada je već odustala od pokušavanja da izvuče informacije od Mael, otišla do Anais koja je vežbala u sobi . Roslin (viknu): ,,Ne smeš to da radiš! Evo, donela sam ti krofnu, preukusna je i puna krema..." Anais (nervozno): ,,Ne, nisam gladna, ali hvala." Dr. Roslin: ,,Insistiram da je pojedeš, pa donela sam je za tebe! Uzmi." Anais (nevoljno uzima krofnu sa izrazom gađenja na licu): ,,Hvala. Poješću je kasnije..." Dr. Roslin: ,,Sada. Evo, ja ću biti tu dok je ne pojedeš."

 Anais poče usitnjavati krofnu i nevoljno uzimati zalogaj po zalogaj, jedva pojevši celu krofnu od skoro pet-stotina kalorija. Ponadala se da će je izbaciti povraćanjem kada doktorka ode, ali je doktorka namerno ostala još dva sata da bi bila sigurna da je krofna svarena. Anais je, kao što su videli na snimku kasnije, pokušala da povrati, ali joj nije pošlo za rukom, te je preplakala to veče.

 Soba br. 4: Dr. Markus: ,,Uplašeni ste?" Džozet: ,,Malo. (drhti) Videla sam kamere, vi me špijunirate!" Dr. Markus: ,,Kako ste zaključili da su u pitanju kamere? Možda je sve to zbog vaše paranoje." Džozet: ,,Valjda znam kako izgleda kamera!" Dr. Markus: ,,Dobro, jeste u pravu. Mi vas konstantno posmatramo, u svakoj situaciji." Džozet (poče imati napad panike): ,,Ne možete to da mi uradite! Hoću da odem kući! Ne mogu podneti da budem posmatrana po ceo dan, ne mogu... (gušeći se) ne! Vi ste monstrumi! Moram da odem odavde!"

 Nije mogla ništa učiniti- bila je suočena sa svojim strahom od rušenja privatnosti, ali je barem znala kako da ublaži tu neprijatnost time što će voditi računa o svom drugom strahu- strah od svlačenja pred nekim i strah od nagosti pred nekim. Plašila se čak i da razmišlja šta bi bilo kada bi je neko stavio u tu situaciju.

 Beleške dr. Roslin: Temelji za naš eksperiment su postavljeni, čekamo da priroda poremećaja učini svoje.

DAN TREĆI

 Loan se probudila okupana znojem- imala je košmar tog dana kada se tragedija desila. Taj košmar ju je ostavio na miru već nekoliko meseci, ali sada se ponovo vratio. Anais se kažnjavala vežbanjem ko kasno u noć a onda odspavala tri sata. Džozet je odlučila da se zavuče pod ćebe i svede svoje akcije na minimum a Mael je, kao što su videli na snimku, pričala sa vazduhom ispred sebe, te su naučnici zaključili da ima vizuelnu halucinaciju.

 Soba br. 1: Dr. Roslin: "Opišite šta ste sanjali sinoć." Loan (nervozno): ,,Nisam ništa sanjala." Dr. Roslin: ,,Vidi se po vama da jeste, hoću da mi ispričate svoj san." Loan: ,,Ja... sedela sam u svojoj sobi i učila sam, kada sam začula pucanj..." Dr. Roslin (zapisuje nešto i obraća se): ,,Da, nastavite." Loan: ,,Izašla sam u hodnik i polako koračala ka dnevnoj sobi... Tamo je bilo jezivo..." Dr. Roslin: ,,Šta se dešavalo u toj sobi?" Loan (zadrhta): ,,Čuo se još jedan pucanj u međuvremenu... u dnevnoj sobi ležali su moja majka i brat, u lokvi krvi... pucao im je u glavu... a onda sam videla kako je stavio pištolj u svoja usta i opalio poslednji metak... Imala sam deset godina, a svega se sećam... Sanjam ih... Preživljavam to iznova i iznova...."

 Soba br. 2: Dr. Ervan: ,,Da li ste sigurni da vam je Džefri prijatelj?" Mael: ,,Da, poznajemo se godinama... Kako znate za njega?" Dr. Ervan: ,,On želi da ti učini nešto loše. Samo je zato uz tebe." Mael: ,,Ne! Ne... možda... pričao mi je čudne stvari juče... Kaže da nikome ne mogu verovati. Nisam sigurna na šta je tačno mislio."

