Ready for Action?!- Blekin Dnevnik (2015)- cela priča

(Priča nije pogodna za mlađe od 14 godina, autodestruktivni delovi, blago eksplicitne scene, potencijalno potresni delovi)

Prvo pročitati ,,Ready for Action?!" i ,,Ready for Action?!- Before the End" zbog lakšeg praćenja i kompletnog doživljaja
---------------------------------------

 Jutro je svanulo, već je sedam sati. Black se iskradala iz kuće, sve samo da bi izbegla gunđanje svojih roditelja. Taman je stigla do ulaznih vrata kada ju je, sasvim neočekivano, zaustavila njena majka.

 ,,Kuda si pošla tako odevena, gospođice?!"- upitala ju je oštro, sve vreme imajući prekorni pogled u očima. Black: ,,U školu. Gde bi drugde?" Majka: ,,U tome? Obučena si kao neki probisvet, tako se ne oblače devojke tvog materijalnog statusa!" Black: ,,Ovo nije probisvetski stil, to je gotik stil sa pomalo rok stila." Majka: ,,Rok? Ne, ne, ne! To ne priliči tebi! Idi i presvuci se, ne brukaj me takva! Pogledaj se samo... Uopšte nisi dostojna da budeš moja kći... Odlazi u sobu i promeni to smeće!"

 Black se iznervira i krenu napolje, međutim, njena majka je uhvati za levu ruku silovito, toliko jako da Black jauknu. Majka: ,,Ne teraj me da ti iscepam to ovde na sred hodnika!" Black: ,,Jesi li ti poludela? Ostavi me na miru, ženo! Prekini više da mi određuješ život, radiš to već godinama!" Posle te rečenice majka ju je ošamarila najjače što je mogla! Ponovo je vikala na nju: ,,Odlazi u sobu, beštijo jedna, presvuci se ili ćeš videti svog boga!" Black (besno): ,,Idem samo zato što nemam više živaca za tebe." Majka (dobacuje): ,,I skini tu odvratnu šminku!"

 Nekoliko minuta pre početka časa, Black promeni odeću i našminka se u školskom toaletu...

 Za vreme nastave, Black se udubila u razmišljanje... ,,Ta žena je nenormalna! Uplašila me je njena rečenica ,ne teraj me da ti ja to iscepam'... znam da ne bi mogla, ali... Ne sme videti moju ruku. Dođavola, kako mi je jako stegnula ruku, i to baš na tom mestu... Ne znam zašto sam uopšte i počela sa tim. Znam da se nešto može izjaloviti i da otkriju šta sam uradila... Strah me je šta bi se moglo dogoditi..." ,,Black! Hoćeš li doći po svoj test?"- upita profesor i trgnu je iz razmišljanja. Devojka ispred nje se okrenu i reče: ,,Čudakinjo, profesor te zove!Nećeš da ustaneš kao i svi mi ostali? (nadmeno)" Black ustade i priđe profesoru. Profesor (nakon što Black stade pored njegovog stola): ,,Dobro si uradila test i tu nema problema. Međutim, mislim da bi trebalo da odeš kod psihologa." Black (pogleda u njega): ,,Zašto?!" Profesor: ,,Da li te roditelji uopšte vide kad izlaziš iz kuće?" Black: ,,... Da... pa?" Profesor: ,,I puštaju te takvu?" Black: ,,A... ali... ja nisam... nisam obučena neprikladno!" Profesor: ,,To se kosi sa pravilima škole. Učenici ne smeju nositi agresivne stilove u školi." Black (besno): ,,Odkad to? Nisam uopšte čula za to pravilo!" Profesor: ,,Svi se žale na tebe pa je pravilo donešeno skoro." Black (odlazi do svog mesta, uzima stvari i kreće ka izlazu): ,,Ovo je diskriminacija! Ja nisam nikoga povredila! Neću više ovo da trpim!" Nekoliko učenika iz odeljenja: ,,Nakazo!" ,,Sigurno se bavi crnom magijom!" ,,Odlazi, bezbedniji smo bez tebe!" ,,Čudakinjo!" Profesor smiri razred, ali Black već odjuri iz učionice.

 Otišla je u park i sela blizu malog jezerceta. Ponovo su navirale misli... ,,Želim da odem odavde. Ovo je previše... Mislila sam da sam barem u školi sigurna... Zašto mi ovo rade? Šta sam im skrivila? Nemam gde otići- pronašli bi me. Niko me ne pušta da živim svoj život... Smrt. Smrt. Smrt. Žarko želim da odem, jedino mesto gde mogu otići je smrt. Ionako neću nikome nedostajati. Verovatno će postupati sa mojim lešom kao da sam vampir... Svejedno mi je. Bolje da budem mrtva nego da živim ovako. Već neko vreme me muče ove misli o smrti. Izazvaću je. Prizvaću je svojim rukama. Želim da dođe i da me uzme... još samo da nađem najbrži način..."

 Black-ina kuća: Majka dočekuje Black.

 Majka: ,,Javili su mi da si pobegla iz škole danas i da si ponovo bila neprikladno obučena!" Black: ,,Ponašaš se kao zla maćeha." Majka: ,,Oh, a ti si princeza koja kasni dva sata! Za ručak ćeš morati sama da se snađeš." Black: ,,Nisam gladna." Majka: ,,U poslednje vreme često izbegavaš ručak... ko zna da li se ne izgladnjuješ... pa i trebalo bi da smršaš, dama bi trebalo da bude vitka." Black: ,,Izbegavam ručkove da ne gledam tebe, a videla sam i punačke dame koje se više ponašaju damski od tebe i ne kinje svoje ćerke!" Black odjuri u svoju sobu i poče smišljati svoj plan...

