Nikada neće biti bolje (2012 i 2016) - cela priča

Priča nije prikladna za mlađe od 17 godina zbog autodestruktivnih scena, može loše uticati na mlađe osobe, potencijalno depresivne i uznemirujuće scene, lična perspektiva, ne pokušavati ništa od navedenog. Prva priča je napisana 16. i 17. februara 2012-te te sam morala da izmenim neke delove da bi bili smisleniji i nešto ozbiljniji, druga priča je napisana krajem 2016-te i sadrži elemente koji nisu fikcija, te je stvarno ne preporučujem osetljivim mlađim osobama.

 Priča nije bila planirana da ikad bude objavljena, u međuvremenu sam shvatila da nije ništa teža od ,,13 Smrti", koju sam objavila pre nje. Nema neku pouku,predstavlja ideje tog vremena. Ja lično ne volim da dovodim ljude u ovako neprijatne situacije, ovo je samo fikcija.
--------------------------------------------

Priča br. 1

DUBOKO U MOJOJ DUŠI OSEĆAM DA SVET SE RUŠI
Datum pisanja: 16 / 17.02.2012

Polazak
16.2.2012 četvrtak, 17:30

 Mirno jutro. Maj je već uveliko počeo, označavajući sezonu ekskurzija, te se ispred jedne osnovne škole kolona autobusa upravo parkirala čekajući da policija proveri njihovu bezbednost. Među prvima je stigla Sju; kao i uvek, mnogo pre svih, Sju je čekala ostale. Nije baš bila oduševljena da ide na ekskurziju jer joj se baš i nije išlo, ali je razredna insistirala te nije mogla to da izbegne. Šteta, da je znala šta je čeka sa Sju ne bi joj ni palo na pamet da je tera na to, znala bi da će kod kuće biti bar malo bezbednija.

 Sju je mirna četrnaestogodišnjakinja, povučena umetnička duša koja sve više biva obavijena depresijom, ali uporno se trudi da to sakrije. Iako nikada ne bi želela da stvori probleme nekom i da povredi nekog, već neko vreme joj se ta ista fiks ideja vrti po mozgu... Ne može to učiniti, to bi donelo puno problema njenim saputnicima, ali... sada je savršena prilika za to, sada je slobodna... čekaj, šta će biti sa ljudima iz okoline ako to uradi? I tako, kao na klackalici, njene misli su se menjale iz minuta u minut, bacajući je u još gori očaj.

 Deca su se polako skupljala- od nižih razreda pa sve do maturanata, tj. Sjuinog razreda, ispred svakog autobusa kreirala se prava mala rapsodija boja, a kotrljanje točkića kofera i žagor dece i njihovih roditelja nisu prestajali sve dok svi autobusi nisu krenuli. Sju je gledala ko dolazi- bila je to Jovana, njena drugarica iz odeljenja, zatim se pojavila i razredna, a na kraju i Milica sa kojom je bila u sobi. Autobus je otvorio vrata i deca pohrliše unutra- Sju sede do prozora, Milica odmah pored nje. Pred sam polazak Sju pogleda kroz prozor setno, kao da je poslednji put da je ovde, mahnu roditeljima i brzo uze maramicu da obriše suze, nije volela da je ljudi vide uplakanu. Više je volela da pati i kida svoju dušu nego da se isplače i požali nekom ko joj može pomoći, htela je da deluje hrabro ali nije znala dokle će tako.

 Krenuli su. Uz muziku, grickalice i mnogo smeha sa Milicom Sju nije ni razmišljala o lošim stvarima, ali to nije potrajalo dugo. Kada je Milica zaspala, Sju je tiho gledala kroz prozor... u nepregledna polja... misli su same počele da naviru: ,,Više ne mogu ovako- zašto ne završim već jednom s tim?! Koga ja zavaravam- nikada neće biti bolje..."

 Odjednom začu dozivanje. Autobus je stao, time probudivši Milicu. Milica: ,,Gde smo sad?" Sju: ,,Šta? A... autobus... ovaj, mi smo u... ne znam." Vodič: ,,Deco, ovde pravimo pauzu sat vremena i onda nastavljamo put."

 Došli su do parka u kome su se malo odmorili od puta. Milica je bila sa Marelom, svojom drugaricom iz detinjstva, Jovana je kao i tokom celog puta, bila sa Sarom, drugom devojčicom iz odeljenja, a Sju je sedela sama na jednoj klupici i ponovo je razmišljala. Srce joj je zadrhtalo pri pomisli na njen plan... da li da odustane? Pomislila je da možda može da se odupre i razmišlja o nečem drugom. Ustala je i odšetala nešto dalje od ostalih, trudeći se da nađe nešto zanimljivo oko sebe. Hm... drveće... trava... automobili koji prolaze auto-putem i mogu zgaziti nekog ako iskoči pred njih... Ne, ne, odupri se! Zemlja... trotoar, razbijeno staklo... Staklo... Kako samo svetluca... Svetlucavo, oštro staklo... Ruka krenu ka njemu, neprimetno uze jedan komad i sakri ga u torbi.

 Nakon određenog vremena nastaviše put, te su u toku dana stigli do odredišta. Neko vreme su bili napolju, a zatim su otišli u hotel na ručak i nakon ručka krenuli su u svoje sobe. Sjuina i Miličina soba nalazila se na desetom spratu, te su se penjale niz stepenice i jedva stigle do gore. Prva dva odeljenja su smeštena na nižim spratovima, a iznad njih su bili su učenici trećeg odeljenja. Soba je imala predivan pogled na grad, dok su se dole videli spomenik i prelepa fontana čiji je zvuk dopirao do sobe.

 Nešto kasnije Milica je ponovo otišla sa Marelom, a Sju je kroz prozor gledala ljude, koji su sa te visine izgledali kao mravi; tako je sve bilo visoko da niko ne bi preživeo pad... Ne, previše je ljudi ispred hotela, to bi bila prevelika trauma za njih. Tako je teško odupreti se... ovaj osećaj je neizdrživ, potrebno je nešto da ga ublaži, nešto ekvivalentno psihičkom bolu...

 Otišla je u kupatilo sa svojom torbom u rukama, izvukla staklo koje je danas uzela i stala ispred lavaboa. Videla je ovo negde, možda bi to pomoglo da brzo završi sa svime... Horizontalni rez, prvi put. Ništa, staklo je blago pritisnulo kožu, boli po malo, ali nema krvi. Drugi put, isto mesto- i dalje isto. Rešila je da proba treći put malo jače, ovoga puta blago rasekavši ruku, te krv blago oboji podlakticu. Iako ju je zabolelo, s obzirom da se nikada pre toga nije namerno posekla, ipak napravi još jedan rez na tom mestu, time izazvaši još krvi. To je bilo više bola nego što je mogla podneti, te nije išla dublje, ali zato ni rana nije htela da prestane da krvari ni nakon nekog vremena, time uznemirivši Sju. Kako nije imala zavoj kod sebe trudila se da napravi improvizovani zavoj od papirnih i vlažnih  maramica, što je koliko-toliko zaustavilo krvarenje, ali se plašila da neko ne primeti tu skalameriju na njenoj ruci i da se krv neće zaustaviti.

 U međuvremenu se pojavila i Milica, primetivši da je Sju nešto nervozna. Milica: ,,Šta ti je?" Sju (nervozno): ,,Meni? Ništa, odkud ti ideja da se nešto dešava... Ništa se nije desilo..." Milica: ,,Ja idem sa Marelom, ne znam kad ću da se vratim, možda tek večeras." Sju: ,,Odlično! Mislim, drago mi je što se zabavljaš, i ja imam neka posla ovde..." Milica: ,,Šta ćeš ti da radiš?" Sju: ,,Da... crtam! Hoću malo da crtam." Milica: ,,Dobro, vidimo se kasnije."

