Memoari jedne Katarine i tako to (2016 i 2020) - priča + bonus priča

-Svaka greška je namerna ;)
-Ovo je trebalo da bude humoristično delo potpuno suprotno od priča koje inače pišem, tako da je preporučljivo za sve uzraste.
-Sve napisano je fikcija

Ovo (ne) delo predstavlja Katarinin pokušaj da postane pisac. Mi smo joj rekli da joj to ne ide ali nije htela da nas sluša, tako da sada imate pred sobom ovu ludost koju ćemo nazvati pričom.
Februar 2016
---------------------------------

PRVA STRANA

Rodila sam se davno, al' to nije bitno jer ova priča nije o meni. Ne znam šta da pišem, ali ću smisliti u međuvremenu. Pišem ovu sitnu knjigu od dosade i od jutra, đavo bi ga znao zašto.

Jednom sam bila u supermarketu i kupila celu tortu zato što sam šašava, pa sam je otvorila na sred supermarketa i izmazala se kao prase i ljudi su se smejali, a i meni je bilo smešno. I tako smo se smejali dok mi muva nije upala u oko. Ja sam preživela ali muva, Bog joj dušu prosti, nije.

Sahranila sam muvu u saksiji i posle tri nedelje iznikla je trava. Čekala sam da muva poraste na travi ali ništa se nije desilo. Jednoga dana kada je duvao vetar a posle više nije jer je bilo proleće, na travi sam videla muvu. Bila je prelepa i ja sam zaplakala od sreće što je opet vidim. Ona je poletela ka nebu svojim turbo krilima i mahnula mi. Bilo je magično i tako to.  Zekan je rekao da to nije ista muva, ali ja mislim da je Zekan šašaviji i od mene. Mnogo volim Zekana i mislim da je on sjajan budući muž. On ima crne oči i brata Zeca.

Zekan i ja smo se upoznali prvog septembra 2007-me godine u sedam sati, osamnaest minuta i pedeset i pet sekundi. On se spremao da krene u prvi razred a ja sam samo trčala po kući kao manijak jer mi je bilo dosadno. U kuću se doselio dva dana pre toga, ali se nismo odmah videli jer sam ja bila zauzeta jedenjem čokolade.

Tog kobnog dana sam se probudila u šest i dvadeset-tri, pola sata manje-više jer sam povadila bateriju iz sata. Ustala sam iz kreveta i otišla da pojedem čokoladu za lep početak dana, a onda sam shvatila da imam i mančmelou u sobi. Vrisnula sam od muke, skočila na noge lagane i otišla gore. Tamo je stajao on- lep, sladak, beo k'o živi kreč, oči k'o ugalj a zubi kao sveže ispolirana bela kola. Ni ja nisam bila ružna: polu-prazna glava bez kose, ali uredno raščupane, noga bez cipele (jedna cipela mi je bila na nozi a za drugom se i dalje traga), oči plave k'o starinska šerpa, pogled na kom bi mi svaka kamila pozavidela. Bio je to magičan trenutak... Toliko je bio lep da sam ga gađala bombonom u glavu. To je stvarno bilo romantično sa moje strane, ali Zekanu se nije svidelo. Pobegao je u školu i više se nismo videli sve dok se nije vratio iz škole.

Jednom, dok sam bila u gradu, videla sam ga u butiku pa sam ušla unutra i rekla ,,Volim te". Od tog dana mi smo zvanično zajedno i imaćemo dvanaestoro dece: Slavujku, Milutina, Persidu, Melaniju, Đoleta, Andreja, Jovana, Cvetu, Klaru, Saru, Žaka i Ketrin. Muška deca liče na Zekana a ženska na mene. Slavujka i Persida su najstarije i biće manekenke, ljubi ih majka. Melanija je bodibilderka, Cveta će se zalagati za mir u svetu, Klara i Sara će biti učiteljice a Ketrin je još beba pa neću da je teram da misli na budućnost. Milutin je domaćin, Andrej je na oca operski pevač (mada je Zekan poslastičar, ali peva operu odlično), Jovan je mnogo fin i baviće se medicinom, Žak je isto beba a Đole je mnogo nemiran. Ništa ne uči i mnogo se druži sa Zekijem, svojim ujakom. Jedina uteha nam je to da se nije potrefio na strica Zeca pa da nam peva turbo folk.

Moje omiljeno jelo je čokolada i jedem je svaki dan. Mnogi se bune da jedem previše čokolade, ali ja im samo kažem ,, Eeija truć truć" ali ne znam šta to znači jer ne znam novozelandski. U svakom slučaju, osim čokolade volim i paštetu jer je zdrava za srce. Namažem paštetu na tanjir, preko tanjira stavim hleb i taj recept zovem ,,'leba na paštetu".

Moj najpoznatiji recept je torta ,,Milka kravica na ispaši" a recept je:

 Umuti brašno i pola kese plazme i tri kašike aleve paprike (može i ljuta) i pola kašičice šećera i dve kašike soli i tri praška za pecivo i prašak za puding (ukus po želji) i pire u prahu i supu iz kesice sa tri jaja, pola tegle ajvara, kačkavaljem, džemom od šljiva (može i drugi, ali mora da bude više od dve kašike), pola litra mleka, biberom (ne Džastinom, običnim crnim biberom), topljenom čokoladom, punom šakom oraha ili kikirikija, izubijanom čokoladom (stavite na sto i udarajte dok ne pukne od muke) i cimetom za lep ukus. Smesu staviti da se peče (dobije se nekoliko kora) a za to vreme pripremiti fil: pomešati puding od vanile sa čokoladom dok se ne otopi, dodati meljani pasulj, seckana kuvana jaja, šaku šećera, tri kašike kafe, pola funte margarina (pola pakovanja), meljanu bananu i ispasirani paradajz. Kada su kore gotove (nadam se da ste ih podmazali a ne kao ja) stavite prvu koru na tacnu, zatim poređajte listove kačkavalja, filujte i tako sve dok ne stignete do kraja. Tortu šlagirajte ljubičastim šlagom (belo+prehrambena boja).