 Nije bila spremna sada. Jednostavno nije. Razmišljala je kako bi bili najlakše i najbrže učiniti to. Plašila se da će preživeti i ostati u nemilosti svojih roditelja.
 
 Ujutru nije otišla na nastavu, već se šetala pustim ulicama po prolećnom pljusku. Leto je bilo blizu, školska godina pri kraju... Imala je šesnaest godina te nije mogla pobeći. Hodala je i razmišljala o životu i smrti... Oduvek je želela da uradi nešto ekstremno, da bude divlja, da bude slobodna, da vozi motor kroz puste predele... Znala je da joj se želja neće ostvariti. Ona je predodređena da bude dama iz visokog društva. Nije mogla podneti zatočeništvo. Čak je u jednom trenutku shvatila da je sve ovo plaši i da želi da živi. Iznova i iznova te dve misli sukobljavale su se u njenoj glavi: život, smrt, život, smrt... Na kraju bi smrt pobedila te je znala da mora slušati svoj razum... U gradu sa toliko ljudi ona je bila potpuno sama.

 Sasvim sama, stajala je blizu ograde mosta. Nesvesno je koraknula ka njoj. Ispod nje je bila mirna reka, ali dovoljno duboka da u njoj ostavi svoj mladi život... Polako je prešla na drugu stranu ograde, licem okrenuta ka svojoj grobnici.

 U daljini stajaše crnokosi mladić, Black-in poznanik, Dejvid. Videvši šta se dešava, pojuri ka mostu sve vreme dozivajući Black. Ona ga nije čula, samo je koraknula raširivši ruke i tada se izgubi u vodi...

 Uveče, u njenoj kući: Roditelji su dobili poziv da dođu u bolnicu, te brzo odoše tamo, gde je Dejvid bio već neko vreme. Black-ina majka: ,,Šta joj se dogodilo? Nije valjda trudna ili je uzela drogu?" Black-in otac: ,,Zašto misliš da je to?" B. majka: ,,Ta mala beštija bi učinila sve da nas obruka." Dejvid: ,,Zapravo... ona... umalo nije poginula." B. Otac (hladno): ,,Kako to, Dejvide?" Dejvid: ,,Skočila je sa mosta. Pokušala je da sebi oduzme život." B. Majka (besno): ,,Rekla sam da ta beštija samo želi da nas obruka!" Dejvid (iznenađeno): ,,Zar ne mislite da je to ozbiljno? Zvao sam spasioce i oni su je jedva spasili... Umalo niste ostali bez ćerke jedinice!" B. otac: ,,Sigurno je htela da privuče pažnju da bismo ispunili njene hirove. Nećemo pasti na to. Videće ona ko je gazda u kući."

 Black-in strah se obistinio; njeni roditelji su postali još nemilosrdniji, nisu je puštali da izlazi iz kuće danima i nisu razgovarali sa njom. Pred sam kraj školske godine ona se vratila u školu. Kao da su svi saznali šta se desilo... Da li su postali bolji? Ako se misli na ,,bolji u tome da budu gori", onda svakako. Učenici su vikali za njom: ,,Nakazo, zar nemaš dovoljno pažnje za sebe pa tražiš još pažnje?" ,,Šteta što ti nije uspelo, ionako nikome ne trebaš!" ,,Ti si budala koja cmizdri za pažnjom! Gubi se!"

Za vreme odmora, dok je Black sedela na podu hodnika, grupa učenika se sjati oko nje i poče paljbu uvredljivih reči. Prekipelo joj je. ,,Da li ste vi normalni? Ne ja. Vi! Normalni ljudi ne napadaju slabije! Borba 100:1 je neravnopravna, zar ne?! Kako bi bilo da ja malo vređam vas? Da li bi bilo zabavno? Meni ne bi. Ne razumem kako je to vama zabavno. Možete da me nazivate nakazom, čudakinjom, beštijom i kako već, ali ja i dalje imam makar malo humanosti u sebi, za razliku od vas. Briga me je za pažnju. Ona mi je uvek donosila samo loše u životu. Ignorišite me kao što ja ignorišem vas."

 Black-ina majka nije mogla da podnese komentare svojih prijatelja, te je u dogovoru sa Black-inim ocem odlučila da je pošalje u drugi grad, što dalje od sebe.

 Black se ponadala da će tamo biti bolje...

Odlomci iz Black-inog dnevnika:

***

 Toga dana kada sam došla u novi grad, mislila sam da sam se oslobodila problema i da ću moći da živim kao svaka normalna osoba, bez vređanja i upiranja prstom u mene. Pogrešila sam, barem u početku. Kada sam prvi put videla devojke, one su mislile o meni isto što i svi ostali, naročito Rose. Ponovo su se vratile moje crne misli. Gledala sam svoju ruku koja se skoro oporavila od ožiljaka koji su nastali ranije. Htela sam to da učinim ponovo. Jesam, učinila sam to. Nisam bila ni blizu, ali mi je ostala otvorena rana koja je bolela.

 Dan posle toga videla sam oglas za agente; znala sam da je to opasno pa sam se nadala da mogu da poginem. Nisam imala šta da izgubim. Njih pet se već prijavilo. Bile su veoma uplašene kada su me videle... kao da su znale da sam loša osoba... Rose je najviše drhtala u tom trenutku. Želela sam da stanem pred nju i kažem joj: ,,Ne plaši me se, ja nikada ne bih povredila ikoga!"