 Nakon što je otišla, Sju se ponovo približi prozoru. ,,Visina je savršena, ali svi ovi ljudi... Možda bih, da smo bili sa druge strane zgrade, mogla da učinim tako nešto, ovako nema šanse. Ne mogu da uzmem drugu sobu sada, uostalom ne znam ni kako izgleda sa druge strane... kad bih mogla da sagledam celu situaciju i vidim gde ima najmanje ljudi... Krov. Moram da odem na krov. Kako ću proći sve one ljude po hodniku? Moram da rizikujem. Ako mi ovo uspe, onda svejedno neće biti bitno."

 Izašla je iz sobe, zaključala vrata, nonšalantno pošla ka stepenicama i krenula gore. Žurila je da stigne pre nego što je neko vidi, a onda je stigla do masivnijih vrata koja su delila sprat i krov. Teško ih je otvorila, ali je uz nešto više truda uspela i ubrzo se našla na prostranom krovu. Zagledavši dole našla je na kojoj strani nema prolaznika, te je polako počela da se penje...

 ,,Pogledajte, neko je na krovu hotela, izgleda da je neko dete! Izgleda kao da će da skoči!"- čulo se odozdo, te se Sju uspaniči i brzo siđe odatle, žureći da se vrati dole pre nego što je neko vidi. Pri povratku na deseti sprat srela je razrednu u hodniku. Razredna: ,,Gde si bila? Išla si na sprat?" Sju: ,,Ja... da, pogrešila sam sprat." Razredna: ,,Da li je sve u redu?" Sju: ,,Jeste, umorila sam se od penjanja niz stepenice a lift je bio zauzet. Idem u sobu da se odmorim." Razredna: ,,Dobro,  nemoj samo da se zatvoriš u sobu, napolju je divno vreme, iskoristi da se malo prošetaš." Sju (u sebi): ,,Prošetala sam se i više nego što je trebalo. (glasno) Da, možda kasnije. Doviđenja. (odlazi)" Razredna: ,,Doviđenja."

 Sju uđe u sobu, legne na krevet i uzdahnu. ,,Ovako ne ide"- pomisli- ,,moram da probam nešto drugo. Sreća što nisam delovala sumnjivo malopre, sad bih imala gadan problem... oh, zaboravi, ja sam već u problemu. Zar nema drugog rešenja? Ove misli me neće ostaviti na miru, imam osećaj kao da više ništa ne može da me vrati na staro. (skida ,,zavoj") Jao, ovo boli... uh... dobro je, prestalo je da krvari, ali moram da isperem ovo, valjda neće škoditi..."

 Voda nije baš bila dobra ideja za ranu koja je tek prestala da krvari, pa je Sju ponovo imala isti problem. Kao šlag na torti, začu se kucanje na ulaznim vratima, te je morala opet da stavi improvizovani zavoj i otvori vrata. Razredna se nalazila ispred. Razredna: ,,Još si u sobi? Treba mi Milica, jesi li je videla?" Sju (nervozno): ,,Otišla je negde sa drugaricom iz drugog odeljenja, ne znam kada će doći..." Razredna: ,,Šta se dešava sa tobom? Zašto si tako nervozna?" Sju: ,,Nisam nervozna uopšte... sve je u redu..." Razredna: ,,Šta ti je sa rukom, što je držiš tako? Daj da vidim." Sju: ,,Udarila sam je malo, ništa strašno... Sve je u redu... (blago se pomeri unazad)" Razredna: ,,Ja sam odgovorna ako se povredite, da li bi trebalo staviti oblogu ili nešto..." Sju: ,,Ne, ne... samo sam je malo udarila, bolje je. Čak me i ne boli." Razredna: ,,Mnogo si mi čudna nešto... (uzima ruku na silu i primeti krv) Pa ti krvariš! Imaš posekotinu na podlaktici, odkud ti ovo, za ime sveta?!" Sju: ,,Jedna od stvari koje sam ponela se razbila i posekla me..." Razredna: ,,Na podlaktici? Kako je mogla da te poseče tako?! Nisi valjda..." Sju: ,,Ne. Bilo je slučajno. Proći će." Razredna: ,,Hajde da staviš neki lek na to da se ne inficira." Sju: ,,Neće se inficirati, sve je u redu, znam da se brinem o rani." Razredna: ,,Ne mogu da shvatim kako je moglo tako da te poseče... što me nisi zvala?" Sju: ,,Nije bilo potrebe, samo me je malo zakačilo. Nemojte da se nervirate, stvarno sam u redu, zvaću vas ako bude potrebe." Razredna (odlazi): ,,Dobro, znaš gde sam."

 Sju ponovo priđe prozoru i pomisli: ,,Neće biti potrebe da zovem bilo koga. Uh, dobro je da nije shvatila da to nije slučajna posekotina, ko zna kako bi se ovo završilo... Opet, možda bi bilo pametno da kažem šta se dešava, možda će mi neko pomoći da se izvučem iz ovih misli... Zaboravi, nisam dovoljno vredna nečije pomoći. Ovako je najbolje."

 Uveče se zavukla pod ćebe i pokušala da zaspi, ali joj košmari nisu dali mira, prevrtala se po krevetu i trudila se da bar u snovima smiri svoju dušu. Bezuspešno.

 U gluvo doba noći, kada su već svi spavali, Sju stavi periku na glavu, promeni odeću, uze stvari i izađe iz sobe. Liftom je sišla do dole, prošla pored recepcije i izašla iz hotela, krećući se ka autobuskoj stanici. Tamo je tražila kartu koja će je odvesti što dalje odatle, te je uzela kartu za naredni autobus kako bi bila sigurna da je niko neće stići.

Odlazak zauvek
17.2.2012 petak,8:16

 Sju je sedela u autobusu i razmišljala koliko je sve ovo pametna ideja i da li je uopšte trebalo ovo da radi, shvativši da je ionako svejedno i da do kraja dana ona neće više ni postojati. Zraci izlazećeg sunca probijali su se iza brda i obasjali njeno lice, nemo je posmatrala taj momenat buđenja novog dana.

 Uskoro je bilo vreme i da se ostali probude i krenu dalje, pa je i Milicu probudilo kucanje na vratima. Jovana: ,,Idemo na doručak, ponesite stvari kad silazite jer odmah krećemo. Prenesi to i Sju." Milica (pospano, gleda oko sebe, zatim pogleda i u kupatilu): ,,Gde je ona?" Jovana: ,,Kako to misliš- gde je, pa zar nije sa tobom u sobi?" Milica: ,,Nema njenih stvari, izgleda da je izašla." Jovana: ,,Možda je već otišla na doručak, spremi se i ti."

 Dole, na doručku, Milica je gledala oko sebe, no nigde nije mogla naći Sju. Nije je bilo ni u hodniku, te je obavestila razrednu. Razredna: ,,Kako je nema? Mora da bude tu negde, ne može da nestane tek tako... Sigurno je negde po hotelu ili je izašla, daj mi broj da je zovem. (poziva broj)  Halo, Sju, gde si?" Sju: ,,Blizu mesta gde pripadam..." Razredna: ,,Kog mesta?!" Sju: ,,Nebitno. Ne brinite se, biću dobro." Razredna: ,,Šta ti to znači? Gde se nalaziš, dete?" Sju: ,,Uzela sam autobusku kartu i otišla na jedno mesto. Nisam htela da se iko brine za mene, nastavite sa putovanjem kao i do sada." Razredna (hvata se za glavu): ,,Pobogu, dete, kako si mogla da odeš i da se nikom ne javiš, šta ako ti se nešto desi?! Šta da radim onda?" Sju: ,,Desiće mi se ono što bi se i inače desilo, nema to veze sa vama. Imate puno osoba o kojima morate da se brinete, nemojte da se sada brinete i oko mene, vodite računa o njima. Žao mi je što sam morala ovo da priredim, ne mogu više da podnesem ovaj osećaj iznutra, ne mogu više da nastavim ovako..." Razredna (panično): ,,Dobro, sada me već brineš! Kaži tačno gde si, dolazimo po tebe i sredićemo sve, nemoj da napraviš neku glupost!" Sju: ,,Samo nastavite sa ekskurzijom kao i do sada, ja ću biti u redu. (prekid veze)" Razredna: ,,Sju, Sju! Oh, Bože, šta li je sa tim detetom?!" Milica: ,,Gde je otišla?" Razredna: ,,Nije rekla ništa, da li je pominjala nešto pred tobom?" Milica: ,,Ne, bila je čudna juče." Razredna (uzdahnu): ,,Nadam se da će biti dobro gde god da je, možda će se sve srediti pa će otići kući. Probaću kasnije da je nazovem ponovo."

