Gotika (2015)- cela priča

Priča III- GOTIKA

Priča nije prikadna mlađima od 14 godina, potencijalno uznemirujući depresivni kraj, sadržina nije sama po sebi toliko morbidna koliko je prikrivene morbidnosti tj. neprimetno utkane negativnosti koja se prožima kroz celu priču.
--------------------------------------

09.11.2015

 Muzika, mašta i tama. To je moj svet.

 Nekad mi se čini da sam već živela i umrla a da su svi događaji u mom životu bili samo iluzija, a onda otvorim oči i vidim tamu- to znači da sam i dalje ovde. Muzika je granica između onog spiritualnog i zemaljskog u meni; ona me pušta da letim u visine, da ronim do dna, ali me na kraju uvek vrati. Vrati me... u tamu kojoj pripadam. Nemam izbora- mašta ili tama? Nekad je lakše pobeći u maštu, ali tama me izvuče kad-tad. Onda mi ostane samo muzika...

 Poslednje popravljanje šminke pred izlazak na scenu. Oči uokvirene crnim ajlajnerom, ,,zadimljeni" pogled, intezivno crvene usne, kosa puštena. Ponovo sam rođena i ponovo ću umreti kada se poslednja pesma završi.

Izlazim. Čujem glasove. Sve je spremno za nastup.

 Počinjemo sa prvom pesmom. Iako nikada nisam pohađala muzičku školu, sama sam vežbala svoj glas. Znam da dajem sve od sebe i da sam napredovala od početka. Metal je postao moj omiljeni žanr. Slatka, surova realnost obavijena velom fantazije, muzika gde nema granica i gde nema tabu tema, gde su svi stilovi pevanja dozvoljeni a gde pevači mogu otkriti ko su zapravo; da proniknu u srž svoje duše. Dok sam se, kao devojčica, zamajavala pop muzikom, nisam ni razmišljala o svojim vokalnim sposobnostima, sada mi je to jedna od najvažnijih stvari u životu. Hm, moj život... da me umetnost ne pokreće ne bi me ni bilo. Sedenje u kući i izbegavanje ljudi nije život, to je životarenje i čekanje smrti.

 Poslednja pesma. Laku noć, videćemo se opet. Natrag u tišinu.

 Probuđena iz sna, ne vidim onu osobu od juče u svom ogledalu. Ovo je neka ružna devojka koja me gleda svojim maslinasto-zelenim očima. Kosa joj je povezana u pletenicu, pogled umoran i setan.
 
 Vreme je za kućne poslove, danas ne moram da vežbam svoj glas. Imam osećaj kao da imam gomilu posla, a to su sve samo uobičajene svakodnevne aktivnosti. Čujem glas koji dopire od napolju i on me uplaši. Bestraga, a juče sam pevala pred sto ljudi bez problema! Lažna uzbuna. Znam da niko neće tražiti mene jer retko ko i zna da sam ovde. Ne krijem se, samo se plašim ljudi. Veoma mi je neprijatno kada sam blizu njih. Strašno je kada si pored ogromne zagonetke koju ne možeš i ne želiš da rešiš, a svaki čovek je kao velika zagonetka. Ja lično delujem kao veoma komplikovana zagonetka, ali svako ko je čitao moje priče i pesme bi otprilike znao da sam kombinacija stare i detinjaste osobe koja pati od depresije i anksioznosti, te delujem mnogo ozbiljnije, da sam osetljiva a opet emocionalno hladna, ne padam na sažaljenja, verovatno zato što sam se ja uvek borila za ono što sam htela, nisam čekala podršku i žaljenje drugih. Uplitanje drugih sve pokvari, naročito kada su u pitanju lične želje- taj neko drugi možda neće deliti vašu strast i sputavaće vašu želju i uništiti inspiraciju potrebnu za realizovanje želje. Zato je neke stvari bolje držati u tajnosti dok ne budu spremne da zasijaju u punom sjaju. Možda zbog tog stava da mogu sve sama i sedim ovde bez igde ikoga, možda mi jednostavno prija samoća, ko će ga znati. Nema veze, odgovara mi- samo ja, tama i muzika.