 Na misiji se desilo da ostanemo same u borbi za život. Nisam imala vremena da joj išta kažem, čuvari su dolazili. Tada je neka osoba po prvi put videla moje ožiljke. Videla je prokletu ranu koja je našla savršen momenat da krvari! Uh. Bilo mi je neprijatno. Veoma, veoma neprijatno. Mogu misliti kako je tek bilo njoj.

 Bilo kako bilo, to je bio poslednji pokušaj suicida. Nakon misije sam morala da povremeno idem kod psihijatra, a devojke su mi mnogo pomagale. Bez obzira što smo sve različite, prihvatile smo jedna drugu takve kakve smo, bez osuđivanja.

***

 Sa Red sam imala specifičan odnos; čini mi se kao da je ona moja sestra koja me potpuno razume. Volela je slične stvari kao ja i imala sličan tempo života kao ja. Obe smo najviše rizikovale- rizik je bio naše drugo ime.

 Čak bi i ona ponekad zapadala u depresiju ali se brže izvlačila iz nje. Nije volela Božić; kada je bila mala provodila je svaki Božić sa roditeljima, a kada su prekinuli kontakt sa njom ona je imala veoma težak period. Poslednjeg Božića bila je naročito nesrećna. Ispričala mi je da joj život ne znači ništa i da bi volela da sve nestane... Rekla mi je da je provela veče pored obale mora razmišljajući o svom životu, sve vreme ga nazivajući besmislenim. Ispričavši mi sve to, zagrlila sam je i rekla ,,Ludice moja, kako bih ja bez tebe? Kada bi se tebi nešto desilo ni ja više ne bih živela. Videćeš, ti i ja ćemo doživeti duboku starost i bićemo tetke deci naših drugarica (obe smo rekle da se nećemo udavati i imati decu). Umrećemo istog dana u poznim godinama, videćeš."

 Ah, ironijo! Tog dana kada je ona poginula ja sam ostala živa... Najverovatnije ni ja neću doživeti starost. Jedva čekam da joj se pridružim... Ne mogu podneti to da je ona stradala umesto mene, moj život je ionako uvek bio katastrofa. Svaki dan molim nebesa da Red dođe po mene, onako lepa kao i uvek, da me uhvati za ruku i kaže ,,Vodim te na mesto bez patnji".

***

 Kada su moji roditelji hteli da se udam za Dejvida bila sam besna. Kasnije sam, kada sam razgovarala sa Red, shvatila da mogu da mu dam priliku. Zapravo, Red mi je čak i rekla: ,,Da on nije reagovao onog kobnog dana ti bi bila mrtva. Ne može biti tako loš." Još uvek nemam pojma kako je došao na zabavu... Iskreno, nije me ni briga. Primetila sam da se Dejvid i Red zbližavaju, ali sam mislila da neće biti ničeg ozbiljnog već samo priče. Znam kakva bi Red bila pod dejstvom alkohola i nadala sam se da će sve biti u redu... Napustila sam zabavu ranije, nisam ni slutila šta će se zatim desiti. Otišli su zajedno u stan, predpostavljate šta se tamo desilo.  Sa ove tačke gledišta, pustila bih ih da budu par ako im je suđeno i bila bih srećna zbog toga. Ali, tada... prokleta bila moja posesivnost! Nisam mogla da podnesem to da je on sa njom... Ona je moju reakciju doživela kao početak takmičenja. Fatalnog takmičenja. Tako mrzim sebe zbog toga i mrzeću do kraja života! Ja sam jedini krivac za sve. Znala sam da je ona impulsivnija od mene a ipak sam prihvatila igru. Zašto? Dođavola, kako sam mogla biti toliko glupa da izgubim osobu kojoj sam najviše verovala, osobu koja me je poznavala dobro skoro kao ja samu sebe? Zbog takve gluposti? JESAM LI JA NORMALNA?!!! Stigla me je krivica. Red, vidiš li me? Sedim u ovoj sobi i pišem dnevnik, sama i nepokretna. To je moja doživotna kazna. Zaslužila sam je. Black... ti si jedna neotesana beštija. Sećaš se da te je majka zvala tako? E pa jesi beštija. Na neki način, ti si ubila Red. Jednoga dana ćeš se sresti sa Red i preklinjaćeš da ti oprosti, ali sumnjam da će ona uopšte hteti i da te pogleda. Njen život se prerano završio, a ti već godinama sediš ovde. Žalim što nismo poginule zajedno. Dan njene smrti bio mi je najgori dan u čitavom životu.

***

 Da budem iskrena, od svih devojaka najviše me je fascinirala Blue. Naizgled nežna, u srcu strastvena. Neuhvatljiva. Nije mi polazilo za rukom da otkrijem šta se to desi kada njene ,,bubice" prorade. Retko se dešavalo da se nađem s njom u takvom trenutku, međutim, uvek bi mi bilo interesantno sa njom kada bi se to desilo.

