Unutar haosa (2011 - 2021) - cela priča (random)

-Sastavljeno od raznih morbidnih stvari koje je moj um kreirao a koje nisam znala gde da stavim, može delovati uznemirujuće/ depresivno po neke ljude. Predstavlja nešto poput morbidnog random-a.

 -Što ne boli to nije život, što ne prolazi to nije sreća-
(pismeni sastav rađen 01.10.2013)

 Još jedan dan, potpuno isti kao i drugi. Jedino su promenjeni događaji i ljudi u njemu. Svaki dan se ljudi rađaju i umiru, žive svoje živote na ovoj planeti.
 
 Svako ko se rodio mora umreti, to je neizbežno. Razlika je samo u tome kako neko proživi taj život koji mu je poklonjen. Nekim ljudima je život kao bajka, drugima je teško, ali se trude da se uklope. Život se može okarakterisati kao voz sa različitim vagonima; čovek se trudi da uskoči u što bolji vagon. Ali, kada putovanje dođe kraju i kada voz stane na poslednjoj stanici čoveku ostaju samo uspomene, sećanja, postupci i grehovi iz života. Sećanje na njega izbledi, njegove kosti istrunu u zemlji. Ostaje samo grob kao podsećanje, sve dok ga ne uništi zub vremena. A onda kao da nije ni postojao. Ko se, uostalom, seća svih onih ljudi koji su živeli pre, recimo, hiljadu godina? Ponekad se zapitam vredi li sve ovo. Trud, strah i sve ostalo... vredi li zarad nekoliko godina mirne starosti? Kakve veze ima koliko čovek živi, kada se to ionako ne računa na kraju? Odavno sam shvatila da je život prolazan. Tada sam se pomirila sa time. Život je prolazan baš kao i snovi. Nekad mi deluje kao iluzija, kao da je sve nestvarno. Nekad je nemoguće razlikovati stvarnost od sna. Ali, kada se vratim u stvarnost, shvatim da ovo nije iluzija. Kao da je to važno. Baš kao i mnoge stvari, živeti život je takođe nešto što se uči, samo što mnogi ljudi jednostavno ne mogu ili ne žele to. Upravo zbog svoje prolaznosti mi i nije vredan. Znam da će sve te nebitne stvari koje sam učinila i sve te beskorisne reči koje sam rekla iščeznuti onog trenutka kada moja duša ode sa ovog sveta. Ne plaši me smrt, baš naprotiv. Doživljavam je kao odmor. Sreća je beskorisna; čemu služi kada kratko traje? Reči su suvišne; zašto da budu izgovorene ako će nestati u vremenu? Drugi ljudi su duše koje, kao i sve ostale, traže mesto u ovom prolaznom životu; šta će mi njihovo prisustvo? Trebalo bi se osloniti na svoju intuiciju i misli... Čovek živi po instiktu, instiktu da se bori i trudi da preživi. Taj instikt mu je ostao iz praistorije ali, kao i mnoge druge stvari, i taj instikt iščezava. Ljudima je dosta nečega što nema smisao. U beskrajnoj trci mnogi učesnici odustaju...

 Zemaljski život... tako komplikovan, tako zbunjujuć. Ne želim da razmišljam o njemu. Za nekoliko godina i on će nestati. U daljini vidi se smrt. Svi hodamo ka njoj, samo neki stignu pre...

*sastav je pomenut u priči "Đavolji grad" nakon sastava "Moje misli i osećanja ovih dana"

***

 - San- iluzija stvarnosti-
(pismeni zadatak rađen 10.12.2013)

 Ponovo je pala noć. Vreme je za odmor od teškog, dosadnog i sumornog dana. Još jedan dan koji je prošao i ostavio noć.

 Nalazim se pred vratima Carstva snova. Moram da ostavim ovaj teret pred njima. Teret napornog dana. Samo deo tereta ostaje pred vratima... ostatak ostaje tu. Ne biva oslobođen. Koračam ka Carstvu snova. San je dublji i dublji... Šuma. Kišovito jutro. Staza se proteže kroz šumu. Prava staza kojom hodam nestaje iza mene. Nebo je sivo, drveće ima tamne boje. Vidim kraj staze, ali ne mogu doći do njega. Sve je odjednom nestalo u magli. Magla se spustila i prikazala novi prizor- planinu. Visoka planina bejaše ispred mene. Osetila sam potrebu da se penjem. Malo po malo, našla sam se na vrhu planine. Gledala sam oko sebe, ali nisam bila zadovoljna. Nisam se smirivala. Gledala sam ka podnožju planine. Imala sam osećaj da sam ptica koja ne može poleteti... Želela sam da imam krila, da poletim samo jednom... Počeo je vetar. Raširila sam ruke i pogledala ka nebu. Sklopila sam oči i... nakon što sam ih otvorila našla sam se na drugom mestu. Bio je dan. Nalazila sam se u sobi sa malim prozorom. Pejzaž koji se video bio je progutan maglom. U daljini se video most. Stari kameni most lebdeo je kao anđeo nad beskrajnom maglom. Okrenuh se ka zidovima sobe. Oni bejahu sivi i prazni. U sobi se nalazio samo jedan sto sa običnom staklenom vazom u kojoj je, kao kontrast svom tom sivilu, bio najživopisniji plavi cvet koji sam ikad videla. Vrata sobe... bila su zaključana. Uzela sam cvet iz vaze. Tada su se i vrata otvorila. Osećala sam se sigurno u toj sobi, ali sam bila zaintrigirana- šta je napolju? Želim da vidim taj most. Želim da dođem do njega. Krenula sam. Samo sam pratila most u daljini. Želela sam... da konačno postignem cilj. Ponovo sam bila sprečena... San me je odveo na novo mesto. Predivna, kristalna reka bila je ogledalo suncu koje je zalazilo. Poznati pejzaž koji je postao najlepše mesto na svetu. Neki drugi most nalazio se ispred mene. Krenula sam ka njemu, hodala do sredine... Zastala sam na sredini i posmatrala zalazak sunca. Predivna magija boja uhvaćena u mojim očima. Neka potraje zauvek... ionako nije stvarno, samo je san... Ali sunce je moralo zaći. Umesto njega, došao je mesec. Jedva vidljiv Mesec postao je gospodar neba. Taj trenutak... i on će nestati. Sve što je lepo nestaje. Baš kao i lepota ovog sasušenog cveta u mojim rukama. Ciljevi koji nestaju u magli, nemogućnost da se poleti, da se zadrži trenutak koji vredi... Ostaju samo razočaranja. Tuga. Neuspeh. Ponovo me je san uverio u to... Čujem umilnu pesmu. Ne, to više nije san. Vreme je za buđenje.

 Natrag u stvarnost... Možda ću u sledećem snu uspeti da učinim nešto...

***

 -Sećanje je jedini raj iz kojeg ne možemo biti prognani-
(pismeni sastav rađen 04.03.2014)

 Životinje i ljudi imaju sposobnost pamćenja mnogih bitnih i nebitnih događaja, lica, predmeta... Sve to kreira čovekovu memoriju- čovekovo sećanje.

 U čovekovom životu postoje dobra i loša sećanja. Mnogi se trude da zaborave loše stvari, dok drugi iz njih pokušavaju da izvuku lekcije za dalji život. Jedan poraz iz prošlosti ne znači izgubljenu bitku, već priliku da se pronađu greške i da se isprave. Uglavnom. Postoje ljudi koji ni ne žele da se menjaju. Bilo kako bilo, kada se čovek nađe u mrtvilu svoga uma, čak mu i najteža sećanja deluju lepše... Jer tada nije bilo ovako. Sigurno je bilo lepše, čak i ako nije. Šta bi bilo sećanje? Nešto što se dogodilo davno, daleka i nebitna prošlost, možda iluzija? Ono nas može prevariti. Ukoliko se mi sećamo nečega onako kako se to nije dogodilo, da li to menja nešto? Najranije uspomene iz detinjstva su samo slike u magli. Možda slika stvorena na osnovu priče naših roditelja. Detinjstvo... uspomene  iz detinjstva su uglavnom pune sete i nostalgije. Bezbrižno doba za sve ljude. Oni maleni problemi, koji su tada izgledali nerešivo, sada postaju dečija glupost. Odrastanje menja vrste sećanja. Iz onih "bezbrižnih" godina se prelazi u zrelije doba. U odraslom dobu se i pubertet čini bezbrižnim... Ne može se reći da li je neka uspomena lepa ili loša. Sve to zavisi od čovekovog ugla gledanja i stanja u kome se on nalazi. Da li su moja sećanja raj ili pakao? Ni jedno, ni drugo. Moja sećanja su maglovite slike koje su zatrpane dubokim slojem pepela. Nisam sigurna da li su stvarna. Mrtvilo je zahvatilo i uspomene, te je ostala praznina. Ponekad se neko sećanje izmigolji iz pepela kao korov ili cvet iz zemlje, a zatim se vrati u svoje podzemlje. U podzemlju se nalaze sećanja onog ko sam bila: normalna osoba sa normalnim željama, kreativna u potpuno drugom pravcu, osoba koja je bojila ovaj svet svetlim bojama, osoba sa neiskvarenom dušom koja još uvek nije znala šta je surovost sveta. Ovde, na površini, nalazi se sadašnjost. Jedino ona zaokuplja moju pažnju; šta uraditi sad, u ovom trenutku, a ne napraviti grešku... Prošlost ne postoji za mene. Ona pripada mom prošlom životu. Prošlost je sećanje. Sećanje je iščeznulo. Ostala je praznina.

 Sve u svemu, sećanje je raj za one koji su postali zatočenici svoje sadašnjosti... Sve dok i ona ne budu odnesena na krilima večnosti...

***

 -U ratu se ne gube ljudski životi, već se satiru i mnoge ljudske vrline-
(pismeni rađen 13.05.2014)

 U ratu nema pravila i to je odavno poznato; međutim, sve to odlazi predaleko zbog vatre gneva koja gori u nekim ljudima.

 Gnev... on potpuno obuzme osobu, uzima joj sve vrline i ostavlja joj jedino beskrajnu ljutnju. U njenim očima upaljena je vatra mržnje; vatra koja je u stanju da zapali sve oko sebe i tera na uništavanje tuđih dela, pa čak i života. Još od kada je sveta i veka postoje takvi ljudi: među vladarima, komandantima, vojskovođama, čak i običnim ljudima. Bila im je bitna jedino lična korist, ali ne i životi onih koji su platili za to. Gazeći preko leševa,dostizali su svoje ambiciozne ciljeve na monstruozne načine. Nosili su hiljade života na svojim rukama i to bez razloga. Taj gnev... osveta... sve ono što stvara mržnju u čoveku... to je jedino što čovek oseća. Osim tog osećanja čovek je praznina koja nije ni svesna šta je urađeno. Čak i da se ikada probudi neće biti u stanju da okaje svoje grehe, ni suze više neće pomoći, ni preklinjanje za oproštaj. Čak i u tom trenutku, gnev nastaje i u porodici žrtve, u svim njegovim bližnjima. Beskrajni lanci mržnje stežu ljudsku psihu, jer za neke stvari je teško naći oproštaj... Milion umrlih duša nikada neće pronaći svoj mir u raju, drugi su ih osudili na večno lutanje, na osvetu.