 Kako dan odmiče nestaje i moja mentalna snaga. Stoga, odlazim rano u krevet- trebaće mi snage za nastup kasnije...

 Užurbano se spremam: duga crna suknja, crna bluza, crne cipele. Ima više ljudi nego juče, uh, nadam se da ću ih oduševiti večeras. Dodaću i neke pesme od svojih omiljenih izvođača, ovo će biti odličan nastup!

 Kraj. Bilo je odlično. Čini mi se da su više nego zadovoljni.

 U bekstejdžu me je sačekao buket plavih ruža i poruka ,,Znam da sutra ne nastupaš,dođi na moju zabavu, čekaću te." Pomislih: ,,Pa dobro, što da ne. Ionako nemam drugih planova za sutra."

 Novi dan. Jedva čekam večeras, baš me zanima ko je misteriozna osoba. Razmišljala sam šta bi bilo idealno obući za takvu priliku- sa svojom omiljenom bojom, plavom, ne mogu pogrešiti. Plavo i crno. Moj omiljeni spoj.

 Veče; Stojim u svojoj novoj plavo-crnoj gotik haljini. Stavila sam masku na lice kao i svi ostali u prostoriji. Bal pod maskama. Razmišljala sam: Kako li će me pronaći osoba koja me je pozvala ovde? Hodajući u gomili, osetih ruku na ramenu i to me je nateralo da se okrenem- muška osoba sa dugom smeđom kosom pokazala mi je kuda da idem. Odmah sam krenula ne gubeći ni trena, plašila sam se da bi se zabava mogla prerano završiti. Još jedan buket plavih ruža stajao je na stepenicama, te sam krenula gore. Na svakom spratu je stajao po jedan buket, te sam se penjala do poslednjeg sprata gde buketa nije bilo. Tamo se nalazila prostorija prepuna plavih sveća, uređena u gotik stilu- tamna, elegantna i mistična. Na zidu se nalazilo prelepo stilsko ogledalo te sam želela da proverim svoju frizuru i šminku.

Osoba od malopre je stajala iza mene, time me uplašivši. Ja: ,,Ko si ti?" Mladić: ,,Nije poenta znati sa kim plešeš na balu, onda magija gubi svoj smisao." Ja (nasmejem se): ,,Dobra ti je ta fora, nego ti lepo meni odgovori ko si ti i što si me zvao ovde?" Mladić: ,,Ja sam onaj ko želiš da budem. Izbor je tvoj." Ja: ,,To zvuči lepo, ali ja samo hoću da znam... (pogledah u njegove oči i sklonih pogled jer mi odjednom postade neprijatno)" Mladić: ,,Tvoja čistota je dar, nemoj je izgubiti. U tvojim očima vidim toliko toga: bol, patnju, saosećanje, nežnost, strah... Nežna kao dete, a opet sa tako ozbiljnim stavovima." Ja (povišenim tonom): ,,I zvao si me ovde da bi mi pričao o mojim osobinama? Kako ti možeš da me znaš bolje od mene? I zaista, pitam još jednom pre nego što odem: ,,ZAŠTO SI ME POZVAO OVDE?" Mladić (poljubi mi ruku): ,,Da ti kažem da ću te čuvati od svih. Videćemo se uskoro, madmozel."

 Vratila sam se onim stepenicama dole na zabavu, mada mi je bilo malo žao da napustim onu prelepu sobu, a onda sam otišla kući.

-

 Novi dan je ponovo došao. Vežbam pevanje sve vreme strepeći da me neko ne čuje, pri tom trudeći se da budem što bolja. Nije baš lako ali sam vremenom navikla da kontrolišem volumen.