 Grupa je nastavila sa putovanjem ali je ipak ostala zabrinutost šta se dešava sa Sju, no ništa nije moglo biti učinjeno jer nisu znali ni gde je ona.

Kraj 1- negativan kraj
Isti datum,9:45

 Skoro svi u autobusu su zaspali, osim nastavnika koji su bili u pripravnosti ako nekom nešto zatreba. Radio je bio tiho uključen, vesti su počinjale te je neko od njih malo pojačao. ,,U jutarnjim časovima se mlađa ženska osoba udavila u reci, nepoznat je njen identitet ali se, s obzirom da je među njenim stvarima pronađena sveska sa imenom, prezimenom i odeljenjem, najverovatnije radi o učenici osmog razreda zvanoj Sju. Devojčica nije preživela, čekaju se dalje informacije."

 Razredna, shvativši da je osoba o kojoj pričaju Sju, jauknu tako da ju je verovatno svako u donjem delu autobusa čuo, a onda zovnu policiju da se uveri u tu informaciju. Informacija je potvrđena, te je  morala da ode do mesta gde je Sju pronađena mrtva, a ostatak grupe se vratio kući.

 Sju je sahranjena nekoliko dana kasnije, na njenoj sahrani su se okupile osobe iz škole, kao i poznanici i rodbina. Bio je to kraj jedne osobe sa puno potencijala, samo jedne od na milione mladih duša koje su mogle više, ali ih je ništavilo sprečilo u tome.

Kraj 2- donekle pozitivan kraj

 Sju je stajala pored reke i nemo zurila u nju. Svaki korak bliže koji bi napravila stezao bi njeno srce, nešto u njoj nije želelo da se ovako završi. Nakon nekoliko minuta gledanja u reku ispred sebe uzela je svoje stvari i vratila se na stanicu.
 
 Dok se ostatak grupe vraćao, ona je već stigla kući, time iznenadivši roditelje kojima je rekla da su ranije stigli pa je htela da dođe sama. Izvukla je priključak za telefon za svaki slučaj, nije htela da je uznemiravaju.

 U ponedeljak je rešila da ode tek na drugi čas, što je i uradila, otišla je kada su već svi ostali bili u učionicama a njeno odeljenje bilo kod razredne. Sju (teška srca pokuca): ,,Izvinite što sam došla kasnije, razmišljala sam da li je pametno da uopšte dolazim..." Razredna (viknu): ,,Pa dobro, Sju, gde si bila? Znaš li koliko sam brinula? Mislila sam da ćeš da napraviš neku glupost tamo! Gde si bila?" Sju: ,,Nije važno." Razredna: ,,Važno je! Kako si mogla da odeš za vreme ekskurzije, pobogu? Gde si bila?" Sju (pogleda u pod): ,,Pored reke." Razredna: ,,Pored reke? Šta si tražila tamo?" Sju: ,,Ne želim da pričam o tome." Razredna: ,,Moraš da pričaš kada si već napravila ovakvu glupost." Sju: ,,Ne, napravila sam glupost time što sam se vratila, trebalo je da se lepo udavim i onda ne bih morala nikome da se pravdam." Razredna: ,,Čekaj... ono što si rekla preko telefona i ovo sad... ti si pošla da se ubiješ?! (panično) Da li ti je to bila namera?! I onu ranu na podlaktici si ti sama sebi napravila, zar ne? Znala sam da nešto nije u redu sa tobom, moraš hitno kod psihologa, ovo je ozbiljno!" Sju (nervozno): ,,Nema potrebe, nema tu šta dalje da se kaže. To nije vaš problem, vidite valjda da sam živa i nije mi ništa." Razredna: ,,Zar da rizikujemo da opet to uradiš? Samo je pitanje vremena kada ćeš opet tako nešto da uradiš." Sju (besno izlazi): ,,Nemam ja vremena za ovo." Razredna (krenu za njom): ,,Stani Sju, nismo završile ovaj razgovor! Sju!"

Šta se dalje dešavalo ostaće tajna...

Priča br. 2
NIKADA NEĆE BITI BOLJE
Datum pisanja:16.11/19.11.16

Zdravo, zar me ne prepoznaješ?
16.11.2016,sreda,16:15
(četiri godine i devet meseci nakon pisanja prve priče)

 Sju nikada nije ikome rekla o svojoj mračnoj fantaziji- uostalom, ko uopšte brine o njoj? Osećala se zarobljeno... htela je da se ovo završi i da konačno bude srećna. Nije želela da bude mrtva, nadala se da će jednoga dana sve biti u redu.

 Vrlo dobro znam da će njena očekivanja pasti u vodu, psihičko stanje se drastično pogoršati kada sedamnaestog februara 2012. uzme žilet u ruke i da će njena fantazija prerasti u pravo samouništenje. Posle svega toga želeće da je barem bila slobodnija i da je radila sve ono što je sama sebi zabranjivala- ako već mora da padne, da barem bude slobodna.

 Tako žarko želim da joj to dopustim.

 Oktobarsko sunce ovlaš greje pakleni grad, koji je sam po sebi vreo od vreline prezira, podsmeha i mržnje. Oh, kako mrzim ovo prokleto mesto i ove depresivne ulice, a naročito mesto ispred koga stojim- mesto strave. Da ne moram da pronađem Sju nikada ne bih došla ovde, svaki put kada pomislim na ovo mesto poželim da zabodem nož u svoje srce i iskrvarim. Neopisiv psihički bol koji prožima moja pluća raskidao me je iznutra, grčevito me terajući da ne ulazim tamo. Morala sam, nije bilo drugog načina. Tako će biti najbolje.

 Svaki korak bliže ulazu bio je bolniji od svih rana na mojoj ruci zajedno, naravno dok su bile sveže, i svaki taj korak kidao je besomučno parčiće mog uma, ostavljajući ih polomljene pod mojim nogama kako bi raskrvario ovu stazu bola.

 Ulazim. Oni mene ne mogu videti, ali ja vidim njih, nažalost. Ovo toliko boli da bih, da već nisam duh, pobegla odavde i okončala život. Gde, kog đavola, da nađem Sju? Zvonilo je za odmor i deca počeše izlaziti iz učionice. Nema je na vidiku. Odlazim na sprat da je nađem i zatičem je ispred kabineta geografije. Polako joj priđoh i rekoh: ,,Zdravo, Sju. Došla sam da te spasem." Sju (pogleda da li je neko u blizini): ,,Od koga?" Ja: ,,Od svih i od svega. Slušaj, ostali ne mogu da me vide, samo zamisli pitanje jer će biti čudno ako pričaš sa mnom." Sju (u sebi): ,,Ko si ti? Izgledaš mi poznato ali ne mogu da se setim ko si..." Ja: ,,Ti. Sedam godina kasnije." Sju (u sebi): ,,Oh, konačno ću smršati!" Ja: ,,Ne raduj se previše, ugojila sam se." Sju (u sebi): ,,Bila si mršavija od toga?! Kako si to uspela? Pomoću tableta?" Ja: ,,Jesi li čula za anoreksiju?" Sju (u sebi): ,,Nisam. Šta je to?" Ja: ,,Možda i saznaš. Bilo kako bilo, kada imaš fizičko?" Sju: ,,Sledećeg časa. Mrzim ga iz dna duše, volela bih kada ga ne bih imala uopšte." Ja: ,,Danas ti je srećan dan, gubiš čas." Sju: ,,Kako to?" Ja: ,,Uradićeš nešto što sam oduvek želela. Tako ću moći i da pričam sa tobom o svemu." Sju: ,,Misliš, da pobegnem sa časa? Ne smem to radim." Ja: ,,Imaš moju dozvolu. Uostalom, nakon stvari koje ću ti reći shvatićeš da je to mizerna stvar naspram svega što će se desiti sa tobom." Sju: ,,Šta će mi se desiti?! Upašću u loše društvo? Da li je to razlog što imaš to iznad oka?" Ja (smeh): ,,Nisu sve osobe sa pirsingom loše, a i nije to razlog tvojih budućih problema. Ovo mesto će te proganjati zauvek, zato sam ovde. Zvonilo je, vidimo se kasnije."