 Rat predstavlja najgore rešenje problema. On nikada ne može rešiti ništa, samo može da oduzme živote nevinih ljudi i ništa više- jer svaki rat potiče iz gneva.

***

-Anđeo na dnu-
(26.02.2013, 2:30 ujutru, utorak)

Ti, anđele što padaš ka dnu provalije
I niže, mnogo niže, u pakao.
Ti, čiju kristalnu dušu
Do sada niko nije dotakao.

Misliš da možeš, ali duša radi protiv
Sigurna si da želiš, samo ne znaš šta.
Još jedan korak svega te deli
Od tvoje noćne more. Od najgoreg sna.

Šta to drugi vide što ne vidiš ti?
Jesu li njihove oči nešto drugo?
Možda su tvoje oči zatvorene?
Izgleda da neće biti zadugo.

Ispod nogu tvojih strašan stoji prizor:
Kameni okovi koje skriva provalija.
Možeš da se vratiš- sve će biti isto.
Jedan korak napred- duša prestaje da sija.

Ti, anđele, što drhtavom nogom polako krećeš
Na poslednje putovanje, na put bez kraja,
Nadam se da ćeš pronaći nekad
Mir pred vratima raja.

***

-Mojim roditeljima
(negde pred kraj februara 2013-te)

Ne pitajte zašto. Ne znam ni ja sama.
Zalud tražim svetlo, kad tu je samo tama.
U meni je tišina iako je oko mene galama,
Delujem spokojno, a u mom mozgu je drama.

Depresija me vuče ka putu bez kraja.
Pomutila mi je um, i zato više ja
Ne mogu da mislim, znam da svaki dah
Postaje sve teži. Ostaje strah.

Ne želim vaše suze, patnju, bol i jad.
Želim vam sreću i mir, stotinu stvari želim vam sad,
Niste vi kukavice kao ja što sam bila.
Niste vi za pakao, već za anđeoska krila.

Kako volju za životom ja vama da vratim?
Gde god da se nađem ja ću da vas pratim.
Ispunite snove, za vas kasno nije
Da se iščupate iz kandži teške depresije.

Rastanak od vas najteže mi pada.
Ne želim da iko zbog mene strada.
Znam da ste slomljeni i kako vam je sada,
Ali otvorite srce- u njemu je nada.

A možda je tako i trebalo biti?
Možda je sudbina rekla da će se ovo desiti?
Smrt je nešto prirodno i ne sme da se izaziva.
Znam šta sam učinila. Znam da sam kriva.

Znate da bih brzo otišla daleko
Postala bih stranac, nebitan neko,
Od mene ne bi bilo ni traga ni glasa
Možda čak ni tada meni ne bi bilo spasa.

Sve se lakše preboli kad se uspomene zaborave,
Kad se stvari spakuju i u kutije stave,
Zaključaju u sobu, da se zaboravi na mene;
Šta će vam bol i tužne uspomene?

Nebitno gde idem, sa osmehom ću otići,
Nebitno je kako, ipak ću tamo stići.
Vreme je prolazno, ne može se vratiti.
Zašto onda plakati? Zašto onda patiti?

Podrška i ljubav su sve što vam treba.
Ne brinite za mene. Štiti me prostranstvo neba.
Ne bojite u crno vaše tihe dane,
Ne puštajte život da zbog mene stane.

*Ovu pesmu sam nosila sa sobom u rancu prvog marta 2013-te, kada sam krenula da učinim to o čemu sam pisala u pesmi. Pesma se pominje u priči "Đavolji grad" kao "oproštajna pesma koja će pričekati neko vreme". Inače stoji u svesci gde je pisana priča "Nikada neće biti bolje", zajedno sa još nekim pismima nastalih tokom ovih nekoliko godina.

***

-O evoluciji i ruinama-
(napisano 2017-te godine kao status)

 Prosto je neverovatno koliko je naša planeta predivno stvorena ni iz čega- tamo gde je davno tekla magma sada su predivni pejzaži koji oduzimaju dah, nebo kojim su leteli pterodaktili sada krase avioni, a na tlu po kome su hodali dinosaurusi sada se uzdižu grandiozne metropole sa svojim ogromnim zdanjima.

 Sa druge strane, tu su pojedinci koji zbog svojih sebičnih ciljeva prave oružja za uništenje ove predivne planete i njenih stanovnika. Zar je dokazivanje nadmoći dobar razlog za izmenjivanje sveta kakvog znamo? Čini se kao da se svet tiho sprema za rat, ali ovaj ne bi bio isti kao predhodna dva- ovde bi se radilo o nečemu od čega se ne može pobeći, nečeg što bi najverovatnije promenilo život kakvog znamo- uvođenjem radioktivnih čestica u evoluciju. Većina to ne bi preživela, ali ostali bi sigurno bili pogođeni tim česticama i to bi polako bio kraj Homo sapiensa, a početak novih vrsta. Najiskrenije se nadam da će se ti ljudi koji "drže konce" u svojim rukama urazumiti za dobrobit naše planete, nas kao jedne vrste u ovom sistemu, ali i njih samih. Podele među ljudima su predugo trajale- zašto su uopšte postojale kada ničemu dobrom nisu vodile, osim ka vekovnom uništenju? Zar ne postoji drugi način za smanjenje populacije osim ubistva raznim otrovima?

 Rat nikada nije doneo ništa dobro, samo na milione žrtava, zar nikada neće naučiti na tuđim greškama?

***

-Um-
(slučajna misao)

Naša psiha je kao zemlja.

Na njoj se može stvoriti mnogo, bilo da je to izgradnja veličanstvene arhitekture, rast biljaka, stvaranje doma. Ipak, kada dođe do poteškoća i stvore se negativne emocije, to je kao kada neko baca otpad na tu zemlju.

 Neke otpadke je moguće rastvoriti u suzama, neke je moguće zapaliti (tj. rešiti probleme burnim reagovanjem), ali kada se previše smeća gomila na toj zemlji ona jednoga dana bude potpuno prekrivena, a u nama se stvara rupa u koju će te nagomilane emocije upadati. Ukoliko se ona ne očisti od emocija na vreme nastaviće da se puni sve dok eventualno ne postane rupa bez dna u kojoj se sve gubi: emocije, sećanja, snovi.

 Tada osoba postaje praznina.

 Mnogo je lakše očistiti svoj um na početku (i pre svega ne dozvoliti drugima da nam unište psihu) nego čekati da postane mrtvilo iz kog je nekad nemoguće vratiti se.
 
***

-Univerzum-
(4.11.2013)

Iza tog plavog neba krije se beskrajna tama svemira, a to sunce... je ogromna užarena lopta smrti.

***

Pre nego što sam rešavala testove ličnosti i dobila da sam tip ličnosti INFJ (tj. paradoks suprotnosti u jednom mozgu, možda jeste najređi ali smatram da postoji dobar razlog za to) sebe sam opisivala ovako:

-Pesimistični realista
-Depresivni komičar
-Uplašeni umetnik
-Osvetoljubivi mirotvorac
-Vredna lenština
-Glupi intelektualac
-Kreativna praznina
-Samotnjak koji druge stavlja pre sebe itd.

***

-Susret sa budućnošću-
(9.12.2011- 28.12.2011)

(Pre nego što počnem- ovo je kratka priča iz 2011-te koju nisam želela da objavljujem posebno (imam dve takve priče, iz druge ću uzimati neke odlomke). Ova priča mi se sa ove perspektive čini blesavom do daske, ali i ja sam blesava a još me trpite pa šta sad. Neću da je prepravljam, samo ću promeniti jedno ime. Dodavaću svoje komentare na priču sa pozicije sebe iz budućnosti (*pod zvezdicom) jer stvarno ne mogu da prepisujem ovakve ludosti bez komentara, izvinite zbog toga :D). Zagrade bez zvezdice su deo radnje priče.

 Jutro je. Sedim na stepenicama i pišem novu priču. Smišljam kako da je započnem. Možda ovako:

 ,,Zovem se Suzana Ristić (*kako li se tek onda prezivam ako mi je to samo ime :| ) i ja sam umetnička duša. Volim da pišem priče..." Ne, ne! Možda bi trebalo da istaknem neku svoju osobinu za početak. Npr:

 ,,Moje ime je Suzana i ja sam..." Hm, teško je opisati moje osobine, a još teže početi novu priču. Do sada sam napisala puno priča (*desetak je tad bio veliki broj, ljudi!). U stvari, ne znam ni koja mi je omiljena. Bilo je likova koji imaju moje osobine, koji pomalo liče na mene a jedan lik ima i moje ime. Ipak, princeza Suzana iz "Godišnjih doba I" nije dobila ime po meni, što sam već objasnila u toj knjizi (*a nije ni da me je neko pitao :D ). U poslednje vreme palo mi je na pamet da napišem priču o sebi. Ne autobiografiju, već priču (*ovo će biti jedina priča o meni gde sam živa na kraju, BOJLER. Ovaj, spojler). Kao pisac- što verovatno mogu reći za sebe, mogu pisati doživljaje iz svog života, ali verovatno nemam ništa toliko zanimljivo da podelim sa čitaocima (*tačno). I dok vam objašnjavam svakakve nevažne stvari smislila sam kako bih mogla da započnem ovu knjigu:
 
 ,,Zovem se Suzana Ristić (*jer izgleda ljudi nisu zapamtili iz prva dva puta :| ), imam petnaest godina i idem u Poljoprivrednu školu- smer prehrambeni tehničar. Od kada sam u ovoj školi pišem više priča. Kad smo kod toga, pišem priče od svoje trinaeste godine tj. sedmog razreda. Tada sam napisala svoju prvu priču "Godišnja doba I". Dolazim rano u školu, svakog jutra prvim autobusom u 6:50 (*kad sam išla pešice u narednim razredima stizala sam tamo i oko šest). A šta radim kada dođem u školu? Crtam, pišem priče i pesme... Retko mi je dosadno. Ne mogu tačno da odredim svoje osobine jer mi se čini da imam promenjivo ponašanje (*ne čini ti se, istina je). Pokušaću da nabrojim neke: stidljiva, iskrena, pametna (*lol, nek' ti bude), snalažljiva, ozbiljna, duhovita i dosadna... Kažem vam, komplikovano je. Volim plavu boju, a posle nje su ljubičasta, roze, crna i crvena, a volim i zelenu. Čini mi se da volim sve boje osim narandžaste jer je ta boja prejaka za mene. Ukoliko imam nešto još da dodam mogu i kasnije da napišem to."

 Dobro, početak sam napisala. Zvonilo je i počinje mi čas. U međuvremenu od prvog do poslednjeg časa dopisujem još dva-tri reda.

