Iza ekrana monitora (2016)- cela priča

Priča nije prikladna za mlađe od 14 godina, nešto depresivnije teme i lična perspektiva. Ovo je dobar uvod u narednu priču koja je znatno morbidnija i depresivnija. Mislila sam da je ne objavim, ali možda će nekom biti zanimljiva ovakva kakva jeste.
--------------------------------------

10.3.2016

 Sunce je danas jače nego juče... Jul je odmakao, već se približava avgust, ali je i dalje vruće. Sedim ispod drveta, sa telefonom u rukama, ispijajući čašu vode da se osvežim. Konačno sam napravila svoju i-mejl adresu i sada mogu da se ulogujem na sajt koji merkam već mesecima... Pa, krećem.

 Korisničko ime... Hm... Zmaj- nešto. Plavi zmaj. Uh, kako li mi je ovo palo na pamet? Nevažno, lepo zvuči, napraviću nešto od toga.

 Ali,čudna su mi ova druga imena... šta li sam očekivala, ipak sam na forumu za depresiju, nema ovde leptirića i šarenih cvetova, osim ako ti leptiri nisu mrtvi ili sa iščupanim krilima.

 Pa, evo je- prva tema. Samo polako, udahni. Nemoj da se obrukaš.

 ,,Zdravo svima. Neću otkrivati svoje pravo ime zbog privatnosti, a nije ni bitno. Ovo je već druga godina odkad imam izražene simptome depresije, mislila sam da će biti lakše ako se pridružim forumu. Početkom ove godine mi se i ishrana potpuno promenila, izgubila sam skoro polovinu svoje mase. U poslednje vreme sam izgubila kontrolu nad samom sobom, pa je sve to otišlo u drugom smeru- ugojila sam se zbog prejedanja. Sve ovo me čini još neraspoloženijom, nadam se da će mi ovo pomoći da zaboravim realnost."

 Dobro, nije bilo strašno. Evo, već mi žele dobrodošlicu. Bar sam ovde prihvaćena.

 Narednog dana, pretraživala sam forum da bih videla teme od ranije. Bilo je puno različitih osoba na forumu... od ,,želim da se oporavim" ,,briga me je i ako se ovo nastavi" ,,radim ovo za pažnju" do ,,želim da umrem već jednom." Bila sam ohrabrena da podelim svoje mišljenje kao nikada u životu; celo vreme bih ćutala o tome šta mislim i osećam, sada sve izgleda tako jednostavno- samo je trebalo da otkucam to. U isto vreme, bila sam svesna da čitav svet može videti moje komentare.

 Malo po malo, postala sam jedna od njih- provodila sam sate na forumu postavljajući komentare i čitajući teme, pri tome pazeći da nikoga ne uvredim ili povredim. Broj mojih postova je rastao sve brže i brže...

 Dan je počeo normalno za mene: doručak, uzimanje telefona i odlazak na sajt, međutim, već na ulasku u jedan od podforuma bila je tema ,,Zbogom". Znali smo da takve teme mogu značiti ili da osoba odlazi na lečenje ili... da je odlučila da sebi oduzme život. Nažalost, to nije bilo neobično za ovaj sajt, s tim da bi nekad osoba odustala od svoje namere. Čak sam i sama pisala depresivne komentare kada bi mi se depresija pogoršala, bilo je lakše reći nepoznatim osobama koje prolaze kroz slična iskustva nego da slušam pametovanja osoba koje očigledno ne razumeju kako depresija stvarno izgleda.

 Bilo kako bilo, otvorila sam temu. Dođavola, osoba planira suicid.

 ,,Hvala vam za vašu podršku. Odlučila sam da skratim sebi muke, ne mogu više ovo da izdržim. Zbogom."

 Naravno, ispod toga gomila postova: ,,Nemoj to da uradiš!" ,,Život je vredan", do ,,Da li je ona dobro?" ,,Nadam se da je dobro, nije dolazila na sajt već satima." i eventualno, ukoliko dođu do te informacije, ,,Počivaj u miru". Koliko god da je morbidno, to se dešavalo u stvarnosti. Osećaj da neko ko stvarno postoji deli svoje poslednje misli sa tobom, sa čitavim svetom, a znaš da ne možeš da joj pomogneš jer ne znaš ni gde je ta osoba! Osećaš se kao da gledaš saobraćajnu nesreću znajući da ne možeš učiniti ništa da spaseš ljude iz olupina.