 Čekala sam je sklupčana u uglu, povremeno pustivši suzu zbog svih prokletih uspomena koje su navirale.

 Čas je gotov. Sju izađe prva i brzo pođe k meni, pri tom okrenuvši se da vidi da li je neko iz odeljenja u blizini. Sju (u sebi): ,,Baš se plašim-kuda idemo?" Ja: ,,Hoćeš li da odemo na klupu u blizini škole?" Sju: ,,Ne mogu da verujem da uopšte radim ovo, pa što da ne. Moramo da izađemo na drugi izlaz da nas ne uhvate."

 Otišle smo tamo i sele na klupu. Ja: ,,Ah, osećam se tako slobodno!" Sju: ,,Došla si samo da bi pobegla sa časa?" Ja: ,,Ne. Ja sam ovde... da bih ispunila tvoju mračnu fantaziju. Znaš, ono sa smrću." Sju (prepade se): ,,Zašto? Sve izgleda dobro!" Ja (povukoh rukav): ,,Vidi. Ovo je deo budućnosti. Ja sam ovo sama sebi uradila. Radila sam i gore stvari, ali jednostavno nije postalo bolje. Samo sam postala vezana ambicijom koja nikako da se ostvari, to me ubija iznutra, ali je toliko jaka sama ideja o njoj da ne mogu da konačno okončam život. Zato želim da se ovo završi ranije. Mogla sam da dođem i prošle godine, možda bih sprečila tragediju od početka ove godine, mada je moralo ovako iako ne mogu da podnesem činjenicu da sam nemoćna. Hoću da budeš ono što želiš sada, u ovom trenutku. Ono što ćeš hteti kasnije pretvoriće se u pepeo." Sju: ,,Želim da smršam- to se, vidim, ostvarilo. Želim da odem odavde, da pobegnem od ovog mesta- kažeš da te i dalje proganja. Želim da se odselim." Ja: ,,Da, mesto i kuća su oni o kojima maštaš, ali uslovi nisu. I dalje ne biste imali mnogo novca. Videćeš, biće gore, bićete na ivici da nemate nimalo novca, te ćete dati kuću jeftino. Nećete želeti da živite tu, ali nećete imati para da kupite kuću, te ćete skrpiti onu koju već imamo." Sju (tužno): ,,Imam li barem sobu iz snova?" Ja:,,Trudila sam se da to postane. Imam veliku sliku na zidu koju sam sama naslikala i zidovi su mi plavi, kao i zavesa i dekoracija. Održavam je urednom." Sju: ,,Zvuči lepo. Uzgred, želela sam da budem u vezi sa znaš- već kim." Ja: ,,Da, sve dok na grozni način ne čuješ da već ima devojku. Batali se njega, on nije za tebe. On pripada nekom drugom svetu, postoji puno momaka kojima bi se sviđala takva kakva si, ali tebe to neće ni zanimati. Ne troši svoju ljubav na nekog sa kim te ne bi čekala budućnost, znam da ne želiš da budeš samo još jedna devojka u njegovom ili bilo čijem nizu, a da pritom on za tebe predstavlja jedinu ljubav. To ti nije potrebno." Sju: ,,U pravu si. Čekaj, nekome bih bila lepa? (pocrvene)" Ja: ,,Čula sam to u svoje vreme, ali već sam ti rekla da te to neće zanimati i još uvek ćeš se osećati kao da to nije istina, a i moje srce pripada muzici, što je jedna od tvojih želja, da se baviš pevanjem. Nećeš mi poverovati, ali ja pevam metal." Sju: ,,To je ono kao rok?" Ja: ,,Da,to je najbolja stvar u mom životu. Pevam u operskom stilu." Sju (nasmeje se): ,,Ma daj." Ja (otpevah jednu pesmu i zapanjih je): ,,Pa? To je pet godina vežbe, a tek da vidiš kakve su naše pesme." Sju: ,,Imamo i naše metal pesme? Na engleskog? Vau! A priče?" Ja: ,,Do mog vremena imam preko dvadeset. Bilo bi mi teško da se odreknem svega toga, zato sam ovde, da bi ti to učinila umesto mene. Ti nisi vezana za svoja dela koliko i ja, ti si vezana za želje koje se uglavnom neće ostvariti." Sju: ,,Da, u pravu si. Duboko u sebi želim da se ovo završi. Hoću da umrem. Hoćeš li mi pomoći bar oko nekih želja?" Ja: ,,Naravno. Evo, ovo je prva. Od sada nemoj da ostavljaš torbu ispred učionice, uvek je nosi sa sobom. Što se velikog odmora tiče, ne moraš da se plašiš da ideš napolje- više nisi sama. Uostalom, ako ti dosadi čekanje, uvek možeš da ideš. Više nema pravila." Sju: ,,A fizičko i nervoza na pojedinim časovima? Jednostavno ne razumem šta mi je!" Ja: ,,Anksioznost. Na fizičkom se uspaničiš da li će ti se smejati i plašiš se da ćeš se obrukati, a na drugim časovima te uspaniči kada si okružena osobama, a ti još sediš u prvoj klupi pa ti je još gore. Za depresiju si čula, objasniću ti ostalo na putu do kuće." Sju: ,,Znači, ne izmišljam? Plašila sam se i da pomislim da nešto nije u redu u tolikoj meri." Ja: ,,Da, zato sam ja dvadesetogodišnjakinja koja ne izlazi iz kuće i priča sa lutkama, koja nema ni prijatelje ni vezu. Hajde, moramo da idemo da roditelji ne posumnjaju."

Početak kraja
17.11.2016 oko 16 č
tačno četiri godine i devet meseci od početka kraja

 Ovoga jutra Sju je, prema savetu koji sam joj dala, uzela manje hrane nego ranije. Obukla je crnu odeću i stavila sjaj za usne, što inače nije radila.

