Manika (2015)- cela priča

Priča II- MANICA

 Priča nije prikladna za mlađe od 15 godina, glavna tema je bipolarni poremećaj (potrudila sam se da budem verodostojna, izvinjavam se ako sam nešto promašila) i opis depresivne epizode može biti uznemirujuć, isto kao i bilo koja depresivna epizoda u mojim pričama, autodestruktivne scene.
---------------------------------------

05.11.2015

 Dva mladića sedela su u avionu, čekajući da stignu na svoju destinaciju. Oni su dobri prijatelji; Rej je mladić srednje visine tamno-smeđe kose, blagih crta lica i plavih očiju, a njegov prijatelj Greg je malo viši, ima svetlo braon kosu, kratku bradu i veoma tamno-braon oči, koje izgledaju skoro crne.

 Rej: ,,Predpostavljam da ćeš odmah otići kući?" Greg: ,,Da... znaš kako je kad te se porodica uželi. Ti ideš kod svojih?" Rej: ,,Oni nisu u zemlji, otputovali su pre dva dana. U svakom slučaju svratiću do grada, možda nađem nekog zanimljivog." Greg: ,,Ako hoćeš, možeš posle doći kod mene, ionako smo ovde mesec dana, bilo bi glupo da se dosađuješ ceo mesec." Rej: ,,Važi. Javiću ti se u svakom slučaju."

 Na aeodromu su se razišli. Greg je otišao na autobusku stanicu i seo u autobus do kuće, a Rej je seo u jedan kafić da popije sok. U jednom trenutku spazio je, sasvim neočekivano, svoju sestru Iris u salonu preko puta. ,,Čudno,"- pomisli on- ,,ona bi trebalo biti sa roditeljima. Nešto ovde nije u redu, a jedini način da shvatim šta je da odem do nje."

 Platio je sok i izašao. Do tada je Iris već naručila farbanje te nije ni videla da njen brat ulazi u frizerski salon. Stao je iza nje te ga je videla u ogledalu.

 Iris (vrisnu): ,,Rej! (ustaje i zagrli ga) Tako mi je drago da te vidim, već dugo ne znam šta se dešava sa tobom!" Rej: ,,Zar ti nisu roditelji rekli? Uostalom, tražio sam da razgovaram sa tobom, zašto nisi htela da pričaš sa mnom?" Iris: ,,Ja ne živim sa njima već dve godine." Rej: ,,Kako to?!" Iris: ,,Ovaj... ja... odselila sam se. Nije ni važno." Rej: ,,Šta tražiš ovde?" Iris: ,,Doselila sam se juče." Rej: ,,Stvarno? Pa gde si bila do sad?" Iris: ,,Ništa strašno, stalno menjam mesto boravka..." Rej: ,,Dobro, ja ću onda odsesti u ovom gradu da ti budem pri ruci. (Iris seda na stolicu i frizerka nastavlja farbanje) U koju boju farbaš kosu?" Iris: ,,U nekoliko njih. Što luđe to bolje." Rej: ,,To baš i ne liči na tebe..."

 Iris je devojka nižeg rasta, nežnog lica i prodorno plavih očiju. O njenim osobinama je veoma teško pisati ali ćete dalje u priči saznati zašto je to tako.

 Nakon farbanja u crveno-žuto-plavo-zeleno-ljubičasto-narandžastu boju, Iris je prišla Reju i rekla: ,,Hoćeš li da mi se pridružiš večeras na žurci?" Rej: ,,Kakvoj žurci? Oh, i na šta ti to liči kosa... šta ti je to trebalo?" Iris: ,,Jednobojno je dosadno, trebaju mi boje! Ne brini za žurku, samo ostavi kofer u hotelu i naći ćemo se za dva sata ispred kafića preko puta." Rej: ,,Okej... stvarno se čudno ponašaš."

