Lollypop, srpska verzija (2018) - cela priča

Priča nije prikladna za mlađe od 16 godina, potencijalno depresivne, uznemirujuće i potresne scene, autodestruktivne scene, upotreba alkohola i tableta, blaže psovke, sarkazam, kraj svojstven meni (čisto ako ste očekivali srećnu priču zbog naslova :| ).

Priča ne služi da ikog uvredi, htela sam da pobedim neke svoje unutrašnje probleme i ova priča mi je pomogla u tome, inače više nemam ništa protiv ikoga iz priče i sve što sam napisala negativno bazirano je na mom lošem iskustvu sa tim osobama i trenutnom ogorčenošću (koja se redukovala nakon ove priče), a ne želim nikog ni da veličam, naročito ne sebe. Ovo je delo fikcije, subjektivno jer drugačije nije moglo, pomalo besmisleno, ali šta da vam radim, tako sam ga napisala. Ne sledite moje korake iz priče, mislim da je odavno jasno da ja baš i nisam pri sebi. :|
------------------------------------------

31.1.18 15:30 sreda

 *Ma koliko nebuloza napisala u svom životu, velike su šanse da neće biti ni približne ovoj- sama zamisao čini je takvom nedoumicom da nemam pojma kako sklopiti ovu zavrzlamu. Ova priča nema nikakve veze sa lizalicama, niti sa lepim događajima iz detinjstva. Eto, došlo mi je da je nazovem ,,Lollypop", može mi se. Ne, drugi deo se neće zvati šećerlema, još ne znam ni šta da radim sa ovom pričom. Polako, imam inspiracije više nego močvara žaba, problem je samo kad te žabe skaču po mojoj glavi i hoće napolje. Zato, evo žaba, mislim priče:

 Bila jednom jedna ja koja je, što je opštepoznato ako je neko čitao moje priče, živela u svom malom poremećenom svetu punom samoće, muzike, melahonije, straha i tako dalje. I tako, jednog dana jednoj meni stigne jedno pismo iz jednog mesta i obavesti me o jednoj gluposti. Takmičenje. Ne zanima me, hvala. Od svih grupa u zemlji oni odaberu nas, pazi da ne poverujem. Ne znam ni kakva je ovo glupost, kako li su nas našli...? Čitam pravila, usput vidim da sam izvučena kao Blueberry (borovnica). Pih, ja uvek nosim crno, bilo bi logičnije da sam kupina, ili zagorelo jelo, ili ugalj. Plavo mi je omiljena boja, ali kakve veze to ima sa ovim? Čoveče, koja je ovo nebuloza. Što sam više čitala, sve mi je manje bilo jasno. Takmiči se naša grupa, nosimo boje našeg voća, nagrada od dvadeset- pet hiljada eura, uveče je obezbeđen smeštaj, delimo se u sedam manjih grupa... čekaj, dvadeset-pet hiljada eura?! Za te pare mogu da kupim kuću na boljem mestu. Možda bih mogla... prodaja moje psihe, da li mi to treba? Ipak, možda bih kupila mir do kraja života. Pokušaću, šta mogu da izgubim? Život? Ha, to je ionako izgubljeno.

 Put je trajao nekoliko sati, ali znadoh da je to ništa u odnosu na ono što me čeka. Barem sam bila sigurna da ću imati dovoljno sedativa a za ostalo ću se snaći ako zafali. Poranila sam, nema nikoga osim mene, te uzeh da se odmorim na klupi. Sedeći, posmatrala sam ljude oko sebe. Jure kao muve, blago njima. Ponekad, poželim da idem negde onako, bez razloga, da osetim slobodu. Zamislih se duboko... šta ako u mojoj grupi bude neko od onih ko me je vređao? Au, pa nisam razmislila o tome. Moram da razmišljam o novcu, potreban mi je, a njih ću ignorisati nekako. Šta, moram i ja nekad da lažem samu sebe.

 Pojavljuju se. Pojačavam svoje slušalice toliko da su već blaga opasnost po moj sluh, možda mi se čini jer sam odvrnula Arch Enemy do daske, da sam uzela nešto manje agresivno ne bi bilo tih problema. ,,You will know my name..." Naravno da hoće, znaće. Nadam se ne po tome što sam nekog ubila, već po pobedi. Žagor se smiruje, baš kao i grovl sa mojih slušalica, čitaju naša imena i voćne nazive. Što da ne, pisaću voćne nazive, mrzi me da smišljam lažna imena za sve njih. Blueberry... svi pogledaju u mene, ne bi li videli na šta ličim. Skoro da mi je neprijatno što svi zure u mene, no već sam stavila tamnu šminku pa ni samu sebe ne bih prepoznala. Vidi, smešno im. Trebalo bi da se bavim stendap komedijom, smejali bi se samo kad me vide... bila bih uspešna, možda bih zaradila puno novca.

 Dele nas u grupe.Nemoj sa Orange, nemoj sa Orange... Izvučena je. Izvlače drugog člana grupe... nemoj mene, nemoj mene... Raspberry (malina). Ona mi je oduvek bila u redu, fina devojka, valjda će istrpeti pomorandžu. Treći član... Grožđe-Grape. Izuzetno ćutljiv, smoriće se skroz. Baš mi ga je žao.

 Grupa dva: Melon (dinja). Ne podnosim tog lika, pobićemo se najverovatnije ako budemo u istoj grupi samo li mi opet nešto kaže. Pineapple (Ananas)- genijalac, bez sumnje najbolji u prirodnim naukama od svih nas, držim fige da nisam ni u ovoj grupi. Mango- nismo baš bile u dobrim odnosima, ali ionako nismo u istoj grupi.

 Grupa 3: Pear (kruška)- podnosile bismo se, jedno vreme smo se lepo slagale. Apple (jabuka)- jedini pravi prijatelj u celoj ovoj grupi, nekako se uvek potrefi sa Pear. Nisam ni u ovoj grupi, Strawberry(jagoda) je sa njima. I ona je veoma fina devojka.

 Grupa 4: Cherry (trešnja)- nismo bile mnogo u kontaktu, neutralna osećanja. Banana (prevod je očigledan)- imali smo nekih razmirica. Apricot (kajsija)- Cherry-ina NDZ iz škole, isto neutralna osećanja, ali moram da primetim da su obe prelepe, baš kao i većina devojaka ovde. Kamo sreće da se ja nisam brukala ovako ružna među ovakvim lepoticama.

 Grupa 5: Watermelon (lubenica)- za kratko vreme koje je proveo sa nama mi nije ostao u lošem sećanju. Bilo bi svejedno biti s njim u grupi. Lemon (limun)- nešto mi se kod nje oduvek sviđalo, nekako je drugačija od ostalih, nekako spontana, meni je to zanimljivo. Treći član je... Quince (dunja). Moglo bi se reći princeza, tako su je drugi doživljavali, meni nije bilo zanimljivo da je posmatram na taj način, znam da je više od samo lepe devojke kao što ju je većina posmatrala. Bilo bi dosadno da smo u istoj grupi, potpuno smo različite.

 Grupa 6: Uh, verovatno sam ovde. Ostali su manje strašni ljudi.  Plum (šljiva)- fin dečko, nismo se sukobljavali. Walnut (orah)-duhovitiji član naše grupe, uz to neiskvaren. Treća jeste bobica,ali ne ja. Blackberry (kupina)- imamo zajedničku darkersku crtu, a slaganje je bilo solidno. Bila mi je zanimljiva i fascinantna, i dalje je.

Grupa 7: Moram biti u ovoj grupi, ali, ko je ostao? Lime (limeta)- najbolje se slagala sa Blackberry, smatram da je sasvim u redu. Blueberry- ja, lujka neviđena i najveća budala koja je hodala zemljom, nikada se nismo podnosile i... oh, ne. Ne. Ne on. Almond (badem). Da se ovo desilo pre nego što je postao oženjen čovek, sada bih razvukla usne u blaženi kez, misleći da ćemo posle takmičenja biti zajedno. Ovako, ne znam da li da plačem ili da se smejem, samo sam šokirano gledala u njega...

Almond: ,,Ćao. Ti i ja smo u grupi." Ja: ,,Da... ovaj, videla sam da si oženjen... baš ludo. Ne bih to očekivala od tebe." Almond: ,,Jesam, sad sam oženjen. Ti, imaš nekog?" Ja: ,,Ne... imam druge ciljeve u životu... Čestitam na braku." Almond (nasmeja se): ,,Hvala ti. Želim ti i da ti nađeš srodnu dušu." Ja (u sebi): ,,Zaboga, nemoj to da mi radiš, boli me kao stotine mačeva u telu." Pokunjeno klimnuh glavom i čekah dalja upustva.

 Bili smo smešteni u hotelu, ja sam izvukla da budem u sobi sa Apple. Apple: ,,Jesi li bolje?" Ja: ,,Ne, ali sam uzela dovoljno tableta da ublažim stres."  Apple: ,,Slušaj me, nemoj da povrediš sebe na bilo koji način, obrati se nekom kad imaš problem. Znam te i nemoj da brinem." Ja: ,,Svejedno je da li ću to učiniti ili ne, pući ću u svakom slučaju. Nadam se da niko neće saznati za moje psihičke probleme." Apple: ,,Ja im neću reći,ali molim te da brineš o sebi. Izgledaš tužnije nego ranije, valjda neće biti problema sa drugima pa da ti se stanje pogorša." Ja: ,,Daću sve od sebe, a tebi želim sreću u ovom takmičenju." Apple: ,,Takođe, biće mi drago da bilo koja od naših ekipa pobedi."

-

 Još jedno blesavo jutro mog života, bilo ih je i previše, ako mene pitate. Znala sam da će, ukoliko me vide, pitanja biti usmerena na jednu stvar: ,,Smršala si! Kako?" Ne dolazi u obzir da pričam o izgladnjivanju i mučenju sebe same, neću im dati podstreh da me ogovaraju još od početka. Doduše, Orange, ta mala kreatura koja je sve videla i čula, već zna sve. Moram da je izbegnem u širokom luku ovih dana, nemam živce za nju. Da imam, ne bih prekinula kontakt sa njom.