Komentari na tortu su bili različiti, ali su na kraju ukućani pojeli tortu, hteli ne hteli. Osim tog recepta volim da pravim i supu od pilećih nogica sa ananasom iz konzerve i sezonskim voćem.

Kažu da najbolje stvari dolaze slučajno, pa se to desilo i meni mnogo puta. Jednom sam slučajno kupila zeleni čips umesto crvenog i to je bilo super. Jednom sam slučajno usvojila kuče i sad imam petnaest kučeta. Jednom sam slučajno pevala rokenrol i sad pevam namerno. Pevam rok od svoje jedanaeste godine a možda i od ranije ali se ne sećam. Moja  prva pesma bila je ,,Ja ne mogu da plačem u mraku", koja je rezultat dugog razmišljanja i sastoji se čak od dve prosto-proširene rečenice - ,,Ja ne mogu da plačem u mraku" i ,,Ja ne mogu da se igram u mraku". Genijalno,zar ne? Tu pesmu sam napisala sa četiri godine. Ljudi mi kažu da nisam mnogo pametna, ali nema veze jer imam lep nos.

DRUGA PRVA STRANA

Omiljena zanimacija mi je vrištanje i to radim svaki dan. Čini mi se da ljudi ne vole moj hobi pa mi kažu ,, Eee! Aaa!" a ja im uglavnom kažem ,, Bu!" i onda ništa. Ja ćutim i pravim se šašava, oni me gledaju popreko. Ja vrisnem opet, a oni se prave šašavi. Na kraju se svi zajedno pravimo šašavi.

Hranu kupujem ili u svom supermarketu ili kod baba Stane na pijaci ili u mesari kod Sofronija. Zeco mrzi mesare i nikad ne ide tamo, te Zekan i ja idemo tamo kad se odmaramo od njega. Sofronije je muško i ima brkove a baba Stana je žensko i nema brkove, ali ima fejsbuk profil. Tu baba Stana kači slike voća, povrća, zimnice, krave, ovce, još jedne ovce, još trideset ovaca, kokošaka, kučeta itd. Postavi tu i  tamo koji selfi sa novo maramče kad ode na vašar da kupi odelo. Baba Stana prati modu i nosi opanke sa cvetićima, pletene džempere, suknje do kolena i bež hulahopke. Nadam se da ću i ja biti trendi kao ona kada budem u njenim godinama. Nedeljom idem na pijacu i ćaskam sa baba Stanom i lajkujem joj slike. Zauzvrat, ona mi svake nedelje donosi novitete na pijacu i ja to odmah kupim.

Što se Sofronija tiče, on nema fejsbuk ali zato ima već pomenute brkove. On se oblači kao naučnik- uvek nosi belo. Njegova mesara ima više mozgova nego što Zekan, Zeco i ja imamo zajedno. Zekan češće kupuje kod njega jer ja uglavnom kupujem paštetu subotom u supermarketu, kada kupim i dvadeset kilograma čokolade raznih vrsta.

Moj supermarket ima posebno odeljenje za čokoladu i svi su odlikaši u tom odeljenju. Pod supermarketa prekriven je neklizajućom podlogom da neko ne bi razbio glavu kad padne sneg. Ja lično ne volim sneg generalno jer sam smotana pa razbijem nos, ali volim da pravim Sneška Belića u obliku Zekana i da onda pravim selfi.

Najluđa stvar koja mi se desila na snegu bila je vožnja u "Kaćinom mopedu" (kupljeni kontejner sive boje kojim sam se vozila pre nego što sam dobila skuter u devetoj godini,to je baš bilo originalno prevozno sredstvo). I tako, vozila sam se u svom mopedu,  ali sam zaboravila da je led na ulici. Moped nije stao,a kad je ipak rešio da stane lupio je u gomilu snega. To je bio prvi i poslednji put da sam mogla da letim. S obzirom da mi nije bilo tužno smejala sam se nekoliko minuta, a onda sam se setila da kasnim u školu. Škola je bila zaključana pa sam počela da plačem. Na kraju, setila sam se da je subota.

Bilo kako bilo, jednom sam probala da stignem u školu psećim sankama, ali se ni to nije završilo lepo. Kučići su rešili da ostanu u školi i slušaju nastavu, iako sam im ja rekla da idu kući, popiju kafu, gledaju televiziju ili tako nešto. Učiteljica nije bila ljuta na mene, ali od tog dana više ne vodim kučiće u školu. Nije u redu to što oni znaju matematiku i pravopis bolje od mene.

Omiljeno godišnje doba mi je jesen jer sam rođena na  jesen i zato što je to najfensi godišnje doba. Svi poznati dizajneri na jesen prave modne revije i prikazuju nove modne trendove. Leto volim zbog odlaska na letovanje za koje uglavnom biramo nesvakidašnje destinacije; 2015-te smo bili u Veneciji. Najteže mi je bilo to što nisam znala kako se kaže pašteta na italijanskom, ali sam na kraju ipak naučila. Sada sam opet zaboravila, ali ionako neću skoro da idem u Italiju.