 Dok smo čekale prvi čas pričala sam sa njom o njenoj potencijalnoj budućnosti. Sju: ,,Da li bi srednja škola bila bolja?" Ja: ,,Mnogo bolja, ali će te noćne more i uspomene na ovo mesto vraćati na dno... Otišla sam sa jednog časa da bih skočila sa mosta, gore kod raskrsnice, ali sam videla da most nije dovoljno visok- samo bih zadobila teške povrede. To je bilo na naš sedamnaesti rođendan. Nekoliko meseci kasnije, tačnije, tri meseca i šest dana, pošla sam rano do drugog mosta. Nisam stigla do tamo, sprečena sam. Volela bih da jesam. Žaliću za tim do kraja života." Sju: ,,Ne mogu da verujem da si imala hrabrosti za to! Ja zamišljam kako skačem sa gornjeg sprata sa one ograde, ali to je samo zamisao... Šta si još radila?" Ja: ,,Vraćala sam se sa jednom drugaricom uveče iz škole i počela sam da se penjem niz ogradu malog mostića... Ispod se nalazio kanal, nedovoljno dubok za davljenje, zato nisam ni pokušala da skočim ranije... samo sam htela da se popnem na tu ogradu. Baš je bilo čudno, nekako sam se osetila slobodnom. Drugarica je vrisnula pa nisam htela da se zadržavam. Posle sam išla na sred puta, što nisam mogla da radim u toku dana. Volim taj osećaj kada držim smrt u rukama. Čak i da me uzme, nemam šta da izgubim. Volela sam da se vraćam iz škole pešice ma kakvi uslovi bili. Sloboda. Obe to želimo- da budemo slobodne." Sju: ,,Baš bih volela da čujem još nešto od te mračne strane, baš me zanima, ne znam zašto." Ja: ,,Važi, na primer, pošto uvek padnem u depresivnu fazu ako pre toga počnem da se smejem, a časovi popodne su bili zabavni, samo smo mi bili u školi, nakon jednog takvog dana bila sam u veoma dubokoj fazi i imala sam potrebu da naudim sebi. Pri povratku kući roditelji su otišli da spavaju a ja sam prerezala podlakticu... To sam izbegavala da radim da ne bi neko otkrio moje ožiljke, ali sam već imala šake pune ogrebotina pa me nije bilo briga. Na dlanu sam imala napisano ,,Let me die", to sam isto uradila žiletom, ali mi nije ni palo na pamet da će neko to videti zbog dugih rukava. Narednog dana imali smo čas u laboratoriji i radili smo vežbu gde smo kuvali sadržaj u normalnim sudovima- to je stakleni sud koji se koristi u laboratoriji, i morali smo da ih hladimo pod mlazom hladne vode. Čekala sam odmor zbog šake pune ožiljaka, jer sam morala da malo povučem rukav, a imala sam i onaj zavoj od juče. Profesor je video da hladim sud pa je hteo da mi pokaže kako da brže ohladim sud i tom prilikom povukao moj rukav malo ali dovoljno da otkrije ožiljke na dlanu i deo zavoja..." Sju (iznenađeno): ,,I šta je rekao?" Ja: ,,Srećom, ništa, možda nije ni video. Veruj mi, baš sam se prepala šta će se desiti, ali sve je ispalo dobro." Sju: ,,Jao, sad sam se i ja uplašila. Dobro je što niko ne gleda u mene, mislili bi da sam šašava što pravim ovakve face. Imaš li još anegdota?" Ja: ,,Zvoniće brzo, pa ću ti ispričati kratko neku- sedela sam u poslednjoj klupi te sam mogla da se samopovređujem na času (Sju zaneme), čak sam i u laboratoriji držala žilet u rukama i sekla se, i u hodniku škole bih držala žilet u džepu i pravila ožiljke po šakama, a jednom prilikom sam, dok sam bila sama na času i sedela u prvoj klupi sekla kožu dok sam gledala profesora u oči!" Sju: ,,Kako te nije video?!" Ja: ,,Ruke su mi bile ispod klupe a pratila sam čas pažljivo. Savršena maska. Sada sam se setila kako mi je jednom, četvrta godina ili tako nešto, slučajno ispao žilet u hodniku. Jedna devojka je stajala u blizini i mislim da je videla kada je ispao. Koji blam." Sju (zadrhta): ,,Oh,kako ludo! Strašno je na šta te sve mračne misli nateraju." Ja: ,,Da. Barem nećeš da se brukaš kao ja."

 Drugog časa imali su čas kod razredne, koja je primetila Sjuin izostanak od juče. Razredna: ,,Gde si bila juče za vreme fizičkog, Sju?" Sju: ,,Zvali su me roditelji da dođem, morali smo da idemo negde." Razredna: ,,Hoće li neko da opravda izostanak?" Sju: ,,Zaboravili su da jave, ali nema veze." Razredna: ,,Dobro, s tobom nikad nisam imala problema." Sju: ,,(u sebi) Možda bi bolje bilo da jeste..."

 Vreme odmora; Sju mi prilazi i počinje razgovor: ,,Hej, dosadno ti je?" Ja: ,,Nije, ali ipak idemo na svež vazduh, ne podnosim ovu zgradu." (napolju) Sju: ,,Želim da budem kao ti. Ti si bolja verzija mene." Ja (smeh): ,,Šališ se? Ja sam grozna." Sju: ,,Sve što ćeš ti postati i uraditi kasnije, želim da to uradim sad. Hoću da promenim sve i da budem to što želim, to što me kopka. To ne bi bilo kopiranje već pomeranje granice unazad. Ionako sam razmišljala o raznim stvarima, pa čak i o samopovređivanju." Ja (uzdah): ,,S obzirom zbog čega sam ja ovde, ne mogu da te sprečim. Već si povređivala sebe udaranjem glave, da, i to je vid samopovređivanja. Bilo kako bilo, kako želiš da počnemo sa krajem?" Sju: ,,Prvo ću početi sa šminkom poput tvoje, jače našminkane oči, nalakirani nokti u tamne boje, zatim i jače našminkane usne i detalji..." Ja (nasmejem se): ,,Kakve to veze ima sa svime ovime?" Sju: ,,Nema, samo mi se dopada. Znam, a da zapalim cigaretu?" Ja: ,,Ne, ne, ne. Nikada. Deluje buntovnički, ali nije ti to potrebno. Imamo alkohol za to." Sju: ,,Zar ti piješ?" Ja: ,,Aha. Malo. Počela sam da pijem više sa šesnaest kada sam mešala liker sa bensedinima. (uzdah) Šta ćeš, to ti je stvarnost." Sju: ,,A bežanje sa časova... kako to da uradim? Preteško je." Ja: ,,Pusti da te ponese trenutak. Seti se- na kraju ćeš biti mrtva." Sju: ,,Tačno. Ko ga šiša, oslobodiću se za sve ove godine zatočeništva i osetiti slast slobode!"

 U toku vikenda Sju je prvi put posekla ruku... Provodila sam vreme sa njom, trudeći se da se i ona ne vezuje za stvari za koje sam ja vezana. Ja sam izvor njenog zadovoljstva i patnje; drago joj je što je neko tu, sa njom, a sa druge strane vidi da neće biti bolje, baš naprotiv. Zašto onda čekati tih sedam godina? Pre smrti želela sam da znam kako je to kada si slobodan da ideš kuda želiš i da radiš šta želiš. Taj san neprekidno gori u meni- želela sam da ga ostvarim makar i u prošlosti.

Ponedeljak- Iako je već pre sedam bila u dvorištu škole, Sju se pojavljuje u osam časova pred kabinetom. S obzirom da sam joj pomogla oko bušenja ušiju stavila je alke, kosu podigla u viši rep nego inače, uokvirila oči ajlajnerom i stavila malo crvenog sjaja. Uz crnu odeću koju je obukla izgledala je potpuno drugačije, što su i drugi komentarisali, a naročito Jovana. Jovana: ,,Baš si lepa sa tom šminkom!" Sju: ,,Hvala. Milica je već počela da mi dosađuje na osnovu toga što nikada pre nisam ovako došla u školu. Ja se ne plašim da pokažem ko sam iznutra."

 Narednog dana trebalo je da ima fizičko, što joj je ponovo stvaralo paniku.

 Ja: ,,Znaš, pošto se ja plašim munje i groma, kao i ti samo malo više, u toku oluje pevam pesmu koju je Tarja obradila, ,,Darkness", tj. ,,Tama". Ona govori o pobeđivanju straha i tome kako je strah mali u poređenju sa nama. Dobro, ta pesma će izaći tek za četiri godine, ali mogu da ti otpevam deo da se smiriš.

 I peer through the window, knock at the door,
And monster I was so afraid of lies curled on the floor.
Is curled on the floor, just like a baby boy,
I cry until I laugh..."

 Nije htela da ostavi torbu u svlačionici, već ju je ostavila iza mesta na kome se vršila prozivka. Ja sam otišla u šumicu u blizini škole da ne bih morala da gledam tog čoveka koga ne podnosim.