 Soba br. 3: Dr. Markus: ,,Morate da pojedete sve što sam doneo." Anais: ,,Ja sam sita... prejela sam se juče." Dr. Markus: ,,Ukoliko ne pojedete to, ubrizgaćemo vam infuziju u duploj vrednosti od ove što je na tanjiru." Anais (plačući): ,,Zašto mi ovo radite?! Šta sam vam učinila?! (uzima zalogaj po zalogaj, plakajući)"

 Soba br. 4: Dr. Roslin: ,,Kada ste poslednji put bili kod doktora? U vašem kartonu stoji da ste bili pre pet godina. Kod drugih je taj broj mnogo manji." Džozet (iznenađeno): ,,Ko su ti drugi i što bi to vas zanimalo?!" Dr. Roslin: ,,Želimo da vam uradimo pregled." Džozet (panično): ,,Pregled krvi ili tako nešto, nadam se." Dr. Roslin: ,,EKG, kako bismo utvrdili rad srca, možda ultrazvuk da vidimo u kakvom su stanju unutrašnji organi, možda bi trebalo proveriti i reproduktivni sistem zbog..." Džozet: ,,Ne! Nemate moju dozvolu! Vi imate taj prokleti karton i uporno smišljate načine da moju socijalnu anksioznost učinite gorom! Ne morate vi ništa da ispitujete i proveravate, naročito ne to poslednje, jer neću imati decu iz prostog razloga što ne želim da me iko dotakne!" Dr. Roslin: ,,Zar mlada žena ne može biti svesna svog zdravstvenog stanja i bez želje da bude majka? Uzgred, kada smo već kod toga, da li ste potisnuli instikt za majčinstvom ili ga niste ni imali?"  Džozet (drhtući, ali pokušava da se sabere): ,,Odbijam da odgovaram na vaša pitanja. Vas troje naučnika ste čudovišta koja me drže ovde da bi me mučili, vi ste sišli s uma, svi do jednog!"

 Beleške dr. Ervana: Danas smo zaključili da strah može da parališe osobu sa poremećajem u ishrani, kao i socijalno anksioznu osobu, do te mere da se donose odluke suprotne porivu ili, pak, do te mere da se prirodni nagoni za reprodukcijom i zbližavanjem poremete do krajnjih mera. Kod osobe sa postraumatskim poremećajem primećujemo ponavljanje istog motiva košmara u trajanju od nekoliko godina, ali nismo sigurni da li bi, po naslednom faktoru sa očeve strane, moglo doći do suicida. Osoba sa šizofrenijom je trenutno u najstabilnijem stanju što se može, sudeći po prirodnim karakteristikama bolesti, promeniti sasvim nenadano.

DAN ČETVRTI

 Dr. Ervan i dr. Markus razgovaraju u kancelariji. Dr. Markus: ,,Da li vi vidite da je dr. Roslin u prednosti? Uzeće nam projekat!" Dr. Ervan: ,,Zar je ovo takmičenje? Uostalom, ja sam siguran da njen pacijent može lako da dođe u fazu potpunog rastrojstva, a moj pacijent je konstantno navikao na stres pa može da podnese dosta." Dr. Markus: ,,Svakako, svakako... (u sebi) Moram te skloniti iz igre." Dr. Ervan (u sebi) Neću im dozvoliti da mi preuzmu ovako važan projekat. Ubrzaću stvari."

Kasnije, dr. Roslin se isto dogovarala sa obojicom pojedinačno, takođe pomislivši kako bi baš ona trebalo da bude vođa projekta.

 Soba br. 3: Anais je, zajedno sa dr. Ervanom, izašla u šetnju. To je možda izgledalo kao normalna aktivnost, ali je Anaisina pojava privlačila poglede ljudi koji su je sažaljevali, smejali se ili samo gledali sa čuđenjem, što je nju veoma pogađalo. Prosto je od cele te zbrke zaboravila da je drže tamo protiv njene volje i da može da pita nekog za pomoć.

 Soba br. 2: Mael je flomasterom pisala po čisto belom zidu. Dr.  Roslin je imala problem da protumači šta je napisala, naročito zbog toga što su redovi bili krivudavi i nejasni. Dr. Roslin joj je dala još flomastera i nekoliko papira, želeći da vidi kako Mael trenutno razmišlja. Nacrtala je nekoliko kreatura koje su ličile na ljude, ali ne u potpunosti, a kada je upitala šta je to Mael joj je rekla: ,,Zar ih vi ne vidite? Tu su, ispred nas!" Dr. Roslin (shvativši o čemu je reč): ,,Oh, naravno, baš sam uzrujana. Naravno da su tu."