 Doručak; sedim sama i tražim jednostavan obrok- kuvano povrće, salatu, integralni hleb i jogurt. Polako konzumiram obrok dok zurim u sliku na zidu. Blackberry (prilazi): ,,Na dijeti si?" Ja: ,,Ne, što? Ako pitaš zbog ovog, ja se i inače tako hranim. Vegetarijanac sam već nekoliko godina." Blackberry (seda za sto): ,,Stvarno? Tako si smršala?" Ja: ,,Ne, naučila sam mnogo o hrani i tome kako funkcioniše. To mi je i struka. U srednjoj su mi dali dijagnozu dijabetesa, pa moram da pazim da ne preterujem sa šećerima i skrobom." Blackberry: ,,Kako to da nisi sa Orange? Vas dve ste bile nerazdvojne." Ja: ,,Ma, kakvi nerazdvojne... Posle svih stvari koje su mi se dogodile ona se pravila kao da to nije bitno. Naravno, ja sam oduvek svima nebitna. Izvini, ponelo me je." Blackberry: ,,Sad si me zaintrigirala- desilo ti se nešto loše?" Ja: ,,To je suviše teška priča da bude svarena za doručak. (Lime dolazi) Ćao." Lime: ,,Ćao. Pričate?" Blackberry: ,,Da, baš sam pitala Blueberry o mršavljenju. Postala je vegetarijanac!" Lime: ,,Stvarno?" Ja: ,,Da." Lime: ,,Ispričaj i meni."

 I tako, nakon nekoliko minuta ćaskanja Almond je došao a Blackberry se pridružila svojoj grupi. Almond: ,,U osam počinjemo, jeste li spremne?" Lime: ,,Da, sve spakovano, samo da završim doručak." Ja: ,,Da, čudi me da si ti ustao tako rano." Almond: ,,Da, mora se. (vidi da ustajem) Gde ćeš?" Ja (vidim da Orange dolazi i ponovo sedam): ,,Nigde. (provirujem da li me vidi odande) Samo sam htela da vidim nešto." Almond: ,,Zar nećeš da se pozdraviš sa njom?" Ja: ,,Ko? Ja? Jok. Nisam tu." Almond se nasmeja, a ja nastavih da usplahireno gledam prema Orange, nadajući se da ona neće primetiti mene.

 Osam sati- data nam je destinacija i prevozno sredstvo... bicikl. Dobro, može. Hvala im što su meni dali ovu malecku, izgleda da sam najniža ovde, ove veće bi bile kao da jašem konja. Rančeve na leđa i...krećemo! Svi smo odabrali istu putanju, nije bilo potrebe za improvizacijom, ionako ćemo svi stići do mraka. Ekipe koje ne stignu do mraka će biti u gubitku, pošto novi izazov počinje sutra u osam na drugom mestu. I tako, stizali smo jedan po jedan do mraka, umorni od duge vožnje. Dok smo odmarali dali su nam skejt u ruke i rekli da ćemo sutra time stići do destinacije. Podrazumeva se da mnogi od nas nisu imali pojma da voze skejt.

 Almond: ,,Ovo će biti nezgodno." Ja: ,,Ti jesi vozio skejt za prste na času geografije, ali ovo je drugačije." Almond: ,,Sećaš se toga?" Ja: ,,Ovaj... da, slučajno." Iako su nam gps i internet zabranjeni tokom izazova, Gugl nije zabranjen u toku odmora. Ja (Lime i Almond-u): ,,Gugl zna sve. Ima nekih saveta, mogli bismo da ih primenimo." Lime: ,,Dobra ideja. (traži) Evo, ima kakav nagib treba, ali moraćemo malo da provežbamo."

 Na betonskoj površini iza motela mnogo nas je izgledalo neverovatno smešno. Šesta grupa je imala sreće, Plum je bio veštiji skejter. Mislim da sam savladala osnove, a one modrice koje sam tom prilikom zaradila ćemo preskočiti, ionako sam uvek prekrivena odećom.

 Veče; zurim pogubljeno u plafon, razmišljajući o onim podsmešljivim pogledima tokom dana, povremeno ispijajući rakiju iz pljoske i čekajući san. Trgnu me Lime- in ulazak u sobu. Lime: ,,Spavaš? Šta ti je to?" Ja: ,,Moj drug iz srednje škole, alkohol. Hoćeš malo?" Lime (nasmeja se): ,,Neću, hvala, moram sutra da vozim skejt. Možda ni ti ne bi trebalo da preteruješ, od alkohola boli glava." Ja: ,,Mene uglavnom ne, solidno podnosim žestinu. Davali su mi pivo dok sam bila dete, sada mi više odgovara žešći alkohol, mada si u pravu da ne bih trebalo da preterujem. Uzela sam dovoljno da rasbistrim glavu. Smiruje me na kraće staze." Lime: ,,Ranije si bila ćutljiva i nisi se mnogo družila sa drugima, čak su neki i hteli da te bolje upoznaju." Ja: ,,Problem je bio sa onima što su mi se podsmevali, pa sam pomislila da me svi mrzite i da mislite isto. Doduše, s tobom nisam imala problema, ali sam odrastala sa mišljenjem da nikome ne bi trebalo verovati... Čoveče, ovaj skup je kao udarena vremenska kapsula." Lime: ,,Jeste, čudno je koliko su se svi promenili, a opet da si ranije provodio mesece sa njima. Ja sam tebe videla u srednjoj pa mi nisi mnogo drugačija, ali neki drugi su kao potpuno druge osobe. Bili su na fakultetima, u vezama, neki čak i u braku, neki su se zaposlili... Prosto se zapitaš da li si mogao više, da li si na pravom putu, a opet se u isto vreme osetiš zadovoljnim kada vidiš šta si postigao. Možda je to zato što svi imaju drugačije ciljeve u životu." Ja: ,,Slažem se."

 Naredni dan, osam sati: kraća relacija nego juče, ali će biti teže da se stigne na cilj. Polazimo, malo- malo udarajući nogom o tlo da nastavili vožnju. Moja plava tunika leluja na vetru, sviđa mi se kakav je osećaj vetra u kosi dok održavam ravnotežu na ovom sokoćalu. Samo da nam ne daju da skačemo na pogo-štapovima, to bi već bilo previše. Svi članovi moje grupe su u blizini, nismo se koškali kao neke druge grupe.

 Stigli smo do podneva, doduše znatno kasnije nego juče. Lime je pričala sa bratom Watermelon-om a ja sam sedela sa Almond-om. Ja: ,,Sećaš se švedske predstavnice na Evroviziji 2009. godine? Znam da ti se sviđala ta pesma." Almond: ,,Jao, jeste... kako se beše zvala?" Ja: ,,La Voix. Izvodi je Malena Ernman. Volim da je pevam, ali ne znam kako da izgovorim deo na francuskom, promrmljam nešto. (nasmejah se)" Almond: ,,Baš je sjajna pesma, one visine koje izvodi..." Ja: ,,Nije previše visoko, D6 je najviša nota, mada je ona u obradi arije ,,Kraljice Noći" izvela F6, tj. čak dve note iznad. To je fascinantno za mecoprana. Stiže i do kontralto registra sa dobrom jačinom." Almond: ,,Da, nije lako pevati u svim registrima, svi vokali imaju svoj rang koji im prija." Ja: ,,Tj. tesituru. Samo, vokali poput soprana sfogato mogu da pevaju i mecosopranski registar bez problema. Karakterni sopran takođe." Almond: ,,Hoćeš da me podsetiš na pesmu? Otpevaj mi ako te ne mrzi, nema veze za reči." Ja: ,,Važi. (počinjem da pevam, trudeći se da ne upropastim deo gde ne znam izgovor)"

 Prolećni vetar oduva nevine ružičaste cvetove trešnje ka meni dok sam pevala, čineći da se osetim poput princeze iz bajke gde životinje radosno skakuću dok princeza pevuši melodiju nežnim glasom. Tu je i princ, ali on više ne sme biti moj. Bio je. Sada je tuđ princ. Brate, kakva je ovo poremećena bajka. Princ me je gledao sa divljenjem, ne verujući svojim ušima. Almond: ,,Gde si naučila tako da pevaš?" Ja: ,,Vežbala sam sama, proučavajući svoje omiljene bendove i pevačice, ali i neke operske dive. Trebalo mi je nekoliko godina za to." Almond: ,,Znaš li još nešto?" Ja: ,,Naravno, pokušavala sam da napravim svoj metal bend, znam određenu količinu tekstova." Okolo su dolazili ostali koji su primetili da pevam, pa su hteli da čuju. Nekoliko sekundi razmišljanja i počeh:

,,We used to swim in the same moonlight waters, oceans away from the wakeful day. My fall will be for you..."

 Nightwish je imao tekst koji bih volela da otpevam Almond- u. Moj omiljeni bend je imao još takvih pesama, ali nema svrhe otpevati ih sve. Ljubavni pogodak duha... u ovoj priči sam ja duh. Setno ga pogledah i počeh skidati trešnjin cvet iz kose, a zatim pođoh uz obrazloženje da moram da uzmem nešto iz torbe. Stvarni život ne funkcioniše tako što te taj neko pozove da se vratiš, uzme u naručje i poljubi, a onda sledi idila ljubavi koja traje zauvek. Doduše, radije ne bih da se ljubim, deluje čudno, ali saznanje da moraš tek tako otići je nezgodno. Neka druga devojka bi pocepala taj ,,Married" znak na komadiće, ali ja imam principe i poštujem pobednika. Posle gomilu poraza sam se navikla.

 Sunce je zalazilo i imala sam tu sreću da imamo prozor okrenut ka zapadu, te sam uživala u lepoti zalaska sunca. Jedna od najveličanstvenijih stvari koju sam videla u životu. Zalazak. Ovaj dan je još jedna stvar koja se zauvek završila.

 Odoh do kupatila i zaključah vrata,za svaki slučaj. Moj mali metalni drug mi je pomogao da izbacim suze koje sam držala u očima, s tim da su ovo bile krvave suze iz ruke, što mi nije smetalo. Ne boli, samo osetih kako krv teče po mojoj koži, tražeći gde može pasti poput kišne kapi, a bol je odavno iščezla, godinama ranije. Možda to znači da me vreme polako ubija i pretvara u sve veću ljušturu.

