Skala Razuma (2015)- cela priča

Priča nije prikladna za mlađe od 17 godina, kroz priču se prepliću depresivne, autodestruktivne i morbidno-filozofske scene koje se tiču čoveka i njegovog postojanja, te mogu potencijalno izmeniti nečije viđenje života i delovati uznemirujuće.

 Sju, koja se pominje nešto kasnije u priči, deo je priče "Nikada neće biti bolje" koja će biti objavljena kasnije.

Delimično inspirisano stvarnim događajima. Brutalno iskreno.
------------------------------------------------

 Gluvo doba noći. Kazaljke pokazuju pola jedan ujutru, svojim pomeranjem prekidaju tišinu noći. U sobi bejaše mrak sve dok jedna slabašna ruka ne upali svetlo. Soba je pripadala Lani, 17-godišnjoj devojci odsutnih očiju i svetle kose, koja već neko vreme ima problema sa zdravljem. I ponovo, zbog tog nepodnošljivog osećaja bola u kostima, Lana se budi u sred noći. Lana se pogleda u ogledalo. Njena svetlo smeđa kosa, slaba i tanka, padala je preko kosturskih ramena; ruke i noge su takođe bile tanke. Na njenom licu ocrtavale su se linije kostiju. Lana je u ogledalu videla drugu osobu- deblju, osobu koja nije dovoljno mršava... A sve se to dešavalo zbog poremećaja u ishrani. Naime, Lana slabo jede zbog anoreksije, pazi na ishranu do te mere da računa svaku kaloriju koju unese.

 Gledala se u ogledalu nekoliko minuta a zatim rekla: ,,Strašno, izgledam strašno! Oh, moraću ponovo da smanjim kalorije da bih brže smršala. Sve bi to bilo lako ali... gladna sam... ne, odbijam da priznam! Nisam gladna! Nisam! Ne treba mi hrana! Imam ja rezerve u organizmu. (nekoliko minuta ćuteći gleda svoj odraz u ogledalu) Sva ta iskušenja... Kako sam uspela da im odolim do sad? Kako je prošlo ovih pet meseci? Juče nisam mogla da se kontrolišem i uzela sam sto kalorija više. Sto! To će smanjiti brzinu mršavljenja! Lana, ti si jaka osoba (sve vreme se gledajući u ogledalo) i nemoj da ti se to dešava! Kontroliši se! Kontrola, kontrola, kontrola!"

 Ujutru je Lana otišla u školu. Inače nosi široku odeću, pa su drugi navikli na nju i niko ne primećuje koliko je ona stvarno mršava. Njoj to u isto vreme smeta i godi: smeta joj što se ne vide rezultati njenog rada, a sa druge strane odgovara joj jer ne sluša svakakve kritike. Dan u školi kao i svaki drugi; već je jun i bliži se kraj školske godine. Lana je na času. Spustila je glavu na ruku i pokušavala da smiri um i stomak, koji je zavijao u najvećem. Pre nego što je iko išta čuo, ona udari stomak neopaženo te je i krčanje prestalo. To je bio jedan od mnogobrojnih saveta sa pro ana sajtova koje je ona redovno pretraživala u nadi da će naći neki savet za ublaživanje problema sa anoreksijom. Ipak, na većini pro ana sajtova se promovisala anoreksija, ali je Lani to bilo nebitno. Znala je da su te devojke poput nje, da su samo tužna i usamljena bića koja svoj problem ne mogu da kažu naglas. Koliko je samo puta želela da kaže mnoge stvari ali... ne, jezik je zapetljan. Kome i šta reći? Ne bi joj verovali.

 Posle škole Lana je krenula kući. Ceo dan su se smenjivale svakakve misli u njenoj glavi: šta spremiti za sebe, šta za roditelje... Njeni roditelji, još jedna važna tema. Primetili su njeno mršavljenje, znaju za anoreksiju (saznali su tek kada im je ona rekla i kad se već sve otrglo kontroli) i to im se ne dopada, upozoravaju je da je previše smršala. Lana ima čudan odnos sa roditeljima; nešto između ljubavi i mržnje... kao kada komunicirate sa nekim koga ne poznajete dovoljno a onda počnete da mu se poveravate. Bez obzira na to, nije uzrok Laninog poremećaja u ishrani bio ni njen otac, a ni majka. Lana je već dugo vremena imala psihičkih problema, depresiju u težem obliku, nekoliko desetina puta je nanosila sebi povrede i nekoliko puta je pokušala da se ubije... Pitate se, odkud sad pa to? Mislite li, pisac preteruje... Nažalost, niti pisac preteruje niti je ovo laž. Lana je iz depresije došla do anoreksije, sve samo da bi upropastila svoj život. Do sada ima skoro sve simptome anoreksije: lupanje srca, anemija, suva koža, mršavost, slaba cirkulacija... Ima ih još mnogo, ali ipak od svih joj najteže pada problem sa mislima. Njene misli idu na mnogo različitih smerova, jedna strana joj kaže da poveća broj kalorija, druga da smanji... Jedna strana joj kaže da završi sa farsom zvanom život, a druga da sačeka još malo... Jedna strana je vuče u pakao, a druga u još veću neizvesnost... Kada se pogleda u ogledalo, vidi kako život izlazi iz nje. Do pre pet meseci bila je punačka devojka sa previše kilograma, a sada je polu-kostur. Cilj joj je da smrša toliko da ništa ne ostane od nje.