 Kada je zvonilo krenula sam kući pešice (*nedostaje mi ovo, to mi je bio omiljeni deo dana). Išla sam sa jednom drugaricom, pričale smo o svakakvim stvarima. Ja: ,,Šta misliš, da li će izmisliti vremensku mašinu?" Ona: ,,Nemam pojma. Odkud ti sad pa to?" Ja: ,,Ništa, samo bih htela da znam kako bi bilo videti sebe iz budućnosti (*jako loša ideja, veruj mi). Znaš, da vidiš kako ćeš izgledati za deset godina (*isto samo mnogo gore :| )." Ona: ,,Moja budućnost će sigurno biti super. Možda ću imati mnogo dece ili ću uživati u luksuzu... Šalim se, ko zna kakva je moja budućnost. E, a šta ti misliš za sebe?" Ja: ,,Zamišljam... Pa, s obzirom na to da sam prehrambeni tehničar verovatno ću raditi u nekoj laboratoriji ili biti inspektor (*ili ćeš nastaviti očev posao kao zanatlija i morati da preuzmeš skoro sve kućne poslove umesto majke i postati sluga u rođenoj kući, jej). A više bih volela da radim u korporaciji (*ne znam odkud mi ova ideja, stvarno)... Ma, ne znam. Ko zna šta može da se dogodi do tada."

 Stigle smo do grada i onda je ona otišla svojim putem a ja svojim. Stignem ja tako do početka moje ulice. Odjednom čuh dozivanje iza sebe: ,,Suzana, Suzana stani! Ne mogu da trčim i ti to dobro znaš! (*e pa, mogu. Bar pet metara, gore-dole desetak centimetara.)"

 Okrenula sam se i videla ženu (*že... že... ŽENA?! Devojka!!! Ima sad svuda da zamenim sa "devojka" -_-) kestenjaste kose vezane u punđu, obučeno u poslovno odelo (*jakna u sred leta i komotna trenerka su u ovom slučaju poslovno odelo) i ravnih crnih elegantnih cipela i, prema mojoj proceni, imala je oko dvadesetak godina (*vala, da mi se nisu stvorile prve bore zbog načina života mislila bi ti da sam još osnovna škola O.O ). Sačekala sam je. Kada mi se već prilično približila videla sam da je njeno lice... Isto kao moje! Zelene oči, nos i usne srednje veličine, kosa kao moja (*doduše, starija ja ima ožiljak od pirsinga na obrvi -_- ) ... Čak sam pomislila da sam to ja iz budućnosti! Ali, to bi bilo smešno! Ne umišljaj, Suzana, ne umišljaj... (*umišljanje imaginarnih situacija je moj hobi. Bar dobro dođe za priče ;) )
 
 Zatim mi se devojka obratila: ,,Ne mogu da verujem da sam ovde i da pričam sa tobom (*tj. ne mogu da verujem da sam još živa, a to za vraćanje u prošlost zvuči kao normalna stvar) ... Nikad se ne bih vratila da mi nisi stvarno potrebna, moraš mi pomoći. Zapravo, ja sam ovde da te spasem dok još nije kasno (*kao da sam predskazala sebi nešto, ali morbidnu interpretaciju ću ostaviti na kraju)." Ja: ,,A zašto i kako da me spasiš? Od koga ili čega? (*znam ovo- GENITIV!) Uostalom, ko si ti?"

Žen... Devojka, nije žena: ,,Ti najbolje znaš ko sam. Ja sam... Suzana Ristić iz 2020-te godine. (*moja reakcija kad sam čitala posle toliko godina- au, leba ti! Ovo je sadašnjost!) Ili Suzana Ristić Suza, ako ti je poznatije (ja sam prebledela kao krpa) Možda mi ne veruješ pa ću morati da te uverim da sam to ja. Npr: Omiljena boja- plava, voliš umetnost, prva priča ti je "Godišnja doba l", rođendan 25. decembra, voliš ruže, veruješ u magiju, voliš životinje... Jer treba da nabrojim još nešto?" Ja: ,,To su samo činjenice, nisam jedina koja to zna. Mogao ti je reći neko drugi." Devojka: ,,A šta je sa tvojim snovima? Maštanjima? Možda bih mogla da te podsetim na tačan raspored stvari u svojoj sobi, ali se ni ja ne sećam tačno (*ne sećam se šta sam jela za doručak, ali se rasporeda nameštaja po kući još sećam :| ). Znam da ti je omiljena slika ona na kojoj si u vrtiću i igraš sa..." (*možda je nekad bila. Sad jok.)

Ja: ,,U redu! Dosta, dosta! Ne mora da zna pola ulice koja mi je omiljena slika iz vrtića. Verujem ti. Ali, ne mogu da verujem da si ti iz 2020-te godine, tada ću imati dvadeset i pet godina! (*što ti ne veruješ da imam toliko i da razumem, ali ni ja ne verujem :/ ) Ali čekaj; Kako si ti uopšte dospela ovde???!" S.R. (pošto smo ustanovile da se zovemo isto): ,,Vremenska mašina, tajni projekat. (*to još nije izmišljeno koliko ja znam) Morala sam da se vratim u prošlost da bih spasila budućnost. U šesnaestoj godini sam otkrila nešto što nije trebalo, te su neki ljudi odlučili da me likvidiraju u 25-toj godini (*vratiću se na ovaj deo na kraju) I oni su ovde i žele da unište tebe pre nego što saznaš za to. Moram da te spasem, možda će mi trebati mala pomoć. Pa, sad moram da te pitam nešto stvarno važno- imaš li vode? Zaboravila sam gde je česma. (*blizu pruge pored supermarketa ima jedna) Ponovo mi je skočio šećer od ovolikog nerviranja." Ja: ,,Zar ću i u 25. toj godini imati problema sa tim?! (vadim flašu i dajem joj)" S.R.: ,,Nažalost, neće to biti jedini problem. Dok se budeš nervirala oko svega i svačega nemoj očekivati da ćeš imati dobro zdravlje." (*tačno je da imam više zdravstvenih problema, ali čini mi se da je šećer pod kontrolom zbog vegetarijanske/ veganske ishrane već godinama :) )

 Ona mi je rekla da će biti u hotelu pod drugim imenom i podacima (*zar to nije ilegalno :| ) kao i to da će me sačekati ujutru ispred mesta gde čekamo autobus. Nisam rekla roditeljima za ovo, a verovatno mi ne bi ni verovali. Htela sam da sebi iz budućnosti postavim toliko pitanja: u vezi posla (*osrednje), zdravlja (*katastrofalno), prijatelja (*kojih prijatelja?), možda čak i ljubavi... (kao da bi imala šta da kaže za ovo poslednje. Ipak sam to ja. *a stvarno i nemam šta da kažem u vezi toga :/ ) Možda bih mogla da promenim ono loše i da budem opreznija. Ma, ionako ću imati dovoljno vremena da je pitam šta god hoću.

 
Jutro je svanulo i ja sam već spremna za školu. Kao i svakog jutra sela sam na klupu zajedno sa majkom. Suzana iz budućnosti je sedela na malo udaljenijoj klupi i gledala je u majku (*ne znam zašto bih to radila). Kasnije je moja majka krenula kući, a ja prema autobuskom stajalištu. Pre toga sam došla do druge Suzane.

 Ja: ,,Maločas si nekako čudno gledala mamu (*mama. To zvuči suviše nežno za tu ženu :/ ). Da li će ona i tata biti dobro?" S.R.: ,,Da. U budućnosti ja mnogo radim i zato se ne viđamo baš puno (*viđam ih svaki dan jer živimo zajedno), ali ti ništa ne brini, sve će biti u redu (*ako izuzmemo bolesti i to da je otac nekoliko puta bio blizu smrti :| ). Nego, jesi li izvadila autobusku karticu? Da sam mogla da te odvezem svojim kolima rado bih to učinila, ali su ona ostala u budućnosti (*pored oca koji je bio autoprevoznik ja još ni vozačku nemam, e izem ti život -_-). I ja idem u školu sa tobom." Ja: ,,Hm, da, tu je kartica. Čekaj, ti stvarno hoćeš da ideš sa mnom?" S.R.: ,,Pa što da ne, ionako me niko neće prepoznati." (*osim što sad nosim šminku i nešto sam mršavija izgledam isto kao ona, tako da ne znam baš)

U autobusu sam sedela sa njom. Kada smo stigle izašle smo iz autobusa i krenule ka školi. ,,Ne mogu da verujem da sam ponovo ovde!"- reče S.R., a malo kasnije me upita: ,,Danas je sreda, šta beše imaš danas?" Ja: ,,Do devet nemam ništa, pa onda matematiku pa opet ništa, zatim fiziku i engleski i na kraju srpski." Sedele smo na stepenicama i pričale o prošlosti i sadašnjosti, ni ne pominjući budućnost. Dolazili su polako i učenici, pa i moje odeljenje, pitali su ko je devojka koja sedi sa mnom i ja sam rekla da mi je to dalja sestra, jer se jasno videlo da ličimo. A Suzana ih se sećala, prvo se pomalo nesigurno sećala njihovih imena a onda joj se pamćenje potpuno vratilo. (*netačno, sećam se skoro svih imena i prezimena osoba iz sva tri odeljenja u kojima sam bila, nemam pojma kako jer imam problema sa pamćenjem za većinu stvari. Iz vrtića mogu da se setim samo imena i to ne svih, ali i to je neverovatno)

 Kasnije je ona izašla u školsko dvorište a ja otišla na čas. Suzana iz budućnosti videla je jednu veoma poznatu osobu (*sad ide zamena imena O_O). "Zorice, Zorice! Kako te dugo nisam videla!" -povika ona, a Zorica, inače moja drugarica koju poznajem od prvog razreda (duga je to priča), samo se okrenu i upita: ,,Ko si ti?" S.R.: ,,Znaš Suzanu Ristić?" Zorica: ,,Naravno da znam, družim se sa njom." S.R.: ,,To sam ja, tetka Zorice! (tako je ja zovem) Neću ti zameriti ako mi ne veruješ, ni ja sama sebi nisam poverovala... Nismo se videle još od kada sam se odselila odavde (*od dodele diploma). Uskoro stiže i Suzana. Kad zvoni?" Zorica: ,,U 9:45. Sada je 9:32." S.R.: ,,Dobro, sačekaću Suzanu. Reći ću joj da ne pogreši kao ja i da ti javi broj kad se bude selila... Oh, evo je!" 

 Krenula sam ka njima. Zorica me odmah upita: ,,Da li si ovo stvarno ti iz budućnosti???" Ja: ,,Aha. Zar nije super!?" Zorica pogleda čas u mene, čas u nju. S obzirom da je žurila na praksu brzo smo joj objasnile o čemu se radi, a zatim je ona krenula sa ostalima a nas dve smo ušle unutra. Suzana je gledala svoje bivše profesore. Nije htela da mi kaže ništa u vezi moje budućnosti u ovoj školi, te sam iz njenih pogleda pokušavala da shvatim šta će se desiti. Ostala je sa mnom taj čas i onda je negde krenula.

 Došla je po mene na kraju sedmog časa. Vraćale smo se kući zajedno pešice (*3-4 km do grada, još dva do moje kuće na suprotnom kraju grada, i tako sam išla svaki dan). Nije htela da idemo autobusom i razumela sam je. Verovatno joj je u budućnosti nedostajala šetnja do kuće, doba kada su joj padale najbolje ideje na pamet.