 Ponovo pljoska u ruci, samo sam sada sedela na podu. Neko pokuca na vratima. Nije Lime, ona bi ušla. Neko zove Lime, znači da nije Orange. Otvoriću, šta sad. Lemon je stajala pred vratima. Lemon: ,,Da li je Lime tu?" Ja: ,,Ne, poslednji put je bila napolju sa Watermelonom, ne znam gde je sad." Lemon: ,,Važi, potražiću je. Jesi li ti u redu? Što sediš tu sama?" Blueberry: ,,Ja, ovaj... sređujem neka posla i tako te gluposti. Ko zna šta sutra radimo, pa rekoh da završim to sad." Lemon: ,,Okej, vidimo se. (mahnu i krenu dalje)" Odvukla sam se do kreveta i zaspala.

-

 Novi izazov je od nas zahtevao da idemo ka severu a prevozno sredstvo bio je voz. Iako je zvučalo lako imali smo pola sata da stignemo na voz koji vodi do određenog grada- ako neko zakasni 15 minuta ima voz do mesta udaljenog 50 km, a ko zakasni pola sata može do udaljenije prestonice, što bi bilo skoro duplo više vremena. Prvi voz je polazio od devet, te smo imali da razradimo taktiku do pola devet. Lime: ,,Da uzmemo taksi do tamo?" Ja: ,,Šta ako dođe do saobraćajne gužve? Moramo naći brže rešenje." Almond: ,,Da trčimo do tamo?" Lime: ,,Ne bismo mogli dugo da izdržimo." Ja: ,,Stanica je udaljena pet kilometara odavde, pri normalnom saobraćaju stigli bismo za deset minuta. Isto je i sa motorom, dok bi za bicikl otišlo oko dvadeset do trideset, a za pešačenje skoro sat vremena. Hoćete na rizik pa da probamo sa taksijem?" Lime: ,,Da, i iz škole bi se vraćali taksijem kad žurimo, ali bi ga čekali dugo, ti bi stigla na pola puta dok mi pođemo." Almond: ,,Šta ćemo sa hranom? Nećemo stići da je kupimo." Ja: ,,Kupila sam keks i još ponešto, ako treba izaći ćemo na stanici. Moramo da uhvatimo prvi voz kako znamo." Lime: ,,Zapamtite ime motela, imam ideju- poći ćemo pešice, zvaćemo taksi da nas pokupi u međuvremenu, samo da mu objasnimo kojom ulicom idemo. (čita mapu grada) Aha, evo imena ulice, mi smo ovde. Idemo ovuda, zar ne?" Almond (gleda mapu): ,,Da, to je duža ulica. Mogli bismo da trčimo dok ne nađemo taksi, uštedećemo vreme." Ja: ,,Važi, možda nađemo taksi u međuvremenu ako naš ne stigne."

 Vreme kreće... sad! Naša grupa potrči najbrže što može, žureći da pronađe taksi, usput pozvavši taksi službu, za svaki slučaj. Bilo je i drugih rešenja, poput čekanja taksija, stopiranja, pešačenja, vožnje bicikla. Bila je odlična ideja što smo pošli pre nego što smo pozvali jer je grupa koja je čekala na početku jedva stigla za prvi voz. Pre nego što smo stigli do stanice desila se saobraćajna gužva, pa smo zbog uštede vremena ponovo trčali i stigli na prvi voz na vreme.

 Almond: ,,Prvi put sam video Blueberry da trči. (nasmeje se)" Ja: ,,Hej! (nasmejah se) Ćuti, duša mi je u nosu." Lime: ,,Četvrta grupa je stigla, peta grupa i mi. Nismo loši! Bacite petaka! (bacimo ,,petake" jedno drugom)  Sad možemo da se opustimo." Almond: ,,Baš mi je žao što je Grape u slaboj grupi... Mada Raspberry nije slaba, ali ne znam za Orange... Biće dobro ako stignu za sledeći." Ja: ,,Voz polazi, da li vidite još nekog?" Lime: ,,Ne. Ej, eno i treće grupe, za dlaku su uspeli." Nasmeših se Apple kada je ušla u znak čestitke što je uspela. Voz polazi, četiri od sedam grupa je ukrcano za direktnu destinaciju. Melon, Pineapple i Mango su stigli nakon deset minuta, nervirajući se što su propustili prvi voz. Mango: ,,Eto vam vaš tramvaj, zakasnili smo!" Pineapple: ,,Ne mora da znači da nećemo stići, samo ćemo se malo više pomučiti kasnije." Melon: ,,Da pogledam da li odande ide neki voz... (traži na internetu) Ima, stiže tamo večeras oko pola devet." Mango: ,,Traži za autobus." Melon: ,,Ima autobusa u vreme koje nam odgovara, a i stanice su blizu. Imamo sreće u nesreći." Pineapple: ,,Ne pričajte to sledećoj grupi, moramo stići pre njih." Grupa šest je došla dva minuta nakon njih, praveći plan o nastavku puta vozom. Prva grupa je zaostajala što je Raspberry pomalo išlo na živce, a ni Grape nije bio baš smiren. Minuti su ih delili do ukrcavanja.

 Na kraju, grupe 2 i 6 su zauzele mesta a grupa 1 je poslednjim atomima snage uzimala kartu i ukrcala se na drugi voz.

 Za to vreme, rasklopili smo sto koji je u produžetku sedišta i napravili male sendviče sa keksom, tost-sirom i salamom (za njih) i šangarepom (za mene). Lime: ,,Kako si uspela da se setiš ovoga? (uzima jedan) Kada si uspela da kupiš ovo?" Ja: ,,Rano jutros, nisam htela da idem na doručak. Gledala sam okolo da nađem nešto što se može staviti u ranac a da se ne rasipa, pri tom da sadrži proteine, ugljene hidrate i masti. Volela bih da sam mogla da ponesem puno povrća, samo mi je šangarepa bila sigurna zbog niskog procenta vode." Almond: ,,Ovo će nam dati više sitosti nego čips." Ja: ,,Imam i neke integralne grickalice, bićemo siti do večeras."

 Nakon obeda ostatak grupe je zaspao a  ja sam gledala kroz prozor. Na telefonu sam pustila muziku koju volim...

,,Once I traveled 7 seas to find my love and once I sang 700 songs, well maybe I still have to walk 7000 miles until I find the one that I belong..."

 Dok je on spavao, ,,Eversleeping" je dopirala do mojih ušiju. Gledala sam u njega, ali kao da više nisam videla tu istu osobu. Ruku na srce, nisam videla istu osobu ni u ogledalu, a kamoli nešto drugo.

 Prelazimo preko mosta. Pogledah u reku ispod mosta, tako duboku i tihu, osetih se kao da je sve ovo uzalud i da mi možda taj novac nije potreban za mir... Iz misli me trgnu Apple: ,,Kako ide?" Ja (zamuckujući): ,,Dobro je... Sve je odlično."

 Sati su prolazili, no činilo se da su kao večnost. Monotona ravnica nije pomagala, baš naprotiv, izgubila sam se među tom prerijom. Nije prvi put, ta prerija mi je još pre mnogo godina zadavala najmračnije misli mog uma. Da imam otrov u rukama popila bih ga bez razmišljanja, ali imam samo ovaj alkohol. Poslužiće.

 Lime (budi se): ,,Opet piješ? Još je dan." Ja: ,,Za mene ne postoji vreme, samo potreba.(vraćam piće u ranac)" Almond: ,,Jesmo li blizu?" Ja: ,,Izgleda, vidi se grad u daljini. Konačno smo stigli."

 Iskrcavali smo se i krenuli ka motelu. Banana (prilazi): ,,Au, stvarno piješ! (napravi kez) Imaš malo za mene? (prasne u smeh)" Ja (istim kezom): ,,Oh, zaboga, to bi bilo previše za tebe, ne znam da li bi ti škodilo. (uozbiljim se) Veruj mi, ne želiš tu prokletinju, ja konzumiram jer moram, to je poslednje što ti je potrebno. Ne znam samo šta kog đavola imaš protiv mene." Banana: ,,Ništa." Ja: ,,Stvarno? Drago mi je da smo to raščistili. Nisam alkoholičar, samo mi je muka od toga da gledam to da ne mogu dostići ono za šta se borim. Ne znam da li više slama trud ili neuspeh koji sledi. Zato se mnogi od nas odaju porocima, tako ruševine izgledaju manje bolno." Banana: ,,Što si toliko negativna? Mlada si da pričaš o propalim snovima." Ja: ,,Život je prolazan, mladost je kratka. (pogledah ga tužno) Iako se nismo slagali, ne bih ti nikad poželela da vidiš svet mojim očima. I ja sam se nekad zamlaćivala, bila sam veselo dete… Moj humor nestaje, sve što je lepo nestaje. Nisam više osoba za šegačenje." Banana: ,,Dobro, neću onda da te diram." Ja: ,,Kako god hoćeš, u fazi sam da me ne zanima išta drugo. Nisam više zanimljiva."

 Veče. Izvukla sam da budem u sobi sa Pear i Lemon, ali mi više nije ni važno. Otišla sam u šetnju dok je padalo veče.

 Nebo je postalo tamnoplavo poput mog srca, a zatim crno poput mojih misli. Sedela sam na klupi i zurila ispred sebe. Tada reših da opet odem do železničke stanice. Stajala sam na peronu, čekajući voz koji bi me učinio poput Ane Karenjine. Jedan od njih je stizao, te krenuh da budem ispred njega. ,,Blueberry, čekaj!"- okrenuh se i videh Blackberry. Blackberry: ,,Vi ste sada stigli?" Ja: ,,Ne, stigli smo pre tri sata." Blackberry: ,,Pa što si onda ovde? Ideš u motel?" Ja: ,,Imam posla ovde, idite da se odmorite. (voz je krenuo) Dođavola, krenuo je. Moram da čekam drugi." Blackberry (zbunjeno): ,,Šta će ti voz, ovo je destinacija." Walnut: ,,Ideš li?" Blackberry: ,,Hajde, idemo zajedno." Ja: ,,Ne, doći ću kasnije." Blackberry: ,,Važi, vidimo se."

 Uočila sam mane u svom planu, te se udaljih sa stanice. Ako je ova grupa stigla možda se i prva grupa mota tu negde, Orange zna i previše i predpostavila bi šta tražim ovde.