 Jednog dana, dok sam bila u tržnom centru, zatekla sam je kako kupuje u jednoj od prodavnica. ,,Hej Blue, da li ti je potrebna pomoć?"- upitah je nežno da je ne bih uplašila, pošto sam se nalazila iza nje. Blue: ,,Black, mislim da si ti najbolja osoba za ovo!" Ja: ,,Misliš? Nisam ti ja neki ekspert za modu." Blue: ,,O da, jesi. (zagonetni osmeh) U čemu se bolje igra na podijumu- u mini suknji ili šorcu? Da li je providno bolje od zatvorenog? Ko bi bolje znao od zavodljive Škorpije?" Ja: ,,Oh, znači da želiš da izađeš i da zavodiš? (obe se nasmejasmo) Važi. (uzimam nekoliko stvari sa police i dajem joj) Ne želiš da istakneš previše, to izgleda jeftino, zbog toga majica koju sam ti dala nije previše otvorena, već pokriva sve do ramena. S druge strane, šorc je prilično provokativan, bolje će istaći tvoje duge noge. Mrežaste čarape deluju zavodljivije, još samo da ja pronađem čizme dok ti obučeš to." Vratila sam se sa dugim crnim čizmama. Blue (ogledajući se): ,,Nije loše, izgledam kao da sam pošla na žestoku svirku! (obuva čizme) Misliš li da mogu nešto da dodam?" Ja: ,,Naravno! Kožne rukavice, kaiš, crni kačket i samo malo nakita. Za šminku ću se ja postarati."

 Kada smo završile kupovinu želela je da pođem sa njom. Pristala sam i zajedno smo pošle u bajkerski klub. Blue se totalno opustila, igrala, flertovala sa momcima. Ja sam to veče bila zatvorenija... ne znam... retko sam flertovala iako su zavođenje i ljubljenje moja specijalnost ;). Povukla me je na sredinu podijuma, igrale smo jedna pored druge ne gledajući ni u koga. Nakon nekoliko pesama, Blue je sedela za šankom i pričala sa jednim tamnokosim mladićem, a ja sam igrala u istom tempu. Pogledala sam u jednog zgodnog momka zelenih očiju, koji je bio blizu mene na podijumu. Samo jedan prodoran pogled i već mi se približavao. Stao je ispred mene i rekao: ,,Hey, baby, želiš li da budeš moja zvezda večeri?" Još jedan prodoran pogled sa moje strane i moje reči: ,,A kako drugačije? Tvoja sam."

 Plesali smo neko vreme... Njegove ruke su bile čas na mom struku, čas u mojoj kosi. Povremeno bi me ovlaš poljubio u vrat. Privukla sam ga sebi i rekla: ,,Nismo u srednjoj školi. Uradi to kako treba. Pokaži mi šta znaš." Privukao me je ka sebi i poljubio me je... Vatreni poljubac na podijumu. Njegove ruke na mojim kukovima, moje na njegovim ramenima. Bilo je očigledno da on želi mene i ja njega. Prošaputala sam: ,,Idemo na neko mirno mesto da bismo bili slobodniji..."Odvezli smo se motorom u njegov stan i tamo proveli noć, jednu od najstrastvenijih u mom životu.

 Ujutru sam pozvala Blue mobilnim. Ja: ,,Blue, kako je bilo?Gde si?" Blue: ,,U svom stanu... sa onim dečkom od juče! A ti? Videla sam kako si juče poljubila onog dečka... predpostavljam da si tamo, kod njega... (poče da se kikoće kao devojčica)" Ja: ,,Jesam! Vratiću se za sat vremena i hoću da čujem izveštaj! (počeh da se osmehujem)" Blue: ,,Naravno, ali i ja hoću tvoj izveštaj!"

 Posle sat vremena našle smo se u kafiću i pričale o tome sve dok ostale devojke nisu stigle.

 Blue mi je priznala da se majica koju je nosila juče u trenutku zanosa iscepala, kao i svaki put kada kupuje novu odeću za tu priliku. Ja sam joj samo rekla: ,,Šta je strast bez nekoliko pocepanih krpica." Blue se ponovo kikotala, slatka kao i inače.

***

 Nisam videla devojke još od bolnice- od kada su moji roditelji izbacili jedine prijatelje iz moga života. Ostala sam bespomoćna pod majčinom kontrolom. Čim ih je izbacila iz moje bolničke sobe, rekla mi je (naravno, njenim uobičajenim tonalitetom): ,,Uspela si da sebi upropastiš život. Nisi ni bila sposobna da budeš normalna, beštijo. Pronašli smo ti mesto za život." Ja: ,,Mesto za život? Ja imam svoj stan!" Ona: ,,Ne možeš živeti tamo tako unakažena... Misliš li da će te neko izdržavati čitav život, beštijo nesposobna? Trebalo je da budeš dama, da ti nađemo dobru priliku za udaju pa da se skrasiš,a ti si odbila Dejvida. Eto šta ti je sve to donelo!" Ja (jedva suzdržavajući suze): ,,Dejvid je kriv za ovo! On nas je posvađao! On je ubio Red! Reeeeeeed! Red.... Moju najbolju prijateljicu... Bolje da sam i ja poginula sa njom. (pogledam u majku) Hoću da me uspavaju. Ubijte me ili me pustite da sama to uradim. Ne mogu više. Hoću da umrem." Ona: ,,Prestani da cmizdriš, glupačo! Dobila si ono što si tražila i moraćeš da živiš sa tim. Večeras te odvoze u kuću koju smo kupili za tebe, zapravo, sobu. Plaćaćemo ženu koja će te čuvati..." Ja (prekinuh je): ,,Ne mogu da odem sada, moram otići na sahranu!" Ona: ,,Ne, ne moraš. Samo im ti fališ tamo." Ja: ,,Ona mi je bila najbliža osoba u životu!" Ona: ,,Umukni, beštijo!" Ja: ,,Nisam ja beštija, prekini da me zoveš tako!" Ona: ,,Bednice jedna, trunućeš do smrti!" Ja: ,,A ti ćeš goreti u paklu za sve što si mi uradila! Ti si kriva za ono što sam postala!" Ona: ,,Nemoj mene kriviti za svoje greške, ti si sama sebe upropastila." Ja: ,,Ti si mi nametala svoje mišljenje, ti si mi nametala svoje neispunjene snove! Tvoj perfekcionizam me je upropastio!" Ona (tako glasno da su i medicinske sestre došle): ,,GLUPA BEŠTIJO, NE ŽELIM VIŠE DA TE VIDIM! TRUNI KADA NE ZNAŠ PRAVE VREDNOSTI!" Ja: ,,Bogatstvo nije vrednost već prokletstvo!" Ona: ,,UMRIIIIII!" Ja: ,,To i hoću! (medicinske sestre mi dadoše injekciju a majka izađe napolje).