U toku jednog letovanja sedela sam na plaži sama sa još stotinak ljudi, među kojima su bili Zekan, Kristina, Hong Hong, Zeco... i tada sam videla galebove. Zekan je rekao: ,,Vidi, Katarina,galeb!" a ja sam mu rekla: ,, Nisam ja galeb!" a on mi je rekao ,, Ne ti, eno ga tamo!" a ja sam mu rekla:,,Gde? Ne vidim nikakvu ,Galeb' čokoladu!" a on mi je rekao ,,Ti si šašava". Pamtiću taj dan do kraja života, bilo je veoma romantično.

Te večeri smo se gađali papučama jer je napolju padala kiša pa nismo mogli da se gađamo kišobranima. Zekan je slučajno gađao Zeca papučom i od tada Zeco više ne putuje sa nama. Zekan je hteo da proba to i kod kuće, ali mu nije uspela fora.

Zeco je Zekanov omiljeni neprijatelj i najneomiljeniji rođeni brat, a uz to i jedini brat. Oni se ne podnose još od kad se Zeco rodio, jer se pre toga nisu ni poznavali. Zekan je planirano dete; nastao je kada su Montana i Zeka bili na planini. S druge strane, Zeco je neplanirano dete i donela ga je anonimna roda. Oni imaju rođenu sestru Enu i usvojenu sestru Lenu, a ja sam Katarina. Bla bla truba.

PRVA STRANA JOŠ JEDARED

Iako sam od prvog razreda oličenje dobrog učenika nije uvek bilo tako. U vrtiću smo imali vaspitačicu Sofiju, Zecovu sadašnju kumu, koja je sa mnom prošla i sito i rešeto i rendu. Prvi dan vrtića sam je gađala čokoladnim sladoledom u kosu da vidim kako joj stoji braon kosa. Nekako, nije išlo uz nju. Sutradan sam joj poklonila žabu, pravu žabu, a ona je vrištala kao miš neki. Izgleda  da nije ljubitelj životinja.

U toku oktobra sam napravila svoje remek delo i zvala sam mamu. Ja sam rekla: ,,Alo mama, ja sam, Katarina." a ona je rekla ,,Da, prepoznajem ti glas" a ja sam rekla ,,E, imam nešto važno da ti kažem..." a ona ,,Šta da mi kažeš?" a ja ,,Pa ništa naročito,samo... (hehehehe)" a ona ,,Katarina, šta si uradila?! Katarina?" a ja ,,Kako da ti kažem?" a ona ,,A, tu si" a ja ,,A nećeš da me biješ?" a ona ,,Zavisi šta si uradila. (laž, nikada me nije udarila)" a ja ,,Malo sam zapalila školu, izgorela cela, al' kad sam ja zapalila požar bio malecak a kada sam se sklonila ono nastavilo-gori, gori..."

Nije baš cela izgorela, nego taj deo gde je bila naša grupa. Mama je sve to platila i htela da me pošalje u internat, ali sam ja dala časnu pionirsku reč da ću biti dobra ili makar malo bolja. Ipak sam bila malo bolja umesto dobra, jer je Sofija i dalje pila aspirin pre dolaska na posao.

Za vreme ekskurzije sam joj, po poslednji put u ime starih dobrih vremena, skroz pokidala živce. Na ekskurziju sam ponela nekoliko ogromnih torbi, a u jednoj od njih bio je i Zekan. Meni je to putovanje u lepom sećanju iako ga se ne sećam, ali s obzirom koliko je Sofija vrištala bilo je predivno. U prvom razredu sam postala fino dete kakvu će me buduće generacije pamtiti za vjek i vjekova. Amin. Ne znam zašto uvek kažem ,,Amin" kad čujem ,,za vjek i vjekova", nekako mi deluje svečano.

Sve dok nam nisu rekli da nam je Jelena učiteljica ja sam mislila da nam je Sofija nova učiteljica jer je konkurisala za to mesto. Tada sam prsla i slušala "Četiri godine" od Lepe Brene čak deset puta u nizu.

U toku nižih razreda osnovne škole sam se pomirila sa Kristinom i od tada je mnogo volim. Mi smo se svađale od kad se ona zaljubila u Hong Honga, a ja sam mislila da ona voli njegovog najboljeg druga tj. mog Zekana (ljubim ga u oko <3) i onda sam ja izgubila jednu opkladu i morala sam da je pozovem na pidžama žurku. Sada smo najbolje drugarice i gledamo serije zajedno, a nekad čak i vrištimo po kući. Osim sa njom, idem u odeljenje sa Kristi, Katom, Aleksandrom i Lejlom.

Aleksandra mi je rođena sestra od tetke, s tim da mi to nije rođena tetka jer sam usvojena, al' nema veze. Ona se zabavljala sa Zecom do početka 2015-te, a sredinom iste godine zaljubila se u Mačoslava kada su Zeki ,Blum, Teli, Ludi Zec i ona išli na Ibicu.Zeco je,s druge strane,zaljubljen u dve osobe-Lepu Brenu i sebe.