 Vratih se oko devet sati uveče, što je bilo iznenađujuće kasno za mene. Pear i Lemon su bile u sobi, iznenađeno me pogledavši. Pear: ,,Orange te je tražila. Gde si bila do sad?" Ja: ,,Nadam se da me nije našla, stvarno više ne znam gde sam." Lemon (zbunjeno): ,,Valjda kad se vidiš s nekim, onda si našao tu osobu." Ja (uzimam kutiju iz torbe): ,,Osim kada osoba ne zna gde se nalazi, pa izgubi sebe. Još da znam gde sam se izgubila… (odlazim u kupatilo)" Pear (Lemon): ,,Ona je prolupala. Odnela je neke tablete tamo, jesi li videla koje?" Lemon: ,,Nisam, deluju kao bilo koje tablete. Što pitaš?" Pear: ,,Hoću da znam šta joj je, možda je postala opasna, neću da rizikujem."
 
 Progutah pet sedativa, zalih to sa nekoliko gutljaja alkohola i izađoh. Ja (Pear): ,,Neću te povrediti. Neću povrediti ni Lemon, niti nekog trećeg. Da hoću da vas pobijem već biste pevali prekrasne harmonije u Edemskom vrtu. (odem do kreveta blago posrćući)" Pear: ,,Kako znaš da...?" Ja: ,,Inženjeri su štedeli na zvučnoj izolaciji pri proektovanju. Čulo se." Lemon: ,,Kakve su ti ono tablete?" Pear: ,,Lemon!" Lemon: ,,Šta?" Ja: ,,Za spavanje, imam loš san. Imaju i efekat da se noću više ne pretvaram u vukodlaka i plašim lokalno stanovništvo… Dobro meni, dobro njima. Laku noć." Lemon: ,,Laku noć. (Pear) Vidiš da nije ništa." Pear: ,,I dalje mi je čudna." Ja: ,,Shvatiću to kao kompliment. (nasmešim se)"

-

 Sutradan smo sa severa išli ka zapadu, i to na nesvakidašnji način- balonom. Pored grupe tu je bio još jedan stručniji čovek kako bi sve bilo bezbedno u toku leta. Pravi problem je bio u tome što se mnogi plaše visine ili imaju vrtoglavice pri velikim visinama. Ja sam u drugoj grupi, ne razumem da li je to jer imam nizak pritisak ili šta već.

 Poleteli smo, moram da priznam da nije bilo lako. Samo sam se skupila na dnu korpe jer nisam mogla podneti drhtaj svojih nogu  (ironično je, znam, kako osoba koja je u stanju da skoči iz ovog balona ne može ni da stoji u njemu...). Almond: ,,Hajde, doći da vidiš kako je lep pogled odavde!" Ja: ,,Dobro, ali me hvata nesvestica od ovog vazduha."

 Dok je stajao pored mene, a vetar prolazio kroz kosu, bilo je kao da sam u onoj sceni iz Titanika.... Jeste da je Rouz mogla biti mrtva da Džek nije došao da je spasi, pa onda ne bi bilo te scene, ali to su oni detalji koje ja obično primetim. Ja: ,,Zar ovo ne deluje kao scena iz Titanika, osim što je dole zelenilo, a ne voda?" Almond: ,,Jeste, (nasmeje se) nisam primetio. Fali nam pesma iz filma da bude pravi doživljaj."

 Počeh da je pevam, u jednom trenutku su nam se pogledi sreli, no ja brzo pomerih glavu u stranu. Da li je shvatio? Da li bi to nešto promenilo? Zašto radim sve ovo ako sam pokušala da ga izbrišem iz glave? Neke leševe je pametnije ne dirati, ma koliko zlata ima na njima, s tim da meni to više ništa ne bi značilo. Taj odnos bi trebalo da bude završen u mojoj glavi i da ga odložim na večni počinak uz sve to zlato i ordenje, a ne da iskopam nešto samo da bih videla sjaj onog što nije moje  i što mi se ne može vratiti u istom obliku koji sam priželjkivala. Moj ideal je srušen odavno.

 Kada sam završila pesmu, koja me je ujedno i smirila, pogledah u daljinu. Almond: ,,Sećaš se kad smo bili na plaži jednom? Tebe je bilo sramota da se raskomotiš. I dalje nosiš duge rukave non-stop." Ja: ,,To je bio prvi i poslednji put da idem na plažu, više volim planine, brda i skrivene delove prirode. Vi ste bili navikli na to od malih nogu, zato niste imali problema s tim." Almond: ,,Kad smo bili manji češće si dolazila, posle smo se retko viđali." Lime: ,,Bili ste kućni prijatelji?" Almond: ,,Jeste, znamo se još od obdaništa." Ja: ,,Jedno od retkih drugarstava u mom životu, provodili smo dosta vremena zajedno pre nego što su me naterali da se družim sa onima koji mi ne odgovaraju." Lime: ,,Nisam znala da se toliko dugo znate." Almond: ,,Igrali smo se, gledali smo crtane filmove..." Ja: ,,Digimone. (smeh)" Almond: ,,Jeste, gledali smo Digimone, igrali smo žmurke..."

 Dok smo pričali o detinjstvu bilo mi je teško da zamislim da je preda mnom oženjen mladić, ali i teško da zamislim sebe uz njega. To što je počelo kao, što bi se na engleskom reklo ,,crush", tj. simpatija, trebalo je to i ostati. Čitava ova zbrka nastala je iz istog razloga kao i sve zbrke u meni- uvek sam mislila da šta je tako, tako je. Ako nekog volim, voleću ga zauvek, ako me neko povredi- uvek će me povređivati, ako je nešto moje, moje je da to čuvam i da uvek bude u mom vlasništvu. Nije kao da se neko trudio da mi razjašnjava dečije nedoumice, imali su bitnija posla, srećom postala sam svesna toga da se stvari menjaju- to što mi depresija pokazuje samo statičnu stranu stvarnosti ne znači da samo ta strana postoji; trebalo mi je dugo da to shvatim, ali je vredelo. Ceo ovaj skup mi je pokazao da se ljudi zaista menjaju, uključujući i mene. Ako ništa drugo, barem ću sebi dati razlog, onaj čuveni razlog, zašto ta veza ne bi uspela. Biće dovoljno.

 Dok su se iz drugih balona povremeno čuli vrisci zbog visine, iz našeg se čuo razgovor. Čak sam iskoristila priliku da otpevam ,,Walking in the air", nekako je bio inspirativan trenutak.

 Meni ova igra nije imala smisla uopšte- zašto svi stižemo u isto vreme, gde je tu trud? Ne garantujem da bih pobedila na taj način, ali osećam se kao da sam na ekskurziji, osim što sam sada odrasla (mislim, po godinama, visina mi je tek neki centimetar viša), a i mogu da biram šta jedem. Ko je hteo ovakvo takmičenje? Čekaj malo… Ne, prerano je da ovo shvatim i time obasjam nedoumicu. 'Ajde, kao, to mi nije palo na pamet i ćutim.

 Stigli smo. Bez većih problema (kao da ih je do sad bilo) odlazimo u hotel. Izvlačimo osobe, Strawberry me je izvukla. Strawberry: ,,Da li je tebi nešto jasno u vezi svega ovoga? Meni sve ovo nema logike." Ja: ,,Sklapam deliće u glavi, ali želim da istražim malo da bih bila sigurna. Mislim da ima neke udarene logike, veoma udarene, samo mi nije jasno- zašto baš mi?" Strawberry: ,,Da, da, što nema i ostalih?! Eto vidiš da je mnogo čudno!" Ja: ,,Otići ću da pronjuškam okolo, neće ti smetati što te ostavljam samu?" Strawberry: ,,Ne brini, ja ću ići do Raspberry. Srećno!" Ja: ,,Hvala ti. Neću dugo, malo ću se prošetati po objektu."

 Nisam mislila na jednu bitnu stvar kad sam pošla hodnikom… Orange (izlazeći iz sobe, pogleda u mene): ,,Blueberry! Nismo još pričale i..." Ja: ,,Žurim, zvali su me." Orange (prati me): ,,Idem i ja s tobom." Ja: ,,Moram da odem sama! Slušaj, idi radi nešto drugo, trenutno nisam pri sebi. Pusti me. Molim te. (nastavih da hodam, čuvši korake iza sebe, te brzo promenih pravac i potrčah niz stepenice, a onda se izgubih u hodnicima) Htela je da me prati. Mislim da sam joj umakla."

 Lutala sam hodnikom, ne znam šta sam očekivala da ću naći iza zatvorenih vrata. Osluškujući, jedan glas me preseče. Bila sam opet u pravu. Moram negde da pobegnem da me ne vidi ako izađe. ,,Prvo će naći autobusku stanicu, a tek onda ćemo im reći do kog grada idu. Za to vreme ćemo mi kolima stići u… (taj i taj grad), moći ćemo i da prošetamo malo. Fora je u tome da neće svi kupiti kartu za taj prvi koji ide najdalje, možda će i mesta biti popunjena. E, to će biti faktor iznenađenja. Eventualno tri grupe će uspeti, taj autobus je uvek pun."- dopiralo je iz sobe. Hm, ovo je sjajna stvar- ne znam da li je ovo varanje, ali boli me uvo. Odoh ja tamo gde moram. Ne, ne u toalet, već na autobusku stanicu! Možda bih čula još nešto, ali bih imala previše griže savesti, ovo je dovoljno.

 Jutro. Kao što sam već čula otišli smo na autobusku stanicu, stvarno je bilo sve više ljudi. Povukoh Lime i Almond-a u stranu. Ja: ,,Slušajte, ništa ne pitajte- imam karte za autobus kojim idemo. Da ne bismo bili sumnjivi promuvaću se oko šaltera i dolazim, a vas dvoje mi sačuvajte mesto. Imamo mesta 48, 49 i 50, uzmite koje hoćete. Objasniću vam sve, samo da znate da ćemo biti jedna od najviše tri grupe koja će ući u ovaj autobus. Samo ćutite i pravite se blesavi, promuvajte se sa ostalim putnicima da vas ne primete ostali, pokažite kartu i stavite moj ranac na moje mesto. Važi?" Lime (u čudu): ,,Naravno, ali, jesi li sigurna u to? Kako znaš?" Ja: ,,Načula sam nešto slučajno, bilo bi glupo ne iskoristiti to."