 Čas počinje. Prozivka je stigla do Sju: ,,Sju, tu je. Gde ti je bela majica? Rekao sam da ne moraš da nosim šorc ali moraš da nosiš majicu." Sju: ,,Da li ste me videli da nosim belu ili bilo kakvu majicu do sada? Već godinama ne nosim majicu u javnosti niti ću." Nastavnik: ,,Zašto? Koji je razlog?" Sju: ,,Privatna stvar." Nastavnik: ,,Ne razumem kakva privatna stvar može da spreči nekog da nosi majicu..." Sju (uzima torbu): ,,To nije vaš problem. Uostalom, pošto bih u srednjoj imala opravdanje, onda mogu i sada da kažem da sam u početnoj fazi dijabetesa. Ne šalim se, mogu da dokažem, uostalom, to je ionako u mojoj krvi." Nastavnik: ,,Kuda si pošla? Upisaću te!" Sju (smešak): ,,Slobodno. Ionako mi nikada niste verovali. I samo da znate, ne glumim ništa, stvarno imam slab imunitet, ali osećam kao da moram non-stop da govorim da sam prehlađena jer svaki prokleti čas se plašim od nove doze blamiranja koju će mi ovaj prokleti čas prirediti. Zar ne vidite da svaki čas drhtim kao prut? Ma, kome ja pričam. (odlazi, ignorišući nastavnika iza sebe)"

 Ja (kada je stigla do mene): ,,Zapanjujuće. Lepo rečeno i iskreno. Plašiš li se šta će biti nakon ovoga?" Sju: ,,Mnogo, ali osećam se sjajno. Ne znam šta sam čekala do sad! Idemo negde, što dalje odavde." Ja: ,,Idemo u park. Bolje da se vratimo za sledeći čas, moramo malo i da odugovlačimo."

Nezaustavljiva
18.11.2016 8:40

 Izgleda da nisam ni bila svesna šta radim samoj sebi, ruku na srce, nisam ni sada svesna koliko je važno i opasno kada pokušavaš da sebi oduzmeš život. Čini mi se da i Sju pripada nekom snu za koji nije bilo bitno kako će se završiti, niti kako će se odvijati.

 Ponovo je došao red na pravdanje razrednom starešini. Sju (u sebi): ,,Moram biti hladnokrvna." Razredna: ,,Sju, čujem da si otišla sa časa fizičkog u utorak. Nastavnik je rekao da si bila pomalo drska. Šta te plaši na času? Sredićemo to. I što ne doneseš opravdanje ako imaš dijabetes, to je ozbiljno!" Sju: ,,Prvo, nisam bila drska nego iskrena. Drugo, to što mene plaši više ima veze sa mojom psihom, ali je ovo sjajno okruženje za jaču paranoju. Treće, sigurna sam u tu tvrdnju, ali nisam u mogućnosti da donesem opravdanje jer nemam knjižicu. Ima i četvrto, a to je da nema veze." Razredna: ,,Kako nema veze? Ne možeš da odeš sa časa tek tako! Ako imaš problem, meni se obraćaš." Sju (nasmeja se): ,,Vi ne možete da rešite sve probleme, ni moje ni tuđe. Taj kliše je zastareo. Samo jedno rešava sve probleme..." Razredna (iznenađeno): ,,Šta se desilo sa tobom? Nisi bila ovakva ranije!" Sju: ,,Ne bih o tome, ovaj razgovor me zamara. Nije ništa strašno." Razredna: ,,Motriću na tebe, nešto nije u redu." Sju (u sebi): ,,Malo ste kasno to primetili."

 Naredne dve nedelje Sju se, prema mom savetu, malo primirila da ne bi delovala sumnjivo- nije poenta u tome da završi kod psihologa ili, još gore, na klinici zbog suicidnih misli, a za to vreme je smršala nekoliko kilograma zbog smanjenja ishrane i tajnog vežbanja.

 Ja sam sređivala njenu sobu i pravila joj društvo. Baš mi je nedostajala kućica za lutke koju nisam imala gde da napravim u novoj kući. Dobro, znam već da nisam normalna.

 Oktobar se završava te je i raspust bio blizu (traje dva dana), pa je bilo vreme za još neki korak samouništenja. Uzgred, ostvarivanje Sjuine želje da smrša bilo je vremenski nemoguće u kratkom vremenskom periodu, ali bila je odlučna da ispuni sebi želju. Pih, samo bi mi trebao manji kovčeg, ali stvarna poenta toga ne bi postojala. Ipak, pustila sam je i pomagala joj onako kako ja znam- uništenjem.

 Prvi čas je počeo. Sju je tražila da izađe, a u džepu je nosila malu flašicu alkohola. Stala je pored balkona koji se nalazio na putu do toaleta. ,,Želim da skočim"- prošaputa. Ja: ,,Ne bi poginula, imala bi takve povrede da bi te zadržali u bolnici ili možda još gore..." Sju: ,,Tačno. Idem onda da se napijem ili makar da uzmem koji gutljaj." Ja: ,,Samo dva, ne smeš više od toga." Sju: ,,I da napravim koju posekotinu." Ja: ,,Dobro, ali ne smeš da se zadržiš duže od deset minuta." Sju: ,,Šta god."

 S obzirom da je bilo kišovito, deca su mogla da ostanu unutra. Sju i ja smo sedele na podu. Pevala sam joj svoje i pesme drugih izvođača, srećom niko me nije mogao videti ni čuti te sam bila slobodna. Uživala je u mom pevanju i divila se kako sam toliko napredovala.
 
 Prosto nisam znala šta da radim ovde nekoliko meseci- da bi Sju bila mrtva, a sa njom i ja, mogla sam za jedan dan sve da sredim. Nego, 'ajde... sve moram da radim na teži način.

 Pre časa fizičkog Sju je ostavila stvari u svlačionici i izašla na kišu. Sela je na betonski temelj i gledala u daljinu. Ja (prilazim): ,,Jesi li poludela?! Čekaj, to je glupo pitanje. Zašto sediš na kiši? Hoćeš da se prehladiš?" Sju:,,Manje ću jesti kada sam bolesna." Ja (pokušavam da je podignem): ,,Ne, nego ćeš imati većih  problema da smršaš ako ne vežbaš." Sju: ,,Pusti me,hoću da dobijem upalu pluća i da umrem." Ja: ,,Dođavola, misliš da to ide tako lako?" Sju: ,,Da nisi probala i to?" Ja: ,,Nešto slično. Hajde, dovoljno si mokra, idemo." Sju (zagnjuri glavu na krilo): ,,Ne. (popije dva gutljaja alkohola) Ti idi." Neko iz odeljenja (izlazi): ,,Imamo čas unutra!' Sju (ustaje i polazi): ,,Nije mi do časa sada, ali ne smem još da odsustvujem."

 Nastavnik (unutra): ,,S obzirom da niko nema opremu sedećete u svlačionici. Ponesite opremu za sledeći čas. Ne možemo više da imamo fizičko napolju."

 Sju se iskrade napolje i ode iza betonskih temelja, prema obližnjoj stazi. Uzela je žilet i posekla se jako, najjače do tad. Krv je padala sa kapima kiše i pravila sve veću krvavu mrlju, a Sjuina odeća bivala je sve mokrija. Ja: ,,Šta ako neko prijavi da nisi tu?" Sju: ,,Kako da ne, mnogo se oni brinu za mene. A ja, glupača, previše se trudim oko svega, na kraju je opet isto. Neću više nikada da upoznajem nove ljude, iscrpljuju me." Ja: ,,Dobro, dosta je bilo sečenja, zavij ruku i idemo unutra." Sju (popi još alkohola): ,,Važi. Idemo unutra da gledamo lica koja ne podnosim."

 Pre toga je ušla u toalet i pogledala se u ogledalo. Obe smo bile blede i imale setni pogled. Nasmejala se sama sebi. Rekla mi je da bi bilo lakše kada bih preuzela njenu ulogu. Avaj, već sam bila tu. Na povratku u svlačionicu video ju je nastavnik.