Kristi je plava visoka devojčica koja voli da pomaže ljudima, baš kao i njena najbolja drugarica Kata, crnokosa devojčica, te zajedno planiraju da idu u medicinsku školu. Lejla nam je najintrigantnija (lele kol'ka reč) i niko ne zna šta je u stvari njen hobi. Nekada davno, kada je bila u četvrtom razredu, bila je zaljubljena u Lea koji je mistično nestao. Sumnjiva su to posla.

Što se mojih hobita tiče... hobija,ne hobita, dodala bih i crtanje stripova sa Ajnštajnom, a sada i pisanje. Ova knjiga će biti super, a i da nije nema veze, moglo je i gore. Čekajte da vidite kad Zeco napiše memoare.

Moja omiljena boja je šareno, a volim i boju duge. Rokeri obično nose crno, ali mene mrzi da menjam stil. Čak ni frizuru ne menjam- pankerica. Nosim periku jer volim da menjam boju kose non-stop stalno, a kosa koju imam na glavi ne raste još od kad sam je ošišala kad sam imala dve godine. Kasnije sam je prepravila na pankericu i sada mi se sviđa.

Zekan, kao akademski građanin koji akademiju u životu video nije, nije razumeo koncept pankerice u početku. Ne razume ni sad, ali sad me više voli pa ga ni ne zanima moja frizura već moja duša. To mi je on lično rekao, ali ne znam kako može da vidi moju dušu- ja sam se gledala u ogledalu i uzduž i popreko i nisam videla ništa. Doduše,videla sam svoje uši. Bolje išta nego ništa.

SREDINA

Moj omiljeni predmet trenutno je likovno, gde imam umetničke vizije raznih gluposti. S obzirom da ću ići u srednju dizajnersku svejedno ću morati da poradim na toj viziji (u trenutku objavljivanja sam preturant Srednje Dizajnerske škole.Matorant.Ne znam kako,tako neki đavo).

Najviše volim drvene boje jer se ne izmažem kao prase dok ih koristim. Kada sam prvi put koristila vodene boje ja sam mislila da se one stavljaju u vodu,te sam lenjirom vadila one krugove i bacala ih u čašu vode. Na kraju je učiteljica rekla da se vodene boje ne upotrebljavaju tako, ali sam ja već imala bućkuriš od bojica u čaši. Eto,to mi se ne bi desilo sa drvenim bojama.

Kada smo radili tuš bojama prvi put obišla sam pola grada da nađem tuš u nekoj drugoj boji osim metalik, sve vreme pitajući se kako ćemo da bojimo njime kada on služi za kupanje. Srećom, Kristina mi je pozajmila boje. Uopšte nisu ličile na tuš nego na mastilo neko, a bojilo se penkalom. Časovi ponekad znaju da budu uvrnuti.

Najviše volim da gledam španske serije, više nego sve ostale. Zajedno sa Kristinom i Zecom pratim avanture omiljenih junaka svaki bogovetni dan osim vikendom jer tada glumci imaju pauzu. Španske serije su riznica znanja i raznih trivijalnih informacija, kao to da je svaka devojka u stvari bogata naslednica i voli Eduarda, ili kako se već zove glavni muški lik, i da će se na kraju udati za njega nakon što preživi Tantalove muke koje joj zadaje zla žena ili više njih, od kojih je jedna obavezno bivša ljubav ili ostavljena žena od Eduarda ili kako ga već krste. Osim toga,tu ima još informacija: Zle žene ostanu bez para, najzlobnije poginu pred kraj, svi dobri imaju srećan kraj osim onih koji imaju nesrećan kraj, glavni likovi se uvek venčaju i to se zna od početka, sve žene se šminkaju čak i kad su u bolnici i umiru, u svakoj seriji ima neki bogati negativac...

Zekan ne voli da gleda serije jer plače kao beba (ali neće da prizna), gleda jedino "Modnu sedmicu" a ni sam ne zna zašto. On najviše gleda fudbal i operu što nema smisla uopšte, on u životu nije igrao fudbal. Omiljeni film mu je "Titanik" i ne može da ga gleda a da ne zaplače. Prvi put kada je gledao "Titanik" nije izlazio iz sobe ceo dan, samo je plakao i vikao:"Kako je neko mogao da smisli nešto tako tužno?!" i pevao je "My heart will go on" od Selin Dion. Kada sam mu rekla da to nije samo film nego se stvarno dogodilo, on je vrištao kao vrištajuća beba. Bilo mi ga je žao pa sam i ja plakala sa njim, a Zecu je bilo žao mene i zaplakao je i on, pa i Kristina, i moje kuče koje se zove Kuče (šta mu fali, lepo ime) i tako redom. Na kraju smo svi zaplakali jer je Zekan bio tužan. Eto,mi nismo normalni uopšte, ali bar imamo svoj personaliti i tako te gluposti.

Omiljeno muzičko takmičenje mi je Evrovizija. Tada se cela kuća kladi na svog favorita i pobednik odnosi novac. Dve hiljade petnaeste sam ja pobedila na kladionici jer sam se kladila na Švedsku. Ipak,omiljeni pobednici su mi Finci Lordi dve hiljade šeste godine. Obično se kladim na dens ili rok pesme, što i inače najviše slušam. Ironično,prezivam se Disko Beba a volim rokenrolovanje.

Isto tako volim zabavne pesme, na primer španskog predstavnika dve hiljade osme godine-Rodolfa. Meni je ta pesma bezvremeni klasik takmičenja šlagera. Mislim, Zekan je rekao da se pop pesme zovu šlageri (misli na starinske pop pesme) a ja mu kažem ,,E nije! Šlag je ono što se stavlja na tortu! Ti si poslastičar a ne znaš, ccc."