 Ja: ,,Da li ću pisati još priča?" S.R: ,,Da, samo sa mnogo ozbiljnijom tematikom." Ja: ,,Zar postoji ozbiljnija tematika od realnog života (*ali do tada si pisala tek do "Zbirke kratkih priča", to nije bilo ni upola teško kao ovo posle, još su više bile u žanru fantazije) ?" S.R.: ,,To jeste tvoj domen, ali ćeš možda dobiti savršenu ideju za, na primer, kriminalistički roman (*bilo je nekih elemenata u pričama, ali me nikad nije vuklo da to pišem :D), ili da pišeš priče u stihovima (* "Dying again" iz 2015-te, to je bilo zabavno i teško za pisanje). Sve dolazi u obzir. Ipak, nije mi cilj da znaš šta će se desiti jer se svi Jarčevi bore za ono što žele." Ja: ,,Tačno. S obzirom na moj horoskopski znak mislim da će mi biti bolje u starosti. Ako stvarno budem izgledala kao ti onda ne bih zažalila (*toliko "lepo" izgledam da i ogledalo plače kad me vidi). Misliš li da će se to promeniti?" S.R.: ,,Samim svojim dolaskom ja sam poremetila budućnost, te zato gledam da ne pričam previše o budućnosti. Ne želim da naškodim sebi, tj. tebi. Opreznost je veoma važna u životu." Ja: ,,Naravno! Neoprezan čovek loše prolazi (*i oprezni loše prolaze jer je uglavnom nemoguće isplanirati sve gluposti koje mogu krenuti naopako). Nikad ne znaš šta će se desiti..."

 Suzana uze neku spravicu iz džepa (*verovatno pametni telefon) i uplašeno reče: ,,Znaju da smo ovde. Moramo da požurimo inače će nas uhvatiti!" Ja: ,,Misliš na te ljude koji nas jure?" S.R. : ,,Da. Šta da radimo? Ne možemo da trčimo ni da se borimo sa njima. Mrzim da budem kukavica ali moramo se sakriti. Brzo, ovuda!" Krenule smo iza jednog drveta (*tad još nisu posekli drvorede sa obe strane puta, još sam besna zbog seče tog drveća). Minut kasnije su pored nas prošla crvena kola a iza njih jedan narandžasti motor. Otišli su prema školi, a ja i Suzana smo krenule kući brzo koliko su nas noge nosile.

 Stigla sam kući i uradila domaći a zatim sam razmišljala o onome što bi se moglo desiti. Neprijatelji su u četvrtak otkrili u koju školu idem te sam u petak zamolila Suzanu da bude sa mnom. Zajedno sa Zoricom stajale smo i čekale autobus. Zorica: ,,Suzo (pogleda u Suzanu iz budućnosti), da li znaš šta će se desiti sa mnom u budućnosti?" S.R.: ,,Da sam ostala sa tobom u kontaktu verovatno bih znala. I zato ti moraš (okrenu se prema meni) da joj kažeš svoj broj da ne biste zaboravile jedna drugu. Nemaš pojma koliko puta sam želela da pozovem nekoga ali nisam znala brojeve (*zapravo nijednom, ali imam na društvenim mrežama nekoliko ljudi koje znam pa mi nije problem)." Zorica: ,,A kada će se Suza odseliti?" S.R.: ,,Proći će još malo vremena." Ja: ,,Ide autobus. Neće biti problema da sedim sa Zoricom, a ti da sedneš ispred nas?" S.R.: ,,Naravno da neće! Sedeću iza vas, na poslednjem sedištu sa leve strane."

 Ponovo smo stigli u školu. ,,Kako da pobegnemo od tih koji me traže?"- upitah ja. S.R.: ,,Baš ličimo. Prepoznaće nas iz prve! Ne vredi bežati, moramo se suočiti sa njima. Ne mogu te upozoriti porukom jer su telefoni zabranjeni na času, a ne volimo da kršimo pravila. Razmišljam... Oh, hajde glupi mozgu, smisli nešto, ne izdaj me sada! Danas je petak, koje časove imaš?" Ja (nakon što sam ispričala koje časove imam): ,,Kako ćeš smisliti nešto? Čekaj, znam! S obzirom na to da ja moram da budem na času, ti ćeš moći da budeš u hodniku i da me obavestiš. Ukoliko vidiš da dolaze samo jako lupi nogom tri puta ispred učionice gde imam čas. Ja ću izaći, reći ću profesoru da moram da izađem i onda ćemo videti šta nam je činiti." S.R.: ,,A ako te ne pusti?" Ja: ,,Pa, kad bolje razmislim... Ipak ćemo smisliti nešto. Meni najbolje ideje padaju na pamet nenadano."

 Oko dvanaest sati čula sam znak; pitala sam da izađem i onda sam se dogovarala sa Suzanom. Ja: ,,I šta sad?!" S.R.: ,,Pa zar nisi nešto smislila?!!!" Ja: ,,Dobro, priznajem da nisam (*ja bih smislila bežanje sa časa, ali predpostavljam da bi meni iz druge godine to bila tabu tema :D). Zvoniće tek za pola sata." S.R: ,,Pa šta onda da uradimo? Ne možemo da se krijemo, bar ne više." Ja: ,,Vraćam se ja unutra a ti požuri napolje i ne izlazi iz skloništa dok ne odu." S.R: ,,Ali, tamo su dvoje naoružanih mladića. Ne  možeš da se boriš protiv njih!!!" Ja: ,,Samo izlazi! Brzo!" (*vidite ljudi šta je drama! :D )

 Ušla sam unutra, uzela stvari iz prve klupe, prešla u poslednju i rekla da niko ne sme reći ko sam ja. Nekoliko minuta kasnije ušli su u taj kabinet neki mladići u crvenim jaknama. Ja ću ih zvati Neprijatelji. Neprijatelji: ,,Da li se ovde nalazi Suzana?"

 Svi su rekli da nema nikog ko se tako zove. Prišli su svakom ponaosob i stali kod moje klupe. Srce mi je pokucalo brže, pokušala sam da se kontrolišem. ,,Kako se ti zoveš? Ličiš na nju." Ja: ,,Zovem se... Jelena." Neprijatelji: ,,Izgleda da nije ni ova devojka."

 Izašli su nekoliko minuta kasnije je zvonilo. Odeljenje je bilo radoznalo i želelo je da im objasnim ovo, ali sam ipak prećutala. Kada sam izašla Suzana priđe k meni i upita me: ,,Jesi li dobro? Da li su te prepoznali? Kako si ih prevarila?" Ja: ,,Pravila sam se luda, eto tako sam ih prevarila. Ipak, imam osećaj da će se ponovo vratiti. Možda će u ponedeljak ponovo doći ali će ovoga puta shvatiti da sam ja u stvari ti. Imamo samo dva dana da smislimo šta ćemo uraditi."

 Odatle sam krenula na sledeći čas a ona me je sačekala. Nismo imale problema na putu do kuće. Za vreme vikenda smo se telefonom dogovarale šta ćemo uraditi. Ponedeljak je brzo došao. Na jednom od časova neprijatelji su upali u učionicu. Priznajem, zaledila sam se od straha (*ja vala jok). Suzana mi je ispričala da oni imaju neku mašinu koju nose sa sobom i koja može da otkrije to što su oni uradili u budućnosti. Pritisak na žuto dugme bi sve promenio...

 (*ono kad ne znaš šta da smisliš pa izvališ ovakvu žešću glupost)

Povikali su: ,,Ti! Slagala si nas! Ti si prava Suzana! Sada ćeš platiti! (*i da hoću nemam pare da vam platim :/)" Tek što su završili rečenicu padoše dole- Suzana ih je udarila dnevnikom! S.R.: ,,Brzo, moramo uzeti mašinu!" Odeljenje je, naravno, čudno gledalo, ali ipak smo uzele mašinu i otišle iz učionice. Oni su se osvestili i krenuli za nama. Ja sam bila napolju a Suzana je brzo otvarala prozor.

 Neprijatelji: ,,Daj mi to i niko neće biti povređen." S.R: ,,Nikad!" - i baci mašinu kroz prozor. Ja sam je uhvatila i krenula ka glavnom ulazu ali me je presrela grupa naoružanih neprijatelja. Osim žutog dugmeta postoji i crveno (*au, koji preokret! Ne razumem što to nije moglo da se učini ranije ali 'ajde kao dramatičan momenat); ono služi u korist neprijateljima. Pritisnula sam žuto dugme, u tom času Suzana povika: ,,Razbij mašinu! Požuri s tim, moraš je brzo razbiti!"

 Bacila sam je i zgazila najjače što sam mogla. ,,Neeeeeeeee!"- povikaše oni iz sveg glasa. U tom času su nestali. Suzana pritrča i zagrli me (*ne grlim ljude bez potrebe). Nakon časova ponovo smo krenule peške.

S.R: ,,Pa, Suzana, ja se večeras vraćam u budućnost. Videćeš me u budućnosti, zapravo sebe (*u al' me usreći). Možda se budućnost promenila ovime, verovatno ti ništa nije jasno ali nema veze. Shvatićeš vremenom." Ja: ,,Da li mi možeš reći bilo šta o budućnosti?" Suzana razmisli nekoliko minuta a zatim reče: ,,Hm, da... Pod jednim uslovom." Ja: ,,Kojim?" S.R.: ,,Moraš da završiš priču."

 I, dragi moji, ja ću sada završiti ovu priču. Možda ste me malo bolje upoznali. Ne znam šta da vam još kažem. Trebalo bi da dodam nešto pametno ali mi ništa pametno ne pada na pamet. Ja znam da vi znate ono što bi trebalo da se zna da bi glagol znati postao znanje u značenju značajnih znanja. Znate šta hoću da kažem!

 A pogovor ću izostaviti. Uostalom, zar vam nije dosta mog brbljanja?!

 The End i tako to
Četvrtak
28.12.2011

---------------
Morbidna teorija za ovu priču je ta da je "to što sam otkrila sa šesnaest" povezano sa mojom autodestrukcijom i da me to može ubiti sada u ovom dobu (moglo je i do sada, ali su okolnosti bile takve kakve su bile). Postoji šansa da bi vraćanje u prošlost i sprečavanje svega toga na vreme sprečilo moju "likvidaciju" u ovom dobu, ali možda sam nesvesno prorekla sebi nešto. Videćemo da li sam slučajno sebi prorekla godinu smrti, tek je početak godine :/.

***

-Odlomci iz neobjavljene priče "Vrata duše"-  Hor

*"Vrata duše" predstavlja moju neobjavljenu priču (moglo bi se slobodno reći autobiografiju sudeći po sadržini) iz decembra 2015-te godine. Nije objavljena jer bi došlo do ponavljanja nekih činjenica te sam smatrala da je suvišno objaviti je u celosti, pa nije deo zvanične kolekcije, ali kad već pišem random mogu da ubacim neke delove iz nje. Time bih i zvanično objavila svaku priču koju sam napisala ;).