Nastavnik: ,,Gde si bila? Što ti je odeća mokra?" Sju (nasmeja se): ,,Bila sam na kiši, pokušavam da dobijem upalu pluća da biste mi konačno poverovali da sam bolesna."  Nastavnik (trgnu se): ,,Nisam ni rekao da ti ne verujem! Idi presvuci se, nemoj stvarno da se razboliš. Ne zavitlavaj se sa zdravljem, mlada si da radiš tako nešto." Sju (naceri se): ,,Ne verujete mi. Niko mi nikada nije verovao. I ne, nisam mlada. Osećam se kao starica koja odbrojava poslednje mesece. Srećom, starost se završi srećno- smrću." Nastavnik: ,,Da zovem psihologa?" Sju (pogubljeno): ,,Pretite mi psihologom?" Nastavnik: ,,Ne pretim, nešto nije u redu sa tobom." Sju (nasmeja se i tupo pogleda ispred sebe): ,,Sada se pravite da vas je šokirala moja izjava. Pih, kasno je za to. Svi mi umiremo, razlika je samo u pitanjima poput ,,Kako?", ,,Zašto?", ,,Kada?" i slično." Nastavnik: ,,Dobro, idi da se presvučeš da se ne prehladiš."

 Narednih dana Sju je bila veoma bolesna ali je ipak dolazila u školu. Raspust je došao i prošao. Za sve to vreme sam joj pomagala oko učenja jer je jedva stigla misli i o tome. Bližio se rođendan koji nije htela da slavi, ali su roditelji insistirali. Nisam htela da je podsećam na svoje pokušaje suicida na sedamnaesti i dvadeseti rođendan (tehnički, za sedamnaesti je bio pokušaj pokušaja), znala sam da bi to uticalo loše na nju.

 Petak, rođendan.Bilo je hladno,međutim, Sju nije mogla da bude u školi na taj dan. Otišle smo zajedno u park. Jedva je ubedila roditelje da neće da kupuje bombone i slične budalaštine da bi častila odeljenje- rekla je da to više niko ne radi za rođendan već samo za slave. Glupe li tradicije; naše odeljenje nikad nije moglo biti složno ispod idealne fasade, uvek su postojale podele. Važilo je pravilo: ,,Prikloni se ili postaješ neprijatelj", barem je izgledalo tako. Naravno, nikada se nisam priklanjala masi niti ću.

 I tako, Sju i ja smo sedele u parku, tiho gledajući inje po promrzlim granama. Sju: ,,Pričaj mi." Ja: ,,O čemu?" Sju: ,,O nekim događajima. Hoću da osetim kao da sam ih već doživela." Ja: ,,Dobro. Na primer, mogu da ti pričam o praksi u srednjoj školi. Tu su se dešavale razne stvari vredne pomena."

 Pričala sam joj satima... slušala me je pažljivo kao dete kome majka priča priča priču za laku noć. Vreme je proletelo i bilo je vreme da se vratimo. Polako smo hodale po poledici i još malo pričale. Rekla mi je da bi volela da upozna te osobe koje sam toliko nahvalila, kao i da vidi našu srednju školu. Obećala sam da ću je odvesti jednom do tamo, kada otopli.

 Kod kuće, Milica ju je zvala da proveri što nije bila u školi, ali Sju nije htela mnogo da priča. Nekako je prošao i taj rođendan. Uveče u nedelju, nakon što su gosti otišli, uzela je desetak tableta i progutala jednu po jednu. Spavala je sve dok je alarm nije probudio, shvativši da joj se pomalo manta pred očima.

 Uz izgovor da joj je malo muka od torte (koje je, uzgred, pojela jedno parče i otišla da povrati, kao i svaki put pre toga), stigla je u školu. Ponovo, izostanci su pokazali da nije bila tu.

 Razredna: ,,Gde si bila u petak? Šta ti je, mnogo si bleda. Bolesna si?" Sju (podiže pogled ka njoj): ,,Ne. Pojela sam celu tortu, pa mi je muka." Razredna: ,,Ne smeš da jedeš toliko slatkog ako imaš povišen šećer! Nešto deluješ mršavije, da nisi na dijeti?" Sju: ,,Ja, na dijeti? Ne. (u sebi) Ako se anoreksija i bulimija ne računaju kao dijeta." Razredna: ,,Pazi šta radiš."

 Zimski raspust je ubrzo počeo... Sećam se svog prvog raspusta od kad su simptomi depresije postali gori. Poslednjeg dana polugodišta nismo imali časove zbog premalo učenika. Bila sam bleda i jedva sam stajala na nogama, nadajući se da je to poslednji put da sam ovde. Čekala sam do deset sati i pošla. Put bejaše klizav te sam se okliznula i zaplakala. Nisam mogla da plačem mesecima pre toga ni nakon toga. Narednog dana sam posekla ruku na unutrašnjoj strani lakta, to mi je bila najbolnija rana do dana današnjeg. Najviše je krvarila rana iz proleća 2016.- te; čitava tri dana nije prestajala da krvari i morala sam da nosim dva zavoja, ali čak i pored svega toga krv je prodirala kroz njih! Iskreno, počela sam da paničim jer nisam htela da budem razotkrivena. Nisam ni sanjala da nož može da napravi takvu katastrofu, nije čak bila ni upola duboka kao moje najdublje rane (sreća što se brzo zatvore, do sada bi mi bar pedeset puta trebalo ušivanje). Narednih dana raspusta sam samo bila u sobi, slušala muziku i izbegavala hranu i razgovore. Sećam se da su mi alkohol, energetsko piće i tablete stajali iza stočića, samo se ne sećam zašto ih nisam uzela. Nakon raspusta sam odredila dan kada ću konačno okončati život, međutim samo pet minuta čekanja delilo me je od uspešne realizacije. Dođavola, baš je morao da ide na posao kasnije i da mi upropasti plan.

 Sju je iskoristila raspust da vežba kako bi što brže smršala. Bilo joj je teško u početku, naročito zato što je imala drugačiji režim ishrane nego ja na početku, ali sada je već bila potpuno nesvesna svega ostalog.

 Na početku drugog polugodišta simbolično je odredila prvi mart baš kao i ja 2013. godine. Od oktobra do sredine januara izgubila je oko 20 kilograma, s tim da joj nisam dozvolila da izgubi i polovinu kose kao ja tokom 2013. godine, što se videlo na njenom licu i više se nije moglo sakriti. Malo je delovala šire zbog  nekoliko slojeva odeće koje je nosila, bilo joj je izuzetno hladno. Ponašala se pomalo drsko na časovima i demonstrativno napuštala čas kada joj nije bilo po volji, donoseći probleme samoj sebi kod razredne koja je pretila da će zvati njene roditelje.

 To je čak nije ni inhibiralo, baš naprotiv- uhvaćena je kako pije u školi. Razredna je pokušala da pozove roditelje, ne znajući da oni nisu kući, a Sju je lagala da im je rekla da dođu. Poslala ju je kod psihologa, ni to nije urodilo plodom jer se Sju ponašala neozbiljno. Ni Jovana i Milica nisu mogle da je promene. Jesam li stvorila čudovište? Ne, ono je bilo u meni i samo je izašlo na svetlost dana.

 Tokom februara smršala je još šest kilograma, sva odeća joj je bila preširoka što su primetili i njeni roditelji, te su joj rekli da malo uspori sa dijetom, što u stvari više nije bila dijeta već poremećaj u ishrani. Uglavnom je puštala kosu i prekrivala lice. Uz moju pomoć naučila je neke metal pesme te je često pevala u hodniku dok je bila sama, ponekad i kada je neko bio u blizini.

 Stajala sam pored prozora i zamislila se šta sve ostavljam u budućnosti- priče, pesme, glas oko kog sam se toliko trudila... Nisam li zato ovde, da sprečim da se to stvori? Oh, zašto je tako teško odreći se nečeg što ne postoji?! Kasno je za vraćanje unazad.