 Probudila sam se nakon dva dana. Našla sam se u sobi u kojoj se i sada nalazim. Samo je žena koja me čuva bila u sobi. Upitah je: ,,Gde sam ja? Da li su me doveli u moj novi smeštaj ili je ovo samo noćna mora?" Žena mi odgovori: ,,Ovo je vaš novi dom, gospođice, doveli su vas pre dva dana. Moje ime je Eil, plaćeno mi je da vodim brigu o vama tokom dana. Da li vam je nešto potrebno?" Ja: ,,Ono što je meni potrebno je mašina za vraćanje vremena pa da promenim sadašnjost... Izvini, ne želim da te smaram svojim životom." Eil: ,,Iz bolnice su vam dali i terapiju koju bi trebalo da uzimate." Ja: ,,Šta je to? Kakve tablete su u pitanju?" Eil: ,,Sedativi." Ja: ,,Nije mi potrebno ništa za smirenje. Potpuno sam... smirena. Emotivno prazna. Pogubljena u svom umu. Ja sam zombi. Beštija. Bila i ostala." Eil: ,,Rekli su mi da vam ih dajem..." Ja: ,,Uzeću ih sama, samo ih ostavi pored mene i donesi mi tekilu." Eil: ,,Tekilu? Ne mislite valjda da pijete dok ste pod uticajem sedativa?" Ja: ,,Proslavljam odlazak kući." Eil (pogledavši me zbunjeno): ,,Ali, ovo je vaš dom..." Ja: ,,Ne. Ja sam iz pakla. Samo beštije poput mene dolaze odande, zagorčaju život drugima i onda samo hoće natrag. Nisam ja za ovo." Eil: ,,Nisam luda da vam donesem alkohol pa da se predozirate." Ja: ,,Donesi mi bilo šta što će me vratiti kući, jer ja ne mogu živeti ovako." Eil: ,,Moje radno vreme je isteklo. (stavlja kutiju sa lekovima na sto poprilično udaljen od mene)  Dolaziću svakodnevno na po dva sata- naređenje vaše majke, a vama će biti bolje za neki dan. Pomirićete se sa sudbinom kad- tad. Doviđenja. (napušta sobu)" Ja: ,,Doviđenja... Bestraga sa mojim životom. Bestraga sa mnom. Red, Red dođi po mene! Molim te, molim te! Red,znam da me mrziš ali nemoj da me ovako ostaviš! Nemoj..."

 Preplakala sam tu noć. Samo sam htela da umrem a nisam mogla ništa da učinim. Eil mi je čak i pilule sklonila... Možda bi i delovale, čak i bez tekile. Ne mogu da ustanem po njih. Celu celcijatu noć sam svim atomima snage pokušavala da ustanem... bezuspešno. Ni dan danas ne bih mogla. Bestraga. Bestraga sa mojom majkom što me je ostavila ovde. Bestraga sa mojim ocem koji nije ništa bolji. Bestraga sa Dejvidom što me je spasio od smrti prvi put. Bestraga sa Dejvidom koji je proveo noć sa mojom najboljom drugaricom. Bestraga sa mnom i sa mojom ljubomorom. Bestraga sa mojim životom. A mislila sam da je moj život počeo da se vraća u normalu... ali to je bila samo uvertira tragedije. Nije ni čudo što me devojke nikada nisu videle, čak ni ja ne znam gde se ova rupa nalazi.

***

 Nisam ni sanjala da ću pisati dnevnik. Eil mi je donosila knjige za čitanje, a jednom prilikom i svesku u kojoj pišem ovaj dnevnik. Bila sam skeptična prema pisanju dnevnika, s obzirom da nikad nisam ni pokušavala to da radim, ali mi je ovo postalo jedina razonoda. Uspomene se vraćaju i podsećaju me na greške iz prošlosti. Obično životne priče počinju od rođenja, međutim, moja priča počinje od kraja. Kao da bi za moje detinjstvo i imalo šta da se kaže. Rođena kišne oktobarske noći, u sred jeseni, u bogatoj porodici od oca bivšeg pukovnika i majke bivše glumice, koja je znala da odglumi sve osim ljubavi prema ćerki. Ona je završila karijeru kada je ostala trudna, te je i to bio jedan od razloga za njenu mržnju prema meni. Elem, mislila je da će od mene napraviti aristokratkinju poput sebe, ali joj to nije uspelo. Uzgred, moji roditelji su se upoznali slučajno- mornarica je stigla u grad gde je moja majka izvodila predstavu, demon je umešao svoje prste i - PAF! uskoro je sklopljen brak dva bezosećajna bića kojima je cilj samo materijalna korist. Ah, to je stvarno romantično! Kao što napisah, onda sam se ja rodila i započela svoj život u toj kući strave. Terali su me da se družim sa ,,finom" decom koju ja očima nisam mogla gledati, ali sam se povremeno iskradala i išla u park da se igram sa drugom decom. To mi je najlepša uspomena iz detinjstva. Kada sam napunila deset godina, tražila sam od roditelja da mi kupe skejtbord ili rolere, što su oni naravno odbili, te sam sama skupila pare i kupila sebi crne rolere. Krila sam ih u sobi i krišom išla u park gde sam ih vozila. Kasnije sam nabavila i skejtbord koji sam vozila sve do nesreće.