 Na drugoj strani foruma, osobe opisuju svoju patnju, ali znaju da ne smeju odustati, uglavnom zbog nekog razloga. Provode dane na forumu, pokušavaju da pobegnu od svoje realnosti daveći se u jednoličnim internet-stranicama koje im pružaju lažno utočište. Najposećenije mesto na forumu je podforum koji služi kao ,,ventil" za sve, uglavnom negativne, emocije. To je ujedno i najagresivniji forum, jer u njemu često dolazi do svađa članova. Prvih nekoliko foruma su i najaktivniji- moj omiljeni bio je forum za razne igre koje su članovi smišljali, a koje bi mi pomogle da otrgnem misli od svakodnevnice. Osim njega volim i forum medija i umetnosti, koji obuhvata i muzički forum, gde postavljam komentare o svojoj najvećoj strasti. Znam da neću umreti u tišini, u mom srcu uvek ima muzike. Predivne note koje se spajaju u savršenu simfoniju, magičnu čaroliju koja me pokreće kroz ovaj mrak. To mora biti magija, jer sve ostalo izgleda tako crno.

 Možda upravo u ovom trenutku neka osoba, bilo gde u svetu,umire zbog izgladnjivanja, samopovređivanja ili suicida, a mi nismo u mogućnosti da je spasimo. Ponekad, zapravo vrlo često, osoba pokazuje znakove beznađa u kome se nalazi.

 Mnogo puta sam se zapitala: šta je to što nas drži podalje od traženja pomoći? Da li je to što nismo svesni svog problema? Ljudi misle da mi znamo šta radimo i da smo svesni svojih akcija, kao i da možemo da kontrolišemo emocije i vratimo se u normalu kad poželimo. Ubeđeni su da će komentari poput ,,Razvedri se" ,,Smiri se" ,,Pojedi nešto" ,,Nemoj da jedeš toliko" ,,Nađi prijatelje"... pomoći osobi sa mentalnim  poremećajem.  Reći osobi sa poremećajem prejedanja da prestane da toliko jede zvuči logično, zar ne? Naravno... ako zaboravimo činjenicu da je osoba nemoćna i ne može da kontroliše svoju glad, a da hrana postane kao droga. Zašto pišem ovo? Zato što se poremećaj prejedanja ne shvata ozbiljno iako je opasan isto koliko i anoreksija. Imala sam prilike da u životu čujem i ,,Smanji obroke" i ,,Previše si smršala", ali i ,,Nađi prijatelje". Na forumu nije bilo osuđivanja- bila sam duhovita na čudan način, mračna kao srž svoje duše, davala podršku i bila iskrena. Bila sam ja, samo sa nadimkom i slikom uzetom sa interneta. Ovde sam slobodna. I da me osuđuju, to nikad neću znati.

 Osim na foruma za depresiju, često sam i na forumu za anksioznost. Jedna od najtežih stvari kod napada panike je što dolazi nenajavljeno. U mom slučaju, to se dešava kada se setim nekih događaja iz prošlosti, kada moram da komuniciram sa ljudima ili jednostavno kada me obuzme paranoja. Moguće je sakriti lavinu emocija koje me preplave u tom trenutku, ali samo na kratko- potreban mi je ,,ventil", u suprotnom će napad ostati i do nekoliko sati. Bile su mi bliske i teme o graničnom poremećaju, te sam htela da saznam više o njemu i shvatila da bi kombinacija depresije, anksioznosti, besa i blaže euforije sa neuobičajenim mentalnim sklopom možda pre opisali BPD (bordeline tj. granični poremećaj) nego neki drugi poremećaj, ali opet i depresija i anksioznost mogu da budu kombinovani i bez toga. Moja sopstvena psiha me fascinira i zbunjuje, u mozgu mi je uglavnom praznina a opet sam osetljiva.