 Rej je našao hotel i ostavio kofer, pa krenuo na dogovoreno mesto. Tamo ga je čekala Iris u narandžasto-plavoj haljini koja je već uveliko ćaskala sa raznim ljudima. Rej nikada nije video svoju sestru tako pričljivu i razdraganu. Ona je uvek bila tiha, ne previše nametljiva i sve samo ne ovo!

 Iris (glasno): ,,Bato! (ponovo mu se baca u zagrljaj) Stigao si! Što si tako dosadno obučen?" Rej: ,,Šta fali majici i farmericama?" Iris: ,,Dosadno je." Rej: ,,Gde idemo?" Iris (brzo): ,,Sad sam se raspitala, ima jedan klub u blizini i tamo dolazi DJ i odmah možemo da pođemo i..." Rej: ,,Iris, smiri se malo." Iris: ,,Ne mogu da se smirim, nisam uznemirena uopšte!" Rej: ,,Da li se drogiraš?" Iris: ,,Ne!" Rej: ,,Šta se onda dešava sa tobom?" Iris: ,,Euforija. Sve ostalo je super. Sve je super, zaista. Samo me ne zaustavljaj jer ne smem da stanem." Rej: ,,??? Ne razumem." Iris: ,,I bolje. Ni ja ponekad ne razumem."

 Iris je neumorno plesala celu noć, a Rej je otišao u hotel oko ponoći. Iris mu je dala adresu na koju da dođe sutra i nastavila da igra. Ujutru je Rej došao na napisanu adresu i tako zatekao Iris kako farba zid u žuto. Rej (iznenađeno): ,,Nisam znao da voliš žutu boju." Iris: ,,Htela sam da bude drečavo." Rej: ,,Ti nikada nisi volela drečave boje." Iris: ,,Sada mi prijaju. Ovo je dosadno, hajde da slušamo muziku." Rej: ,,Važi..."

 Pustila je neki cd sa rokenrol muzikom i pojačala tako da se kuća tresla, te je Rej smanjio i time je iznervirao. Iris: ,,Zašto smanjuješ sada je zabavno?!" Rej: ,,Pobogu Iris, ja tebe uopšte ne prepoznajem! Doselila si se ovde pre dva dana i već krečiš zidove u drečavo žutu, puštaš rok muziku do daske, igraš celu noć!!! Koliko li tek spavaš?" Iris: ,,Dva sata, više mi nije potrebno." Rej: ,,Sigurno se drogiraš. Daj mi to što konzumiraš." Iris poče nekontrolisano da se smeje. Rej: ,,Koju drogu uzimaš?!" Iris: ,,Nijednu. Euforija je moja droga." Rej: ,,Molim te, brinem se za tebe." Iris (peva iz sveg glasa): ,,Lithium, don't wanna lock me up inside..." Rej (hvata se za glavu): ,,Samo se šališ sa mnom, zar ne?" Iris (ignoriše i nastavlja da peva)

 Kasnije, kada se Rej vratio iz kupatila, video je Iris kako udara u šerpe kao neki bubnjar. Iris: ,,Hajde, bato, dođi da stvaramo muziku! Posle možemo da slikamo, pa da trčimo po parku, pa da opet idemo u klub! Možda ima i neki dobar koncert večeras, ja častim!"

 Rej: ,,Oh... (telefon počinje da zvoni)... Možeš li samo malo tiše, Greg me zove." Iris (baca kutlače dole i ushićeno pogleda Reja): ,,Greg? Javi se, javi se!" Rej (javlja se): ,,Ej, gde si? Ma ništa, evo tu sam sa Iris. (pauza) Da ovde je, gleda u mene i maše mi.(pauza) Nemam pojma šta se dešava sa njom. (pauza) Šta ima novo kod tebe? (pauza) Oh, šteta. (pauza)  Ma, sa tim mentalnim bolesnicima nikad ne znaš na čemu si. (pauza, Iris odjednom nestade osmeh sa lica) Dobro, dobro. (pauza)  Važi, ajde čućemo se kasnije." Iris: ,,Šta se desilo?" Rej: ,,Neka žena se ubila, Greg kaže da je imala neku psihičku bolest... Pih, teško je živeti sa takvim osobama, non-stop treba da ih čuvaš... (Iris odjednom promeni izraz lica i poče gledati umrtvljeno ispred sebe)... Šta ti je sad?" Iris (tiho): ,,Spava mi se. Molim te da odeš." Rej: ,,Važi. Doći ću sutra kad se naspavaš."