Vožnja ,,malih točkova" bila mi je hobi (u svakom slučaju je zabavnije nego pisanje dnevnika i ležanje), te mi jako nedostaje taj osećaj slobode. Što se ,,velikih točkova" tiče... Tu sam bila nenadmašiva. U svojoj trinaestoj godini sam počela da se divim bajkerima, da maštam o vožnji motora kroz puste predele... Bez ičijeg znanja, skupljala sam novac za motor. Tek sam nakon selidbe krenula na polaganje, a i ostale devojke su mi se pridružile. I nikada, ali nikada pre nesreće nisam upravljala vozilom pripita. Izgleda da je adrenalin bio prejak te večeri... Opet, ne razumem šta se desilo sa Red posle toga? Da li je i njen motor izgubio kontrolu, ili je možda namerno udarila u šleper... Ili se okrenula da vidi šta je sa mnom?! Sigurno je to. Niko mi nije ništa rekao o tome. Rekli su mi samo da je poginula nakon što ju je udario šleper, ništa više. Kako li je izgledala... Oh, Bože, ne želim ni da zamišljam taj prizor! Ona će za mene uvek biti prelepa devojka vatrene kose i smeđih očiju.

Sećam se tog prizora kada sam se prvi put pogledala u ogledalo posle nesreće. Modrice, flasteri, zavoj preko ruke... Smejala sam se. Smejala sam se samoj sebi. Rekla sam: ,,Pogledaj šta si napravila od sebe ovog puta, Blacky. Više ne izgledaš kao vampir, sada izgledaš kao mumija. Tvoje prijateljice slave Red-in trijumf, a ti si u bolničkoj postelji. Neka slave, znam ja da živim i bez prijatelja, ako već ne žele da me vide. Slavlje je mnogo zanimljivije od slušanja glupe Blacky. Više nikada neću da uradim ovako nešto. Od sada ću biti pažljiva kao i pre nesreće. Nema više vožnje u pripitom stanju. Oporaviću se i ponovo zavladati drumom." U tom času ušao je doktor. Srušio mi je život u momentu. Njegove reči: ,,Bojim se da se nećete vratiti vožnji i ekstremnim sportovima. Imali ste povredu kičme zbog koje ćete biti nepokretni do kraja života." su mi urezane u mozgu. To je bio prvi težak udarac tog dana. Prestala sam da se smejem. Moja osećanja su otupela.

 Rekli su mi da devojke žele da me vide. Njihova lica su mi delovala smušeno i bledo, a u očima su svetlucale suze. Pitala sam šta je sa Red (ili, bolje rečeno, nagađala da je sa Dejvidom očekujući potvrdan odgovor), a onda... nož. Zaboden duboko u moje srce. Nož koji je i danas tu, svakim danom me podsećajući na tu bol. Bol jaču i od bola u celom mom telu nakon nesreće. Ona je nestala. Sve su mi bile kao sestre, ali ona mi je bila najprisnija. To je sve što je ostalo iza nje. Crveno. Krvava mrlja na autoputu. Moja najbolja drugarica postala je krvava mrlja na autoputu smrti. Čitav njen život postao je crven... a moj je nastavio da bude crn...

***

 Kako to da uvek završim odeljak sa tom tragedijom ili proklinjanjem sebe ili svoje sudbine? To je jače od mene. Moram da se skoncentrišem na nešto drugo. Mogla bih da pišem o svojim prijateljicama i njihovim životima, barem ono što se dešavalo do vremena kada smo bile zajedno. Da pišem o uspomenama.

 Rose: Ona je rođena u porodici koju su činili njeni roditelji, starija sestra Orange i ona. Kao i većina devojčica, volela je da se igra lutkama i pravi odeću za lutke. Fascinirala ju je činjenica da su barbike uvek lepo obučene, te je želela da jednog dana i ona kupuje takvu odeću. Ona je najveće dete od nas šest, zapravo, nikada nije ni odrastala. Bez obzira na svoje detinjasto ponašanje znala je da bude i veoma odgovorna kada je situacija to zahtevala. Nikada ne bi bila neozbiljna kada su ekstremni sportovi u pitanju jer je znala da su oni opasni po život i da svaka greška može biti kobna. Njena najbolja prijateljica bila je Blue, jer su njih dve imale tu zajedničku detinjastu stranu. Zajedno su nas zasmejavale i održavale vedar duh u ekipi. Meni je to bilo neophodno jer sam u početku često klonula duhom... volela bih da su sada ovde.