 Misteriozni mladić mi je okupirao misli- plašila sam se šta li je želeo od mene... Imala sam osećaj da ćemo se ponovo sresti...

 Na nastupu uveče bilo je prilično dobro, s tim da sam nesvesno tražila misterioznog mladića po prostoriji. Nakon pozdravljanja sa članovima benda krenula sam pešice ka autobuskoj stanici. Mladić me je presreo na pola puta i ponovo je nosio masku. Ja: ,,Zašto nosiš masku? Zabava je završena još juče." Mladić: ,,A zašto ti ideš kući? Ne moraš da ideš. Ostani sa mnom." Ja: ,,Zašto?" Mladić (uzme me za ruku): ,,Zato što je noć tek počela, madmozel."

 Mesec je bio u prvoj četvrti,a nebo kristalno i puno zvezda.Poveo me je pored reke. Mladić: ,,Nije li priroda prelepa?" Ja: ,,Da. Ja veoma volim da gledam u mesec." Mladić: ,,Zato što si Rak u podznaku." Ja (šokirano): ,,Odkud znaš to ?" Mladić: ,,Zato što si najslađi Jarac kog sam upoznao." Ja (crveneći): ,,Stvarno mi je neprijatno kada mi nepoznati ljudi dele komplimente. Hoćeš li mi ikada reći ko si ti?" Mladić: ,,Zašto da ti kažem kada znaš? Maska ne mora pasti da bi videla nečiju dušu." Ja: ,,Oči su duša, znam za to, ali plašim se da gledam ljude u oči. Ipak ću čekati da skineš masku." Mladić: ,,Vidimo se sutra, madmozel. Biću tvoj fantom."

 Četvrtak. Ostala sam u krevetu duže, ali ni to mi nije pomoglo da se odmorim kako treba. Iako nisam vežbala grlo, ceo dan sam pevušila pesmu ,,Fantom iz opere". Ne znam, nešto me je vuklo. Možda je to zbog reči onog mladića? Oh, moram više da ga izbacim iz glave. Što se pesme tiče, veoma volim tu pesmu ali nikada nisam uspela da izvedem notu E6 na kraju pesme, uglavnom bih završila sa visokim Ce, što je dve note niže, nekad i sa D6, što je trenutno vrh mog ranga. Nadoknađivala bih to pevanjem i muške vokalne deonice, s obzirom da imam moć transformacije kada je pevanje u pitanju. Svako se snalazi kako zna i ume.

 Kada sam uveče stigla u objekat gde je trebalo da imamo nastup, članovi benda su mi odmah predložili da izvedemo ,,Fantoma iz opere."

 Samo sam klimnula glavom, shvatajući da će se mladić pojaviti u toku pesme. Nakon jedne od mojih manje zahtevnih pesama počela je pesma ,,Fantom iz opere." Otpevala sam prvi deo i čekala da počnem drugi i, taman kada je trebalo da počnem... On je pevao sa mnom u duetu! Ponovo je nosio masku i prilazio mi je lagano, sve vreme gledajući u mene. Pevali smo u duetu sve do dela ,,Pevaj moj anđele muzike", a tada je išao moj solo. Osetila sam se čudno,  kao da sam bila sigurna da smem da idem još dva tona iznad i da neću izgubiti glas. A onda, veliko finale: E6, čisto kao suza, izašlo je iz mojih glasnih žica! Nemoguće! A ja se već godinama trudim da ga izvedem makar na mikrosekundu! Ja u šoku, a publika u transu. Mislim da mi je ovo jedan od najlepših trenutaka u životu iako nisam dobila ništa materijalno. Ovo sigurno ima veze sa onim mladićem... bestraga, nestao je! Naći ću ga ponovo, sada sam htela da uživam u ovom predivnom momentu.