 Soba br. 4: Džozet je htela da se istušira, no bilo ju je isuviše strah od kamera, te je odlagala to i smišljala kako da to učini, a da njena privatnost ne bude uništena do krajnjih mera. Stoga, uradila je nešto što je mislila da će pomoći- istuširala se u odeći u kojoj je bila do sada. Njena bluza, suknja i veš ispod njih bili su mokri u potpunosti ali Džozet nije marila za to, već je polako svukla jedno po jedno ispod ćebeta i ogrnula se njime. Dr. Markus (ulazi): ,,Šta je to bilo? Zbog čega ste pravili svu onu famu malopre?" Džozet: ,,Znam da su kamere svuda, verovatno su i u kupatilu, a ja sam morala da se istuširam, već četvrti dan sam ovde!" Dr. Markus: ,,Zašto je toliki problem da budete nagi? Čega se stidite?" Džozet (panično): ,,Ne dajem vam informacije, nije to vaš problem! Odlazite!" Dr. Markus: ,,Doneo sam vam odeću, obucite je." Džozet (uzima kratku suknju i majicu koju joj je doneo) Ja ne nosim ovakve stvari." Dr. Markus: ,,Ili ovo ili ću vam uzeti to ćebe pa ćete ostati bez ičega. Idem sada, bolje bi bilo da ste obukli to u roku od deset minuta, videću vas na kameri." Za desetak minuta ju je video u odeći koju joj je doneo, i dalje držeći ćebe preko ramena, ali je tada video da je ona veoma lepo građena, iako je krila svoje telo ispod odeće...

 Soba br. 1: Loan je ponovo imala košmare. Čak joj se i na javi činilo da vidi krv po svojim rukama, da je krv svuda oko nje... Počela je da halucinira kako njen otac ide ka njoj i kaže joj ,,Sada si ti na redu..."  što ju je ostavljalo prestrašenu. Svi naučnici su se složili da će ona prva podleći samouništenju.

 Beleške dr. Markusa: Subjekt sa šizofrenijom se i dalje najbolje drži, dok je osoba sa PSTD- em u najgorem stanju, te ćemo sutra uvesti krajnju opciju. Osoba sa poremećajem u ishrani nije reagovala strahom, već razočarenjem u sebe, što malo menja pravac našeg ispitivanja, no možemo to da popravimo u narednim danima. Mislim da ćemo sutra uvesti i po koju prezentaciju ili kratak film, kako bi malo ubrzali istraživanje. Subjekt sa anksioznošću ne sarađuje dovoljno, ali pokazuje konstantnu dozu straha koji znamo kako da iskoristimo.

DAN PETI

 Još od ranog jutra, naučnici su počeli sa istraživanjem.

 Soba br. 2: Mael je imala napad paranoje, te je tražila da ide kući, što joj nije dozvoljeno. Zavukla se u ugao sobe i odbijala da priča sa doktorima, samo sa ,,Džefrijem", no počela je da vrišti držeći uši pokrivene rukama, povremeno odmahivajući vazduh ispred sebe kao da nešto želi nešto da odgurne od sebe.

 Soba br. 4: Džozet je prisilno odvedena na pregled, više zbog dodavanja straha nego zbog toga da bi stvarno imali uvid u njeno zdravlje. Iako su u prostoriji bile samo dve doktorke, Džozet je umirala od straha i stida dok su je pregledali. Ono što je za nekog normalna stvar, za socijalno anksioznu osobu predstavlja pravi horor, te je Džozet provela celo popodne plakajući i želeći da nestane sa lica zemlje.

 Soba br. 3: Anais je puštena prezentacija plana njenog "tretmana"; planiranje dnevnog menija od tri i po hiljada kalorija, uz zabranjeno vežbanje, povraćanje hrane ili pomoćnih sredstava, i to sve dok se ne ode u drugu krajnost, tj. morbidnu gojaznost. Za Anais je to bilo kao da joj neko vadi najgori strah iz mozga i pretvara ga u javu.

 Soba br. 1: Loan nije spavala prošlu noć, plašeći se da bi njen košmar mogao da joj uništi i to malo sna koji ima od kad je došla ovde. Naučnici su krišom stavili ,,krvave" mrlje po sobi, a na podu su ostavili pištolj da vide šta će biti, da li će je povući nagon za suicidom kao kod njenog oca, ili će je povući u još gori strah. Loan se prvo uplaši kada uđe u sobu, ali onda uze pištolj i, bez reči, stavi ga na komodu do kreveta. Posmatrala ga je neko vreme, pogubljeno gledajući, dok se nije sklupčala na krevetu i zaspala.

Sanjala je svog brata koji joj je rekao: ,,Ovi ljudi žele nešto loše od tebe, nemoj im dozvoliti da te ubiju. Nemoj da pucaš čak iako sve izgleda strašno sada- oni žele da ti to učiniš. Seti se da bih te ja čuvao da sam ovde, ali znaj da te mogu čuvati i ovako."  Loan se trgnu iz sna, pa se zamisli i shvati da to što joj je brat u snu rekao ima logike...