 On je otišao, a ona je sela na patos i gledala u istu tačku narednih sat vremena. Euforija je nestala. Osećala se tako prazno i bespomoćno. Potpuni kolaps u mozgu. Uvukla se pod ćebe i tako ostala sve do ujutru.

Ujutru ju je Rej zvao na mobilni, ali se ona nije javljala. Čekao ju je ispred kuće, a onda izašao iz dvorišta i rešio da dođe kasnije. Za to vreme, Iris je nepomično ležala u krevetu. Ceo život još se činio besmislenim i smetali su joj žuti zidovi koje je juče okrečila, te je rešila da izađe i ode što dalje od ove kuće, ove buke u svojoj glavi, od same sebe. Obukla je crnu jaknu i crne pantalone, pa je izašla na ulicu. Ljudi su je gledali čudno zbog njene kose, te ju je pokrila kapuljačom da ne privlači pažnju. Ispod šarenih pramenova padale su kristalne suze...

-

 Rej se šetao trgom. Nedostajala mu je njegova zemlja i bio je ushićen što je ponovo ovde. Opet, nije znao šta se dešava sa njegovom tri godine mlađom sestrom, nije bio siguran da li je njeno ponašanje normalno i šta bi trebalo da uradi po tom pitanju.
 
 Kristalno plava reka svetlucala je na suncu. Bilo je i oblaka, ali bi sunce ipak promolilo svoje zrake na površinu vode, dajući joj magični odsjaj. Rej je otišao do mosta da bi sa visine fotografisao panoramu grada, jer je bio oduševljen prizorom pred svojim očima.

 Popeo se na most i primetio devojku na drugom kraju mosta. ,,Sigurno uživa u ovom pejzažu." - pomisli on. Uzeo je telefon i napravio nekoliko fotografija, a zatim se okrenuo ka devojci; ona je počela da se penje niz ogradu mosta! Potrčao je ka njoj da bi je sprečio da skoči, a ona, primetivši da neko ide ka njoj, brzo siđe i pođe u drugom pravcu.

Ipak, stigao ju je. Rej: ,,Hej, ti moraš biti smeštena na kliniku, ne možeš da ideš! Zvaću hitnu pomoć da dođu po tebe. Zar uopšte ne misliš na svoju porodicu, devojko? (ona se okrenu) IRIS?!!! Ne, nemoguće..." Iris (besno): ,,Ostavi me na miru, idi bestraga!" Rej: ,,Ti si htela da se ubiješ? (izbezumljeno)" Iris: ,,Moj život je moj problem, ostavi me na miru!" Rej: ,,Pobogu, ovo je ozbiljno! Juče si bila potpuno druga osoba, šta se sada dešava sa tobom?!" Iris: ,,Misliš li da ja znam šta se dešava sa mnom? Ostavi me na miru." Rej: ,,Kakav mir, pobogu, mogla si da budeš mrtva da nisam bio na mostu! Hoću da razgovaraš sa mnom." Iris: ,,Ja neću da razgovaram sa tobom, pusti me. (potrča u drugom smeru)." Rej je stajao na mostu kao paralizovan posle onoga što se desilo...

 Iris je otišla natrag kući i zaključala vrata, a zatim razbila jednu od čaša koje su stajale na stolu i posekla se njime. Znala je da slomljeno staklo ne može da je ubije jer nije dovoljno oštro da prereže arteriju, ali u tom trenutku je samo želela da nestane te joj je ovo bila uteha. Otišla je u svoju sobu i popila sve tablete iz kutije koje joj je prepisao doktor pre dve nedelje, a koje je ona trebalo da uzima svakog dana da bi održavala raspoloženje u normali. ,,Sada je kasno."- pomisli ona. Nadala se da će je barem ošamutiti da bi mogla da prespava ovih nekoliko dana dok se ovaj pakao ne završi. Zaspala je na podu sa kutijom blizu sebe.