 Jutro. Danas je dan za zagrevanje i vežbanje. Pokušala sam da danas izvedem E6, ali jednostavno nije htelo, čak ni na mikrosekundu. Bila sam razočarana, ali je zato sve drugo funkcionisalo kako treba. Slušala sam neke pesme koje veoma volim. Neke od njih koje su imale tematiku ljubavi su me toliko raznežile da sam prosto poželela da sam ih znala ranije, kada sam i ja bila zaljubljena... Samo se šalim, nisam ja tip osobe koje se razneži na ljubavnu tematiku, ali je tačno to da sam bila zaljubljena nekada davno. Ali, nekad shvatite da biste loše uticali na nekog ili da taj neko jednostavno nije za vas i da ste vi samotnjak, te odustanete od toga. Uostalom, mene moje depresivne misli toliko okupiraju da ne mogu misliti ni na važnije stvari, a kamoli na ljubav. Postoji toliko razloga zbog kojih ne bih volela da budem u vezi, ali to sad uopšte nije važno.

 Ponovo ne nastupamo. Da ne bih bez razloga sedela u kući, išla sam prema starom napuštenom zamku da bih uživala u njegovoj klasičnoj lepoti. Vrata su bila otvorena ali unutra nije bilo nikoga. Otišla sam na krov koji je bio nekih desetak metara visok, misli iz mog dnevnog života su me vukle dole... Stala sam blizu zida koji je odvajao ivicu krova.

Iz razmišljanja me trgnu mladićev glas. Mladić: ,,Smrt na taj način je sigurna, ali bolna. Uostalom, neću te pustiti da umreš večeras." Ja (nevešto): ,,Odkud ti... zašto misliš da ja..." Mladić: ,,Ovde ne možeš sakriti ko si. Ovo je mesto gde sve izlazi na videlo." Ja (uznemireno): ,,Ne znaš ti ništa o meni, baš kao što ni ja ne znam ništa o tebi." Mladić (priđe mi): ,,Znam da si, kada si bila manja, htela da tvoj prvi poljubac bude sa mnom." Ja (smejem se od muke): ,,A znaš li i to da, kad se ovako smejem, hladno mogu da udarim nekoga?" Mladić: ,,Pogledaj me. Pogledaj u moje oči. Vidiš li ko sam? Nemoj da te zavara spoljašnjost; ona je samo refleksija tvog uma. Moje oči će ostati iste."

 Pogled koji me je skamenio- to je bio ON, osoba koju sam volela, ili sam bar mislila da sam volela, pa se sada moj um samo igra sa mnom.

 Mladić: ,,Mogu li dobiti tu čast da budem prvi koji te je ikada poljubio? Znam da me više ne želiš, ali znam i da je mlađa verzija tebe čekala ovaj trenutak."
Nisam mu odgovorila rečima, već sam prislonila svoje usne na njegove... Bio je to moj prvi poljubac, na deset metara visokom krovu prelepog srednjevekovnog zamka, tačno u ponoć...

 Vikend je počeo, ali za mene nema odmora. Čišćenje, kuvanje, čitanje vesti, eventualno malo kreativnog rada. Što se onog sinoć tiče, ostavilo me je uznemirenu. Imam osećaj da sam uradila nešto pogrešno a u stvari nisam uradila ništa pogrešno. Ali, avaj, ko će to objasniti mom mozgu kad on ništa ne razume?

 Želela sam da večeras ne vidim NJEGA, da bih osetila manje griže savesti i da bih mogla da se posvetim muzici na način na koji ona zaslužuje. Bližio se veliki koncert pa sam uveče vežbala sa članovima a danju radila uobičajene stvari.

 Scena je dekorisana u crno-belom kontrastu, sa logoom benda u sredini. Ozvučenje i rasveta su sređeni dan pre koncerta.