 Rose je volela svoju porodicu, a naročito sestru, jedva je čekala praznike da je vidi barem na nekoliko dana. Često je u šali pričala da bi bilo super kada bi Blue-in brat bio stariji pa da se oženi njenom sestrom. Ipak, razlika je bila suviše velika za njih (pet godina, meni se to i ne čini puno). Nekada bi Orange provodila vreme sa nama. Iako je bila dve godine starija od Rose obe su imale prilično iste osobine. Jednom prilikom smo bile na karting stazi i trkale se, a ona nas je sve pobedila! Iako je uvek bila dobrodošla u našu ekipu i mogla je da nam se pridruži, više ju je privlačila medicina, kojom se kasnije i bavila.

 Rose je završila dizajnersku školu, odeća je njena strast. Satima bi provodila vreme u kupovini, tražeći ono što je naumila. Za praznike, njen poklon bi najčešće bila odeća u našim stilovima ili asesoari, od tih poklona spakovana mi je samo majica ,,Motorbike" sa slikom motora u plamenu, mada sumnjam da bih mogla da je obučem sada... Ekstremni sportovi su mi održavali liniju, čini mi se da sam se ugojila od kada ležim u ovom krevetu. Ne jedem puno kao ranije, ali me je ovo ležanje upropastilo. Inače, što se tiče ostalih Rose-inih poklona, verovatno su u stanu... ako i taj stan nije prodat. Oh, kada bi mi neko rekao šta se tamo dešava! Muka mi je od nagađanja, hoću prave informacije!

 Nema veze. Seti se, Black, sada pišeš o njima a ne o sebi. Blue: Rođena kao prvo dete, zatim dobija i brata nakon tri godine. Živela je blizu mora kada je bila dete pa je zato zavolela vodu. Vodu je zvala ,,plavim gospodarem" i volela ju je više nego kopno. U osnovi nežna i stidljiva, iznutra zavodljiva kao sirena. Osoba koja je u stanju da se transformiše do neprepoznatljivosti.

 Fascinirala me je. Ona ima dozu mističnosti u sebi, baš kao i ja, osim što ja nikada nisam bila detinjasta. (uzdah) Šteta. Trebalo je.

 Blue-in hobi bio je uvek vezan za vodu- ili bi to bilo surfovanje, plivanje ili ronjenje... Za razliku od Rose koja je uglavnom imala sobu inspirisanu modom, Blue je po celom stanu imala igračke i ljupke sitnice poput školjki, kamenčića sa plaže... Čuvam medu kog mi je poklonila, to je jedino što mi se našlo u torbi od njenih poklona.

 Green: Bez obzira što izgleda kao da smo nebo i zemlja, Green i ja smo imale odličan odnos. Smirivala nas je kada bi nešto pošlo naopako i to nam je spasilo život nekoliko puta. Zapravo, čini mi se da je ona najviše pokušavala da nas odvrati od vožnje onog dana... Sigurno je imala neki predosećaj.

 Za vreme akcije, ona bi bila kao i mi- ponekad bi delovalo kao da adrenalin na nju utiče najmanje, ali se u njenim očima videlo da nije tako.

 Njen stan- miran, sa jastucima umesto stolica, pun orijentalnih ukrasa- odisao je mirisom mirišljavih štapića. Predstavljao je oazu mira u koju smo uvek bile dobrodošle. Praznicima bi dobijali njene rukotvorine, u koje su spadali razni orijentalni ukrasi, nakit i slično. Što se njenog poklona tiče, ostala mi je narukvica sa ugraviranim mojim imenom, a ona mi se trenutno nalazi na ruci. Njeno detinjstvo nije baš bilo kompletno, s obzirom da je rano izgubila oca u ratu, i zbog toga je želela da na zemlji vlada mir. Odrastala je sa majkom i bakom, čuvenom proročicom u svom mestu, koja ju je uputila u tajne magije. Rekla mi je da je jednom prilikom prizivala duh svog oca samo da bi mu još jednom rekla koliko ga voli, ali da joj nije pošlo za rukom. To me je jako dirnulo. Bilo mi je žao što se sudbina nije postarala da Green bude srećna sa oba svoja roditelja. Ja nisam mogla biti srećna sa svojim roditeljima pa sam u tom trenutku osećala kao da možda moji roditelji ne mogu biti tako loši... Da, ispostavilo se da ipak jesu. Samo bi monstrumi ostavili ćerku u jednoj sobi bez prozora, zanimacije, svih stvari osim torbe sa stvarima koje su prve bile pri ruci...

 White: Spoljašnjost stena, iznutra pamuk. Bilo je potrebno vreme upoznati je, ali nam je svima bilo drago što je imamo za prijatelja.

 Rođena u ponoć, na Novu godinu, ,,snežni nindža" (kako smo je zvali) bila je najmlađe od petoro dece. Za vreme srednje škole osamostaljuje se i dolazi u kvart gde smo sve kasnije živele. Tamo upoznaje Goldy sa kojom se druži sve do Goldy-ine selidbe. Kako i sama kaže, njena porodica je odavno emigrirala iz Japana, ali su borilačke veštine ostale kao tradicija.

 Do ružičaste boje kose došlo je slučajno- htela je da dođe do intezivnije smeđe kose, međutim, frizer je zamenio njen zahtev sa zahtevom mušterije do nje i obojio joj kosu u roze. White je bila šokirana prizorom, ali su pozitivni komentari uticali na to da ne menja boju kose. Kaže da je u srednjoj školi to bila najluđa stvar koju je uradila. Na prvi pogled, njena kosa i deluje nespojivo sa njenim osobinama. Ona nije detinjasta poput Rose i Blue, ali je itekako duhovita. Voli čak i crni humor, za koji kaže da ume da bude zanimljiv kada se upotrebi u pravom trenutku. Što da ne, ja volim crni humor.