 Rej je ipak rešio da vidi šta je sa njom, makar da proveri da li je dobro. S obzirom da niko nije otvarao, zaista sa zabrinuo i pozvao komšije iz obližnje kuće da mu kažu koji je broj telefona od gazde kako bi mu otvorio vrata. Gazda je živeo u drugoj ulici, iza te ulice u kojoj se kuća nalazila, te mu nije trebalo puno da stigne.

Gazda: ,,Mislite da je kod kuće?" Rej: ,,Imam neki predosećaj." Gazda: ,,Evo, uzmite ključ pa mi vratite kasnije. Ja sam u onoj zelenoj kući sa ružama ispred vrata." Rej: ,,Važi, doneću ga kasnije."

 Rej je otključao vrata i ponovo ostao šokiran; razbijeno staklo i krv na podu, Irisina jakna bačena na kauč, tragovi krvi koji vode do sobe. Nije dugo čekao- znao je da se ovde desilo nešto strašno, barem po tome što je svuda krv a njegova sestra kod kuće.
 
 Njihove slutnje su se obistinile- Iris je ležala na podu, a pored nje je bila prazna kutija lekova. Zvao je hitnu pomoć istog trena: ,,Halo, hitno mi je potrebna pomoć! Moja sestra je popila punu kutiju nekih tableta! (pauza, uzima kutiju da vidi ime tableta)... Litijum. Da li je to opasno? (pauza) U redu, čekaću vas ovde. Rej primeti posekotine na njenoj ruci, a onda primeti i bele ožiljke koje nije mogao da primeti ranije zbog dužih rukava. I dalje nije mogao da veruje šta se događa. Hitna pomoć ju je odvezla na ispiranje želudca i probudila se brzo nakon toga.

Rej je odmah počeo sa ispitivanjem: odkud joj tablete, zašto se sekla staklom, zašto je popila sve tablete, šta se kog đavola dešava sa njom?! Iris: ,,Počeću od poslednjeg pitanja. Patim od bipolarnog poremećaja, tj. manične depresije. Tablete mi je prepisao lekar u drugom gradu, iz kog sam pošla jer sam i tamo pokušala da sebi oduzmem život. Trebalo je da uzimam litijim svaki dan, ali u toku euforične epizode zaboravim i onda imam problema kasnije. Sada sam, kao što vidiš, u depresivnoj epizodi, što znači da sam potpuno drugačija osoba nego pre dva dana kada smo se sreli. Ja sam dve potpuno različite osobe u jednoj. Ja sam mentalni bolesnik, baš kao i žena o kojoj si pričao. Meni će biti bolje za koji dan kada opet počne euforična epizoda, do tad bi bilo bolje da me izbegavaš. Niko mi ne treba. Roditelji su me odbacili zbog moje bolesti, možeš da odeš i ti pa da barem nemam obavezu ni prema kome."

 Rej je nemo stajao. Nije znao da li bi trebalo da se okrene i ode ili da bude uz nju sada kada želi da bude sama. Ponovo je odlučio da joj ne smeta jer je znao da će u bolnici biti bezbedna. Otišao je.

 Iris su dati lekovi pa se osećala malo bolje, te su je pustili kući uz napomenu da obavezno uzima tablete u propisano vreme. Ona je bila sigurna da će to i uraditi jer je samo želela da prestanu da je muče crne misli, a lekovi su makar malo ublažavali depresivnu epizodu. Rej je samo svratio da vrati ključeve gazdi, a zatim se vratio u hotel. Narednog dana odputovao je u svoje radno mesto, gde je i ostao nekoliko dana, ali misli o Iris su ga celo vreme pratile. Plašio se odgovornosti za mentalno bolesnu osobu jer je smatrao da je suviše teško živeti sa njima. S druge strane, taj bolesnik je njegova rođena sestra! Nije znao šta da uradi po tom pitanju. Rešio je da se vrati natrag i pokuša još jednom da joj pomogne na neki način.