I dalje ne razumem kakve veze torta ima sa Evrovizijom, osim što Zekan, koji inače ide u poslastičarsku školu, sprema tortu za pobednika kladionice. Inače,njegove omiljene pesme su one koje sadrže elemente opere, Zecove sadrže elemente folka, Zeki voli rege, moderni pop i romantične pesme, Aleksandra bira žestoku muziku  (tehno, trans, house itd.), Lejla metal...

Posedujem nekoliko gitara i sviram ih svaki dan, to mi je terapija protiv kiča i šunda koji svakodnevnica donosi, tj. terapija protiv Zecovog režima. Šta ću kad moram da branim ono što volim.

PRVA STRANA POSLE SREDINE

Sada ću pričati priču o istoriji naše kuće,s tim da su ovde kod nas snimili film 2012-te, ali ovo je iz mog ugla pošto nisam bila tu.

Prvo su moji mama, baka i deka kupili veliku, ali nedovršenu kuću i to za male pare. Možda i nije bilo tako, al' 'ajde kao jeste. Onda se tu doselio Medonja, moj teča kom je bilo dosadno u Nemačkoj, zajedno sa mojom sestrom Rut. Onda je došla moja tetka Lirljana, a moj teča Vučko je bio podstanar, ali su se oni zaljubili i tako te gluposti pa su se verili. Tetka Teodora je, čim je dobila razvod od Miše Rozena- gastarbajkera koji je živeo u Americi, zajedno sa ćerkama Anitom i Anabelom došla u Srbiju. I dalje ne kontam kako je on bajker kad nema motor, ali nema veze.

Kuća se obnavljala i prvih osam soba na prvom spratu bilo je gotovo, a godinu dana kasnije i drugi sprat, još godinu dana kasnije i treći sprat, a četvrte godine je na potkrovlju urađen bazen. Narednih godina izrađena su još dva krila kuće zbog toga što se uselilo još puno ljudi i dece u međuvremenu. Čak su i dalji rođaci i prijatelji puštali svoju decu da žive  kod nas jer je kućni savet želeo da kuća bude puna ljudi, a ti rođaci i prijatelji su bili zauzeti poslovnim obavezama i bilo bi nefer da ta deca budu uskraćena za društvo. Neki od njih su sada u inostranstvu, kao na primer Beli Medica.

Ja sam došla dve hiljade šeste godine u avgustu i dobila Kristinu za cimerku, ali smo se stalno svađale i onda sam premeštena u drugu sobu zbog nepodnošljivosti. Od tada sam u istoj sobi i tako to. S obzirom da sam zarađivala pare od prodaje albuma ulagala sam u svoj lični prostor. Moja soba je srednje velika, zidova punih postera, sa stilskim nameštajem. Zekan ima jednostavnu mušku sobu, takođe sa posterima na zidu i tepihom na kome piše "Zekan". Zeki živi u plavoj sobi zajedno  sa svojim cimerom Zokijem, jednog od pevača "Kaćinih zvezda" (pevački šou gde sam birala sedam novih pevača, posle ću o tome), i tu bira jednostavan, ali prefinjen nameštaj, bez mnogo postera po sobi. Zeco ima kičericu od sobe a zidovi su mu prekriveni Breninim posterima. U njegovoj sobi je veliko ogledalo kako bi se svaki dan ogledao i divio samom sebi.

A sada, pričajmo o "Kaćinim zvezdama".Bilo mi je dosadno pa sam organizovala talenat šou. Bila sam u nižim razredima osnovne škole i već sam napredovala u karijeri. Prijavilo se puno raznih ljudi i svi smo se sjajno proveli dok smo tražili nove talente. Na kraju smo se odlučili za Teli- sadašnju devojku Ludog Zeca (Zekanovog i Zecovog ujaka), Monu- devojku smaragdnih očiju, Jagodu i Ekstra Bebu- koji su sada par, Zokija- malog plavog zeca, Čupavka- rokera kao i ja, kao i za Vinija- medveda koji je maher za balade bržeg tempa.

Izdali su po dve pesme, jednu samostalno a drugu u duetu sa nama mungosima. Ja sam pevala u duetu sa Čupavkom rok pesmu, Zekan je sa Zekijem pevao baladu, Vini je udružio snage sa Ludim Zecom koji je reper, Jagoda je udružila vokal sa bluz pevačicom i mojom prijateljicom Tožu, Zeki i Mona su uradili šaljivu ljubavnu pesmu, Zeco i Ekstra Beba su uradili humorističnu pesmu takođe, dok je Teli pevala u duetu sa mojom mamom. Pesme su prošle i više nego sjajno, ali njih očigledno mrzi da prave još pesama.

Oni trenutno žive sa nama u kući, s tim da su uglavnom odsutni. Osim njih od poznatih faca u kući žive: Teodora (već pomenuta)- mis sveta osamdesetih, DJ Pera, već pomenuti Medonja koji peva uglavnom folk i ima jedan cd sa obradama pesama, tetka Lirljana je slikarka, Perina žena Belina je glumica, Anita i Anabela (moje najstarije sestre) su voditeljke... Ostali su uspešni u svojim karijerama i povremeno se pojavljuju u serijama, filmovima i emisijama.