 Beleške dr. Roslin: Pacijent sa šizofrenijom je imao naglo pogoršanje simptoma, što bi moglo biti privremeno. Pacijent sa anksioznošću je reagovao burnije nego ranije, isto kao i pacijent sa poremećajem u ishrani, ali je zato pacijent sa PTSD-em imao veoma neobičnu reakciju koju nismo očekivali. Čekamo šesti dan istraživanja.

DAN ŠESTI

 Već od ranog jutra počela je rasprava među naučnicima. Dr. Roslin: ,,Po onome što smo do sada videli, nema mnogo pomaka!" Dr. Ervan: ,,To je zato što se držimo u granicama dozvoljenog." Dr. Markus: ,,Trebalo bi da pređemo tu granicu." Dr. Roslin: ,,Kako, da ih savetujemo da okončaju život? Već smo dostigli krajnju granicu straha." Dr. Ervan: ,,Nije nam cilj sam taj čin, već da vidimo kako dolazi do toga. Čak je i taj pištolj koji smo dali subjektu sa postraumatskim stresom prazan, samo smo hteli da vidimo da li će doći do toga ili ne. Dakle, cilj nam je kritična tačka, ne suicid sam po sebi." Dr. Markus: ,,Onda se moramo više potruditi i kreirati što realističnije uslove."

 Soba br. 1: Loan (doktorima): ,,Ne verujem vam. Sve ovo mi je sumnjivo, uopšte mi se ne dopada to što vi radite. Ja možda imam traumu, ali mi je pamet i dalje na mestu!" Dr. Ervan: ,,Šta ste uradili sa pištoljem?" Loan: ,,Sklonila sam ga, ne znam šta ste vi očekivali da uradim." Dr. Roslin: ,,Pronašli smo ovaj album u vašoj kući. (pruža joj album) Hteli smo da vas malo razonodimo i podsetimo na lepe uspomene..." Loan (nervozno): ,,Bili ste u mojoj kući? To je ilegalno." Dr. Markus: ,,Mi sad idemo, imamo posla." (odlaze)

 Iako se trudila da ne otvara taj album, ipak nije mogla da odoli iskušenju. Tamo su bile slike njene porodice, te je plakajući gledala sliku po sliku, sećajući se svega ispočetka. Ustala je i uzela onaj pištolj, a zatim ga prislonila na glavu. Pomislila je: ,,Možda je ipak najbolje da im se pridružim." Ukaza joj se beličasta prikaza koju je samo ona mogla videti i reče joj: ,,Ne, potrebnija si nam živa! Moraš da se odupreš njihovoj torturi. Smrt ti neće doneti rešenje- ne možeš zaboraviti ono što si videla, ali ti to ostaje kao bolna lekcija kako ne bi trebalo postupati sa porodicom. Naša majka i ja želimo da se oporaviš i da živiš svoj život, zaslužila si to posle svih ovih godina patnje. Neće mi značiti ako umreš za mene ili nju,više nam znači da vidimo da si uspela da pobediš samu sebe. Nemoj odustati od svog života, mi ćemo te uvek voleti čak i kada nismo sa tobom."

 Loan spusti pištolj sa lica, a bela prikaza joj pokaza u pravcu kamere. Ona povuče okidač i metak završi u kameri, razbivši je na nekoliko parčića, te naučnici nisu videli šta se desilo nakon što su izašli iz sobe. Dakle, neko je ipak ostavio jedan metak u pištolju...

 Soba br. 2: Dr. Ervan je ušao u prostoriju. Sve je bilo razbacano i ispomerano, a po svim ravnim površinama bile su ispisane nerazumljive reči. Mael (glasno): ,,Ovo je sve iluzija! Ovo je iluzija! Vi ne postojite! Ha, hoćete da me prevarite... Iluzija!" Dr. Ervan: ,,Kako to mislite?" Mael: ,,Ja imam šesnaest godina, znači da nisam na klinici- ja živim u svojoj kući! A šta ako to nije moja kuća, već ja živim negde drugde?! Ko sam ja? Šta vi hoćete od mene? Ništa više ne razumem! (panično)" Dr. Ervan (zapisuje u svesku): ,,Subjekt je potpuno pogubljen u svom napadu, gubi vezu sa stvarnošću i tvrdi da ima šesnaest godina." Mael: ,,Džefri mi je rekao da vi hoćete da me ubijete, ali ja verujem u to da me i on može izdati. Svi su nepouzdani. Oh, kasnim na čas! Moram da idem, tamo je i moj prijatelj. Kasnim!" Dr. Ervan: ,,Vi ne idete u školu, imate dvadeset-šest godina i ne kasnite nikuda." Mael: ,,Ne... Sve je iluzija... ja znam... ili ne znam... vi ne postojite! (pomahnitalo) Vi ne postojite!"