 Za to vreme, počela je euforična epizoda kod Iris. Ponovo je batalila uzimanje lekova, jedina stvar koja ovoga puta nije bila ista je da nije promenila mesto boravka. Trčala je po parku, išla na koncerte, zaradila bi i neku paru na kratkim poslovima. Jedva bi naterala sebe da sačuva malo i za kasnije- sve bi brzo potrošila. Mislila je da može da uradi sve što joj padne na pamet- npr, sedela je u centru grada i pozdravljala sve prolaznike a kada bi joj to dosadilo, jednostavno bi počela da radi nešto drugo.

 Pri povratku u taj grad, Rej je otišao do iznajmljene kuće u kojoj je ona živela da bi proverio da li je još tamo. Niko nije otvarao te se vratio natrag. Na kraju ulice sreo je njenog gazdu. Gazda: ,,Hej, sinko, tražiš sestru?" Rej: ,,Da. Da li je još uvek ovde?" Gazda: ,,Jeste, ali je retko viđam kod kuće. Izvini što te pitam, ali šta se desilo onog dana kada su je odveli u bolnicu?" Rej: ,,Ona... onesvestila se pa je, dok je padala, oborila čašu sa stola i gadno se posekla..." Gazda: ,,Pa video sam krv na tepihu, zato pitam. Zabrinulo me je. Deluje kao fina devojka, ali puca od energije, kao na struju da radi! Mislio sam da se nije možda ozbiljnije povredila. Znaš, ja imam sina njenih godina, isto se tako ponaša kao ona; skače, peva, uvek je prvi kad je neki lom u pitanju. A onda- kao da se ugasi! Ne čujemo ga telefonom danima, pa i nedeljama! On živi u drugom gradu pa ne možemo da ga obiđemo." Rejv(nakon kraće pauze): ,,Uzima li lekove?" Gazda: ,,Ne. Čekaj, hoćeš da kažeš da je to bolest?" Rej: ,,Da... manična depresija... da niste rekli da i vaš sin ima te simptome verovatno ne bih ni pomenuo. Osećam se čudno sada kada znam da moja sestra ima mentalnu bolest- uvek je izgledala normalno. Prosto nisam siguran šta da uradim po tom pitanju." Gazda: ,,Ono što ću ja još danas uraditi sa svojim sinom- da nađeš svoju sestru i da paziš na nju. Porodica je nezamenjiva, sinko, ne možeš je birati ni menjati, možeš je samo napustiti ili se navići na nju. Ja sam čovek u toku i razumem da sve više ljudi ima neki psihički poremećaj. Svi okreću glavu, a ti ljudi samo žele podršku. Ne sažaljenje, podršku. Nisam te pitao- da li te tablete pomažu?" Rej: ,,Trebalo bi da pomažu, deluju tako što održavaju raspoloženje u ravnoteži." Gazda: ,,Dobro, ići ćemo da vidimo za te tablete kada bude došao kući." Rej: ,,Da li je Iris platila kiriju?" Gazda: ,,Jeste, pre neki dan. Odnela je i tepih na hemijsko čišćenje. Oh, i malo je skratila kosu. Sada ima ljubičastu kosu do ramena, čisto da znaš da je ona ako je vidiš." Rej: ,,Važi. Hvala vam na razgovoru." Gazda: ,,Ništa, sinko, čuvaj sestru."