 Čim su rekli destinaciju potrčah ka šalteru gde su ostali uspaničeno hteli da kupe kartu, zajedno sa putnicima od ranije. Za to vreme, Lime i Almond su sa drugom polovinom putnika neprimetno ušli u autobus i zauzeli mesta, a moje su sačuvali za mene. Kada sam bila sigurna da su svi zauzeti, izašla sam i neprimetno ušla u autobus, pokazala kartu i sela na svoje mesto. Ja (izdah): ,,Sad kad nisam šiznula… Uh. Uspeli smo. Ne mogu da verujem." Almond: ,,'Ajde sad ozbiljno, gde si čula za ovo?" Ja: ,,Išla sam hodnikom i čula sam… neku ženu koja je pričala o tome. Slučajno. Samo sam šetala, nisam imala nameru da prisluškujem ili tako nešto." Lime: ,,Brate, kol'ki smo srećnici!" Almond: ,,Druga grupa je isto kupila karte." Lime: ,,Dobro, ćutaćemo o ovome, ovo je bila čista sreća."

 Na veliku radost grupe 6 Walnut je nabavio poslednje tri karte i autobus je mogao da krene. Ponovo dug put, hvala nebesima na mojoj bogatoj muzičkoj biblioteci.

 Stigli smo prvi, pa su ostali iskoristili vreme za odmor. Ja, s druge strane, nisam imala mira, morala sam da saznam koja je svrha ovog. Ne, nisam ponovo saznala sutrašnji zadatak. Nisam izvukla ništa jer, izgleda, nisu ni bili u ovom hotelu. Dobro, idem u sobu. Nadam se da se neću raspravljati sa Mango, nismo bile u mnogo dobrim odnosima. Soba je bila prazna, odlično za mene. Sedela sam pored prozora i crtala, koncentrisavši se na crtež. Nisam ni primetila Mango kad je ušla.
 
 Mango: ,,Još uvek crtaš? Non-stop si nešto čitala, crtala, pisala..." Ja: ,,To je deo mene, umetnik sam." Mango: ,,Čula sam da su umetnici čudaci." Ja: ,,Ne znam za druge, slažem se da ja jesam." Mango: ,,Pa… šta radiš u životu, jesi li išla na fakultet?" Ja: ,,Ne, bila sam odličan učenik, ali nisam mogla da priuštim toliko. Bilo je još razloga, ali to je jedan od glavnih." Mango: ,,A na šta si htela da ideš?" Ja: ,,Dizajn. Malo me je plašilo da će me tamo podcenjivati i smejati mi se. Prokleto osećanje iz osnovne škole." Mango: ,,Ko ti se smejao u osnovnoj?" Ja (trudeći se da kontrolišem ogorčenost): ,,Razni likovi. Na fizičkom naročito. Morala sam stalno da pričam da sam prehlađena što, čisto da pomenem, nije neistina jer godinama vučem bolesne krajnike i razbolim se vrlo lako, a zapravo sam se plašila podsmeha. Grozno je biti najdeblji gde god da odeš, još uvek imam taj osećaj… Ne znam zašto, godinama se pitam zašto su se meni podsmevali." Mango: ,,Šta ja znam, možda si delovala odbojno, mislili su da ih mrziš jer izbegavaš da pričaš sa njima. Ne mora da znači, samo predpostavljam." Ja (zamislih se): ,,Pa, vremenom sam počela da mrzim sve te likove, ali je samomržnja bila jača i od toga. Ima logike, ali nema vremena da se to promeni. (pogledah se u ogledalo) Rođena kao princeza, odgajana kao samotnjak. Željena po rođenju, neželjena za života. Hrana nije bila jedino što mi je trebalo, a to što mi je trebalo je napravilo još gori haos. (okrenuh se ka Mango) Hvala, dovela si me do još jedne važne stavke." Mango: ,,Stvarno si čudna, kako možeš toliko da detaljišeš? To je prošlo, ne možeš da živiš u prošlosti. Život je pred tobom, nećeš valjda da ga provedeš misleći na prošlost?" Ja: ,,Sve dok me okovi drže na dnu i dok se domino efekt ne zaustavi neću biti spokojna. Divim se ljudima koji nastavljaju dalje, izgleda da to ne može svako naučiti." Mango: ,,Što si bila toliko ćutljiva i nisi htela da pričaš sa drugima?" Ja: ,,Znaš, u prvim razredima osnovne sam bila pričljiva i druželjubiva, iako sam pre obdaništa retko imala prilike da se družim sa decom. Ipak, neki su iskorišćavali moju iskrenost da bi mi se posmevali… Vremenom sam učila da svaki razgovor može dovesti do toga da nešto što ne želim izađe na videlo. Tehnički, ja nisam ćutljiva, baš naprotiv, samo sam veoma oprezna." Mango: ,,Pre neku godinu te je moja tetka videla, kaže da si bila premršava. Nisam mogla da verujem, zvuči neverovatno." Ja: ,,Jeste, imala sam dvadeset kilograma manje nego sad jedno vreme..." Mango (iznenađeno): ,,Stvarno? Ne mogu to da zamislim." Ja: ,,Ni ja ponekad ne mogu da poverujem da se to desilo."

 Oko osam sati, neko pokuca na vratima. Dođavola, našla me je.

 Orange (naivno): ,,A što ti mene izbegavaš? Nisi htela da pričamo od početka." Ja: ,,Dobro, hoćeš da znaš? Važi. Ti želiš nekog da bude zabavan i da sluša, ali da ne priča o svojim problemima. To je funkcionisalo do jednog dela, ali ja više nisam ta osoba, barem znam da ne želim da budem. Zadrži uspomene na moje glupiranje, ali ne očekuj da to ponavljam, sada sam na lekovima i nije mi do toga. Ne želim da budem loša prema nekom, ali morala sam da raščistim ovo na pristojan način. Precrtaj me iz svog života, zamisli da sam umrla pre nekoliko godina i da više ne postojim. Hvala na razumevanju." Orange (iznenađeno): ,,Dobro… sada očigledno nećeš da pričaš, vidimo se sutra. (odlazi)" Ja (zatvaram vrata): ,,Kao da pričam zidovima. (izdah)"

-

 Narednog dana smo automobilima za karting stazu išli u sledeći grad. Manje-više smo svi stizali u slično vreme, bilo je zanimljivo voziti se u malom autiću. Jedva čekam da se ovo završi, već se osećam psihički iscrpljeno.

 Delim sobu sa Cherry, doći ću samo da prespavam večeras. Njuškanje? Ne... možda. Dobro, de, uhvatili ste me. Ako mogu da znam svrhu života, mogu znati i svrhu ove gluposti.

 Čujem je u nekoj sobi. Dvoje izlaze iz te sobe, jedan nam daje upustva a drugi je prateći uz njega. Pričaju: Prvi: ,,Već je blizu kraja, još malo je ostalo. Takmičari se zabavljaju, a to i jeste poenta." Drugi: ,,Da, ali ne zaboravi i ono drugo."

 Vratila sam se kada su otišli na drugu stranu. Stvarno, zabava? Nije mi zabavno da strepim kada se suočavam sa svojim sećanjima ili da se plašim da određene osobe ne odaju nešto što bi izazvalo još reakcije. A šta je to drugo? Nadam se da je vredno ove šarade.

 Sledeći izazov je označavao da taksijem stignemo do destinacije udaljene nekoliko desetina kilometara. Začkoljica- isti taksi sme da vozi četrdeset kilometara, onda staje. Da ne bismo ostajali na četrdesetom kilometru usred bestragije predložila sam da u svakom naseljenom mestu promenimo taksi. Pojedine grupe to nisu predvidele pa su stigle posle nas. Nisam smarala Almond-a i Lime, ponovo sam zurila kroz prozor sa slušalicama na ušima.

 Iz jednog velikog grada u drugi, ponovo smo u hotelu. Dobili smo dan pauze nakon sledećeg izazova zato što je on teži od ostalih, ipak, do toga ima još jedan dug dan i dosadno veče. Kako sam bila umorna zavukoh se u krevet i zaspah, ne čuvši ni kada je Raspberry ušla u sobu.

 Odveli su nas do reke i rekli da je danas zadatak veslanje. Strava. Sigurno je i užas tu negde. Veslali smo tom rekom koja je veoma značajna mestu gde sam, a i nama kao familiji. Uglavnom po negativnim stvarima, ali bez nje ne bi bilo plodnog zemljišta koje nas prehranjuje, pa vi vidite. Sve u životu ima i pozitivnu i negativnu stranu.

 Zadatak je stići do ušća reke, tamo gde naša reka zaista nastaje. I ovo je ona, ali samo deo nje, kao neraskidiva nit. Veslali smo ćutke, približivši se cilju, sve dok veče nije počelo da pada. Mesec je obasjao površinu velike reke, čineći je manje strašnom u mojim očima. Ta voda je delovala tako mirno, tako bezbedno... Stigli smo na cilj, ali sam shvatila da je moj cilj sve vreme bio pred mojim nosem...

 Blackberry je izvukla moje ime, te smo se smestile u sobu, posle čega je ona otišla na večeru. Pear je izvukla nešto od Orange, te je katastrofa mogla početi. Nevoljo, čekaj bar da se lepo smestim da možeš brže da me tresneš.

 Razmišljala sam o reci. Ceo dan smo proveli na njenoj površini, da li je i ispod površine tako mirno? Za mene bi bilo. Ne mogu lagati da prvi put razmišljam o tome, to je misao koja me opseda godinama, vukući sa sobom pregršt takvih misli. Na neki način sam kod kuće, ali se osećam kao da sam na pustom ostrvu, daleko od svih.

 Blackberry je ušla u sobu, a iza nje se pojaviše još njih, želeći da znaju da li je to istina. Ja: ,,Šta to? Ako je nešto u vezi putovanja na Jupiter, mislim da nije istina." Lime: ,,Pear je saznala i prenela da imaš rane po rukama! Kaže da ti je polovina ruke u ranama i ožiljcima i da si pokušavala da se ubiješ i da si uzimala prekomernu dozu tableta! Isto smo čuli da si imala anoreksiju." Ja (šokirano):,,Svašta. (držim pribranost) Idem da je pitam odkud joj ta budalaština..."

 Naravno da nisam otišla do nje, znam da je neko drugi kriv za ovo, a verovatno predpostavljate i ko.