PRVA STRANA POSLE PRVE STRANE POSLE SREDINE

Nekada davno, tačnije juče u pola sedam, gledala sam TV sa pažljivom pažnjom a onda sam izašla na terasu da vidim zalazak sunca, ali je već pao mrak. Razočarana, pozvala sam Kristinu da ćaskamo. Odjednom, na nebu se pojavi svraka. Ne bih je ni primetila da mi nije sletela na glavu i počela da peva. Rekoh,možda hoće da peva u duetu, pa sam i ja počela da pevam. Kristina je izašla na svoju terasu i pogledala odozdo ka meni, pa me je pitala: "Zašto pevaš?" a ja sam rekla: "Svraka mi je na glavi! Šta drugo da radim?!" Kristina: "Vrti glavom!"

I tako sam ja počela da vrtim glavom k'o blesava.bSvraka je odletela, a ja sam i dalje vrtela glavom. Zekan je izašao na terasu da vidi što vrištim kao blesava a ja, ne videvši da je iza mene, jako zamahnuh glavom i lupih ga u glavu. Za vreme spavanja priviđale su mu se svrake a meni čokolada, što je normalno.

Bilo je to ludo veče i nikada ga neću zaboraviti, naročito ne sada kada sam zapisala u svojoj knjizi. Taj događaj mi je promenio čitav pogled na svrake i ostalu pernatu živinu. Čak sam predložila Zekanu da kupimo tri kokoške i da ih čuvamo, ali on je rekao da nam pored Zeca ne trebaju kokoške. Mnogo je pametan i sve zna šta priča, svaka mu čast. Ugledam se na Zekana, on je mnogo inteligentan, a ja sam lepa. Jeste da je malo glup, ali je i pametan.

Dugo nisam nastupala uživo, ali to je nešto mnogo lepo osim kad ispadne loše. Pre svakog nastupa proverim šminku, čarape i zagrejem grlo, a onda izađem na scenu pa vrištim do mile volje. Nemam problema ni sa scenskom garderobom, ionako često nosim lude kombinacije. Modni kritičari kažu da sam modna ikona, ali ja ne razumem kako je to moguće kad nisam krštena. Čudan vam je taj šoubiznis- sve nešto izokrenuto i tako to. Ja ga ni dan-danas ne razumem.

Moje omiljene boje odeće su sve, ali najviše volim... sve. Ne mogu da se odlučim. Sve ih rado nosim i kombinujem sve živo. "Nikada ne bi trebalo biti uplašen od eksperimentisanja"- reče stari naučnik pre nego što mu je rastvor eksplodirao u laboratoriji i uništio mu celu kuću. To su bile njegove poslednje mudre reči, ujedno i poslednje reči, i ja se držim te stare narodne kineske poslovice. Dobro, možda nije kineska, ali je bila od srca. Tako sam, vođena tom poslovicom, jednom obula zelene čarape uz žutu haljinu i roze cipele. Osećaj je bio neverovatan.

Kad sam imala tri godine uglavnom sam išla samo u trikou jer nisam htela da nosim ništa drugo. Ljudi su pričali da nikad od mene ništa neće biti, ali nisu bili u pravu. Ruku na srce, sada više ne bih mogla da šetam u trikou po  gradu- bilo bi mi zima, a možda čak i jesen! Drago mi je što sam doživela prosvetljenje i tako te gluposti.

Omiljeno doba (ne godišnje, nego onako) mi je doba vašara. Nas nekoliko iz kuće se skupimo, obujemo lepe cipelke i gospodske 'aljine i onda zajedno krenemo u provod. Ja volim da se vozim na ringenšpilima i volim žestoke vožnje, kao oni ludi vozići što idu gore-dole (Zekan kaže da su to roler-kosteri, a ja ga pitam "Misliš, roleri-tosteri?" a on kaže "Ne,roler-kosteri." a ja "Moler-posteri? Pali-mostovi? Gore-lusteri?" a on reče "Ne, ne, ne! Katarina, izluđuješ me!" a ja "Iju, nemoj tako pred Zecom, on se ugleda na tebe!" a Zeco kaže "Nije tačno!" a ja "Da rezimiramo, Zekane:Vole-sirevi?" a Zekan "Neeeeeee!" i onda ću da napišem "oni ludi vozići što idu gore-dole")

Kada siđem sa vozića koji ide gore-dole (soler-pankera, jolo-jodlera, šta ja znam) onda svi kupimo po kabezu iz starinske flaše da se prisetimo starih dobrih vremena kad se niko od nas nije ni rodio. To nas osveži, a onda nastavljamo sa ludim aktivnostima. Celo vreme se vozim na svakoj vožnji koja se nalazi na iznajmljenom zemljištu za koji vlasnici ringenšpila daju ogromne pare. Rekoh, moj doprinos očuvanju tradicije.

Posle toga idemo po vašaru da vidimo šta ćemo da kupimo. Ja sam jednom kupila šešir i Zekanu i sebi pre nego što sam shvatila da su oba šešira muška. "Nema veze,"- rekoh sebi- "stajaće mu lepo kad mu izrastu brkovi."

Jedva čekam da se udam za Zekana.

POSLEDNJA PRVA STRANA

Ovo je poslednji lapsus koji pišem. Ne, čekaj, pasus. Hehe, zvuči kao pasulj, ali bez "lj".Gramatika je mnogo smešna ponekad, ali ovo nije gramatika već pravopis, što ne menja činjenicu da je smešno.