 Video ju je kako se u farmericama i tankoj bluzi kupa u prohladnoj reci. Rej (vičući se približava): ,,Iris, izađi da se ne bi prehladila!" Iris (ushićeno): ,,Bato, ponovo si došao da me vidiš! (izlazi iz vode i trči ka njemu)" Rej (kada je stala ispred njega): ,,Vidim da si sada u euforiji, zar ne?" Iris: ,,Da." Rej: ,,Da li si uzimala lekove ovih dana?" Iris: ,,Ups..." Rej: ,,Iris! Kako misliš da ti bude bolje?! (skida jaknu i ogrne Iris)  Tako, nemoj da se prehladiš. Hajde, idemo kući da se presvučeš." Iris: ,,Ali moram na žurku!" Rej: ,,Ne, ne moraš, moraš da se presvučeš i da popiješ čaj."

Kuća: Rej donosi čaj Iris i sebi. Rej: ,,Da li ti je malo bolje sada kad si popila lek?" Iris: ,,Da. Fora je u tome da me misli suviše brzo ponesu." Rej: ,,Odakle ti novac za kiriju?" Iris: ,,Delim flajere po gradu, oni me plate... Ne radim ništa nelegalno, ne brini za to." Rej: ,,Pa... koliko puta si htela da se ubiješ? Koliko puta si napuštala gradove zbog toga? Zašto si otišla od roditelja?" Iris: ,,Već šest puta, ovo je sedmi. Grad u kome smo sad je četvrti u koji sam se doselila. Što se roditelja tiče... mislili su da sam narkoman, izbacili su me iz kuće, nisu hteli da imaju više ništa sa mnom. Posle prvog pokušaja samoubistva sam dobila dijagnozu bipolarnog poremećaja i nekako sam se osetila malčice bolje; znaš ono kad misliš da si jedini na svetu koji se tako oseća? Tada sam shvatila da nisam jedina i da još neko deli ovaj pakao sa mnom. Tamo negde još neko prolazi kroz sve ovo. Samo se nadam da većina njih ima podršku porodice i da njihova porodica ne kaže kako je teško živeti sa ljudima poput njih." Rej:v,,Izvini što sam to rekao, nisam hteo da te povredim." Iris: ,,Promenio si mišljenje samo zato jer sam ti sestra." Rej: ,,Iskreno, da, ali bolje ikad nego nikad. Više ljudi bi trebalo da promeni mišljenje i to ne samo zbog svojih najbližih, već zbog svih jer su svi ljudi isti. Mislim i da naši roditelji moraju da znaju istinu." Iris: ,,Bolje ne. Ništa se neće promeniti."

 Kasnije je Rej ipak pozvao roditelje i objasnio im je celu situaciju, ali su se oni i dalje ograđivali od situacije. Rej im je čak i pretio da ih više nikada neće zvati ako sada ne budu uz Iris, međutim, ni to nije pomoglo. Iris: ,,Rekla sam ti." Rej: ,,Dođavola sa njima. Smisliću nešto, obećavam."

 Narednog dana, gazda je doveo svog sina Pitera u grad, te su se oni i Iris sreli u komšiluku. Iris: ,,Dobar dan, gazda." Gazda: ,,Zdravo, kćeri. Kako si danas?" Iris: ,,Dobro, a vi?" Gazda: ,,I ja sam dobro. Ovo je moj sin Piter (rukuju se) i upravo smo se vratili iz bolnice a doktor je, na osnovu dugogodišnjih simptoma, dao dijagnozu bipolarnog poremećaja. Tvoj brat mi je juče ukazao da Piter možda pati od toga, pa nisam hteo da ga ostavim samog da pati u ovakvom trenutku." Piter: ,,Možda bi nekad mogli da pričamo o tome? (pomalo euforično) Uh, do jutros nisam mogao da se smirim, ali su mi dali neke tablete u bolnici i terapiju koju bi trebalo da uzimam, pa mislim da ću biti bolje. Inače, šta kažeš za taj razgovor?" Iris (oduševljeno): ,,Naravno! Oduvek sam htela da pričam sa nekim ko je prošao kroz sve ovo! Možeš doći kad imaš vremena, znaš gde mi je kuća." Piter (okrenuvši se kada su pošli): ,,Uzgred, jako mi se sviđa boja tvoje kose!" Iris (osmehnu se): ,,Oh, hvala!"