 Kucam. Otvara vrata i ulazim unutra, briga me je za pristojnost sada kada je napravila ovakvu glupost. Ja: ,,Šta ti je ovo trebalo? Nisi mogla da držiš jezik za zubima!" Orange (naivno): ,,O čemu ti to?" Ja: ,,Ne pravi se blesava, ti si jedina odavde znala za to! Šta je, misliš da sam niža vrsta ako živim sa depresijom? Misliš da sam ja grešnik i nabijaš mi na nos nešto što ne mogu da kontrolišem? Hajde, reci, reci šta hoćeš više od mene, kog đavola? Zašto tražiš đavola?! Rekla sam ti da me ostaviš, nije ti bilo dosta, zar ne?" Orange: ,,Ja nisam raspričala, Pear je!" Ja: ,,Ti si joj rekla, nije to epizoda serije pa da nonšalantno pričaš kome stigneš! (počinje da plače) Nemoj da mi glumiš žrtvu. Nemoj. Pričaš odeljenju o mojoj privatnosti i onda sam ja predmet rugla. Jesi li svesna šta si im ovog puta rekla? Jesi li svesna kako će me sada posmatrati ostali? Šta ako me smeste na kliniku zbog toga ili me konstantno nadgledaju? I ti imaš nešto o čemu ne pričaš, ali ja nisam pričala o tome jer to više nije moj problem, zašto si me izdala, zašto?!" Orange: ,,Ti si se mnogo promenila, nisi više kao ranije." Ja: ,,Tačno, sad znam sebe bolje, više ne trpim ono što ne moram, ali ni neko drugi to ne bi trpeo na taj način. Uozbilji se i suoči se sa posledicama, nemamo više deset godina. Ovo je prokleta realnost, svako ima nešto što ga boli. Ti si od mog bola, od svih godina borbe da nastavim i pokušam da ispunim svoj jedini cilj u životu napravila trač, nešto beznačajno. Izgubila si svako poštovanje sa moje strane, prokockala si sve zbog brzopletosti. Više ne postojim za tebe. (izlazim)"

 Mahnito sam otišla nazad u sobu, trudeći se da izbegnem ostale. Blackberry je bila u sobi, pa sam je pitala da zaključam vrata, što njoj nije smetalo. Blackberry: ,,Jesi li pričala sa Pear?" Ja: ,,Nije ona ništa uradila, nismo se sretale od osmog razreda- kako bi onda znala takve stvari?" Blackberry: ,,Ko je širio te glasine? Baš im i nije neka fora, ne znam kako im je tako nešto uopšte palo na pamet." Ja (pogledah je): ,,Zato što... to jeste istina. (izdah) Nisu glasine, nisu izmišljotine. Prokleta istina." Blackberry: ,,A.... ali... kako? To znači da si ti..." Ja: ,,Da, ruka mi je puna ožiljaka, bila sam jedno vreme zavisna od tableta i alkohola, pokušavala sam da izvršim suicid, ne znam što bi neko dramio oko toga. Ne znam zašto bi neko dramio oko mojih problema, ni bliže osobe nisam zamarala time a kamoli sad da objašnjavam njima koje godinama nisam videla."  Blackberry: ,,Pa dobro, da, to i nije nešto što se priča svima. Nije trebalo da kažu to na ovaj način, sada će svi da te smaraju." Ja: ,,Ovo je veliki hotel, moći ću bar sutra da uzmem drugu sobu i da na kratko pobegnem od svega." Blackberry: ,,A to... si radila ranije? Tako?" Ja: ,,Zavisi šta smatraš pod ranije. Pre neki dan se može nazvati ranije." Blackberry: ,,Ima li to veze sa onim na pruzi pre neki dan?!" Ja (klimnuh glavom): ,,To me prati kao senka, još od osnovne škole, nešto pre nego što se onaj drugi događaj desio... Da nije muzike ne bih izdržala ovako dugo, ali čak i to propada pred mojim očima. Postala sam mrtva iznutra, ne znam ko sam... Te večeri sam imala goru depresivnu fazu, tad obično radim stvari koje mogu da me ubiju." Blackberry: ,,Skočila bi pod voz da nismo bili tu?" Ja: ,,Možda. Zato sam otišla tamo, ali bilo je puno ljudi i nisam mogla to da učinim. Možda je i bolje što nisam dok traje ovo takmičenje ili šta je već, dobro je što se bliži kraj, umorna sam od ovoga." Blackberry (udahnu): ,,Zar ne postoji način da se vratiš u normalu?" Ja: ,,Postoji ta jedna misao koja me drži na dnu, a to je razmišljanje o životnom ciklusu, ne mogu da se pomerim dalje od nje. Nemoj nikada da razmišljaš o životnom ciklusu, veruj mi da to vodi samo u propast. Da je reč o određenom problemu već bih to rešila, problem je što ne mogu da prestanem da gledam suviše široku sliku, a ta slika me uporno baca u očaj i uzima mi volju za životom."

Blackberry: ,,Čekaj, zašto je životni ciklus problem, kako to može da dovede nekog do samoubistva?" Ja: ,,Ne smem da ti to objasnim, ne bi bilo teško opisati rečima već je teško kada te reči dopru do mozga. Bolje je da ti ne pričam o tome, činjenica je da sam odustala od svega." Blackberry: ,,Ne možeš da odustaneš tek tako! Ima toliko stvari zbog kojih vredi živeti, moraš da se boriš da se izvučeš iz toga. Inače... ti ožiljci... to je razlog što stalno nosiš duge rukave? I ranije si ih nosila, još tad si to radila?" Ja: ,,Tada nisam, počela sam u međuvremenu. Ni inače nisam volela da nosim kratke rukave, ali sada imam konkretan razlog da to ne radim. Jedno je sigurno, nosiću ih do kraja života, toliko sam uništila svoju ruku. (pogledah u pod)" Blackberry: ,,Oh, Bože... zar to ne može da zaraste ili da se ukloni?" Ja: ,,Zaraste do određene granice, posle ostane tako, ne pomažu ni kreme, ne može da se prekrije šminkom... Nema veze, ionako sam uvek slojevito obučena, a ja sam se navikla na taj prizor." Blackberry (uzdahnu): ,,I sad ćeš ceo život da nosiš duge rukave?" Ja: ,,Neće to trajati dugo, u svakom slučaju. (približim se vratima) Mislim da je hodnik prazan, idem do recepcije da uzmem sobu." Blackberry: ,,Ako misliš da je tako najbolje učini to, ali mi obavezno kaži gde si, da budem sigurna da je sve u redu." Ja: ,,Biće u redu, ne mogu da ostavim Lime i Almond-a na cedilu, mrzeli bi me. Ovo takmičenje je glupost, ali neću da budem zloća." Blackberry: ,,Čekaj, idem i ja. Obećavam da neću reći koja je soba." Ja: ,,Naravno, idemo."

 Htela sam sobu na nižem spratu, čisto da ne dođem u iskušenje da poletim ka pločniku. Blackberry: ,,Dolazim sutra čim ugrabim priliku." Ja (nasmeših se): ,,Nemaš potrebe da se zamaraš, znam da se čuvam." Blackberry: ,,Da, videla sam pre neki dan na stanici." Ja: ,,To se dešava s vremena na vreme, ne stalno. Hvala ti za sve." Blackberry: ,,Nisam ništa specijalno učinila." Ja: ,,Mnogi bi pobegli od mene glavom bez obzira. Dobro, idem dok me neko ne vidi. Odmori se i ti, ovo je bio težak dan. Laku noć. (nežno)" Blackberry: ,,Laku noć, vidimo se sutra."

-

 Ušla sam u sobu i ostavila stvari na krevet. Kroz prozor pogledah grad, koji je delovao kao potpuno tuđe mesto, a ne kao prestonica mog okruga. San mi je razbijen (sreća što sutra imamo dan pauze), a osećanja pomešana, ne znam da li sam prazna ili šizim iznutra. Svukoh plavu tuniku, ostavih je na krevetu i pogledah se u ogledalo pored vrata. Skinuh zatim i bluzu sa dugim rukavima, crnu poput ove noći, time ostavši u majici na bretele. Ruka o kojoj su pričali mi nije delovala tako strašno, baš naprotiv, navikla sam na taj prizor. Kako ne bih stvarala fleke po podu otišla sam u kupatilo zajedno sa novim sečivom. Razlika između oštrog i tupog sečiva je ta što tupo boli manje i potreban  je veći pritisak da bi poseklo, ali zna da bude i opasno ponekad, dok novo i oštro gubi svojstvo posle druge upotrebe, ali raširi ranu što obično znači više krvi. Kao što neki ljudi u posebnim trenucima otvaraju piće, pod tim mislim na vino i šampanjac, tako ja otvaram sečivo. Jedna rana, druga, treća... Nema više zabrana, uskoro je gotovo. Ona najdublja postaje tamnocrvena posle nekog vremena, sečivo je oštetilo venu. Mnogi misle da jedan površinski rez oštećuje venu i da se od toga umire. Ne, vena nije toliko plitko (možda jeste direktno na podlaktici, ali ne i iznad kod osoba prosečne težine), a ne krvari baš toliko nenormalno da se ne može držati pod kontrolom (barem je kod mene tako, kod nekih ljudi bi možda i nastao problem). Arterija je već letalna, ona pumpa svetliju krv i to u većim količinama i pod jačim pritiskom, pa smrt nastupi za nekoliko minuta. Neki to zovu anatomija, ja to zovem život ili smrt.

 Zaspala sam na podu prekrivena krvlju. Probudila me je hladnoća pa reših da isperem skorelu krv i odem natrag na spavanje, ionako danas nemamo izazov, želeći da uživam u miru i tišini.

 Jutro. Da ne bih morala da sretnem nekog, možda ću kasnije jesti ako bude bilo prilike. Ako ne, nije mi prvi put da ne uzimam hranu ceo dan, nije to ništa strašno. Volela bih bar da mogu negde da odem u šetnju kasnije, ali dobro je i ovako.

 Blackberry je došla oko dvanaest, trudeći se da je niko ne vidi, time se uverivši da je sve u redu, što sam i obećala da će biti. Rekla je da su me neki tražili ali da im nije rekla gde sam, a pri odlasku je pažljivo otišla na drugi sprat. Nisam mnogo lupala glavu oko sutrašnje pobede ili poraza, daću sve od sebe pa šta bude.