 Vratila se kući i spremila prvo hranu za sebe (za doručak jede male količine hrane koju podeli u porcije dan pre toga) a onda i za svoje roditelje. Opsednuta je spremanjem njihove hrane, planira unapred šta će spremiti i spremi preukusno jelo, koje ne proba... Posle toga je pretraživala pro ana stranice, kao i još neke stranice koje joj pomažu u nameri sopstvenog uništenja. Glad je ponovo nastupila. Lana je razmišljala: ,,Ne smem da posegnem za hranom. Danas sam već unela određen broj kalorija, ako uzmem još nešto prekoračiću unos, a to ne želim. Uzeću žvaku da ublažim osećaj gladi." To je delovalo kratko i Lana je je ubrzo posegnula za komadićem čokolade. Posle toga nije mogla da prestane da razmišlja o tome: ,,Ti si idiot! Ne možeš ni da se kontrolišeš! Ovim tempom ništa nećeš postići. Gde ti je samokontrola? Šta ako se ove kalorije ne potroše? Zar ćeš sada da upropastiš sve?! Oh, smučilo mi se sve ovo! Smučilo mi se to moje- sutra smanjujem kalorije sigurno- i hoću da preduzmem nešto konkretno! Uostalom, kako sam došla do ovde, tako ću i nastaviti! Moram... želim... ubija me. Ubija me sve ovo, i fizički i psihički. Gde ići? Svi putevi su neosvetljeni. Samo ne razumem... odkud anoreksija? Nisam nikada bila ovoliko opterećena mršavljenjem. Sve bih očekivala, ali ovo ne. Hoću da se nešto promeni, ali ne znam šta. Upadam u bezdan. Sto je još gore, ne znam kuda ovo vodi. Nekada sam planirala svoj život od jednog pokušaja suicida do drugog, ovako idem- niti znam gde, niti znam zašto, kad ću otići i kako... (duboki uzdah)."

Kako se jun bližio kraju tako je i Lana bila mršavija. Na kraju juna njen indeks telesne mase bio je ispod osamnaest, što je značilo podhranjenost. Lana se tada osetila moćno, kao da drži sve konce anoreksije u rukama. U toj svojoj samoći to joj je bio jedini cilj- nije htela da stane sa mršavljenjem, pa je sebi postavila novi cilj- sa 45 kilograma doći do 40.

 Vaga je ubrzo pokazala 43. Nažalost po Lanu, anoreksija je pokazala još jedno okrutno lice. Nakon višemesečnog izgladnjivanja, Lana je počela da jede puno.

 Prvo su to bili unosi do 500 kcal (Lana: ,,Dobro, omaklo se... sutra ću smanjiti") stigla je i do 1200 (,,uh... to je kao bazalni metabolizam, tj. energija koju moje telo troši pri mirovanju...") pa je brzo stigla i do 1600 (,,ovo je previše! Ovo uopšte ne valja! Kako da potrošim ove kalorije, za ime sveta...!") Kako je jul odmicao i Lana je nekada uzimala još više, tako da je na početku avgusta imala oko 49 kilograma. Za celo to vreme je pokušavala da se vrati na stari put, ipak, to je trajalo dan- dva, a onda bi prejedanje opet počelo. Na početku avgusta bila je rešena: u školu će se vratiti mršavija ili barem onakva kakva je bila, a u glavi je sklopila dogovor sa samom sobom. Dala je ulog za neispunjen zadatak: svoj život...

 Krajem jula, Lana se pridružila jednom od pro-ana sajtova. Tamo je pronašla podršku ali, umesto da se vrati u ,,normalu" (tj. u ono što je ona smatrala normalnim) ona se upustila u dane prejedanja praćenih svakodnevnim povraćanjem hrane. Kilogrami su se vraćali i to ju je ubijalo, češće se samopovređivala zbog svog tog bola iznutra, nadajući se da će on konačno prestati. Zajedno sa kilogramima vraćao se i bol. Osećala se kao promašaj. Besomučno pokušavanje ju je iscrpelo. Ceo avgust ispunjen pokušavanjem da se vrati svom uništavanju. Nije uspela. Ulog je ulog.

 Poslednja nedelja avgusta, ujedno i poslednja nedelja raspusta. Lana je morala da održi svoje obećanje... Alkohol i dvadesetak mešanih tableta. U njenim rukama. Nestaće za koji trenutak i završiti u njenom stomaku.

 Spustila je glavu na jastuk i zaspala. Nije znala da li će se probuditi sledećeg jutra. Hm, kao da bi to bilo neophodno, naročito sada kada je želela da nestane...

 Sunce je izašlo. U Laninoj sobi je mrtva tišina. Lana je i dalje u svom krevetu, sklopljenih očiju, bleda kao i inače.

 Disanje se jedva čulo, ali je Lana i dalje bila živa. Ustala je uz svog kreveta i shvatila da jedva stoji na nogama, te je rešila da ostane tu gde jeste. Njeni roditelji nisu znali šta se desilo- Lana je vešto skrivala ošamućenost od tableta uzetih prošle noći.

 Narednog meseca, Lana se vratila svojoj opsesiji i onesvestila se...

 Poslata je na kliniku za mentalne bolesti. Tamo ju je čekalo odabrano društvo... I ja.

-

 ,,Pustite me, ne idem sa vama! Pri čistoj svesti i zdravoj pameti kažem da me pustite!"- vikala sam iz sveg glasa, iako je grlo počelo da me boli još odavno. Zatvorili su me u belu sobu sa dva kreveta, dva ormana i rešetkama na prozorima. Ne videvši ko je iza mene, lupala sam vrata rukama i nastavila da vičem.
 
,,Neće te pustiti. Zalud vikanje kada njih nije briga. Svi smo mi tako vikali, ali nas niko nije čuo."-reče neko iza mene. Okrenuh se... ,,Melodi?! Ti... šta ćeš ti ovde? Šta ću ja ovde? Šta se dešava? Gde smo mi?"... Melodi: ,,Ovde su svi likovi iz tvojih priča koje si opisala kao mentalne bolesnike." Ja: ,,To uključuje... sve likove sa nekim od psihičkih problema počevši od Nore pa do tebe?" Melodi: ,,Da." Ja: ,,Šta ću onda ja ovde?" Melodi: ,,Da bismo raščistili ovo već jednom." Ja: ,,Ne... ne! Idi bestraga! Nemam ja šta da tražim ovde! Ti si mrtva, Melodi, MRTVA!" Melodi (pogleda me direktno u oči): ,,Baš kao i tvoj alter ego. Ja sam ona. A opet, ja sam i TI."