Kada neko želi da se oporavi onda je bitno da zna šta mu je, no ja samo gledam ono što se desi na kraju i što je zajedničko za većinu osoba sa depresijom, anksioznošću, šizofrenijom, BPD, bipolarnim poremećajem... Na kraju ionako nije bitno, pod zemljom niko ne pita ni kako si tu dospeo ni da li si bio bolestan od nečeg, bitno je samo da si tu.

 Toliko sam paranoična da sam mislila i da me svi na forumu mrze i ignorišu moje komentare iako nisam imala većih problema, osim problema u komunikaciji zbog slabijeg znanja jezika. Čak i da se to desilo potpuno bih razumela zašto- moj smisao za humor je užasan i mnogo dosađujem ljudima svojim mišljenjem koje, čak i kada ima smisla, ne mogu iskazati na pravi način zbog slabih socijalnih veština. Dođavola, koliko mi je samo iskaza upropašteno time! Počnem da pričam kao pravi mislilac ili umetnik, zainteresujem ljude kojima pričam i... bestraga, jezik mi se zaveže i misao mi pobegne ili se zbunim. Um počinje da panično sastavlja polomljenu rečenicu dok se pogled bori sa ljudima koji već sumnjučavo zure u mene. U najboljem slučaju uspem da završim misao, ali ne onako kako je trebalo da zvuči, promenim temu ili, u najgorem slučaju, uhvati me takva panika da ućutim i čekam da neko drugi nešto kaže. Na forumu, glavni problem bio je jezik; nisam mogla da se iskažem kako sam želela sve dok nisam malo popravila znanje engleskog. Najbolje se mogu iskazati u pričama jer me tu niko ne može prekinuti- imam pregršt vremena da razmislim o onome što želim da bude napisano, ali uglavnom je sve stvar trenutka. To baš i nije slučaj sa ovom pričom, mrcvarim je skoro tri nedelje.

 Na forumu sam, posle skoro godinu dana, postala osoba sa najviše komentara. To nije bio običan sajt, već je više ličio na virtuelni grad čiji broj stanovnika neprestano raste, a ja sam član od prve godine njegovog postojanja. Postavljala bih i po 60 komentara dnevno, nekad i do stotinu, i cifra je uvek morala biti zaokružen broj. Postala sam opsesivna činjenicom da će mi veći broj doneti nešto bolje... Nije bilo tako. Čini mi se da stvarno nisam ni postojala u tom gradu, da sam poput nekog gastarbajtera koji dolazi i zatiče stare poznanike koji sasvim normalno reaguju na njegov odlazak i dolazak. Posle nekog vremena ništa nije zvučalo dovoljno ozbiljno ma koliko se grozno osećala dok sam to pisala. Trudila sam se da ne budem neko koga će sažaljevati, više volim da šokiram nego da privlačim pažnju nekog ko bi me sažaljevao, jer sam kraj sebe imala osobe koje su banalizovale ozbiljne stvari za minut pažnje. Sažaljenje je užasna stvar- kada se navikneš na njega, činiš sve da dobiješ još sažaljenja, a na kraju je to sve što ti ostane- živiš da bi bio nula u nečijim očima, bez obzira što vrediš više od toga. Odrastala sam sa tim stavom i trpela kritike kada bih pokušala nešto da promenim, znajući da ću dočekati dan kada će reći ,,Bila si u pravu". Taj dan je došao- mnogi takvi dani su dolazili, jer niko nije hteo da me sluša još od početka. Nisam ja neko nadprosečno biće, samo vidim svet crno-belo; na jednoj strani su pozitivne stvari, pozitivna realna očekivanja i smerovi u kome bi situacija trebalo da ide da bi sve ispalo kako treba. Ukoliko je u pitanju osoba, analiziram njene vrline i pozitivne strane. S druge strane tu su negativne stvari, najgori mogući scenario i kako izbeći taj najgori scenario, a kod osoba tu je analiziranje loših osobina. Takvo gledanje situacije, sa obe perspektive, dosta mi je pomoglo u životu i spasilo me je u nekoliko navrata.

 Sve što sam rekla na sajtu sam i mislila u tom trenutku; ponešto je nastalo u naletu besa, napadu anksioznosti, nagloj euforiji ili dubokoj depresiji. Ne znam koliko osoba je povređeno nečim što sam rekla, samo znam da nisam želela ikog da povredim. Mnogo puta sam izmenjivala komentare jer ih nisam smatrala primerenim ili mi je jednostavno došlo da ih obrišem kada bih bila razočarana.