10.12.2015- 15.12.2015 (deset dana pre 20-tog rođendana)

 Kada ste umetnik, vidite svet drugim očima.
Kada ste depresivni, vidite život na drugi način.
Kada ste samotnjak, vidite ljude onakvima kakvi jesu. Ja sam sve to. Možda me zato nikad neće ni razumeti.

  Nikada nisam volela da pišem dnevnik jer se nikad ne zna u čije ruke može dospeti. Pisala sam u sedmom razredu, vrlo kratko vreme, dok nisam iscepala napisane stranice i bacila ih u vatru. Mart 2009... težak mesec. Pisanje dnevnika me nije utešilo ni malo, samo me je učinilo sumnjičavijom. Hm, ja sam sumnjičava oko svega- ne postoji osoba na ovoj planeti kojoj potpuno verujem. I zato, kada je i poslednja strana izgorela, moja paranoja oko otkrivanja mojih tajni je smanjena, iako znam da ni tada nisam bila potpuno iskrena. Doduše, bila sam iskrena kada sam opisivala koliko me bole noge od proba hora, koji je očigledno bio mešavina horske i ritmičke sekcije. Nemate pojma koliko devojčica od skoro osamdeset kilograma, a koja prepešači skoro tri kilometra dnevno do kuće na suprotnom kraju grada, voli da igra pred pet-stotina ljudi u roze haljini-tuniki-šta god koja ističe njenu kilažu!

 U petom razredu sam bila na audiciji za taj hor. Čak sam i čas propustila da bih prisustvovala audiciji. Bilo je puno devojčica iz istog razreda, pa smo pevale jedna po jedna. Kada sam došla  na red, moja draga prijateljica Anksioznost, koja mi je tada još uvek bila nepoznata, uhvatila me je za ruku i ohrabrila me divnom dozom straha. Ne znam kako me je nastavnica uopšte i čula jer sam pevala veoma tiho, ali primljena sam u hor. Iz nekog razloga sam se plašila da pevam na priredbama, priznajem. Ispade kao da sam samo otvarala usta, sad kad se setim toga pitam se zašto li sam pa ostala u horu kad sam veoma kvarila vizuelnu prezentaciju svojom pojavom.

 Pre svake priredbe sam planirala da odustanem, što sam i uradila u osmom razredu. Tek sam tad shvatila da je stvarno trebalo da učinim ranije. Zapravo, za devojčice je taj hor bio neka vrsta časti, jer su u njemu bile i najpopularnije devojke i devojčice, a meni prilika da radim nešto što ima veze sa muzikom, a da pri tome kažem bar nešto lepo o svom životu tih godina. Svaka priredba je izazivala veliko ushićenje, verovatno je to bio jedan od razloga zbog kojih je bilo teško napustiti i pored gomile učenja i obaveza.

***

-Lutke ("Vrata duše")

Još u vrtiću sam bila autsajder- bila sam jedina devojčica koja je sedela sa dečacima, na čelu stola. Ne znam, delovalo mi je nekako prirodnije, možda zato što sam se u ranom detinjstvu više igrala sa dečacima. Veoma slabo sam se družila sa decom u najranijem dobu. Najbolji prijatelji koje sam imala bile su moje lutke- i dan danas su one moja porodica. Dok sam u svom običnom životu bila obična osoba, u svom paralelnom životu sam bila uspešna pevačica, glumica, komičar i štošta još. Znala sam šta sve mogu pa sam se kroz igru razvijala i kao osoba i kao umetnik. A opet... čini mi se da se samo moj alter-ego razvijao, a ja sam ostala ista. Moj alter-ego je imao veliku porodicu, četiri sestre sa njihovom decom i muževima, decom daljih rođaka, roditeljima i Katarinom. Katarina je došla u moj život kada sam bila dete, tj. kada je moj alter-ego bio već odrasla osoba, i moj alter-ego ju je usvojio kao ćerku. Priča o Katarini Disko Bebi, kako sam joj dala prezime, bila bi priča za sebe. Uporedo sa našim mestom življenja postojala je i Barbi zemlja sa glavnim gradom Barbikanom, u kome su živele moje Barbi prijateljice. Kroz nju je proticala Barbi reka gde su pojedini imali prilike da vide i sirene. Osim Barbikane bilo je tu i drugih gradova: Barbilone, Kenovgrada, Vrta nade i prijateljstva... Na početku moje igre tu su bili princ Ken i princeza Ruža, koji su imali dve ćerke. Jedna od njih, Ružica, imala je pet kćeri i jednog sina koji su i danas na vlasti u Barbikani. Oduvek me je fascinirala odeća za lutke te je to razlog zbog kog sam počela da dizajniram i crtam odeću u kasnijem dobu. Osim toga, pošto sam u igri davala glasove i muškim i ženskim likovima imam sposobnost da lako menjam boju glasa. Katarina ima specifičnu boju glasa koja se godinama blago menjala (kako je i njen lik rastao), kojom odlično peva rok i bluz. Za razliku od nje, njen dečko Zekan je ljubitelj opere, u čemu smo on i ja slični. Zekanov brat Zeco je fan Lepe Brene i peva turbo folk. Zeki, sestrić mog alter-ega, najviše voli romantične pesme, rege i hip-hop. Moj alter-ego bio je predstavnik pop muzike, a vremenom je celo moje stvaralaštvo evoluiralo i krenulo u različitim pravcima.

 Katarina je moja suprotnost- hiperaktivna vesela osoba, zaljubljena i nemirna u početku. Okružena je prijateljima i veoma je komunikativna i druželjubiva. Najviše voli da jede čokoladu, koja joj prestavlja nepresušnu inspiraciju u muzici. Njena prva pesma nosi naziv "Ja ne mogu da plačem u mraku", koja je postala hit i inspirisala Katarinu da se bavi muzikom. Tada sam smišljala pesme i za nju i za sebe, a kasnije i za druge likove.

***

-Crveni Mart ("Vrata duše")

 Početkom sedmog razreda depresija mi je prvi put ponudila svoje najgore rešenje za moje probleme. Probala sam da ignorišem to, pričajući sebi da će biti bolje kad se preselim. Čak i sada kada sam se preselila ne vidim da je išta bolje, baš naprotiv, mnogo mi nedostaje kuća u kojoj sam se rodila i odrastala.

U februaru sam napisala svoju prvu priču a nekoliko nedelja kasnije... Bila sam slomljena. I dan-danas sam. (u originalu sam bila ogorčena zbog cele situacije, ali smatram da ne bi imalo smisla prepisivati taj deo kakav jeste. Umesto toga ću prepričati događaj iz svog ugla)

Petog marta, u četvrtak, imali smo probu hora. Skoro svakog  drugog dana u martu smo se spremali za priredbu povodom Dana škole, spremali smo po nekoliko pesama sa koreografijom. Trebalo je da i tog dana imamo probu, okupile smo se i čekale nastavnicu ali se nije pojavljivala ni nakon sat vremena, već je pao mrak. Nakon nekog vremena došla je policija i otišla gore gde je kancelarija za nastavnike, mislim da su tu bili i neki nastavnici ali to se već ne sećam, sećam se da su se svi uzbunili. Malo nakon toga čuli smo vest da je došlo do smrti jednog učenika iz naše generacije, najverovatnije je u pitanju samoubistvo (s tim da niko ništa nije potvrdio u vezi toga, ali tako se i dalje smatra).

 Taj dečak je imao simpatično lice i obično je bio nasmejan, imao je koji kilogram viška i bilo je reči da su mu se podsmevali zbog toga (kao neko ko je bio ismevan zbog iste stvari ne sumnjam da je bilo tako), bilo je tu još nekih problema ali to je stvar privatnosti, nije na meni da pišem o tome. Poprilično me je potreslo ali nisam plakala u školi, dok je kod kuće situacija bila drugačija, nisam mogla da prestanem sa plakanjem. Narednog dana je razredna pričala nešto o suicidu, trudila sam se da ostanem što hladnokrvnija pri pominjanju te teme jer mi je do tada već padalo na pamet da to učinim a nisam želela da to ikome pričam, to sam smatrala nekom vrstom svoje tajne. Možda bi bilo drugačije da sam podelila to sa nekim, ali se nisam osećala kao da imam problem a sada mi je već odavno svejedno.

 Još imam u sećanju dan sahrane, sećam se da je bilo baš mnogo ljudi, došli su skoro svi nastavnici i učenici iz škole. Taj događaj je ostavio jak utisak na mene (mada nije imao uticaj na moje lično samouništenje), godinama sam bila ogorčena i to se pojačalo nakon sličnog događaja 2016-te godine, gde je ponovo došlo do smrti devojčice iz sedmog razreda i iste škole, ponovo je u pitanju bilo samoubistvo. Iskreno se nadam da se to neće ponavljati, valjda je škola počela da menja nešto da povede više računa o učenicima. Mogu iz svog ličnog nezadovoljstva da kritikujem i šta jeste i šta nije, ali činjenica je da sam od prvih razreda imala probleme u toj školi (najviše sa ismevanjem), čak imam informaciju da je i jedan nastavnik koji mi nije predavao tračario sa nekima iz odeljenja o uslovima u kojima sam živela (što, jer sramota biti siromašan?) i niko me nije shvatao ozbiljno, uvek se svaljivala krivica na mene- i za fizičko, i za nedruštvenost, i za potrebu da sedim za svojim stolom na odmoru umesto da izađem napolje... Bilo je nekih i baš neprijatnih situacija, ali trudim se da zaboravim koliko mogu jer mi je stanje sa psihom sve gore, nije mi potrebno da razmišljam i o tome pored svih trenutnih problema. Neću nikog da napadam u svakom slučaju, to mi ne bi značilo ama baš ništa sa ove pozicije- ne mogu da vratim vreme i da popravim štetu. To mi je šta mi je.

***

-Nova škola- ("Vrata duše")

Kraj osnovne škole. Neviđena paranoja. Ponovo strah kako će me prihvatiti u srednjoj školi. Slušala sam strašne priče o srednjim školama te je i to leto bilo ispunjeno strahom. Tu godinu pamtim po dve stvari- bolestima i privremenom utočištu u novoj školi. Te godine sam dobila dijagnozu dijabetesa i imala još nekih tegoba zbog kojih su mi celo leto i jesen prošli u mukama i teškim bolovima.

 U novom odeljenju su me lepo prihvatili- jeste da sam i dalje bila čudna, ali barem smo se slagali i nismo dolazili u sukobe. Zavolela sam svoj smer i sve što smo radili na praksi- to mi je bilo mnogo zabavnije od dosadnih aktivnosti u osnovnoj. Nije sve bilo savršeno, naravno, kao na primer stari školski autobus (ili zajednički toalet bez vrata zbog čega sam ozbiljno razmišljala da se ispišem na samom početku, ali pohvala za školu jer su sve renovirali). S obzirom na moju anksioznost išla sam autobusom na predčas, a vraćala se pešice da bih bila što smirenija.