Odlazak u nepovrat
19.11.2016 oko 10 č

 Odvela sam je do srednje škole jednom, veoma su joj se svideli drvoredi pored puta i sva ta priroda oko nje. Bilo mi je krivo kada su uklonili drvorede dok sam išla u srednju školu, posle toga bilo je manje prijatno vraćati se iz škole za vreme letnjih meseci. Iz daljine sam videla neke od svojih profesora, mada oni mene nisu mogli videti jer bih u školu došla tek u septembru te godine.

 U toku meseca otvorilo se pitanje mature i maturskih ispita i čuveno pitanje među devojkama ,,Šta ćeš da obučeš za maturu?". Nisam bila ni na jednoj maturi, nisam nikada žalila zbog toga, a znala sam da Sju neće ni dočekati svoju maturu. S obzirom da je ostalo malo vremena, Sju je mogla biti iskrenija sa odgovorom: ,,Iskreno se nadam da ću nositi odeću, bilo kakvu. Tamo gde ja idem niko neće ni videti šta sam obukla." ,,A gde ti ideš?" ,,To još ne znam."

 Predposlednjeg dana, dvadeset-osmog februara, Sju se spremila za svoj odlazak sa ovog sveta. Imala je rezervna rešenja, za svaki slučaj. To je bila nedelja, a dva dana pre toga je napravila nešto zbog čega se plašila da bi moglo da upropasti sve.

 Petak, fizičko; ponovo se otvorila tema o nošenju bele majice. Sju se nije mogla kontrolisati i skide trenerku, ostavši u majici koja je otkrivala njene koščate ruke i ožiljke od sečenja na njima.  Nastavnik (šokirano): ,,Kako si toliko smršala i kakvi su ti to ožiljci?!" Sju (drsko): ,,Mojih ruku delo. Strašno, zar ne? Žao vam je što ste pomenuli belu majicu? (vadi žilet iz džepa i poseče se, a zatim obrisa krv o majicu) Evo, više nije bela."  Nastavnik (panično): ,,Moram da razgovaram sa tvojim ocem, ovo je van kontrole!" Sju (oblači se): ,,Ne dramite zbog nekoliko kapi krvi, nije to bomba pa da ubijem nekog njome." Nastavnik: ,,Idi kod psihologa. Odmah!" Sju (izlazi): ,,Meni je potreban psihijatar a ne psiholog."

Posle te scene nije otišla kod psihologa, već u toalet, pokušavajući da zaustavi krvarenje. Nakon časa je pokupila stvari i pošla iz škole, trudeći se da ne misli o mogućim posledicama.

 Prvog marta je oklevala da ode u školu, ali došla je na drugi čas. Deca iz odeljenja su pozvala razrednu (rekla im je da je pozovu ako je vide) i ona se brzo pojavi u blizini. Sju pokuša da pobegne, međutim dve nastavnice su je opkolile da ne bi mogla nigde da ode. Sju: ,,Šta je ovo, pokušavate da me držite u pritvoru?!" Razredna: ,,Potrebna ti je pomoć, Sju. Idemo negde da popričamo i da probamo da rešimo problem." Sju (trudeći se da bude pribrana): ,,Dobro. Doći ću do vas posle časa, imamo likovno pa hemiju, ukoliko se plašite da ću pobeći možete i vi da dođete po mene, mada mislim da nema potrebe. Sad sam se unervozila, taman ću se smiriti do kasnije da možemo na miru da pričamo." Razredna: ,,Dobro, dolazim posle, čekaj me tu." Sju ode do kabineta koji se nalazio blizu vrata, a zatim iskoristila priliku da pobegne iz škole.

 Ja (hodajući pored nje): ,,Postala si dobar manipulator." Sju: ,,Ne manipulišem, neću da mi neko kvari planove. Idemo tamo gde smo bile pre neki dan." Ja: ,,Zašto čak tamo? Šta ako počnu da te traže?" Sju: ,,Ma hajde, molim te, oni misle da sam ja neki buntovnik a ne samoubica. Biće besna što sam otišla sa časa i eventualno dramiti malo, ali neće me tražiti, sigurna sam. Što se tiče izvršenja, nemam način da se udavim ili skočim sa visine zbog glupog geografskog položaja grada, te moram da primenim druge metode. Kažeš da tablete ne deluju, sečenje vena je neefikasno, oružje nemam, ostaje mi vešanje. Ponela sam kanap u torbi." Ja: ,,Moramo onda da požurimo gore, već je devet sati! Što pre stignemo, manja je verovatnoća da će te videti neko koga znaš."

 Za sat i po stigle smo do šume i tražile drvo koje je dovoljno visoko za sigurnu smrt, a opet ne previše visoko za penjanje. Nakon što smo ga našle privezala je kanap za granu i ostavila papir na torbi. ,,Nadam se da neće pasti kiša da ispere mastilo." - reče Sju i dogura panj do grane. Popela se na panj i stavila omču oko vrata, a zatim pogleda u mene dok sam palila malu svećicu. Sju: ,,Zašto pališ tu svećicu?" Ja: ,,Da nam osvetli put u nepovrat." Sju: ,,Pa... jesi li nervozna? Ovo menja budućnost, što znači da i ti nestaješ..." Ja: ,,Malo sam nervozna, trudim se da ne mislim na to. (telefon zazvoni) Da se javim? Milica je." Sju: ,,Uh, sad je našla... Daj mi je, neće me zaustaviti u svakom slučaju. (javlja se) Da? Oh, razredna, vi ste! Kakvo divno iznenađenje." Razredna (preko telefona): ,,Sju, kako si smela da odeš?! Dolazi odmah u školu, lično ću dovesti tvoje roditelje! Gde si?" Sju: ,,Na panju." Razredna: ,,Kakvom panju?" Sju: ,,Običnom panju. Stojim na njemu sa veoma dugim šalom oko vrata." Razredna: ,,Šta ti to znači? Dolazi u školu odmah!" Sju (očiju punih suza): ,,Više nikada neću doći u školu. Imam omču oko vrata i baš sam se spremala da skočim sa panja kad ste zvali. Doviđenja. (prekinu vezu) Hajde da obavimo ovo." Ja: ,,Hoćeš li da obrišeš poziv ili da skloniš telefon u tašnu?" Sju: ,,Staviću ga u džep, neću da neko sumnja da me je neko ubio. Sklopi oči, ovo i nije baš neki prizor. Zbogom." Ja: ,,Zbogom, Sju."

 Koraknula je napred i počela grčevito da se pomera. Nisam mogla da gledam taj prizor... Samo sam odjednom osetila da više ne osećam ništa.

 Suvišno je reći kolika panika je nastala u školi- organizovana je policijska potraga. Pronašli su moje telo nakon dva dana, omčom privezano za isto ono drvo. Otišla sam sama, bez svoje umetnosti. Tako je najbolje za sve. Na sahrani sam bila u blizini- oh, pogledaj ih kako plaču! Koga hoće da prevare ovim lažnim suzama? Kao što sam rekla u jednoj svojoj pesmi- najpatetičnija sahrana koju sam ikada videla. Da li je iko od njih znao pravu mene? Naravno da nisu. Videli su crnu mrlju a ne osobu. Muka mi je od ove proklete šarade zvane moja sahrana. Koja je svrha svega kada niko nije znao ni znao da sam ja u stvari umetnik koji živi za svoja dela? Vratila sam se u vreme kada ta dela nisu ni postojala da bih ubila sebe, ne znam samo koliko mi to znači sada. Mrtva sam, zašto mi nije bolje?

 Oktobarsko sunce još jednom ovlaš greje pakleni grad. Stojim ispred mesta strave dok su mi se pluća cepala od bola. Sju je unutra, znam da jeste, uvek je bila na časovima. Pođoh tri koraka unapred, ali se predomislih u poslednjem momentu i vratih se.

                   Kraj
             19.11.2016 god 12:40
             Suzana Ristić Suza