 Uveče je svratio kod nje, pa su pričali sve do kasno u noć. Shvatili su da bi bili sjajni prijatelji i da bi mogli zajedno da budu u nekoj organizaciji za lečenje ove bolesti. Osim toga, Piter je predložio da zajedno idu na terapiju, što je Iris prihvatila.

 Već od naredne nedelje su zajedno krenuli na terapiju i poboljšanje simptoma je ubrzo bilo evidentno.
 
 Rej je dolazio svaki dan da bi bio uz sestru. Videći da joj je bolje od kada se druži sa Piterom, rešio je da joj pokloni nešto što će joj pomoći barem u materijalnom smislu.

 Iris: ,,Za koliko dana se vraćaš u inostranstvo?" Rej: ,,Za desetak dana... I zato sam želeo da ti dam nešto što će ti biti potrebno kasnije  (pruža joj ključeve)." Iris: ,,Od čega su ovi ključevi?" Rej: ,,Od tvog novog doma. Kupio sam onu ljubičastu kuću pored tvog, uskoro bivšeg, gazde. Piter će ti biti komšija. Stavio sam pare i u banku, da imaš za crne dane." Iris (plačući od sreće): ,,Zašto si potrošio toliki novac na mene?" Rej: ,,(grleći je) Pssst,dao bih sve što imam kada bih mogao da te izlečim. Taj novac sam poneo roditeljima da kupe komšijski plac, ali neću da im dam ni paru jer nisu tu za tebe. Ja moram da se vratim, ali želim da znam gde si. Neću da lutaš ko zna gde- znam da će Piter biti tu za tebe i ti za njega. Znam da ovo ne može nadohnaditi moje odsustvo, ali nadam se da je dovoljno..." Iris: ,,I više nego dovoljno. Nemaš pojma koliko mi ovo znači! Hvala ti, hvala ti..." Rej: ,,Ne zahvaljuj mi se, to je najmanje što mogu da učinim."

 Od narednog dana Iris je živela pored Pitera. Počela je da vodi normalniji život, a nakon dve godine se i zaljubila te je živela sa verenikom u toj istoj kući. Kasnije su imali dete koje su čuvali kao malo vode na dlanu. Piter je svoju srodnu dušu našao kasnije ali je, kao i Irisin verenik, imala razumevanja za njegovu bolest. Oboje su pronašli posao, bili članovi organizacije za život sa bipolarnim poremećajem i, najbitnije, ostali su najbolji prijatelji.

 Dva mladića sedela su u avionu, čekajući avion da poleti sa aeodroma. Greg i Rej su se ponovo sreli.

 Greg: ,,Baš mi je prijatno vreme provedeno sa mojom porodicom! Šteta što moramo da se vratimo, obaveze nas čekaju." Rej: ,,Da... Razmišljao sam da se vratim u zemlju za neku godinu." Greg: ,,Ma daj! Ozbiljan si?" Rej: ,,Shvatio sam da je ono najvrednije ovde, a ne tamo." Greg: ,,Promenićeš ti mišljenje kad stignemo tamo." Rej: ,,Možda hoću, možda i neću. Ovih mesec dana učio sam važnu životnu lekciju- porodicu možeš napustiti ili je prihvatiti takvu kakva jeste, kao i to da mentalni poremećaji i poremećaji raspoloženja nisu tabu tema i nešto što se dešava ,tamo nekom čoveku' ili ,tamo nekoj ženi'. Ako ostavimo naše najbliže, kako da očekujemo da neko drugi bude dobar prema nama?" Greg: ,,Ti kao na Tibetu da si bio- produhovljen i preporođen." Rej: ,,Lako je tebi da pričaš, nije tvoja sestra stajala na mostu sa namerom da skoči." Greg: ,,Gde je Iris sad?" Rej: ,,Došla je da me isprati. Nemaš pojma koliko mi je drago što joj je bolje." Greg: ,,Možda narednih godina postaneš i ujak? Prvo ćeš mene da častiš, dogovoreno?" Rej (smešeći se): ,,Dogovoreno, druže, dogovoreno."