Na kraju školovanja bila sam slomljena što će to mesto nestati iz mog života jer sam volela to mesto. Divna priroda oko škole, gomilu mirnih kutaka gde sam sedela i stvarala svoja najbolja dela do tad, zabavne večeri posle popodnevnih časova kada smo se pravili da su nevidljive sile oko nas, šuma u kojoj sam viđala veverice, a jednom prilikom i srnu, putevi kojima sam se vraćala sama ili u društvu, mesto u kom me je sustiglo sve ono što mi se dešavalo ranije, ali mi je barem predstavljalo utočište. Zahvalna sam što sam provela četiri godine tamo, iako mi nedostaje još od poslednjeg puta kada sam bila tamo.

 
U aprilu je počelo vežbanje za završni test. U toku četvrte godine sam bila sklona tome da predajem prazne papire na testovima, pa mi je pala na pamet fiks ideja da bojkotujem test za prijemni, padnem na testu i posle polako u toku leta naučim šta je potrebno pošto mi se nije išlo na fakultet. To možda i ne bi bila čudna ideja da nisam bila odličan učenik (druga i treća godina sa svim peticama) pa mi deluje neobično kada vidim u diplomi da iz srpskog i vežbi u laboratoriji imam petice, a na tom prijemnom sam dobila dvojku sa 53 boda jer sam bar polovinu ostavila prazno. Ne kajem se u svakom slučaju, svejedno mi je. Ne bi mi ni petica ništa značila, posao u struci se teško nalazi, a diploma stoji uzalud kako se god okrene.

 Omiljene teme na srpskom bile su mi one na kojima je moglo da se piše o mračnim temama, jer je moj mozak za to i bio sposoban. Čak su i moje priče mračne, uključujući i ovu. Srpski mi je bio jedan od omiljenih predmeta još od osnovne, a na takmičenje sam išla samo u prvom srednje iako sam se spremala i naredne godine. Od ranog doba se bavim pisanjem pesama, kasnije i tekstova pesama i priča, i to je dosta uticalo da budem bolja na srpskog. U prvim razredima sam pročitala skoro svaku knjigu za moj uzrast koja se nalazila u školskoj biblioteci, te sam bila čest gost u biblioteci dok nisam malo porasla. Bila sam član i dečije i gradske biblioteke, ali sam vremenom prestajala da čitam tako puno kao pre jer nisam mogla da nađem knjigu po svom ukusu. Vrlo često se vratim čitanju svojih priča jer brzo zaboravim šta sam pročitala iako znam celu radnju i likove priče.

 Na dan polaganja prijemnog ispita su me neočekivano zvali da dođem sat vremena ranije nego što je planirano, i to dvadeset minuta pre početka prijemnog (škola se nalazi van grada i potrebno je bar 10-15 minuta čak i kolima). Stigla sam tamo poslednja i uznemirena, predpostavila sam da nema ništa od tog ispita i nisam ni mislila na to da uradim što bolje. Prepisivanje mi nije ni padalo na pamet, nažvrljala sam odgovore koje sam mislila da znam i izašla odatle.

 Trećeg dana ispita radili smo vežbe u laboratoriji, moja vežba bila je ispitivanje kiselosti tvrdih bombona i položila sam je sa peticom.

Dodela diploma. Moje ime je prozvano. Uzimam diplomu brzo kao furija i sklanjam se u stranu da ne privlačim pažnju. Otišli smo u naš kabinet, gde smo potpisali neka dokumenta.Iskreno, bila sam nervozna jer je moj otac insistirao da na diplomi piše moja nova adresa a ne ta na kojoj sam rođena, pošto smo svakog trenutka mogli prodati kuću, a taj zahtev nije ispunjen. Znala sam da će biti problema kad izađem.

 Na izlasku iz škole krenula sam ka autu koji se nalazio u blizini. Moj otac je pomahnitao kad je video da u diplomi piše mesto tog grada i, zajedno sa mnom, ušao je u školu gde je vikao na neke ljude. Kasnije je ušao u kola i sam otišao po policiju, naređujući meni i majci da ga čekamo kod škole. Čekale smo dugo, plašeći se šta može da se desi, a onda smo pošle pešice prema gradu, u međuvremenu je stigao i on i vratili smo se kući, a narednih dana bio je besan na mene. Krivo mi je što je tako izgledao poslednji put da sam bila u toj školi, morao je da mi upropasti taj momenat zbog nečeg što ionako uzalud stoji u vitrini. Nije prvi ni poslednji put da mene ili nekog drugog krivi za sve i viče. Gledala i slušala sam tu predstavu mnogo puta.

 Za mene je odeljenje u srednjoj školi bilo najbolje koje sam imala (dobro je bilo i ono u vrtiću, ali to se već nije zvalo odeljenje već grupa), zahvalna sam im što me nisu ismevali i osuđivali kao druga odeljenja u kojima sam bila. Nadam se da nikome nisam učinila ništa nažao ili da sam se ponela nepošteno prema nekome. Bez obzira što se nisam slikala za pano i nisam bila na maturi (to već nisam ni u osnovnoj) drago mi je što nisam morala kao u osnovnoj da pričam da nisam deo odeljenja (to bi svakako bilo i glupo da kažem kad sam dolazila na sve časove, ali to nije poenta priče). U osnovnoj se nisam osećala da pripadam toj celini koju smo zvali odeljenjem, zajedno sa još nekoliko učenika predstavljali smo nekog ko kao i da nije deo odeljenja, dok u srednjoj to nije bio slučaj (mada je bilo i značajno manje učenika). Što se mene lično tiče bila sam i više nego zadovoljna tim odeljenjem, kao i većinom profesora koji su nam predavali, da nisam vukla probleme od ranije to bi verovatno bio jedan od najlepših perioda u mom životu.

***

-Metal / Prvi koncert / Muzika ("Vrata duše")

 U toku 2012-te sam zavolela metal. Nije to zbog stanja u kome se nalazim, jednostavno mi je trebala ozbiljna muzika. Sharon Den Adel mi je privukla pažnju prvo svojim stajlingom, a zatim i svojim glasom (na jednom disku sam imala "Mother Earth" spot pa mi je privukao pažnju, morala sam opet da gledam koliko mi se svideo iz prve). Poželela sam da i ja tako pevam, što sam uz višegodišnje vežbanje i uspela (uz nalaženje svog ličnog stila pevanja, naravno). Prvo sam bila skeptična jer vlada stereotip da je metal muzika zla i da su svi metalci satanisti, što je čista zabluda. Drago mi je da sam se oslobodila tog stereotipa i pustila jednu od najboljih stvari u svom životu da zauzme počasno mesto mog omiljenog žanra.

 U jednom časopisu pročitala sam reviziju Tarjinog prvog albuma "My Winter Storm" a dole je pisalo: Za fanove Nightwish i Within Temptation. Odmah sam otišla da pronađem nekoliko pesama od Nightwish-a i Tarje. Tarjine pesme sam našla kasnije, ali sam zato našla oko tridesetak Nightwish pesama i nekoliko pesama od grupe Within Temptation. Dopalo mi se ono što sam čula s obzirom da do tada nisam slušala metal, s tim da mi se u početku više sviđao WT zbog nežnijeg zvuka. Navikla sam se u međuvremenu i na tvrđi zvuk i ubrzo postala fan Nightwish-a. U toku naredne godine sam čitala o simfo-metalu i istoriji benda, prebacila još pesama, zavolela još bendova kao što su Delain, Xandria, Epica, After Forever, Imperia, Lunatica, Evanesence... (priča je iz 2015-te godine, tako da je sada lista bendova koje slušam još duža ;))

 U oktobru 2014-te godine sam na Tarjinom zvaničnom veb-sajtu videla da će u okviru turneje Colours on the Road posetiti i Beograd! Naravno da sam želela da idem i želja mi se i ostvarila- videla sam svoju omiljenu pevačicu i jednu od svojih uzora uživo! Iskreno, situacija u kući, što se finansija tiče, nije bila baš savršena, ali se našlo novca za taj jedinstveni događaj.

 6. Novembar 2014.: Oko deset sati smo otac i ja krenuli autobusom za Beograd. Nisu hteli da me puste samu i smatram da je to ipak bila pametna odluka (iako sam bila punoletna). Stigli smo oko četiri popodne i već je padao mrak. Kako nisam napuštala kuću mesecima bila sam vrlo nervozna što sam se odjednom našla u takvoj gužvi i žurbi. Beograd jeste lepo uređen grad, ali previše užurban za moj ukus. Seli smo u studentski park da se odmorimo od brzog hodanja. Ispred SKC-a su se skupljali ljudi, bolje reći osobe mojih godina, koji su jedva čekali da se vrata otvore. Otac i ja smo se šetali ka Hramu Svetog Save, razgledajući izloge. Bila sam pospana jer imam običaj da rano legnem, a koncert je počinjao tek u osam (tek. Da, ja sam penzionerka bez penzije). Uzela sam samo maramice, kartu i mobilni sa sobom, a otac je uzeo moju tašnu na čuvanje. Ispred sam razgovarala sa dvoje Beograđana, koji su takođe Tarjini obožavaoci, i to me je malo smirilo jer imam strah kada se nađem među puno ljudi (da, savršena osobina za nekog ko je pokušavao da napravi svoj bend). Vrata su se otvorila pa smo ulazili po nekoliko zbog sigurnosne provere. Popeli smo se stepenicama do vrata odakle se ulazi u salu za koncerte. Kada su se ta vrata otvorila požurila san da zauzmem mesto bliže bini jer sa svojih 155 cm visine ne bih mnogo mogla da vidim iza. Bila sam oko metar i po udaljena od bine.

 Ushićenje je raslo. Predgrupa je bio bend Crimson Blue iz Rusije, čiji mi se nastup dopao jer njihov vokal ima divan melodičan sopranski glas. Moram da napomenem i to da je bila prelepa na sceni, izgledala je poput neke vile. Podigli su na noge masu obradom pesme "Bring me to life" koju je publika horski pevala. Kada se njihov nastup završio opet je nastalo ushićenje. Publika je uzvikivala "Tarja, Tarja!" a nje još uvek nije bilo. Nakon nekog vremena muzičari su počeli da izlaze, a na kraju je izašla i ona, obučena u crnu mrežastu majicu i dugu crnu suknju, i pevala je "In for a kill" koju ja nisam znala do tada. Za vreme koncerta nisam mogla da se potpuno opustim ali sam dala sve od sebe da uživam u svom prvom koncertu.

 Pevala sam uz pesme koje sam manje-više znala jer mi učenje tekstova ide solidno (znam određenu količinu ali se desi da pomešam ili da nešto zaboravim). Tarja se u toku nastupa dva puta presvlačila- prvo u crveni top i dugu crnu suknju, kasnije i u odeću sa spota "Victim of ritual". Nisam mogla da verujem da mi je tako blizu, bilo je kao u snu. Na kraju nastupa je iz bekstejdža pokazivala Naomi (svojoj ćerki, tada još bebi) publiku, što je potpuno raznežilo publiku oduševljenu sjajnim nastupom i glasom najpoznatijeg soprana u simfo-metalu. Mene lično je najviše podigla pesma "Until my last breath", mada sam bila u prijatnom šoku kada je izvela "Over the hills and far away" na bis, ali i uživala uz pesme "Mustique Voyage", "My Winter Storm", "Victim of Ritual", "Wish I had an Angel", "Neverlight", "Die Alive"...