Pišem ove redove po mrklom mraku, dvadeset-sedmog februara dve hiljade-šesnaeste godine u podne i pet minuta, sedeći pored prozora i gledajući zelenu travu koja je tek iznikla iz zemlje. Ne znam kakve veze trava ima sa pričom, ali sam pre pisanja priče čitala da opisi prirode čine priču lepšom. Dakle,trava je izašla a drvo je stajalo na regularnom mestu jer drveće nema noge, a nema je ni trava, tako da ništa od moje teorije.

Bilo kako bilo, ovo je priča o raznim stvarima koje sam napisala, ali ne znam tačno o čemu je jer je još nisam pročitala. Kada je budem pročitala već će biti kasno da napišem još nešto, pa nije ni važno. Nadam se da ste uživali u mojoj prvoj knjizi. Ja sam Katarina i tako to.

KRAJ
27.02.2016
Katarina Disko Beba i tako to

Bonus priča: PATULJAK I SEDAM SNEŽANA

 Nekada davno, u dalekom kraljevstvu iza sedam gora i sedam mora i sedam jarića i još nekih ludosti puta sedam (to se tako stavlja na početku bajke, čitala sam ja "Uspavanu lepoticu i zver" pa sam videla nešto tako ) živeo je jedan patuljak. Jeste.

 On je imao kožu belu kao sneg (dobro, ne ono skroz belu, onda bi ličio na Goth-a ili vampira pa bi se ljudi plašili od njega i prskali sa svetom vodicom čim prođe kroz čaršiju), usne i obraze rumene kao omot od "Smokija", kosu crnu kao drvo javorovo. Ne, čekaj, mislim da je u pitanju bila kruška... ili bukva? Ne znam, ne znam, znam da je neko drvo u pitanju, meni je svako drvo lepo.

 Dakle- patuljak. On je bio mnogo dobar čovek, svaka mu čast. Bio je vredan i pametan i lep i kulturan i znao je lepo da đuska i pisao je haiku i znao je da plete čarape i da gradi mostove i da peva u muško-ženskom horu i da sprema sitne posne kolače i... (Katarina, skrati malo!) ovaj... da. I tako je on imao jednu maćehu-kraljicu koja ga nije volela a ni on nju nije mnogo simpatisao ali šta je-tu je, to ne može da se bira. Ona je njega terala da radi sve teške poslove- da namešta antenu kad je pomeri vetar, da joj kupuje gospodske 'aljine u radnji kod Dolce&Guccija, da sprema hranu za slavu, da vodi kuče u šetnju itd. Mnogo ga je mučila ali se on nikad nije žalio sudu, a mogao je da je prijavi  i da joj uzme sve pare. Nije hteo, bio dobar čovek mnogo pa ga bilo žao.

 Jednom je tako išao na proplanak da bere 'ajdučku travu za organsku kremu koju je ručno pravio i onda iza njega dođe lovac i htede da ga ubije i odnese njegovo srce kraljici. Patuljak zaplaka i poče pevati "I will always love you" od Beyonce koja tad još nije ni bila rođena... (Whitney Houston, Katarina, nije Beyonce) e to, od Whitney Houston Katarine, što je lovca toliko raznežilo jer mu je to omiljena pesma, te pusti patuljka da pobegne a srce kupi u "Mesari kod Sofronija" na putu kući.

 Patuljak je lagano džogirao kroz šumu nežno vrišteći. Ovde u scenariju piše da je "bežao i u očaju vrištao iz sveg glasa" mada mi to nekako nema smisla, ko je blesav da trči po šumi pa da padne negde i polomi nogu?! Ako bude glasno vrištao poplašiće životinje, tako da će nežno da vrišti da ne probudi medveda. Kako koji medved, pa valjda ima neki medved po toj šumi- kakva je to šuma bez medveda? Dobro, batalimo sad medveda, izgubiće se patuljak po šumi dok mi ovde diskutujemo o medvedu. Dakle, patuljak je trčao i sreo vuka obučenog kao baba-Stana i pitao "Bako, bako, zašto su ti tako velike oči?"... Čekaj, to je iz priče "Crvenkapa i četrdeset razbojnika", u ovoj priči nema vukova. A medveda? Ko će ga znati. Daj da patuljak već jednom izađe odatle, pretčao čovek ceo pasus.

 Izašao je na čistinu i tamo video malu kućerinu na dva sprata, sa sedam spavaćih soba, šest kupatila, velikom kuhinjom i trpezarijom, dnevnim boravkom, ostavom, garažom i bazenom u dvorištu. Odkud ja znam kako je takva kuća u sred šume, u bajci sve može da bude pa što da ne. Ušao je pažljivo kroz otvorenu kapiju i pozvonio, čekajući da mu neko otvori, ali vrata su već bila širom otvorena pa i da je neko bio kod kuće ne bi mu otvorio, logično. Ušao je i primetio je sedam stolica i sedam tanjira na stolu, te je shvatio da u toj kući živi sedam osoba, kažem lepo da je mnogo pametan. Sve je već bilo čisto pa sad preskačemo muzičku numeru sa životinjicama iz šume kad svi pevaju i čiste i tako to, pustićemo patuljka malo da se odmori do sledećeg pasusa.

...