 Dok je dr. Ervan beležio Maelino ponašanje, dr. Roslin je otišla u sobu br. 3: Anais (videvši doktorku): ,,Ako mi opet donosite hranu i ako me opet naterate da je pojedem na silu kao predhodnih dana, uzeću žilet iz kupatila i poseći se jer ne mogu više da podnesem! Boli me stomak, ne mogu da izdržim ovaj bol- nisam jela danima, a onda mi vi donosite gomilu hrane i upropastite mi stomak! Ne mogu više!" Dr. Roslin: ,,Donela sam nešto drugo. Sedi." Anais (sede): ,,Nije valjda hrana?" Dr. Roslin: ,,Ne. (ubrizgava joj tečnost u venu) Eto!" Anais: ,,Šta je to bilo? Šta ste mi ubrizgali?" Dr. Roslin: ,,Samo supstancu za vraćanje telesne mase." (laž, bila je to obična voda) Anais (panično): ,,Ne! Neću da vratim telesnu masu!" Dr. Roslin (vadi vagu iz kese): ,,Evo, sigurno te zanima koliko si dobila kilograma do sad..." Anais (uzima vagu): ,,Vratila sam šest kilograma! Nemoguće! Kako sam mogla da ponovo idem iznad četrdeset kilograma?! Ja sam promašaj! Ne mogu više da podnesem ovo mučenje!" (počinje da plače)

 Za to vreme, dr. Markus je rešio da učini najradikalniju stvar, time bi bio siguran da će dr. Ervan izgubiti svoju opkladu.

 Soba br. 4: Džozet je sedela na svom krevetu i trudila se da se smiri, ali je onda ušao dr. Markus, time je uznemirivši. Džozet (uplašeno): ,,Kakvo mučenje ćete danas smisliti? Teraćete me da glumim Ledi Godivu ili da poziram nekom bez odeće?" Dr. Markus: ,,Ne, ovo ću sam uraditi. (pomera kamere u stranu) Ne znam koliko će to uticati na istraživanje, ali nema veze, probaću. (vadi kanap i pokušava da veže ruke Džozet, ali  se ona opire)" Džozet (uplašeno): ,,Ubićete me? Vezaćete mi taj kanap oko vrata i ubiti me? Nije nikakav problem, ionako ste me ponizili do kraja." Dr. Markus: ,,Misliš? (veza joj ruke i prikova je uz zid) Misliš da je ono juče bio kraj? (otkopčava joj bluzu)" Džozet (vrišteći): ,,Ne! Molim vas, ne! (on baca njenu bluzu na pod) Doktore ili šta već da ste, pustite me!" Dr. Markus: ,,Hajde, nemoj mi reći da ti je i ovo strašno... Nema tu ničeg strašnog, ti si tako zgodna i bila bi šteta ne uživati u tebi... (baca i njenu suknju na pod)" Džozet (i dalje vrišteći): ,,Upomoć! Ne želim to! Pustite me!"

 Nije je slušao, već je divljački skidao odeću sa nje dok nije stajala pred njim bez ičega na sebi, posramljena do krajnjih granica. Njemu to nije bilo dovoljno, već je hteo da pređe i tu granicu. Njena čednost je nestala na najgori mogući način.

 Dr. Markus (oblačeći se): ,,Nemoj ovo pričati doktoru Ervanu, kladio se na tebe, pa iz tog razloga ne bih voleo da zna da sam ovo uradio." Džozet (pogubljeno): ,,Kako da ikome kažem za ovu sramotu? Osećam se kao da više nema straha u meni." Dr. Markus: ,,Eto, pobedila si svoj strah, vidiš da nije ništa strašno!" Džozet (mrko ga pogleda): ,,Da. Ništa strašno, osim ove proklete boli koja me izjeda iznutra." Dr. Markus:,,Taj bol je privremen, proći će do sutradan. Nisi još navikla na to." Džozet: ,,Nisam mislila na taj bol, već na bol u duši, a na taj bol se radije ne bih ni navikavala. Ne želim više ikada da ga osetim." Dr. Markus (obukavši mantil): ,,Samo polako, znam da je ovo bilo malo stresno za tebe, ali navići ćeš se. Mislio sam da mi je ovo prilika da pobedim u opkladi, ali bih ja više voleo da ostaneš do kraja, ko šiša vođstvo u projektu! Vidimo se sutra. (odlazi)"

 Džozet ode do kupatila, istušira se i obuče svoju odeću. Dr. Markus je zaboravio da vrati kamere na mesto, te je bila sigurna da je niko neće špijunirati ove večeri.