 Nisam se šokirala. Znam da je u pravu, uostalom, ja sam je i stvorila. Ipak, obli me hladan znoj. Rekoh drhtavim glasom, osećajući da ću dobiti napad uznemirenosti, da je ovo moj košmar koji se nikada nije smeo ostvariti. Melodi samo reče da zna, da ni ona nikada ne bi volela da završi ovde.

 Vrata se otvoriše.

 Pomislih da će me izvući odavde, međutim, samo su nas zvali na ručak. Krenule smo u veliku trpezariju. Tamo su već bili meni poznati likovi: Nora, Ela, Henri, Black, White, Oniks, Sju, Crni Pratilac, čak i Holi, Moon Jin, Lana... Svi me pogledaše. Osetila sam da napad postaje jači. Sedoh pored Sju- izgledala je potpuno identično kao ja, osim što je imala moju kilažu iz osnovne škole. Melodi je bila pored mene, dok je Holi bila naspram mene. Ja (Holi): ,,Šta ti tražiš ovde kada si ti potpuno normalan lik?" Holi: ,,Oni se ne slažu sa tobom, i sve to samo zbog scene sa Raunovim zamkom. Ja se nisam posekla mačem zbog toga da bih umrla, znala sam da ću preživeti jer sam se setila toga dok smo pričale u tamnici, ali nisam htela da povredim Beli." Ja (Oniks): ,,A tebe sam opisala kao nekog ko se oporavio!" Oniks: ,,I jesam, ali ta priča je bila na snazi za one dve nedelje kada si bila rešena da se izvučeš iz depresije, a onda si upala u još veći problem. Ja se ne računam. Stvorila si me zbog motivacije, ali ti nisam mogla pomoći." Ja (Nori, Henriju i Eli): ,,I vama je bilo bolje, čak i u priči tako stoji!" Nora: ,,Doveli su nas na osnovu naše prošlosti. Ti najbolje znaš kako prošlost zna da drži osobu prikovanu za sebe."
 
 Okrenuh se ka Sju. Da, prošlost itekako zna da te drži prikovanog.

Ja (Crnom Pratiocu): ,,Čekaj, a ti?!" Crni Pratilac: ,,Ja sam proglašena psihopatom." Black (dobacuje): ,,Trebalo je da dovedu i moju majku. I ona nije normalna." Ja (White): ,,Tvoj poremećaj u ishrani nije mnogo opisivan u priči." White: ,,Ja se apsolutno slažem da sam u redu, ne znam ni što sam došla ovde." Holi: ,,Sve sami poremećeni Jarčevi." Oniks: ,,I svi mi nemamo emocije a ovamo smo osetljivi." Melodi: ,,A da bude očiglednije, uglavnom smo rođene kad i ti." Ja: ,,Niste, samo si ti rođena tad. White je rođena prvog januara, Holi dvadeset-četvrtog decembra, za Oniks nije navedno... Tehnički, ni za Melodi se ne zna, ali se može predpostaviti." Melodi: ,,A dan smrti- naredni dan. Dvadeset-šest godina i jedan dan. Baš kao i tvoj alter ego." Ja: ,,Ne mora da znači da ću završiti kao svoj alter ego, i nema šanse da se ponovo zaljubim u istu osobu, tako da deo tvoje priče pada u vodu. I taj prokleti spot se neće desiti, i Stenli neće postojati, a ni Len. Samo ja, a ja to neću učiniti u emisiji... mislim... ma, zaboravi." Melodi: ,,Razumem. Ja sam ti." Sju: ,,Ja ne razumem baš sve, ali mi je dosta toga jasno u celoj ovoj zbrci."

 Ja (Moon Jin): ,,Zašto su tebe doveli?" Moon Jin: ,,U prvoj verziji priče možda nisam sebi oduzela život, ali si napisala drugu, tako da... A opet, u jednoj od narednih si potvrdila da jesam. I eto me ovde." Ja: ,,Žao mi je što sam svima nanela toliko bola. Ne znam da li je vredelo." Sju (ostalima): ,,Vaše priče su barem smislene, moja nema smisla." Ja: ,,Kako to?" Sju: ,,Dok nisi napisala da je to bila samo moja mračna fantazija tu je bilo puno nesmislenih delova, npr. oproštajna poruka na mostu dok ja putujem ka kući. Mislim, stvarno?" Ja: ,,Recimo, to nije imalo smisla uopšte, ali je priča ionako nezgodna za čitanje. To je još i najmanji problem u njoj. Koga briga, tu priču sam napisala dan pre... Melodi zna." Melodi: ,,Moram da znam kada imam tu čast da nosim isto ordenje." Sju: ,,I misliš da bi mi neko poverovao da sam odrasla osoba kada sam izašla iz hotela noću?" Ja: ,,Koliko sam niska ni sada mi ne bi verovali. Ipak, veća je verovatnoća da bi te neko od učenika ili nastavnika video, ne bi ni stigla do recepcije."

 Crni Pratilac: ,,Kakvo li zlo kriješ u sebi kada si stvorila mene... (pakosni smešak)" Ja (slična reakcija): ,,Radije bih da ta strana ostane samo u priči, suviše je opasna za stvarni svet... (pogledam u Melodi) Ali, evo ti njena blaža verzija, Melodi gunđalo." Melodi (smeh): ,,Ćuti tu, tebi je svaka treća rečenica sarkazam." Black: ,,Sarkazam? Volim sarkazam, a volim i mračnu stranu... meni je ovde dobro. (smeh) Fali mi samo Red. Što i ona nije ovde?" Ja: ,,Zato što je ona tek počela sa opijatima, nije postala zavisnik." Holi: ,,Šteta što su mi uzeli bodež, za čas bismo izašli odavde." Ja: ,,Uopšte ne razumem ni zašto smo došli ovde. Čemu sve ovo?" Ela: ,,Shvatićeš."