I eto, dosta odmora, idemo dalje. Skuvao je sebi gulaš i ručao, ali onda shvati da mu se spava. Na spratu se nalazilo sedam velikih kreveta a on je bio malecak pa mu nije trebao veliki krevet, te leže preko čak dva taburea u dnevnoj sobi. Razmišljao je da li da uzme i treći, ali bio skroman čovek pa mu dosta bilo i dva. U to vreme se iz rudnika kući vraćalo sedam Snežana, umorne od napornog dana na poslu. Naljutile su se na onu Snežanu koja nije zatvorila kapiju i vrata jer su tako mnogo puta veverice upadale i pojele im sve orahe što su čuvale za torte i kolače, a onda uđoše unutra.

Kad tamo- oh zle sudbe!- dve veverice su bile na sred stola i pojele sav gulaš! Čekaj, pa odkud sad taj gulaš? Nešto im je tu bilo sumnjivo.

 Veverice su ustale, pogledale Snežane u oči i rekle: ,,Zbog ovog vašeg gulaša smo pokvarile stomak, više nikada nećemo kročiti u ovu kuću!" i onda su pobegle i tako to. Snežane su gledale oko sebe da vide da li je neko ulazio u kuću, te pregledaše svaku sobu i sastaše se u dnevnoj sobi. Isprva nisu primetile patuljka, a ni iz desetog puta. Tek jedanaesti put je Snežana br. 4 primetila nešto. Primetila je mrlju na podu pa je pošla po sredstvo za čišćenje parketa iz ostave, no onda se saplete na tabure i pade preko patuljka.

 Patuljak se probudio i počeo da plače. Snežane su mu rekle da će da ga vode u prodavnicu da mu kupe bombone, čokoladu ili šta god hoće samo da više ne plače, ali on nije prestajao. Plakao je tri dana i tri noći, a onda više nije jer mu više nije bilo tužno. Kad je prestao da plače ispričao je ko je i kako se tu našao, a Snežane su se dogovorile da ostane kod njih u znak zahvalnosti što je oterao veverice. Tačno je da niko normalan ne bi pustio neznanca da živi sa njima, ali upravo sam vam rekla da se znaju čak tri dana! To je dosta puno! Šta, pa ima ljudi koji uđu u bračnu zajednicu a znaju se manje od toga, što bi onda ovo bio problem.

 I tako je patuljak ostao sa Snežanama. Tokom dana su one radile u rudniku, uveče i nedeljom bi sedele kući, a patuljak bi obavljao kućne poslove i pisao roman u međuvremenu pošto je to oduvek hteo da uradi a nikad nije stigao. Za to vreme je kraljica-maćeha pravila žurku u svom zamku, slaveći što se otarasila patuljka. Jedared joj je bilo dosadno te stane pred magično ogledalo i pita: ,,Ogledalce, ogledalce moje, najlepša osoba na svetu ko je?" a ogledalo joj reče: ,,Patuljak jedan na obodu šume, što gulaš pravi i čarape plesti ume!" Kraljica se iznervira gore nego ja kad nemam signal za internet, te skoči na noge lagane, stane na polje G7 i pojede lovca, a onda batali da igra šah i ode u svoju sobu da spava.

 
Patuljak se snalazio neko vreme, no posle više nije mogao da izdrži- Snežane su non-stop pričale kao navijene, diskutovale o serijama, šminkanju, momcima, oblačenju i o još stotinu ludosti, a uz to bi se uvek ljutile kad bi im pomešao imena. Izdržao je tako sedam nedelja a onda je pukao. Okrenuo je telefon od kraljice-maćehe i naručio otrovnu jabuku, što je ona odmah pripremila i poslala brzom poštom, ne bi li što pre postala najlepša na svetu i tako to. Postoji stara narodno-epsko-lirska pesma o upokojenju našeg patuljka:

,,I onda je patuljak zlatnu jabuku probao
Pa se otrovao, lele mene,  jao,
Na crnu zemljicu on je tada pao
Gorke suze ronim, sve mi nešto žao.
Otud iđaše princ na konju, budala ispao,
Nije pitao za put pa je pravac pomešao,
Kad vide Snežane što patuljka žale on je tada stao
Popio jednu za dušu za dušu patuljka i pravo cipelke oprao..."

Princ siđe sa konja i zgazi u blato jer je bio smotan skroz, te ode da opere cipele na izvoru i usput primeti sedam Snežana kako sede pored patuljka i plaču. On se približi, pogleda patuljka i primeti da mu je u grlu zaglavljeno parče jabuke. Brzo je primenio zahvat i patuljak izbaci to parče jabuke zakašljavši se, a Snežane se počeše radovati što je patuljak opet živ. Ponudile su princa jednom domaćom ljutom da se osveži malo (*alkohol je štetan- nemojte da pijete, deco! Ne bi ni princ pio nego gre'ota kad su ga već ponudili da odbije, a ni on ne pije uopšte... možda nekad tako na žurci ili za slavu, ali inače nema), a onda mu objasniše put do dvorca- levo pa skreneš.

Princ uze patuljka, stavi ga na konja i zajedno sa njim krenu  ka svom dvorcu. Patuljak je završio roman i imao je veliki uspeh, kraljica-maćeha je otišla kod estetskog hirurga i popravila to što joj se nije sviđalo a princ se oženio sa jednom od Snežana ali nikad nije shvatio sa kojom jer su mu sve delovale isto.

I svi su živeli srećno dok nisu umrli.

KRAJ

(14.08.2020)

Za ostale fore "Katarina i kompanija" posetite:

Facebook strana 😎

Instagram profil 😊

Twitter profil 😄