 Beleške dr. Markusa: Pacijent sa PSTD- em je počeo da sumnja u nas, a onda je kamera bila razbijena. Šizofreni pacijent je potpuno izgubio vezu sa stvarnošću, ali mislimo da još nije na krajnjim granicama paranoje. Pacijent sa poremećajem u ishrani je pominjao akt samopovređivanja / pokušaja suicida, a socijalno-anksiozna osoba je izgubila svoj strah, moguće da je strah dostigao krajnju granicu.

DAN SEDMI 

 Doktori su se danas čudno ponašali, a dr. Markus najčudnije među njima. Dr. Roslin: ,,U sobi br. 1 je uništena kamera, u sobi broj 4. je svaka kamera pomerena u stranu, pa nismo išli da vidimo ni 2. ni 3. sobu." Doktor Ervan: ,,Onda ćemo ih obići. Ponećemo i beleške da zapišemo sve promene."

 Soba br. 3: Anais nije u bila u sobi, te su pogledali u kupatilu. Dr. Roslin: ,,Oh, zaboga!" Dr. Ervan: ,,Kako je uopšte došlo do ovoga, rekli smo da to nije u planu!" Dr. Markus: ,,Sigurni ste da ste joj dali čistu vodu u injekciji, doktorko Roslin?" Dr. Roslin: ,,Da, uostalom, ona je iskrvarila, nije umrla zbog injekcije!"

 Anais je ležala mrtva na podu. Umrla je usled posekotina na podlakticama i vratu koje je sama sebi nanela žiletom koji je stajao u kupatilu. Naravno, krivili su doktorku Roslin jer je ona juče bila kod nje, ali svi su delili krivicu podjednako.

 Soba br. 2: Srećom, Mael je bila živa, ali je sada bila još više uplašena. Dr. Markus (tiho): ,,Barem je živa, a eksperiment možemo i da prekinemo na neko vreme." Mael: ,,Eksperiment?! Ja sam u eksperimentu?! Neću da budem ogled, hoću kući! (pogleda nalevo, ka praznini) Šta kažeš? Mogla bih to da učinim." Dr. Ervan: ,,Šta to radite?" Mael (skida metalnu narukvicu sa ruke i savija je) ,,Bežim. Vi ste gori i od mene, neću više da budem ovde." Dr. Ervan: ,,Ne možete otići odavde..." Mael (,,Džefriju"): ,,Vidimo se, zbogom." (stavila je krajeve metalne narukvice u šteker, time izazvavši strujni udar koji ju je ubio) Dr. Roslin: ,,Ne mogu da verujem! Šta se danas ovo dešava?!" Dr. Ervan: ,,Ovo se malo otrglo kontroli, ali moramo ići do preostala dva subjekta, kako bismo proverili da je sve u redu." Dr. Markus: ,,Doktore Ervane, ovo je već vaša krivica." Dr. Ervan: ,,Dobro, ali zafali li nešto mom ispitaniku, onda će to biti vaša krivica, zar ne?" Dr. Markus (proguta knedlu u grlu): ,,Ne mora da znači da će joj nešto faliti."

 Soba br. 4: Već kod samog ulaza doktori su videli da dr. Markus nije dobro predpostavio- Džozetino telo je visilo sa kanapa koji je juče ostavio u njenoj sobi. Dr. Markus: ,,Dođavola!" Dr. Roslin: ,,Pa, zašto se ovo desilo i kakvo ste ,,probijanje granice straha" pominjali sinoć? Šta ste uradili? Baš me zanima." Dr. Markus (nervozno): ,,Ja vas nisam pitao šta ste uradili ispitanici, molim lepo." Dr. Ervan: ,,Ja sam svom subjektu rekao da se ne nalazi u iluziji, već sam joj rekao da je ovo realnost." Dr. Roslin: ,,Ja sam, kao što sam vam rekla, ubrizgala vodu za koju sam rekla da je tečnost za vraćanje telesne mase, što je uznemirilo osobu do neke mere, ali mislim da ju je donošenje vage uznemirilo više. Šta ste vi uradili?" Dr. Markus: ,,Ja sam… izvršio defloraciju ove osobe." Dr. Ervan (gnusno): ,,Doktore, to je zločin! Možete otići u zatvor za to!" Dr. Markus (glasno): ,,Oh, a to što ste vi smislili ovaj eksperiment u kome ste uskratili pravo na slobodu osobama sa mentalnim poremećajima? Ili što je doktorka Roslin uzela kartone iz bolnice? Ja sam samo šlag na torti, a vi ste napravili celu tortu. Ako tonemo, tonemo zajedno." Dr. Roslin: ,,Dobro, neka vam bude, ali vi ćete je nositi na duši." Dr. Ervan: ,,Ionako svi zajedno uzimamo pojednaki rizik i podjednaku čast oko ovog projekta, s obzirom da je ostala još osoba na koju se niko od nas nije kladio." Dr. Roslin: ,,Ako je i ona živa."