 Ručak je posluživan. Najmanje količine hrane nađoše se ispred White, Melodi i Lane.Ispred mene se našao tanjir pun povrća, malo pirinča i jogurt bez masti (moj uobičajeni obrok u vreme pisanja priče). Najviše se našlo u u Sju-inom tanjiru- tri kriški hleba, meso, prženi krompiri, još neke kalorične stvari koje sam nekada jela... S druge strane, Melodi je ispred sebe imala jedan jogurt. Lana je imala isto to. Počela sam da shvatam: ovom pričom ću upropastiti još jednog lika kome ću dati svoje osobine. Lana će, ni kriva ni dužna, postati kao ja. Nisam mogla to da joj uradim.
 
 Zveket tanjira označio je početak ručka. Znala sam da Sju smetaju određene namirnice i njihov sastav, ali nisam mogla da joj kažem za to jer je ona moja verzija iz prošlosti te ne mogu promeniti ono što se desilo. Pogledala je u moj tanjir i rekla: ,,Poješćeš samo to? Hoćeš neko parče mesa?" Melodi joj reče: ,,Ne, ona ne jede meso, vegetarijanac je od sedamnaeste godine." Pogledah u nju, a ona mi odgovori: ,,Ti si me učinila vegetarijancem takođe. Baš kao i Lanu sada." Ja: ,,Pričaj ti šta hoćeš, to je jedna od najboljih odluka u mom životu." Uzdahnuh i posle nekoliko trenutaka nastavih sa jelom.

 Oniks je ispijala čašu crnog vina posle svog obroka dok su princeze pile ceđene voćne sokove. Black je bezuspešno nudila White gaziranim sokom jer je White pila samo zeleni čaj uz dva parčeta sušija. Crni pratilac nije konzumirala hranu. Black ju je upitala: ,,Čime se ti hraniš?" Crni Pratilac: ,,Energijom. Najmračnijom energijom. Ovde je ima sasvim dovoljno, a hranu ne konzumiram jer nisam ljudsko biće." Lana: ,,(uzdahnu) Blago tebi. Hoću i ja tako." Henri (blago): ,,Nemoj tako, biće sve u redu. Ne sumnjam da ćeš se oporaviti." Nora: ,,Veruj- čak i u potpunom beznađu nije gotovo. Uostalom, ja sam pala u provaliju, ali Pisac nije htela da umrem, čak mi je dala i Neona. Zar ne?" Nežno klimnuh glavom. Ne smem zaboraviti činjenicu da, iako je Nora preživela, Neli i Mion nisu.

 Bilo je tako čudno jesti sa likovima iz mojih priča; za mene je obrok ritual koji ne praktikujem pred drugima, a sada sam ovde, delim trpezu sa ljudima koje sam stvorila.

 Kraj obroka- Melodi strpljivo ispija poslednji gutljaj jogurta, ja uzimam bombonu da ubijem želju za slatkišima a Sju već uzima treći kolač.

 Došlo je vreme da se vratimo u sobe. Prazne, bele sobe. Dosadne, bele sobe. Ja možda jesam depresivna, ali me nekreativno uređene prostorije nerviraju. Tražila sam listove i olovke, a i gumicu i zarezač, da bih malo uredila prostor po svom ukusu. Dala sam jednu olovku i nekoliko listova Melodi, te smo ih zajedno upotpunile našim crtežima. Njeni modeli su bili mršaviji od mojih, sa jasno vidljivim kostima, a odeća jednostavnog kroja, osenčena na pojedinim mestima. Moji modeli su imali dugu kosu i maštovitiju odeću, mada su Melodini modeli izgledali lepo i bez maštovite odeće. Okačile smo crteže na zid.

 Uveče, dok je sunce još bilo na nebu, izašli smo u vrt bolnice, ali pod budnim okom bolničara. Sela sam pored Lane. Svojim tihim glasom me upita: ,,Zašto si naglo promenila priču? Zašto si me poslala ovde?" Ja: ,,Ovu priču sam počela da pišem kada sam bila kao ti, nisam znala kako će se odvijati... Moram te izvući odavde jer ne želim da završiš kao ja. Mislim da moja priča neće imati srećan kraj, te ne moram da i tebe uvučem u sve ovo." Lana: ,,Zašto misliš da će imati loš kraj?" Ja: ,,Pogledaj me samo- ja sam patetična osoba. Bavim se umetnošću jer me to čini živom, ali sve svoje poremećaje unosim u svoju umetnost, to je jače od mene. Volela bih kada ne bi znala taj osećaj... ali, prokletstvo, dala sam ti tu osobinu samomržnje. Nemam osećanja za druge, a sva osećanja koja imam su ograničena na uznemirenost, bes, blagu euforiju i PRAZNINU. OGROMNU PRAZNINU. Baš kao što ti sada osećaš u stomaku, a i u glavi. Briga me je za ostatak sveta, davno sam izgubila povezanost sa njim, jer me taj svet plaši svojom nepredvidljivošću. Svi mi ljudi smo smrtna bića, a ja sam jedna od onih koji ne izbegavaju da gledaju smrti u oči. Svaki život na planeti se može završiti u trenu. Čak i ako ja ne presudim sebi smrt će mi presuditi kad-tad. Ta misao mi je svakog dana u mozgu. Uspomene iz prošlosti su me dovele do depresije, a depresija do razmišljanja o životnom ciklusu. Ta misao me je dokrajčila... dvadeset i šestog decembra. Dan kada je moj alter ego umro, a misao o životnom ciklusu uništila i ono malo volje za životom. Svi smo mi budući pokojnici, od tek rođenog bića do osobe u poznim godinama. Deca koja se rode danas imaće istu sudbinu kao i osobe koje umiru danas- ne ovoga trenutka, ali kroz nekoliko desetina godina. Sve osobe koje poznajemo prolaze kroz taj proces, sve osobe oko nas će svojevremeno nestati sa lica Zemlje. Kao osoba bez instikta za preživljavanje vidim istinu, istinu koja boli više i od oštrice žileta. Svi smo mi samo brojevi, šest milijardi individua čeka svoj sudnji dan..."