 Na pitanje ,,Kako bi opisala sebe?" nikada ne bih imala odgovor. Kada izbrišem simptome depresije i anksioznosti, sa sve onim što oni obuhvataju, shvatam da ja ne postojim. JA SAM SVE, JA SAM NIŠTA. Eventualno mi ostaje reč ,,umetnik" kao poslednja opcija koja nema veze sa time, osim ako i levorukost nije neki poremećaj (ne, stvarno, zašto ljudi pišu pretežno desnom, zar ne bi bilo logično da bude podjednako zastupljeno? Kako to da nas ima mnogo manje?  O_O ).

 Nisam sigurna šta sam ja u stvari; sve ono što sam bila srušilo se u međuvremenu- neke stvari su nestale a neke, poput negativnih emocija, proširile su se celim telom. Ono što bih ja rekla o sebi razlikuje se od onoga što bi drugi rekli o meni- čak i na sajtu misle da sam fina osoba, ponekad duhovita (ali verovatno uglavnom dosadna, haha). Mirna sam jer sam uplašena od ljudi i njihove reakcije, duhovita jer na taj način mogu da bar na neki momenat pobegnem od sebe, a dosadna... ne možete očekivati od depresivne osobe da vas non-stop zabavlja, nekad mi nije do toga. Eto, za svaku svoju osobinu imam objašnjenje. I kažem da sam ponekad okrutna, ljudi mi ne veruju. Iskreno, u nekim trenucima i sumnjam u sve što kažem o sebi, i na internetu i u realnosti, jer u narednom trenutku mi sve to deluje netačno! Sumnjam čak i u to da sam umetnik, da sam dobra u tome što radim, sumnjam i u to da li bi trebalo da budem na sajtu ili ne. Nakon trideset-hiljada mojih nebitnih izjava, povukla sam se. Nije bilo svrhe nastaviti sa nečim što je izgubilo smisao, te sam ostavila komentar da odlazim i povukla se na nekoliko meseci, trudeći se da se držim dalje od tog sajta. U tih nekoliko meseci sam shvatila mnoge stvari: čak dve godine sam provela u virtuelnom svetu, sa osobama koje su me razumele bolje nego bilo ko u mom životu, a za te dve godine sam svoje tendencije držala pod kontrolom. Nisam sigurna koliko je to dobro, s obzirom da sam i dalje na dnu, ali smrt ionako neće nigde pobeći.

 Vratim se s vremena na vreme tamo, čisto da vidim šta se dešava. Ne mogu da verujem da sam provodila svaki dan na tom sajtu, iako mi nedostaje taj osećaj pripadnosti. Shvatila sam da ne pripadam tamo- osećam se suviše bezvrednom za njih. Ne pripadam nigde, osim moje pripadnosti tami. Čak i ona deluje suviše dobro. Sve je previše dobro za moju bezvrednu dušu.

 Znam da nisam jedina- osobe poput mene i odlaze tamo. Puno je kontroverzi oko tog sajta iako je ispod šokantne površine mračna stvarnost. Da... većina postova predstavlja jezivu stvarnost sa kojom se hiljade ljudi bori svakog dana. Većina članova još i želi da stavi do znanja da ovo nije šala i da nikome ne bi poželeli da prolaze kroz to, bez obzira što dolaze novi članovi u potrazi za ,,savetima". To su uglavnom mlade osobe, većinom devojke, koje nisu ni svesne opasnosti koju primenjivanje autodestruktivnih metoda može ostaviti na njima.

 Iskreno, nemam blage veze zašto sam napisala ovu priču, uopšte nisam planirala da je okrenem u ovom smeru. Htela sam da napišem horor, a na kraju je ispao psihološki horor, jer mnogo osoba svakog dana doživljava horor iza ekrana monitora, sve se to dešava stvarnim osobama... Možda neka od tih osoba upravo sada odlazi sa ovog mračnog sveta...

              Kraj
          03.04.2016 nedelja
       Suzana Ristić Suza
----------------------------