 Soba br. 1: U prostoriji nije bilo nikoga, kao ni u kupatilu, što je bilo izuzetno neobično jer niko nije mogao izaći iz prostorije! Kako je nestala? Doktori se međusobno pogledaše prvo u čudu, a onda i zabrinuto. Malo nakon toga, začuli su zvuk policijskih sirena koji je dopirao od napolju. Dr.Ervan: ,,Bestraga, mislim da nas je nekako prijavila! (gleda kroz prozor) Da, ona je, eno je uz policijski automobil." Doktorka Roslin (panično): ,,Šta da radimo, odvešće nas u zatvor!" Dr. Markus (pušta ugljen-monoksid): ,,Nećemo da rizikujemo, dali bi nam doživotne kazne za to i za one eksperimente od ranije." Dr. Roslin: ,,Šta ćemo sa telima i beleškama?!" Dr. Ervan: ,,Nebitna su, ne mogu nas osuditi ako samo mrtvi."

 Policija je upala u mesto eksperimenta, tražeći kancelariju naučnika. Pronašli su naučnike mrtve zbog trovanja ugljen-monoksidom, a zatim i ostala tela i beleške svih ekperimenata do sada. Sklonište je uništeno kako ne bi došlo do još ovakvih kriminalnih dela.

 Loan, jedina koja je preživela eksperiment, otišla je na lečenje.

 Naravno, trebalo je vremena da terapija počne da deluje, ali je njen košmar postao stvar prošlosti i mogla je da funkcioniše normalnije. Udala se, imala je dvoje dece koje je čuvala od traumatičnih iskustava ali, srećom, ni njen muž nije bio nasilan. Bilo joj je žao ostalih mladih žena koje nisu mogle da se izvuku, a samo jedan dan ih je delio od toga da ponovo budu na slobodi.

 Ipak, naučnici su na sopstvenom primeru dokazali kako strah od nečega može postati jači i od nagona za samoodržavanjem. Šteta što to neće moći da zapišu u svojim beleškama, pored svih ostalih stvari od kojih se ljudima poput mene diže kosa na glavi. Ili, ipak, dobro je što će te beleške ostati nepopunjene. Ko to zna. Niko osim mene.

                KRAJ
              20.02.2017 god
             Suzana Ristić Suza
-------------------------------

Pogovor

 Ovo je bila priča najbliža hororu od svih priča do sad koje sam napisala, ali opet u mom stilu (,,Crni pratilac" je dopunjena nakon ove priče, tako da sada ipak dodajem da je u rangu sa njom, ovo je psihološki horor a ,,Crni pratilac" generalni horor). Pisana je pisana kao ,,Dubina najdubljih misli" tj. po danima, a ne po glavama, ili u jednom delu kao većina nakon ,,Oniks". Kao i obično, pisana je za nekoliko dana (3, da budem precizna), likovi su prvo nastali na slici, što je takođe uobičajeno za mene.

 Tema… Ako ste imali prilike da bacite pogled na ,,Kraljevstvo Večite Tame", onda ste videli da ja stalno razmišljam morbidno, te je pisanje ovakvih priča neki odraz toga. Ipak, sa ovom pričom je moja anksioznost došla do izražaja, a ne depresija kao u većini, te sam napisala neku vrstu psihološkog horora za osobe koje se plaše gubitka lične slobode, privatnosti i sl. Ideja za priču je nastala iz straha; strah koji parališe do mere da se gubi veza sa stvarnošću i zaboravljaju prirodni nagoni. Obično su akteri mojih priča devojke uzrasta 14-25 godina, ali sada imamo nešto starije ženske osobe koje imaju do 30-tak  godina, što i dalje nije mnogo, ali sam malo pomerila granicu na gore. Razlog za ovo je taj da ja lično ne doživljavam sebe kao odraslu osobu (nemam blage veze odkud meni 23 godine, ne sećam se ni kad sam bila tinejdžerka :D :/ ), te mi je lakše da uđem u psihu nešto mlađih likova. Nažalost, mnogi moji likovi ni ne dožive pozne godine, nije kao da i ja imam izglede za tako nešto, inače ne bih pisala ovakve priče. :|

 Dakle, ja nisam na strani naučnika, već na strani njihovih "subjekata". Razmišljala sam o poslednjoj sceni sa Džozet, da li da napišem to ili ne, a onda i kako do ta uradim a da ne preteram, tako da je to bilo najneprijatnije za pisanje i čitanje, ali važno za priču.