 Pogledah u nju. Znala sam da ona to zna, ali nisam želela da zna. Uvek bih slušala: ,,Nemoj tako!" ili ,,Ma tebi samo treba provod ili bla, bla, bla..." kada bih iznosila svoj stav o životu. Sada ispred sebe imam nekog ko razume... ali ona ima deo mene! Ne znam da li sam poludela, zar hoću da je ubijem? Prokletstvo, ni za šta drugo nisam ni sposobna.

 Ustala je i rekla: ,,Znam. Najlakše je ne razmišljati ni o čemu. Ne znam ni kako sam postala opsednuta kalorijama... Kako sam izgubila ono malo samopoštovanja? Kako si ti izgubila samopoštovanje? Zbog koga ili čega?" Pogledah u daljinu. Ne znam. To je bio moj odgovor koji izgovorih tiho, sve vreme zureći u jednu tačku.

 Smrknjavalo se te nas vratiše u sobe.

 Melodi je ležala na svom krevetu, očekujući mene da se vratim u sobu. Kada sam se vratila, ona poče razgovor sa mnom: ,,Pričala si sa Lanom." Ja: ,,Da.Jesam." Melodi: ,,O čemu?" Ja: ,,O životnom ciklusu." Melodi: ,,Zašto?! Zar nisi imala ni o čemu drugom osim o smrti?" Ja (tiho): ,,Nisam sposobna da vodim normalne razgovore. U mom rečniku ,,normalno" označava sve ono što ja nisam. Kazna je biti uz mene." Melodi (ispravivši se): ,,To mi je poznato- izbegavanje ljudi,morbidni razgovori... Ovde ne moraš da budeš duhovita; mi te dobro poznajemo." Ja: ,,Nisam više ni duhovita, moje glupiranje je samo spontanost. Ja sam detinjasti idiot koji nikada neće odrasti." Melodi: ,,Zar je to loše?" Ja: ,,Jeste. Nerviram samu sebe." Melodi (blago se osmehnu): ,,To je osobina koja je vukla ljude ka tebi." Ja:v,,Ne želim ljude, ne verujem im. Oni mi nisu bili potrebni ni do sad..." Melodi: ,,A muzika? Živiš za nju. Potrebni su ti ljudi koji će je slušati." Ja: ,,Plašim se. Imam osećaj da sam već prošla sve to, živela sam kroz tebe i svoj alter ego. U realnosti, ništa se još nije desilo, a u mašti sam letela i srušila se u vodu. Socijalna anksioznost me drži za ruku gde god da idem- nisam u stanju ni ulicom da hodam kao normalna osoba, ne znam kako ću onda pred ljudima pevati o svojim najdubljim mislima, željama, osećanjima... Strah me je blokirao. Ja nisam sposobna za to." Melodi: ,,Jesi, ali imaš tu prokletu potrebu da bežiš i kriješ se od svega, trebalo bi malo više da slušaš sebe i svoje mišljenje, koga briga šta će reći drugi ljudi! Svaki čovek na planeti ima svoje sopstvene misli, sigurno će se naći nešto što će mu smetati, ili mu smeta ovo ili ono..." Ja: ,,To je jače od mene, Melodi- borim se sama sa sobom, ali me isti strah blokira! Isti strah zbog koga sam zamrzela sebe, zbog koga sam prestala da se oblačim kao drugi ljudi, zbog koga sam zavila sebe u crno, zbog koga nikada nisam pokazala šta umem... STRAH OD OSUĐIVANJA. Kao da život sam po sebi nije dovoljno komplikovan... Dala sam tu osobinu Black, naravno, razlozi su bili drugačiji. Želim da budem neprimetna, tako me niko neće osuđivati. A opet... muzika. Moj život. Nešto gde je kritika neizbežna, jer ne mogu svi bili pristalice mog rada. Tebe je to manje ubijalo, Melodi, ali mene će smrviti. Tebe je ubio duh prošlosti, to jest ono što je statično u mom umu. Javne ličnosti moraju biti jake ličnosti da bi izdržale sve. Ljudi su zlobniji nego ikad." Melodi: ,,I zato ja pijem, zar ne?" Ja: ,,To je delovalo neko vreme i već se otrglo kontroli, ali će mi glas uvek biti ispred izgladnjivanja i alkohola. Žrtva je previsoka. Neću da izgubim ono najvrednije što imam, umalo jesam, ali se više ne igram sa tim." Melodi: ,,Liker... i Mesec." Ja: ,,Gomila njih." Melodi: ,,Uspomene." Ja: ,,Da. Proklete bile moje uspomene." Melodi: ,,Izgleda da priča ipak neće ići mojim putem, mislim na ljubav,alkohol i izgladnjivanje?" Ja: ,,Izgleda. Želim da budem sama, da ne upropastim grlo alkoholom i... ješću makar toliko da imam snage za pevanje, čak iako me vuče pomisao da vidim koliko daleko mogu da idem. Teško je odupreti se, taj osećaj kada gledaš kako postaješ mršaviji je tako omamljujuć... Ali, neću izdati deset CD-ova za jednu godinu, niti ću dopustiti da me neko tera da idem gde ne želim, s tim da me je briga ako odem tamo gde si ti bila sve dok imam sedative i ne vidim osobe koje ne želim." Melodi: ,,Pa, barem izvlačiš poruke iz sopstvene priče, odrastaš i menjaš se. Avaj, to neće promeniti činjenicu da priča ima dramatičan kraj." Ja: ,,Da, ali seti se samo životnog ciklusa, sve se svede na isto..."