 Nosila sam korset, duge rukavice, suknju od tila, crne helanke i crne čizme sa debljom štiklom. Kosa mi je bila spojena na krajevima, da mi ne bi smetala dok pevam, a ostatak se vijorio na vazduhu koji je strujao iz ventilatora. Što se šminke i nakita tiče, bila je tu crna ogrlica i viseće minđuše, bela podloga za lice, crni ajlajner, senka i crni karmin.

 Masa ljudi je skandirala ime našeg benda i svakog člana pojedinačno pozdravljalo velikim ovacijama. Kada sam i ja izašla na scenu krenuli smo sa najžešćom pesmom koju smo mogli da nađemo u našoj diskografiji. Tokom svih dva i po sata koncerta publika je pevala sa nama i uživala u našem performansu. Srce mi je zadrhtalo tako jako da sam počela da se budim... Previše uzbuđenja ovog puta. Ma, ne znam kako se nisam probudila i posle onog poljupca. Bacih pogled na sat- tri sata, nema šanse da ponovo zaspim. Opet- hoću da se vratim u san, tamo se barem NEŠTO dešava. Tamo se bavim poslom koji volim, uživam u prelepo uređenim mističnim mestima, nosim predivnu gotik garderobu! Tamo sam slobodna, a ovde živim kao zatvorenik sopstvenog uma.

Hoću da se vratim i završim taj koncert!

 Nisam mogla da se vratim, pa sam rešila da ustanem i namestim krevet. Nedelja je, dan kao i svaki drugi, osim što ću se ponovo, bar na tren, izgubiti među notama. Vratiću se u svet gde nisam uplašena, gde sam ono što jesam. To je svet koji sam stvorila ni iz čega. Dok sam pevala jednu od svojih pesama posvećenih Njemu,  znala sam da je ta ljubav prošla ali me je san vratio u doba kada su stvari bile drugačije. Lakše je reći da čekate nekog ko vam nikada neće pripadati nego da priznate drugima da ste sami sebi dovoljni, oni to nikako ne razumeju.

 Faza punog meseca. Uznemirena sam zbog situacija koje se odigravaju samo u mojoj glavi. Puštam pesme izvođača koji su već ostvarili svoje snove i koji već imaju puno godina karijere, a ujedno crtam devojku sa prelepom srednjovekovnom crnom haljinom. Na kraju, razočarano gasim muziku, sklanjam papir i povlačim se u tamu, gde me dočekuju glasovi iz moje glave, koji će me i ovog puta prekorevati zbog svega. Ko bi rekao da jedan tako običan i dosadan život može biti tako komplikovan?

 Noć punog meseca. Ovoga puta sam sanjala samo uobičajene stvari: mostove, reke, mračne šume, smrt. Već znam značenje: povezivanje spiritualnog i zemaljskog, emocije, uznemirenost i briga, prekid nečega. Ali ništa se nije prekinulo, osim ovog sna. Sve po starom- izolacija, čekanje i jedan neostvareni san. Svesna sam svojih emocija, svesna sam onog što se dešava u mojoj glavi... svesna sam straha, ali ne mogu ga prevazići jer to nije određeni strah pa da znam protiv čega se borim. Čini mi se da je moj život pun ironije- volim muziku i želim da se profesionalno bavim njome, a s druge strane patim od socijalne anksioznosti. Čini mi se da mi svaka šansa izmakne, nije to zato što sam pesimista- postala sam pesimista jer me je život non-stop razočaravao. Ironija. Gomila ironije.

 Jedan od najvećih strahova je da je sve bilo uzalud. Plašim se da nikada neću napraviti svoj misteriozni svet i u stvarnom svetu.

 Još jedna noć. Potpuno razočarana, odlazim u krevet. Sanjam svetlo koje me polako zove ka sebi. Mislim da je ovo moj poslednji san. Mislim da moj eliksir za spavanje počinje da deluje. Mislim... da se neću probuditi sutra.