 Na kraju sam izašla i istim putem napustila zgradu. Celo vreme sam se brinula da li je mom ocu dosadno ili da li me čeka, te sam žurila da izađem. Noge su me mnogo bolele i imala sam vrtoglavicu od dehidratacije, ali nisam htela da mislim na to dok ne stignemo do autobuske stanice. Usput je počela kiša pa smo dodatno žurili. Koncert je bio gotov u jedanaest uveče, a autobus za Niš išao je oko jedan ujutru, te smo njime krenuli kući. Stigli smo kući ujutru, jedva čekajući da se odmorimo od puta.

Od muzike, osim simfo metala, volim različite vrste metala (melodični, gothic, power, thrash, folk / etno metal, heavy metal, nu metal, industrijski metal, doom metal, slušam i black i death metal kad mi se svidi neka pesma, moglo bi se slobodno reći sve da ne nabrajam dalje), klasičnu muziku, rok, disco, dance, elektronski dens, evrovizijsku muziku, etno, mračne balade, pop, indie-pop, keltsku etno muziku i tako dalje. Limeni duvački instrumenti mi nisu baš bliski srcu (trenutno, ne znam da li će tako i ostati) a pri tome mislim na džez muziku (koju smatram kvalitetnom muzikom iako je ne slušam aktivno), kao i na trubače, s tim da u svakom žanru postoji barem jedna pesma koja bi mogla da mi se svidi. Uglavnom više slušam ženske izvođače od muških jer mi je lakše da proučavam ženske glasove. Od klasičnih vokala mi se veoma dopala Diana Damrau, dramski koloratura sopran, koja je najpoznatija po ariji "Kraljice noći", jednoj od najzahtevnijih u operi. Moj omiljeni tip vokala je lirski koloratura sopran, nežan visoki glas koji može da prati brze promene melodije, a najviše se divim dramskom kontraltu (najdublji ženski glas) i sopranu sfogato accuto (najvišem ženskom glasu) čiji je predstavnik Mado Robin koja je izvela notu Bb6 u punom glasu. Što se Marije Kalas tiče, njen glas je bio sposoban da izvodi i meco-sopranske i kontralto deonice, što nije nimalo lako. Ona je svrstana u sopran sfogato (što znači da je sposobna da peva u više registara).

 Moj glas... Nisam sigurna da li je leggero sopran (koloratura koja ne može dostići F6), karakterni sopran (tj. da menja boju glasa u zavisnosti od uloge) ili lirski sopran, ali dajem sve od sebe da budem što bolja u tome što radim. Rado eksperimentišem sa niskim tonovima, ali izvegavam srednji registar koliko je moguće, uzima mi duplo više snage nego pevanje u petoj oktavi, koju najviše i koristim. Iako sam i više nego zadovoljna što sam uspela da objavim (sve) svoje priče muzika će mi uvek biti nešto što najviše vežbam i u čemu istinski želim da se iskažem, ali nikada nije došlo do prilike za to. To bi mi bilo jedno od najvećih razočarenja u životu, to da nikada ne pokažem ono što mogu a na čemu sam radila godinama.

***

-Četiri različite osobe u mojoj glavi ("Vrata Duše")-

 Još od nižih razreda su u mojoj glavi nastale dve osobe; ne govorim o alter-egu, ona je deo mog imaginarnog sveta lutaka, već o različitim ličnostima koje kreiraju mene kao celinu. U početku ih je bilo dve- ne znam kako su stvorene, samo sam ih odjednom postala svesna u nekom trenutku. Prva ličnost zvala se Suza; u početku vesele naravi ali i naivna, bila je suprotnost drugoj ličnosti koju zovem Suzia, a koja je u to vreme za mene predstavljala mrguda i stranu razuma. U međuvremenu je neprimetno došla i Suzi, umetnička strana, a na kraju je kao četvrta ličnost nastala i Suzan. U početku su se Suza i  Suzia prepirale jer je strana razuma oduvek bila pažljivija kada su ljudi u pitanju. Uglavnom bih poslušala stranu razuma jer sam joj verovala, pri tom zaboravljajući da sam samo dete koje bi trebalo da uživa u čarima detinjstva. Suza se u potpunosti promenila i postala (auto) destruktivna strana. Njih dve i danas vode duge konverzacije pune različitih argumenata i filozofije, time stignu do nekih vrlo neobičnih teorija i saznanja. Glavni problem je u činjenici da sve četiri zajedno predstavljaju haos zbog svojih suprotnosti.

Br. 1- Suza: Isprva je bila slatka devojčica sa kosom povezanom u dva repa i obučena u roze, ali se vremenom pretvarala u čudovište koje mi još uvek sa uživanjem razdire dušu. Sarkazam i cinizam su deo skoro svakog njenog iskaza, njen govor zvuči zločesto ako govori o nekome. Njene boje su roze (na početku) i crna (sada), gde roze simboliše čistotu a crna haos destrukcije.

Izgled (prikazuje se kao): Kosa povezana u dva repa, crni korset ili korset-majica (ruke su prekrivene), rukavice bez prstiju, crne pantalone, tamna šminka, čizme sa blagom potpetnicom i nakit neupadljive boje.

Osobine: Mračna, morbidna, ogorčena, mizantrop, okrutna, pesimistična (fatalista), moćna, bez milosti, sarkastična, bez emocija, agresivna, opasna, osvetnik, ne pušta nikog da je ponižava/ da loše postupa sa njom.

Životni cilj: Da me ubije, ponekad želi osvetu.

Psihološki problem: Opsednuta suicidom, može postati opasna po druge

Tajna želja: Da me ubije, ponekad želi da se osveti

Njen domen: Smrt, patnja, loše uspomene, čini um jačim i slabijim u isto vreme.

Tip ličnosti: Ranije ENFP, sada ESTJ/ ENTJ

Br. 2- Suzia: Osoba koja je druga došla u moj um, predstavlja mudrost, ali i depresiju. U početku sam mislila da je ona samo mrgud, ali se ispostavilo da je ona središte mog bića i izvor najdubljih misli u mom umu. Govori dubokim, jasnim glasom. Njena boja je plava, inače moja omiljena boja, koja u isto vreme simboliše mudrost i hladnoću.

Izgled (prikazuje se kao): Konjski rep, plava rolka/ bluza, crne pantalone, ravne cipele, blaga šminka ili bez šminke.

Osobine: Inteligentna, logičar, tiha, praktična, realistična, pravična, tvrdoglava, bez emocija (sa visokim osećajem za moral), skromna, sklona preanaliziranju, emotivno prazna, nije uopšte čulna/ ženstvena.

 Životni cilj: Da pronađe mir u svom umu.

Psihološki problem: Depresija

Tajna želja: Uglavnom ne želi ništa, ponekad želi da oseća išta jer je njeno srce emocionalno tupo do srži

Njen domen: Davanje razloga za sve akcije, razmišlja o potencijalnom razvoju situacije, planiranje, učenje, filozofija, psihologija, rešavanje problema.

Tip ličnosti: ISTJ/ INTJ (zato što su njene filozofske teorije apstraktne ali je sposobna da analizira i povezuje i ono što je deo stvarnog sveta da bi radila što efikasnije i brže)

Br. 3- Suzi: Umetnička strana, retko učestvuje u diskusijama i izgubljena je u nekom svom svetu. Zadužena je za sve što ima veze sa stvaranjem i umetnošću, ima više umetničkih interesovanja. Lako se rasplače i toliko se plaši komunikacije da je na ivici suza kada mora da razgovara sa nekim. Glas joj je tih i nežan. Njena boja je ljubičasta, boja koja predstavlja spiritualnu sferu života i kreativnost.

Izgled (prikazuje se kao): Dve pletenice, ljubičasta košulja i ljubičaste pantalone, ravne cipele, obično ima pribor za slikanje u rukama.

Osobine: Umetnik, poeta, kreativna, sažaljiva, razume druge, anksiozna, tiha, spiritualna, dobrodušna, naivna, uplašena da će povrediti druge, paranoična, tolerantna...

Životni cilj: Da bude pravi umetnik

Psihološki problem: Anksioznost

Tajna želja: Da kreira umetnost bez granica i da bude znana kao umetnik/ da se nekom svidi njena umetnost

Njen domen : Umetnost (uključujući muziku), pristojne interakcije sa ljudima, interakcije sa životinjama.

Tip ličnosti: INFP

Br. 4- Suzan- Zbog svog prebrzog delovanja po principu "sve ili ništa" često me dovodi do problema. Često ima fiks ideje i ne može da se smiri dok ih ne realizuje, ali od većine tih ideja ima vrlo malo ili nimalo koristi, zbog čega često dobija kritike od ostalih ličnosti. Priča drugačijim akcentom, melodičnim glasom. Nema striktno određen domen kao ostale, verovatno zato što je došla poslednja, ali bi u drugačijim okolnostima njen glavni domen bila ljubav i pitanja srca.  Jedina je od četiri ličnosti koja s vremena na vreme zapravo želi komunikaciju sa drugima. Njena glavna je crvena, koja za mene označava bujicu emocija, praćena zelenom koja u ovom slučaju označava ekscentričnost.

Izgled (prikazuje se kao): Puštena kosa, elegantan nakit, intezivna šminka, haljina dugih rukava upadljive boje (obično crvena i zelena) sa ukrasima, helanke, cipele sa blago višom potpetnicom.

Osobine: Strastvena, inspirisana odećom, opsesivna, romantična, nisko samopouzdanje (uglavnom), mrzi komentare o svom telu (i izgledu), neodlučna, "sve ili ništa" stav, impulsivna

Životni cilj: Da izgleda atraktivnije/ normalnije

Psihološki problem: Poremećaji u ishrani/ specifične prehrambene navike/ naznake BPD-a

Tajna želja: Da prihvati sebe

Njen domen: Hrana, Ljubav/Romantika, Drugo

Tip ličnosti: ESFP

***

-Selidba ("Vrata duše")

Dugoočekivanu selidbu dočekali smo tek u februaru 2015. godine, tako da smo pakovali stvari po najvećoj hladnoći. Kuću smo prodali za znatno manje novca od njene vrednosti jer je situacija već počela da bude nepodnošljiva. Godinama pre toga sam polako pakovala stvari ali je i dalje bilo previše toga da se spakuje. Ceo život sam provela tu. S obzirom da se osećam kao da sam umrla u šesnaestoj godini, stvarno sam ceo život provela tamo. Probala sam da ne mislim o tome i da spakujem što više stvari jer smo imali samo tri nedelje da iselimo pretrpanu kuću. Sasvim je normalno da su se nakupile razne stvari za dvadeset godina koliko smo živeli u njoj. Ja sam kao hrčak-sve čuvam, čak i knjige iz osnovne škole.