-

 Zaspala sam i probudila se narednog dana u trenutku kada je Sunce izlazilo. Njegovi zraci probijali su se kroz rešetke i doticali Melodinu kosu.

 Vrata su bila otključana, te sam izašla u hodnik u kome su bili Henri, Holi, Nora, Moon Jin i Crni Pratilac. Holi mi se obrati: ,,Uverili su se da ja nisam osoba bez emocija, samo sam introvertna, kao i da moja privremena melahonija nije opasna." Zatim mi se obrati i Henri: ,,Kod mene i Nore je ustanovljena privremena depresija, kod mene zbog gubitka supruge a kod Nore zbog dejstva magije." Moon Jin: ,,Slično je i kod mene- iako je u mom slučaju bio fatalni ishod, ipak nisam imala drugih psihičkih problema. Da se nije desio onaj fatalni događaj sve bi bilo u redu." Crni Pratilac: ,,Ja nemam psihu, s obzirom da nisam živo biće, te ne mogu ni biti na ovakvom mestu." Onda je došla i Oniks i rekla: ,,Moje izlečenje je kompletno i mogu da idem odavde. Izgleda da ćemo svi mi ovde moći da idemo, nama si dala dobar alibi da ne budemo ovde. Nadam se da ćete i vi ostali brzo izaći."

 U toku dana su oni otišli, a ostale smo Black, White, Lana, Ela, Sju, Melodi i ja. Pitala sam zašto je Ela i dalje ovde, a odgovor je bio taj da se Ela nikad nije kompletno oporavila od depresije, već samo imala mnogo blaže simptome nego ranije.

 Doručak; White ovoga puta ima više hrane ispred sebe, Sju i dalje previše, Melodi je ponovo dobila jogurt a Lana manje jogurta sa muslijem unutra, ali iste ukupne kalorijske vrednosti kao Melodi.

 Black i Ela imaše normalnu količinu hrane. U mom tanjiru se ponovo nalazilo povrće, ovaj put uz dve kriške integralnog hleba i jogurt.

 Ponovo pogledah u Lanu a onda upitah doktora koji je stajao u drugom delu prostorije: ,,Zar ne bi trebalo da Lana dobije više hrane? Ovako samo nastavlja da se izgladnjuje!" Doktor: ,,Ti si je tako opisala. Mi samo služimo ono što svaki lik obično jede." Ja: ,,Ali... Zar ovo nije KLINIKA?" Doktor: ,,Mi ne možemo promeniti priču." Ja: ,,Očekujete da promenim sve ove priče?!" Doktor: ,,Naravno da ne. Samo vas puštamo da se suočite sa svojim tvorevinama."

 Ne znam ni sama koliko sam bila besna u tom trenutku, ali znam da sam mogla hladno ošamariti nekoga. Viknuh: ,,Niko mi ne može narediti da menjam priče koje su već napisane, to je apsurdno!"

 Ignorisali su me. Samo mi Melodi uz osmeh reče: ,,Tako se bori za svoje stavove." Ja (ironično): ,,Vala, baš sam se izborila."

 Već na ručku White je imala veću količinu hrane. Činilo se da joj biva bolje svakim narednim obrokom, tj. to je označavalo da je, baš kao i u priči, ubrzo uspela da se izvuče iz toga. Melodi i Lana nisu bile na ručku. Znala sam da sam ja kriva za upropaštavanje njihovih života. Divno, još života koje sam upropastila.

 Uveče smo ponovo bili u vrtu, oko mene lica osoba koje sam upropastila. Htela sam da odem odatle, ali nisam mogla pobeći, kao da je neko zaključao ovo prokleto mesto. Nisam imala puno izbora, te sedoh pored Ele, sa kojom započeh razgovor: ,,Šta se desilo nakon tvoje udaje? Da li su ti se simptomi smanjili? Ja nisam ni mislila o tome dok sam pisala, imala sam četrnaest godina i još nisam ni znala da patim od depresije." Ela: ,,Da, ostala sam melaholična, ali sam bolje. Imam osobu koja me teši, uveseljava, voli. Tačno je da nisam izlečena, ali imam osobu koja je uvek uz mene, on mi neće dozvoliti da padnem. Hvala ti što si ga uvela u moj život."
 
 Suze su mi bile u očima. Konačno i nešto pozitivno danas.

 Činilo se da će sutra Ela i White otići kući. Znam da Melodi i Sju neće otići. Čini se da ni Lana neće otići. A šta je sa Black?

 Prišla sam joj dok je bila sama. ,,Hej"- reče mi, pokazujući mi da sednem pored nje. Ja: ,,Sigurna si? Možda je bolje da te ne smaram sada..." Black: ,,Nisi ti moja majka. Hajde. Uostalom, ti si me stvorila te ne možeš da me smoriš." Ja: ,,Okej. Žao mi je što sam ti uništila život." Black: ,,Hej, dala si mi zagrobni život, i to zajedno sa mojom prijateljicom Red! Samo ti neću oprostiti za one sedative, to je moglo biti drugačije. Predpostavljam da onda ni moj lik ne bi bio to što jeste, možda mi je to bila neka vrsta kazne..." Ja: ,,Ne, za mene niste krive ni Red ni ti, ali nisam htela da umreš na taj način. Svih tih devetnaest godina u onoj sobici predstavljaju suprotnost sceni u kojoj obe bivate povređene- jedan momenat adrenalina naspram godina usamljenosti i tuge. Kontrast koji je mogao biti postignut samo na taj način." Black: ,,Sve je okej, razumem da je to moralo biti nauk ljudima da malo pripaze u životu, u momentu se sve može promeniti. Znaš, ja nisam bila prihvaćena od okoline u početku, ali posle sam bila u redu. Nisam napravila više ni jednu posekotinu. Htela sam samo da pobegnem od svega, da budem slobodna i da vozim svoj motor." Ja: ,,Trebalo je da te pustim da živiš." Black: ,,Ali na kraju si mi ipak dala slobodu u drugoj priči, i još mi nabacila onog superzgodnog momka!" Ja: ,,Teodora? Znam da to nije trebalo da uradim Leni..." Black: ,,Odužila si mi se."  (namignu mi i ode unutra)