 Kod Mael sam koristila uglavnom nerealna uverenja i paranoju, a u nekim knjigama o psihologiji bio je primer o pisanju nerazumljivih reči po površinama poput čaršava, te sam dodala i taj deo da bih učinila opis kompletnijim, a tu su i standardni simptomi poput halucinacija. Trudila sam se da bude što verodostojnije, mislim sam sada uradila bolje nego bipolarni u ,,Manici", činjenica je da ništa ne mogu opisati bolje od depresije i anksioznosti kada već godinama imam te iste simptome.

 Anais je još jedan u nizu likova sa poremećajem u ishrani, zbog toga što je u osnovi poremećaja strah od vraćanja kilograma, pored još nekih strahova od prelaženja dozvoljene granice kalorija, ili toga da neko ne sazna za izbacivanje hrane (kod bulimije) i sl. Kod anoreksije nervose uglavnom dolazi do kombinacije više mentalnih poremećaja, najčešće opsesivno-kompulsivnog, depresije i anksioznosti, zato i nije lako samo povećati broj kalorija i odjednom videti boljitak. Zato je najbolje reagovati na početku, dok se još ne dođe do toga, ali nekad je teško jer osoba od samog početka krije problem i vremenom dođe do tog dela. Verovatno je u priči mogla postojati i osoba sa opsesivno-kompulsivnim poremećajem, ali Anais već na neki način ima deo OCD-a.

 Džozet se prvo susrela sa nekim stvarima koje mnogim ljudima današnjice zvuče apsurdno, ali za osobe sa socijalnom anksioznošću i izlazak iz kuće je velika stvar, a kamoli odlazak na neka mesta, pa čak i odlazak kod doktora. Ovo me je podsetilo na to kada sam sa četrnaest godina išla kod doktora zbog dijabetesa, pa me je on poslao na EKG, gde sam ja počela da paničim i izjurila kao furija iz bolnice kada smo završili. Takve stvari su mi samo pogoršale anksioznost, pa sada ne idem kod doktora ni kada bi trebalo. To je počelo još od sistematskih pregleda, uvek sam paničila danima pre njih, a nije  tajna da od petog razreda nisam nosila majice kratkih rukava u javnosti, s tim da su sad tu i "dodatni razlozi" :/ . Eto, nekom apsolutno normalna stvar, meni horor scenario. Nekad je ova anksioznost stvarno naporna, zna da me slomi u kratkom roku a posle ne mogu da se pokupim satima.

 Što se Džozet tiče, tu je došlo do tačke koju bi i osoba bez socijalne anksioznosti teško podnela, a ovde je to bila kap koja je prelila čašu.

 Loan je jedina koja je uspela da preživi sve i da se makar malo vrati u normalu. To se zasigurno ne bi desilo da joj ,,duh" njenog brata nije rekao da ona mora da nastavi dalje. Traume se ne zaboravljaju preko noći, baš naprotiv, tada podsvest vraća tu sliku koja je ostavila najjači utisak na nju. U zavisnosti do vrste traume, osoba može imati umerene simptome, ponekad imati noćne more (meni se to relativno često dešava, valjda ću već jednom prestati da sanjam to isto mesto), a ponekad ide do te mere da su traume osnovni izvor svih psihičkih problema. Teško je sagledati sve objektivno jer su najintenzivnija osećanja bila aktivirana baš u toku iskustva koje je napravilo tu traumu.

 Naučnici su, u ovoj priči, oni koji oduzimaju poslednje poštovanje ljudi kako bi ,,spasli" druge ljude. U jednoj pesmi sam više govorila o tome ali, ukratko, poenta je u tome da medicina zna da krši ljudsko pravo slobode i privatnosti samo da bi došla do nekih svojih zaključaka. Pod tim sam mislila najviše na obdukciju, razumem da je nekad to jedini način da se nađe krivac kod ubistava ili da se ima uvid u okolnosti smrti neke osobe, ali iz mog socialno-anksioznog ugla deluje nezamislivo i jezivo, bez obzira što je osoba mrtva. Recimo da me je depresija naterala da razmišljam i o tome šta se desi sa telom nakon smrti, u ovom slučaju neprirodne, ta misao mi stvara veliku paranoju u mozgu, lepo ja kažem da je ova socijalna anksioznost naporna i tera te da razmišljaš o čudnim stvarima. Inače, ne mrzim medicinu, lepo je spašavati ljude, ne obraćajte pažnju na moju paranoju @_@

 Dragi čitaoče, nadam se da ovo nije bila prejaka priča ili previše ,,udarena", trudila sam se da je držim pod kontrolom koliko je to bilo moguće.

 Uskoro: Pozitivnija priča o životinjama (bližimo se novim pričama, yay :))   ^_^