 Počelo je da pada veče, više nisam ni bila gladna, u svakom slučaju sam slušala muziku, gledala kroz prozor i razmišljala po ceo dan. Kako dosadan dan; osim muzike, moje vodilje, ovo bi bio još jedan od onih užasno dosadnih dana u mom životu. Ne znajući ko je u sobi do moje zapevah ono što mi je odzvanjalo u glavi: ,,I've tried so hard and got so far, in the end it doesn't even matter..." Baš je tužno kada u pesmi otpevaš nešto iz duše, kada napomeneš svoj kraj, ali te više niko ne shvati ozbiljno. Moje sopstvene pesme će verovatno biti bačene, nemam hrabrosti da to zamislim, suviše boli iznutra. Još jedan zemaljski san za mene, pre no što dođe nova zora sa novim mukama.

 Ustala sam rano, rešeći da ispunim sebi želju da pojedem šta god hoću. Smešno, jelo mi se povrće, parče sira i testenina, a za dezert dve kuglice rafaela. Mlađa ja bi verovatno smazala sve i svašta, ali ova ja je naučila da bude umerena. Drago mi je zbog toga, hrana je stvorena da nas zasiti i dâ nam energiju, ne da bi se preterano usporavali njome, ostao je još jedan dan ovde i ne moram da preterujem.

 Grupa od nekoliko njih me je videla kada sam se vraćala. Pear (meni): ,,Samo da znaš nisam ja to rekla...." Ja: ,,Znam, znam i ko jeste i sredila sam to, ali više ništa nije važno- nije važno ko šta zna, ko šta kaže. Svejedno mi je. Muka mi je od reči. Nemoj da se brineš zbog toga, to je samo moj život, nije nešto mnogo bitno. Godinama nisam videla ikog od vas, ne znamo jedni druge toliko dobro da bi pričali o tome šta ko radi iza zatvorenih vrata. Zašto bi mene zanimalo da li neko od vas, na primer, uzima saobraćajne znakove sa autoputeva u sred noći, ili da planira da opljačka banku, ili da drži preparirane veverice po kući? To nije nešto u šta želim da se mešam, nemojte ni vi u ovo." Apricot: ,,Možda je u pravu, ne moramo da se mešamo." Ja: ,,Eto, i to smo raščistili." Quince: ,,Znači, ipak je istina, čim ne demantuješ?" Ja: ,, ... e, eto ti ga sad. Jeste istina, napominjem još jednom da je to izuzetno privatna stvar, ne želim da pričam o tome, niti da me neko gleda drugačije zbog toga. Ja sam osoba poput bilo koje druge, nema potrebe za još ogovaranja. Izvinite me sad, idem po stvari, uskoro polazimo."

 U osam sati smo kolima odvezeni na nepoznatu destinaciju. Za vreme puta smo imali povez na očima, samo su nas posle nekog vremena ostavili na sedam različitih mesta i dali nam isto ime mesta. Sreća mi se još jednom osmehnula.

Ja (Almond-u i Lime): ,,Idemo, hajde da što pre završimo ovu igru." Almond: ,,Gde ćeš tamo? Kako znaš da je grad prema tamo?" Lime: ,,Čekaj da vidimo prvo, da se ne izgubimo." Ja: ,,Nećemo se izgubiti- mesto gde živim je nekoliko kilometara na tamo. Znam ovaj put od malih nogu, valjda znam da sam ovim putem uvek prolazila kada smo se vraćali kući i išli za selo." Lime (polazeći): ,,To je sjajno! Opet smo imali sreće. Možda uspemo i da pobedimo!" Almond (sustiže nas): ,,Tvoja kuća je u suprotnom smeru? Ne mogu da verujem da ste čak ovde došli da živite, baš je daleko." Ja: ,,Nismo imali puno izbora, nemaš pojma koliko je tek selidba bila skupa! Ako želite da imamo veću šansu da pobedimo moraćemo malo da ubrzamo, nije baš blizu grada, ima oko deset kilometara, moramo brzim korakom." Lime: ,,Pravila kažu da nema stopiranja, nema pitanja za pravac, nema interneta. Nama je to okej, nisu predvideli ovu situaciju." Almond: ,,Samo da ovi što dobiju magistralni put ne stignu pre nas..." Ja: Daćemo sve od sebe, nemojte da žalite ako ne uspemo."

 Posle dva sela i nenaseljenog dela koji se činio mnogo dužim kada ga prepešačiš, sledio je veliki most. Bio je to prvi put da sam na ovom mostu, već neko vreme mislim na njega i vodeno prostranstvo pod njim. Oh, kako me ovaj prizor plaši svojom nepreglednom vodenom površinom, a opet mi šapuće o miru koji tražim.... Nešto toliko grandiozno i veličanstveno da me plaši, a opet vuče ka sebi.

 Još jedno selo i ostaje nenaseljeni deo, čak se i grad vidi u daljini. Svo troje smo imali jaku motivaciju da što pre stignemo. Hotel u centru je bio destinacija, tu je bilo malo nezgodno za snalaženje ali sam se snašla da se setim puta, time uvećavši šanse. Bili smo sve bliže i bliže, sve dok nismo videli cilj ispred nas, ali i još jednu osobu koju ćemo zvati Flower (cvet). Čula sam njen glas pre neki dan - naravno da sam znala da je to ona, ispričala sam svojoj grupi usput da će sigurno i ona biti tamo (što da krijem kad je ionako gotovo?), ko mi se ureže u pamćenje tu i ostaje, nažalost u nekim slučajevima. Ma koliko mi se srce stezalo, potrčah zajedno sa Lime i Almondom i zauzeli smo prvo mesto. Dok su njih dvoje skakali od radosti, Grupa 5 (Watermelon, Lemon, Quince) polako je stizala, zauzevši drugo mesto. Svaka naredna ekipa bila je sve više razočarana, a po ekipe koje su se izgubile su poslali vozila i dovezli ih. Izbegavala sam Flower koliko sam mogla, no hteli su da nam uruče nagradu pred svima.

 Stajali smo blizu hotela, mi smo bili na stepenicama kako bi nam uručili novac. Flower: ,,(Almond-u) Tvoja nagrada... (Lime)... izvoli, ovo je tvoja nagrada... (meni) čemu tužno lice? Pobedili ste!" Ja: ,,Ja..."

 Pogledah novac koji je pružila ka meni, nesvesno se mislima izgubih u onom savršenom plavetnilu... Mogu ovim novcem kupiti mirnu kuću, ali će moja duša i dalje biti nemirna. Uostalom, materijalna strana mi nije više važna, hoću ono što mogu imati skoro besplatno; smiraj...

 Ja: ,,Ja se odričem svog dela i želim da ga poklonim ostalim grupama. Ne želim novac." Svi su me pogledali kao da sam pala sa Marsa. Melon: ,,Ti si stvarno poludela!" Flower: ,,Ali, osvojili ste ga!" Ja: ,,Čista sreća. Oni su se takođe trudili, mi smo imali sreće, da ste nas ostavili na drugom kraju grada ne bismo došli prvi, zato hoću da svi imaju novac. Lime i Almond, čestitam vam i želim vam da ga u zdravlju potrošite, ostale molim da se ne ljute. Eto, toliko. (udaljavam se i skidam gumicu sa kose kako bih uhvatila vetar)" Flower: ,,Pa gde ćeš?! Imamo proslavu kasnije! Ja sam ovo organizovala da biste se ponovo okupili i družili, htela sam da vas ponovo zbližim i da postanete drugovi  za ceo život, da se podsetite starih dana! Ne možeš da odeš. (dolazi po mene)" Ja (okrenuh se): ,,Ne! Ovo je bilo lepo, hvala, ali sada me čeka nešto bitno."

 Ostali me gledaše, Apple krenu ka meni i odvoji me na stranu. Apple (ostalima): ,,Nastavite vi to što imate, ja ću popričati sa Blueberry. (meni) Gde ćeš da ideš?" Ja: ,,Kući." Apple: ,,Napiši mi ime mesta gde si, svratiću kad se završi ovo. Nisi morala da se odrekneš novca, mogla si da uradiš nešto sa njim." Ja: ,,Razumećeš uskoro... vrlo brzo." Apple: ,,Vidimo se kasnije. (udalji se i pođe sa ostalima ka hotelu)" Gledala sam ih kako odlaze, povremeno pogledavši u mene i pričajući nešto. Baš me briga, idem da nađem neki taksi.

 Flower (Apple): ,,Pa što je otišla? Gde će?" Apple: ,,Kaže da ide kući." Flower (uzdah): ,,Imamo prevoz do grada, nije morala se troši." Apple: ,,Ona živi u jednom malom mestu nedaleko odavde." Flower: ,,Živi u ovom kraju? Odkad to?" Apple: ,,Preselila se." Flower: ,,Aha... možda ima grižu savest zbog pobede pošto zna ovaj kraj. Nije trebalo da ide, nema veze- ni ja nisam znala za to. Slučajnost, stvarno."

 Za to vreme sam ušla u taksi i rekla ime narednog naseljenog mesta, a u međuvremenu sam skinula plavu tuniku jer mi je delovala isuviše veselo, potrebno mi je crnilo da odmorim mozak. Taksisti sam ostavila sav novac koji sam imala, on će znati šta da radi s njim. Meni više nije potreban. Poklonih se usput velikoj reci, grobnici mojih predaka, koja uze tri života i dva nerođena odjedared, ali je nikada nismo mrzeli zbog toga, ona je samo stajala i bila svedok nemilog događaja, htela ne htela. Bacih buket cveća sa mosta za sve duše čiji je poslednji udah bila krv velike reke, duboko udahnuh i pomolih se za smiraj udavljenih duša. Reka mi je šaputala o miru, slušah je neko vreme.