 Sju sede pored mene. Zašto si stvorila mene ako već ne možeš promeniti prošlost?" Ja: ,,Ti si očigledno stvorila mene, a ne ja tebe, ti si ono što sam odbijala da priznam sve do dana pisanja priče. Ali, uhvatila si me, Sju. Uhvatila si me jer više nisam mogla da bežim. Posekla si me. Vratila si mi taj osećaj bespomoćnosti, mržnje, tuge... Obeležila si me za ceo život... Ne krivim te. Nisam se suočila sa prošlošću na vreme, sada moram platiti. Ti si ona verzija koja ne zna kako, ali zna šta, ja sam verzija koja zna i kako i šta, ali ne zna kada. Melodi zna sve te odgovore. Ostalo je samo Lanino pitanje: ZBOG KOGA? Zbog tebe, moje prošlosti, zbog sadašnjosti ili zbog budućnosti?" Sju: ,,Zbog svih. Jer ja ću te progoniti, sadašnjost kidati a budućnost plašiti. Snovima držim tvoj um u okovima, podsećam te na građevinu ispred koje sam otišla na večni počinak i na ljude koji su bili oko tebe u toj građevini. Možeš pobeći od budućnosti, ali NIKADA NE MOŽEŠ PROMENITI PROŠLOST. Ja sam ono što si želela da budeš u tom trenutku- slobodna. Poslednji trenutak slobode."

 Znala sam o čemu priča, zbog toga što mi je ta činjenica stalno u mozgu, ali mi je ipak delovalo drugačije kada mi druga osoba to kaže, pa makar ona bila i mlađa verzija mene.

 Uveče, ponovo ista soba, ovoga puta Melodi je došla posle mene, ali sada je izostao razgovor jer sam ja već zaspala.

 Ujutru, Black, White i Ela krenuše kući jer je utvrđeno da će biti na sigurnom i da neće nauditi sebi ni drugima.

 Ostala sam sa svojom prošlošću, sadašnjošću, budućnošću i devojkom koja je uništena zbog mene. Sju i Melodi staviše ruke na moja ramena i rekoše mi: ,,Učini ono što moraš."

 U mojim rukama našao se revolver.

 Melodi mi reče: ,,Jedna od nas će sada biti mrtva." Pogledah u nju i posle nekoliko sekundi rekoh: ,,Zar očekuješ da ubijem nekog?!" Sju: ,,Ako ubiješ mene, nestaćeš." Melodi: ,,Ako ubiješ mene, tvoja budućnost neće postojati, ako metak nameniš sebi sve tri nestajemo a ako ubiješ Lanu.... samo ćeš nastaviti ono što si započela." Pogledah u sve tri. Ne želim da ubijem Lanu, ona mi nije ništa učinila. Sju... njen duh me samo podseća na ono što sam bila... ali ona nije stvorila ovaj haos u mojoj glavi, jer i ona sama ima taj isti haos u svojoj glavi! Melodi... moja starija verzija... polu-ispijena od života... A opet, ono što priželjkujem, da postanem muzičar kao što je ona u mojoj mašti. Ipak, izgleda da bi se priča svela na njenu smrt. Tiho progovorih: ,,Sju i Melodi su već mrtve u svojim pričama, očigledno je ko sada mora da umre."

 Udaljih se od njih i pogledah u Lanu još jednom.

 Revolver ispali metak koji je našao put do srca, ali ne Laninog već MOG.... Ležala sam u lokvi sopstvene krvi.

 Hodala sam ka svetlosti u svom snu... ipak, to bejaše mali zrak sunca koji se probijao kroz prozor moje sobe. Živa sam. Još uvek sam u svojoj sobi, u svom krevetu. Sanjala sam. Bio je ovo najčudniji san ikada.

 Onda se setih- Lana! Priča nije gotova! Moram nešto da učinim i da izvučem tu devojku iz kandži depresije, anoreksije i samopovređivanja. Ali, već sam napisala priču, ne mogu promeniti prvi deo...

Imam ideju!

-

 Gluvo doba noći. Kazaljke pokazuju pola jedan ujutru, svojim pomeranjem prekidaju tišinu noći. U sobi bejaše mrak sve dok jedna ruka ne upali svetlo. Soba je pripadala Lani, devojci umilnih očiju i svetle kose, koja je upravo imala noćnu moru zbog koje se probudila. Da bi zaboravila tu noćnu moru otišla je do kuhinje, popila čašu vode i napravila sendvič za sebe. Kasnije se vratila spavanju.

Lana je mila devojka sa puno prijatelja i vrlo rado ide sa njima u provod. Zaljubljena je, najviše voli da se šeta po parku sa svojim dečkom, koji joj često govori da je ona najlepša devojka na svetu i da je prelepa takva kakva jeste.

 Uglavnom nosi pastelne boje i to je čini još ljupkijom, a u njenoj svetloj kosi našao bi se i poneki cvet ili ukras.

 Voli da sprema poslastice za sebe i svoje prijatelje i uvek jedva čeka da ih proba! Najviše voli čokoladnu tortu- vrlo brzo pojede čak dva parčeta, zbog toga što ne može da odoli njenoj kremastoj strukturi. Normalne je građe, a o dijetama ni ne razmišlja jer smatra da joj one nisu potrebne. Odličan je učenik, uvek aktivna na časovima.

 Lana obožava da je okružena dragim ljudima, mada voli da sklapa i nova prijateljstva i to joj ide od ruke, zbog toga što je komunikativna i duhovita.