 Zajedničko nam je bilo to što smo se obe smejale ređe od ostalih. Nije da smo bile neraspoložene,nego smo obe navikle da krijemo emocije. Ona je vešta u prikrivanju emocija, toliko vešta da nismo ni znale da je već godinama zaljubljena u Linga. Žao mi je što sam glupo reagovala kada sam čula za njenu veridbu, bila sam sluđena događajima od jutra tog dana.

 I ona je imala svoju mračnu stranu u početku- često bi sedela sama, bila je veoma nezadovoljna svojim telom, njena ishrana se promenila... Predpostavila sam da bi mogla da upadne u problem koji je meni pripisivala moja majka. I ostale devojke su primetile da White naglo gubi kilažu te smo joj pružile podršku da se izbori na vreme, pre nego što postane ozbiljno. Srećom, vratila se u normalu... mada je nastavila da pije zeleni čaj svakog dana. Ona je i inače imala koščatu građu još od kada smo je upoznale, te nije bilo razloga za brigu, ali smo je držale na oku baš kao što su i one mene. Znači: depresija, poremećaj u ishrani... eto, nije sve bilo savršeno u početku. Ja se nadam da se White-in problem neće vratiti kao što se moja depresija vratila. Još jedna od nas je mogla da upadne u problem da je ekstremni sportovi nisu izvukli- Red.

 Jedinica, baš kao i ja, ali za razliku od mene jako vezana za roditelje. Vatra u ljudskom obliku. Sve je htela da proba i doživi.

 Gitaru je počela da svira sa trinaest godina, a nije pevala često bez obzira što je imala prijatnu boju glasa. Nakon rastanka sa roditeljima utehu je pronalazila u opijatima koje je kupovala krišom, u noćnim satima. To je trajalo nekih mesec dana, a onda je sklopila pakt sa samom sobom da će prestati. S obzirom da je njena odlučnost bila jaka, odvikla se od opijata i nastavila da se bavi ekstremnim sportovima.

 Spojila sam Red-in i White-im poklon: White je obično poklanjala praktične stvari (čak je i u njenom stanu sve delovalo klasično i praktično, kao da pripada starijoj osobi a ne devojci) te mi je od nje ostao notes; u notesu... nalazila se pesma. Moj najvažniji poklon od Red. Pesma koju mi je pevala kada sam bila u bolničkoj postelji, sa zavojem na ruci, bez volje za životom. Dan kada sam stekla najbolje prijatelje koji su uvek bili uz mene. Pesma koja je označila početak najlepšeg dela mog života. Pesma koju više nikada neću čuti.

***(Poslednja strana dnevnika, nekoliko sati pre smrti)***

 Bio je ovo neverovatan dan! Blue i Rose su me odvele u naš grad... Imale su puno problema da me pronađu. Prošlo je punih dvadeset godina od tragedije... Bila sam na Red-inom grobu. Imala sam osećaj da me ona čuje. Osećala sam njeno prisustvo u blizini, sigurna sam da jesam. Nadam se da će doći po mene, i dalje mi nedostaje. Oh, Rose i Blue su se tako promenile... Postale su prelepe žene. Pokazale su mi White-ine i Green-ine slike, White ima dvoje preslatke dečice a Green pomaže ljudima narodnom medicinom. Meni ostaje da čekam svoju dragu Red, ali samo zavaravam sebe da ćemo se uskoro videti ponovo- ona ne želi da dođe. Sutra ću se ponovo probuditi u ovom istom krevetu i ponovo ću biti sama. Pisaću svoj dnevnik i prisećati se najsitnijih detalja svog života... Ah, kao da već nisu svi izašli na videlo!

 Čujem kako napolju počinje kiša. Pretvara se u pljusak, baš kao i pre dvadeset godina. Samo, ovoga puta smrt ne može uzeti moju prijateljicu. Vreme je odvelo devojke, sada već žene, svaku na svoju stranu, a mene će noć odvesti u san... Umorna sam. Bilo je dosta za danas.

Laku noć, dnevniče.

VIDIMO SE SUTRA.

Kraj
21.06.2015 god
Suzana Ristić Suza
-----------------------------

Pogovor

 3.knjiga ,,Spremne za akciju?!" nazvana je ,,Blekin dnevnik" zbog toga što se uglavnom opisuju, tj. ,,vade" stranice iz njenog dnevnika. Početak je tu da bi uveo u priču, a i smatrala sam da je neophodan da bi čitaoci bolje razumeli Black kao osobu.vBlack sam udahnula svoju dubinu osećanja i učinila njenu dušu krhkom. Dala sam joj svoju želju za slobodom koju obe čeznemo da imamo. Za one koji su čitali obe priče ,,Ready for Action" ova priča predstavlja izvor još nekih bitnijih i manje bitnih informacija, koje bi nekome možda bile zanimljive. Recimo, Black-ina ogorčenost tek sada dolazi do izražaja, baš kao i to koliko žali za Red. Black se ne kaje što nije okončala život ranije, ona se u stvari kaje što su stvari krenule putem na kome su i sad. Ne može podneti činjenicu da, iako se vratila iz ,,mrtvih", sve ponovo počinje da se ruši. Sećate se šta je izvuklo Black iz depresije prvi put? Prijateljice. Posle nesreće njih više nije bilo, te ni Black nije imala volje za oporavkom. Samo zamislite njen život u maloj, sumornoj sobi sa poluodškrinutim prozorom, bez ičega sem dnevnika...