 Na proslavi su se svi zabavljali, a Flower je pričala sa nekoliko njih. Pričali su još šta su videli na putovanjima ovih dana, pa je neko pokrenuo temu o tome šta su videli u toku dana. Watermelon: ,,Mi smo videli auto-put! (smeh) Šalim se, videli smo most u daljini." Lime: ,,Mi smo prelazili preko velikog mosta, Blueberry je čak i duže stajala nego mi, jedva nas je stigla.Kaže da je, kad je bila mala, uvek znala da su blizu da stignu kod njenih babe i dede kad su kod tog mosta. Pored  mosta ima i jedna lepo uređena kuća, i za nju je rekla da se seća dok su je izgrađivali. Ono što su pričali za Blueberry joj je verovatno dosadilo pa je zato otišla, možda se uželela kuće..." Blackberry (sluša šta je Lime rekla): ,,Takmičenje je gotovo. Veliki most. Odbijanje novca. Ono što smo saznali. Poveži sve to, shvatićeš da neko mora odmah da se uveri da je živa!" Flower: ,,Šta se to dešava, o čemu govoriš?" Blackberry: ,,Na zadatku sa vozom smo mi došli kasnije, ona je bila tamo sa namerom da skoči pod voz, priznala mi je! Da li zna neko mesto gde živi?" Apple: ,,Imam zapisano, uzećemo taksi i idemo do tamo." Flower: ,,Mislite da bi povredila sebe? Ne deluje tako... (ustaje)" Apple: ,,Povređuje sebe. Znam jer smo godinama u kontaktu, pisala mi je da razmišlja o samoubistvu." Lime: ,,Sad tek kažeš?!" Apple: ,,Nisam htela da je odajem kao neki! Uostalom, neko drugi je već izbrbljao." Flower: ,,Dobro, samo se smirite, idemo Apple i ja do tamo da proverimo." Blackberry: ,,Idem i ja." Lime: ,,Obavezno me zovi ako nešto saznaš." Almond (dolazi): ,,Čemu ova graja, neki problem?" Lime: ,,Bluberry je možda mrtva." Almond: ,,Šta?!" Flower: ,,Smirite se, videćete da je sve u redu i da je kod kuće. Hajde, idemo."

 Automobil je išao sve do mosta, bilo je nekih problema sa preusmeravanjem vozila. Flower: ,,Baš je našlo kad će da bude gužva..." Blackberry: ,,Osim ako... (izlazi iz auta parkiranog blizu mosta)" Apple (shvativši): ,, ... Ne samo to!" Flower: ,,Čekajte, idem i ja! (izlazi odmah posle Apple) Šta ćemo tamo?"

 Policija je vršila uviđaj na mostu, a moja plava tunika se lelujala na ogradi mosta poput veša koji se suši na lakom letnjem vetriću. Blackberry (dotrča): ,,To su njene stvari! Da li je živa? Jeste li je spasli? Gde je?! (okreće se okolo)" Policajac: ,,Poznajete tu devojku?" Blackberry: ,,Da. (Flower i Apple stižu) Samo nemojte da kažete da je mrtva." Policajac: ,,Ne znamo." Flower: ,,Kako ne znate? Da li je skočila?" Policajac: ,,Jeste, imamo i očevice." Apple (plače): ,,Sigurno je poginula!" Flower: ,,Jao, Blueberry, šta učini?" Blackberry: ,,Što je nismo sprečili da pođe, dođavola?!" Policajac: ,,Tragamo za lešom, obavestićemo vas o rezultatima istrage."

 Nešto dalje od mosta, sunce koje je bljesnulo iza oblaka me otrezni. Šta je, bre, ovo? Dišem, nemam povrede... Ah, moja noga! Izgleda da sam loše skočila pa sam oštetila nogu. Moram da odem odavde što pre, tražiće me, ali nemam snage da se pomerim. Izgleda da pradeda nije hteo da i ja završim život u velikoj reci, ali sada ću imati gori problem ako me odvedu u bolnicu. Lečenje, ispitivanja, forsirani boravak na klinici... Poslednjim atomom snage zamolih vodu da me vrati k sebi, da me ne ostavi na milost i nemilost ljudima koji misle samo na sebe i svoje potrebe i koje bi više interesovala prokleta istraživanja nego moj život. Voda se sažali i ponovo me zagrli, a ja udahnuh njenu srž i to me uspava, toliko me je slatko umirila da se nikada više nisam probudila. Mir... Večnost...

                      Kraj
                      4.2.2018 17:15 č
                    Suzana Ristić Suza

--------------------------

POGOVOR

 Ono što ,,Ready For Action- Before the End" i ova priča imaju zajedničko je da su obe nastale- u snu. Da, sanjala sam ih,za ,,Lolipop" sam dobila i naziv u snu. Nije nesvakidašnje da koristim snove u pričama (,,Đavolji grad", ,,13 Smrti", ,,Amortika"), ali je ovde san bio isprepletan i nejasan, više je imao veze sa krajem. Ponovo sam smišljala na licu mesta, naročito to što se dešavalo nakon igre, pošto sam na papiru zapisala koje prevozno sredstvo je u izazovu tog dana. U snu sam imala sebe, osobu koju ovde zovem Orange i treću osobu koja je živa verzija moje barbike, ulazili smo u poslednji grad iz priče sa glavne strane, pešice. Pre toga me je ,,Orange" ponizila i još neka osoba je rekla loše stvari o meni, veličajući nju, pa sam otrčala do mosta iz priče, gde me oni posle ne zatiču jer sam već nestala u vodi. Naziv je samo iskočio pa sam onda, još u snu, sanjala kako pišem ovu priču i da sam već na pola. Onda sam opet u snu sanjala da se budim iz tog sna i pišem priču. Bilo je ludo, na kraju sam se stvarno probudila i razmišljala da napišem priču, ali ovaj put stvarno. :D

 Tema je... ne znam. Apstraktna je ideja priče, ne znam šta tačno može da bude tema. Da, opet sam pisala o tome što me opseda, ali nije to tema. Podsvesno sam htela da pobedim to što vučem iz prošlosti kreirajući likove nalik osobama koje pamtim, mislim da bih bila spremna da se suočim sa time i u stvarnom životu. Likovi i njihove osobine su DEO IMAGINACIJE, ne mora značiti da bih se sa određenim likovima slagala bolje ili gore- ovo je FIKCIJA i kao takvu bi je trebalo posmatrati. Cilj nije vređanje ili veličanje nekog, ljudsko ponašanje nije konstanta- nadam se da bi sada stvari bile drugačije nego ranije. Sa dotičnom Orange delim neke zabavne uspomene ali me je u poslednje vreme previše iscrpljivalo da provodim vreme sa njom, baš kao i sa mnogim osobama koje žele samo da budem duhovita i blesava, ne sumnjam da bi još od početka htela da stupi u kontakt sa mnom. To su neke konfuzne stvari, nije bitno za pogovor, međuljudski odnosi ionako nisu statična stvar. (napomena: kao da sam još tada predosećala da postoji verovatnoća da se čak i to sanira, nije mi cilj da ni sa kim ostanem u svađi jer je život kratak, tako da mi je sa ove pozicije i neprijatno što sam pisala ovako agresivno u pričama u vezi bilo koga. Priznajem grešku.)

 Radnja priče je u realnosti verovatno neizvodljiva, ali sam htela da već ima smisla kada je započeta, ma koliko blesavo zvučala. Mislim da bi običan boravak u hotelu imao isti efekat, a koštalo bi manje :|. Ovo bi koštalo isuviše a ne bi bilo stvarne svrhe za tim, u priči nije bitan novac kao u stvarnosti.

 Kraj... on pokazuje (pošto je pisano iz mog ugla, bilo bi nemoguće pisati interakciju svih likova, ima ih previše) da je kod depresije veći problem ono što postajemo vremenom, a da ono što je dovelo do toga postaje manje važno. U priči me ne slama činjenica da se srećem sa tim osobama, čak mi ni ne smetaju previše (imala sam u vidu da su neke stvari drugačije, ali ne mogu pouzdano znati kako- ljudi se menjaju u različitim smerovima, vidim i na sopstvenom primeru), već saznanje da sam već postala to što jesam i da nema nazad, a ono što je napred me više ne privlači. Shvatanje da vremenom postaje sve teže i da je prošlost jedna senka koja izgleda nestvarno su samo doprineli mom padu u priči, iako me ta ista prošlost drži na dnu. Uvidela sam da je problem nastao još ranije, a ovo su bile dodatne okolnosti, a ne uzrok određenog problema. Dakle, taj period je predstavljao dolivanje ulja na vatru, ne vatru samu po sebi. Volela bih da ne pridajem važnost osobama koje me ne podnose, to je samo gubljenje vremena- zašto se truditi oko onih koji te očigledno ne žele ili ne razumeju kada bi možda nekom drugom bilo drago da te zna? Mislim da sam zaista delovala odbojno zbog svoje plašljivosti, izgledajući tako kao loša osoba, no to opet ne znači da sam morala da budem meta podsmeha, tako da mi ne pada na pamet da ih branim jer nisam napadala ikog od njih.

 Ovo je dopuna jednoj od priča iz ,,13 Smrti", ne izvinjavam se za svoje reakcije tokom pisanja, izvinjavam se ako se neko uvredio na bilo koji način. Ne sumnjam da bih ja bila mnogo gore okarakterisana sa tuđe strane, meni je ova priča bila potrebna da ih ne mrzim, već da pomognem sebi da nastavim. Nadam se da će i moje noćne more nestati sa ovim, dosadilo mi je da sanjam to prokleto mesto, mada mi i dalje ostaju pesme o toj tematici. (2019 edit: trenutno i dalje sanjam to mesto isto koliko i do tada, ali za sad ne na uznemirujuć način, nadam se da će tako i ostati)

 Ubacila sam deo o svom kraju da podsetim sebe da više ne živim tamo, da je vreme da moj um prihvati činjenicu da su ovo drugi ljudi, od kojih većinu ne poznajem, a da su lica koja mi se priviđaju halucinacije.

 Šta ja znam, možda će nekom priča biti zanimljiva ili naterati nekog da se suoči sa nekim svojim događajima iz prošlosti. Ne znam za druge ali meni je ova priča donela smirenje, umiruje me to što znam da ne moram da bežim od nekog. Ovde sam, ovo sam ja, takva kakvu me je vreme stvorilo, trudila sam se održim i izvučem najbolje što je moglo biti izvučeno. Ja sam odrasla i naučila da prihvatam ljudske greške, slabosti i različitosti, ne želim pored sebe one koji će mene osuđivati zbog mojih slabosti i različitosti. Želim da budem manje paranoična zbog okoline, a ovo je tek prvi korak. Možda mi jednog dana i uspe da budem ponosna na to šta jesam i da manje sumnjam u sebe. Možda. Teška vajda, znam, ipak sam ja u pitanju.

      Kraj, bilo je dovoljno, više mi ne radi mozak.

5.2.18