 Voli svoj život i uživa u njemu punim plućima. Slobodno vreme provodi na internetu, vodeći svoj blog gde postavlja recepte za svoje poslastice, kao i pozitivne misli da oraspoloži ljude. I zato, ostavljam Lanu u svom svetu da širi radost i pozitivnu energiju, dok se ja vraćam u svoj mračni svet. Barem sam je izvukla... Bolje je ovako. Sve ono je samo noćna mora koja nije uticala na Lanu.

 Spremna sam da prihvatim poraz. Svi likovi iz mojih priča su dobili nešto zauzvrat. Jedini likovi koji su umrli su moja prošlost i moja budućnost, Melodi i Sju. Sju se vraća kao duh da me progoni, Melodi dolazi da me plaši a ja kidam svoju dušu. Držim život u svojim rukama ali smrt će svejedno doći, bez obzira na to šta ću učiniti. Melodi i Sju nisu mogle dobiti ništa za uzvrat- ONE SU JA. Kao što bi Melodi rekla- možda se desi, možda i ne; čitav život je jedno MOŽDA. To znači da bih možda postala kao ona a možda i ne. Sju je stvorila mene, ja stvaram Melodi.
 
 Sudbina je u mojim rukama; sve dok životni ciklus ne učini svoje i odvede me na večni počinak. Do tada, moja umetnost i ja živimo u ovom svetu koji nikada nećemo upoznati i videti lica koja smo sami stvorili, gledajući ljude ispred nas koji poseduju instikt za življenjem koji je kod nas iščezao.

 Čekaćemo momenat za koji smo predodređeni još od našeg prvog udaha....

Kraj

28.06.2015 god ujutru oko 10 časova
Suzana Ristić Suza
-------------

Pogovor i objašnjenje

 Ovo je prva priča u kojoj ja postojim kao aktivni lik (ne računajući 7 sestara gde je takođe pisano u prvom licu jednine, ali se ovde zaista radi o meni). Takođe, do današnjeg dana, ova priča je pisana u najvećem vremenskom intervalu (čak dve godine, u trenutku pisanja najkraća ima rekord od 3-4 dana tj. ,,Godišnja doba II", ali priča objavljena nakon ove obara ukupni rekord sa dva-tri dana, jednostavno je ispalo tako). Stvar je u tome da je priča započeta u junu 2013. godine, nastavljena u avgustu iste godine a zatim ponovo ugledala svetlost dana nakon raspakivanja kutija gde sam je pronašla nedovršenu. S obzirom da je u stvarnom životu krenulo drugačije, nije imalo smisla nastaviti priču u istom smeru. Shvatila sam da ispred sebe imam još jednog lika koji pada u bezdan. Samu sebe sam ostavila na klinici da se suočim sa onim što radim- na kraju sam shvatila da su jedino Sju i Melodi moje prave verzije i mi nije potrebno još mojih verzija. Da... to je trajalo čak do ,,Dying again" koja je po redosledu sledeća, pa onda sam nastavila...

 Trebalo je da ovo bude poslednja morbidna priča, a ispalo je da je tek jedna od prvih. Ako se nekom sviđa, onda mogu da vas obradujem činjenicom da ima još ovoga.

 U originalnom pogovoru sam napisala da je ovo jedna od težih priča koje ,,nadam se, nikada neću izdati" ali evo je. Ja sam udarena  (toljagom :|) i ova priča pruža deo one strane koju ne pokazujem ljudima jer nisu u stanju da je razumeju, odmah počnu da mi dele svoje ,,savete" i hoće da me ,,poprave", ali moj jedini cilj u životu je da se ostvarim kao umetnik, ne zanima me da trošim energiju da bih postala nešto što mi deluje tako neverovatno i što nikad nisam bila, što ne znači da ne podržavam druge ljude koji žele da se izleče, ja samo ulažem energiju u druge stvari iz svojih razloga. Ja kao osoba ne postojim u toj meri da želim išta što se tiče mog života, prolazne stvari mi uglavnom nisu interesantne. Ipak, moje priče sa ovakvom tematikom posmatrajte kao priče, nema potrebe komplikovati stvari onim ,,inspirisano stvarnim događajima", neka bude kao kada gledate horor film ili tako nešto :D .

 Optimisti će mrzeti ovu priču i to je u redu, realisti će razumeti poentu a pesimisti izvući srž onoga što sam napisala, jer su moji pogledi na život teški, ali realistični, te se izjašnjavam kao realistični pesimista. U toku pisanja priče imam devetnaest i po godina, a ništa se nije promenilo ni četiri godine kasnije, razmišljam kao stara osoba koja oseća neminovnost kraja. Moje telo je sada mlado, no duša je odveć stara.
 
 Sve do priče u kojoj je Sju glavni lik opisivala sam depresivne osobe kao nekog ko je osetljiv, ko se ne uklapa u idiličnu sliku mojih priča, tj. neprimetno sam ubacivala deo sebe u njih. Onda je nastala Sju i sve se promenilo. Priča nije bila savršena (pisana je za jedan i po dan, ali je znatno kraća od ,,GD II")i pokazivala je osećaj ništavila koji se nastanio u meni i tu ostao. Onda sam stvorila Melodi koja je dobila ime po mojoj pesmi, a Sju je delom inspirisano mojim imenom. Kod Sju sam dodala deo gde ona ne umire, s tim da je kasnije u istoj svesci napisan produžetak priče, bilo bi glupo otkrivati detalje. Melodi je mrtva u svakom slučaju, nema drugog kraja. Za mene postoji samo sadašnjost sa povremenim osvrtanjem na prošlost, a budućnost je MISTERIJA (s tim da sam u međuvremenu primetila da oduvek razmišljam unapred, a da uopšte nisam svesna sadašnjeg trenutka i ne sećam se većine prošlih momenata, tako da ovo što sam napisala pada u vodu). Šta drugo očekivati od udarene osobe?

Sledi: Bez preterivanja mogu reći da sledi jedna od mojih omiljenih priča koja obara rekord za najbrže napisanu, kao i rekord za najduži pogovor :)