 Odustala sam od svojih snova, ali sam ostavila ono najvrednije- svoju umetnost. Ostavila sam svoju dušu u njima. Dok je njih, ja ću živeti iako ću biti na drugom mestu. Živeću, jer umetnici su besmrtni. Sada je samo ostalo pitanje: Da li je svet nešto izgubio mojim odlaskom? Da li je izgubio još nešto osim uplašene, depresivne osobe koja je posvetila svoj beznačajni život umetnosti? Vreme će pokazati. Mada, znam da je odgovor negativan, jer vreme će samo odneti i ono malo uspomena na mene u zaborav...

Kraj
10.11.2015 god 17:35 uveče
Suzana Ristić Suza
-------------------------------------

Pogovor:

 I na kraju- ja kao glavni lik. Sve do pred kraj se ne zna da u stvari sve to sanjam, a da su moje dosadne dnevne aktivnosti u stvari moj život. Tokom leta inače naporno radim sa ocem, ali je to uglavnom to. Ne izlazim iz kuće često niti imam vremena za to, a nije ni da me to zanima.

 Priča se zove ,,Gothica" da bih pokazala da gotska kultura čini moj svet (ovde ne govorim o srednjovekovnom pravcu gotike već o onom što se danas smatra gotikom i što mi alternativci smatramo pod tim pojmom), iako se moj svakodnevni život razlikuje od toga.

 Kao što vidite još na početku, san mi je da se bavim muzikom, da stvaram svoju muziku i pokažem ko sam zaista. Ništa grandiozno, samo da imam svoj bend i da kreiramo pesme iz ljubavi, ne da imamo svetsku slavu ili tako nešto, samo umetnici koji uživaju u tome što rade, a uspeh bi eventualno došao.

 Nisam htela da se bavim toliko samim koncertima jer nisam htela da kvarim magiju pravog koncerta ako nekada dođem do toga.

 Ubacila sam misterioznog mladića da učinim priču misterioznijom i zanimljivijom jer sam ja dosadna osoba, inače ne znam koliko mi je to i dalje bitno (čak mi nije dobro svaki put kad čitam taj deo priče). U međuvremenu sam shvatila da je ceo koncept ljubavi prevaziđen i da ljudi služe samo za reprodukciju a da ljubav prolazi, te mi takve stvari nisu preterano zanimljive što se mene lično tiče, dok mi to ne smeta da pišem o drugim likovima. Dovoljna sam sama sebi, a ima me i previše. Teško je mene podneti.

 Moji stvarni snovi su uglavnom noćne more (kao što sam rekla u priči,česti motivi su voda, šume, mostovi, smrt, tu je i osnovna škola koju vezujem za loše stvari i neprekidno bežanje kao čest motiv). U priči pevam tuđe i svoje pesme, ali se pominje jedino pesma ,,Phantom of the Opera", koju je obradio i moj omiljeni bend Nightwish 🙂❤.

 S obzirom da je priča o meni iznosila sam lične stavove u tom delu života, s tim da se i sada, četiri godine kasnije, slažem sa napisanim.

 Kraj je morbidan i radije ne bih da komentarišem, ionako ću pisati o tome u nekim od budućih priča. Nadam se da priča neće loše uticati na druge umetnike poput mene.

 Zaključak: Priča pokazuje i koliko je nezgodno biti umetnik- naši snovi su za većinu ljudi glupost jer se mi ne uklapamo u ,,standardna" zanimanja već se trudimo da radimo na svoj način, vođeni osećajem a ne komandom. Čak i ove priče pišem kada imam inspiraciju, ne po nečijoj želji već po onome što bi mene vuklo da je napišem. U današnje vreme je teško zadržati kreativnost ali je lakše baviti se umetnošću, a nekada su umetnike smatrali osobenjacima. Dobro, ja lično jesam osobenjak. Bila sam iskrena, kao i u svakoj priči.

 Sledi:,,Serija" u kojoj se prepliću moda, ljubav, psiha i škola :)