Kraj
08.11.2015 god
Suzana Ristić Suza
----------------------------------------

POGOVOR

 Kao osoba koja sluša metal, ime priče mi je samo došlo na pamet a i to je prvo što mi je palo na pamet na pomen manične depresije.
 
 Došla sam na ideju da probam da napišem priču o bipolarnom poremećaju ALI... to bi značilo da moram da opišem nešto što je potpuno suprotno mojoj depresiji, a to je euforična epizoda. Zahvaljujem se internetu na informaciji kako takva epizoda izgleda, bolje je bilo da otprilike imam sliku u glavi nego da lupam nešto. S obzirom da sam detinjasta osoba pokušala sam da malčice zamislim kakve lude aktivnosti bi Iris mogla da radi i na čemu bi ona mogla da potroši tu svoju neiscrpnu energiju. Naravno, uvek mi na pamet padne farbanje kose u nekoliko boja, kao i farbanje zidova u žuto ili narandžasto (čiji ja nisam veliki ljubitelj jer volim hladnije, tamnije i nežnije boje), ali u praksi se mnoge osobe sa bipolarnim poremećajem bave i umetnošću. Onda dolazi do okidača depresivne epizode (s tim da sam na nekim izvorima našla da kod bipolarnog nema okidača kao kod graničnog-borderline); Rej joj saopštava vest o suicidu nepoznate žene, ali na osuđujući način, te njena euforija biva zamenjena stanjem koje ja znam da opišem, ali sam ga opisala kao kliničku depresiju jer tako nagla promena u mozgu nesumnjivo dovodi do burnije reakcije (ja dođem do takvog stanja nakon blaže euforije, kao da se sva energija iscrpi- što jača euforija veći problem kasnije, zato nije dobro za mene da budem raspoložena, baš kad misle da mi je dobro uradim najautodestruktivnije stvari nakon toga). Stoga, scena na mostu je tu da pokaže porodicama i prijateljima da mentalne bolesti i poremećaji raspoloženja nisu šala i da ne bi trebalo reagovati tek kada osoba bude mrtva. Ne pišem ovo za sebe, cilj mi je da otvorim oči nekome ko može pomoći osobi koja prolazi kroz taj pakao. Tome ove pozitivnije priče i služe.

 Kao što vidite u priči, Iris želi da se izvuče iz pakla u kom se nalazi. Nažalost, bipolarni poremećaj se ne može izlečiti već samo kontrolisati lekovima a potrebne su godine da bi se ustanovio. S obzirom da je lakše boriti se sa nečim kada imate društvo, uzela sam Pitera kao lika iz razloga što se poremećaj ne mora desiti samo jednoj osobi- mnoge osobe pate od nečega, ne potraže pomoć i žive sa tim ili pak ranije završe život. Dobro, postoje i oni koji odu na lečenje i onda se oporave ili bar žive bolje, kao što je u ovoj priči slučaj.

 Zaključak: Nadam se da sam makar malo uspela da dočaram kako bipolarni poremećaj izgleda, barem što se mračne strane tiče. Iris je možda pomalo detinjasta ali to je sve sa čime sam ja mogla da radim u svojoj praznoj glavi. Priča i pored svega ima jaku poruku za porodicu i prijatelje osoba sa poremećajima: Ne osuđujte nas, mi nismo ovo odabrali, vi ste nam sve što imamo u ovom mračnom, surovom svetu! Svesni smo da vam je teško sa nama, ali da li znate kakav haos mi imamo u svojoj glavi? Pokažite nam da vredimo i da nismo odbačeni i mi ćemo dati sve od sebe da se izborimo sa svojim demonima. Samo budite uz nas.