 Poslednji dan u kući. Ispred naše stare kuće bilo je puno biljaka, naročito drveća. Dudovi, dva oraha, jorgovani, jelka koju su moji roditelji posadili kada sam bila mala, jabukovo drvo, praska, kruška, višnja, lipa... U bašti smo imali puno zumbula, krinki (irisa) i lala, koje sam volela da nosim učiteljici, a kasnije i nastavnicama. Jednostavno volim cveće i volela sam da ga poklanjam jer je to lep gest a ništa ne košta. Moje omiljeno cveće su ruže plave boje, s tim da ne postoji sorta ruža čija je prirodna boja plava. Svaka boja ruže me asocira na određen tip žene; crvena je ženstvena, bela je elegantna, plava je intelektualna, žuta je vesele naravi, ružičasta je nežna, ljubičasta je kreativna... Od cveća volim i zumbule i jorgovane zbog predivnog mirisa koji me podseća na baštu u kojoj sam odrastala, mada mi je svako cveće lepo, ali samo dok je u svom prirodnom staništu a ne ubrano, jer će tako brzo uvenuti.

 Na dan selidbe sve je izgledalo tako sumorno. Nisam mogla da verujem da napuštam mesto koje mi toliko znači. Nije mi značio taj grad, samo moja kuća. Moja majka krenula je rano ujutru, a otac i ja smo natovarili još stvari u auto. Ostalo je samo da uzmemo dva bića- mog psa Džekija i mačka Flekicu, koga smo kasnije nazvali Bleki. Nije bilo lako naterati Džekija da ustane, moja majka ga je  dobro hranila te je bio poprilično težak. Pored svega, jednostavno je ležao na razbacanim stvarima u šupi i nije hteo da ustane odatle, te sam morala onako teškog da ga nosim do auta. Ipak, mačak je bio veći problem, nije ga bilo teško odneti već uzeti. Spavao je pored jedne mačke koju sam ja volela, ali nismo mogli poneti još jednu životinju jer nismo ni znali gde ćemo da budemo dok ne kupimo kuću.

 Rasplakala sam se i uzela Flekicu, a mačku pomazila i ostavila je da spava na fotelji koju smo ostavili. Imali smo puno mačaka, srce me boli što nismo mogli da ih povedemo i što ne znam šta je posle bilo s njima, bestraga glava sa naglom selidbom u sred februara. Bolje da sam se ubila pre toga nego što  sam morala da ostavim tih desetak mačaka koje sam pazila od rođenja, muka mi je od svega svaki put kad se setim kako smo morali da napustimo grad kao da smo proterani iz njega (na neki način i jesmo, nismo imali novca ni za preživljavanje a opština, komšije i jedan podlac od advokata su nas doveli do toga i još im je malo bilo). Posle me neko pita što sam ogorčena i priča mi kako neko ima i gore probleme pa se ne žali, ja sam svesna da ima raznih ljudi sa raznim problemima i poštujem to ali to ne znači da ću trpeti da neko nipodoštava to što se meni desilo, ako se meni duša kida svaki put kad to pomenem onda jeste i teško i bitno. Imala sam prilike da mi jedna osoba sa kojom sam se dopisivala godinu i po napiše da "ima devojaka koje teže žive pa se ne žale" iako sam iskreno pisala o svojoj situaciji (i još mi dotična osoba posle šalje poruku kao da nije ništa bilo, ja mogu da se izvinim za svaku sitnicu a meni se očigledno niko ne izvinjava ma koliko me uvredi), takve stvari ne želim da tolerišem, naročito ne od osoba koje su imale tu sreću da im je situacija u porodici stabilna, da ih niko ne napada i da nisu bile u situaciji da nemaju ni za hleb (bukvalno). Ovo je podsetnik za mene, a i lekcija drugima, da ne gube vreme na osobe kojima njihove reči ništa ne znače i na ljude koji bi hteli isključivo pozitivne osobe bez ijednog problema pored sebe, svaki čovek ima svoju bol koju ne može stalno da ignoriše da bi neko pored njega uvek bio srećan, i ne mogu se svi problemi rešiti jednim očiglednim "rešenjem" kao da smo svi u rubrici "pitanja i saveti" nekog časopisa, život je komplikovaniji od toga. Znam i sama da smislim takav "savet" koji zapravo ne može da se izvede, i to bez prebacivanja krivice kako sabotiram sama sebe ili šta već jer nisam postupila tako. Cenim kad se neko trudi oko mene ma koliko to bilo, ali ne mogu da se pravim da sam neko ko nisam i da prelazim čak i preko stvari koje me vređaju ili bole. Dođavola, raspisala sam se na tu temu a pisala sam o 24. februaru 2015-te, vraćam se gde sam stala.

 Natrag na dan selidbe. Stavili smo mačka u improvizovani kavez da ne bi pobegao, ali se izvukao pre nego što smo pošli. Otac i ja smo ušli još jednom u polu-praznu sobu. Zeleni porodični sat koji smo ostavili na zidu pokazivao je devet sati. Pogledasmo još jednom kuću iznutra i zaplakasmo. On je tu kuću sagradio, ja sam u njoj od svog rođenja. Ostavili smo nešto od starog, ali funkcionalnog, nameštaja da se nađe novom vlasniku, mada je to odmah izbačeno (bolje da smo bar uzeli svoje stvari, nego nismo mogli da stignemo jer smo brzo morali da se iselimo, šesto eura je otišlo samo na prevoz stvari na drugi kraj zemlje). Da smo znali da će te stvari završiti u rukama osoba zbog kojih smo tu istu kuću napustili, pre bismo ih spalili na sred dvorišta nego dozvolili da se lešinari slade našom mukom. Da ste vi živeli tamo, razumeli biste moj gnev i čak biste se pitali zašto nisam iskazala još gneva. Nema veze, i ovo je dovoljno.

 Izlazimo i u suzama zaključavamo vrata, gledajući oko sebe da li možemo uzeti još neku sitnicu za koju smo vezani. Izbegavajući da gledam u mačke da ne bih počela da plačem još više, ušla sam u auto i čekala da krenemo. Pričala sam sa Džekijem, koji nije shvatao šta se dešava i koji je bio smireniji od mene. Moram da priznam da ga dugo nisam videla iako je bio u dvorištu, jer sam bila suviše paranoična da izlazim iz kuće. Znala sam da ću sada imati vremena da mu nadoknadim ako sam nešto propustila. Otac je upalio auto. Poslednji put izlazimo iz svog dvorišta. On je zaključao kapiju, a zatim ponovo zaplakao, jače nego pre toga.

 Svratio je do mog ujaka na nekoliko minuta, a zatim parkirao automobil blizu mesta gde sam čekala autobus ranije, odakle je otišao da potpiše ugovor da je kuća odsad u rukama drugog vlasnika. Gledala sam malo u daljinu, malo u Džekija a malo u mačka koji se izvukao iz improvizovanog kaveza i legao da spava pozadi. Slušala sam muziku na svom mp3-ju da zaboravim na tren da upravo ostajem bez najvažnijeg mesta u svom životu. Sreća što je prvi folder bio folder sa metal muzikom, to me je povuklo iz realnosti. Potajno sam se nadala da ću videti nekog kog znam, da se oprostim sa nekim... Moji roditelji su se oprostili sa ljudima sa kojima su bili u kontaktu, a ja sam mogla da se oprostim samo sa mačkama, s tim da one ne bi razumele šta se dešava.

 Kada je potpisivanje ugovora završeno, krenuli smo u selo moje majke da bi moj otac osigurao kamion koji je tamo stajao jer nije bio u voznom stanju. Žao mi je što smo morali da ga prodamo, taj kamion nas je spasavao u trenucima kada nismo imali nikakvih prihoda, vozio nas je na različita mesta, ali nije bilo svrhe kupovati nove delove jer bi to bila prevelika investicija.

 Insistirala sam da idemo putem koji vodi ka mojoj srednjoj školi, koju sam mogla videti samo iz daljine. Prošli smo pored obližnjeg manastira i krenuli uobičajenim putem do sela. Na početku sela smo čuli čudan zvuk pa smo se zapitali šta bi to moglo biti. Ispostavilo se da je to bio mačak kome je bilo muka u nezgodnom trenutku. Stigli smo. Mačak je izašao pa ga je otac jurio, a ja sam čistila nered koji je ostao posle mačka. Kada je mačku bilo malo bolje vratili smo ga u auto a ja sam čekala kod ujne da otac završi i ovaj posao. Ceo dan bio je sumoran i siv (ni ja ga ne bih bolje zamislila) te se uklapao u atmosferu celog događaja. Kada smo (konačno) pošli, mačak je stao iznad mene i posmatrao put. Bio mi je veoma smešan pa sam i zaboravila šta se dešavalo ujutru tog dana. Stigli smo pred sam kraj dana i počeli da planiramo šta dalje. 24.02.2015.

Narednih dana smo očajnički tražili kuću za novac koji smo dobili od kuće, i na kraju smo ipak rešili da dovršimo započetu kuću na našem placu iako je bilo nekih problema. Za vreme useljivanja, tačnije drugog dana od zvaničnog useljenja u jednu sobu koja je bila hladna, ali naša (do tada smo oko mesec dana spavali u iznajmljenom objektu za sezonske radnike na drugom kraju sela), izgubila sam svog psa Džekija, najboljeg prijatelja u svom životu. Džeki je izašao sa mnom kada sam pošla ka kući, jedna kola su veoma sporo prolazila ali su ga nekako udarila, ne razumem kako. Ne mogu da zaboravim svog malog prijatelja kako leži na sred puta u lokvi krvi, otvorenih očiju, mrtav. Vozač je nastavio put kao da nije ni video da je udario psa, pa su moji roditelji vikali za njim i tada se vratio. To nije moglo da vrati psa za kog sam najviše bila vezana. Plakala sam tri sata bez prestanka, kriveći sebe što nisam pazila kada je krenuo za mnom. I sada znam da sam kriva, ali kunem se da nisam znala da će ga ta kola koja su išla pet na sat usmrtiti; ja sam već stigla do kuće pa sam mislila da je i on tu negde oko mene... Sve dok nisam čula zvuk i videla prizor koji me je šokirao...

Džeki je donet u našu kuću kada je bio starije štene. Bio je uplašen od starijeg psa Đine pa se sakrio iza kreveta, odakle sam ga uzela u naručje i maženjem pokušala da ga smirim. Zaspao je u mom naručju. Spavao je pored mene, a znao je da se uvuče pod jorgan kada je bilo vreme za spavanje. Nije imao problem sa fotografisanjem te sam volela da ga slikam. Delili smo hranu, s tim da mu nisam davala slatkiše i slične stvari. I on se razboleo dok je bio manji, ali sam se svim silama trudila da mu pomognem jer sam se brzo vezala za njega. Kupovali smo tablete i davali mu lek svakog dana, i na kraju je preživeo bitku za život. Imao je astmu i to mu je bio veći zdrastveni problem. Kada je došao i Bubi, doneta je odluka da Džeki zajedno sa njim bude napolju. Bili su dobro hranjeni i paženi, s tim da mi je bilo mnogo žao što više nije blizu mene. Htela sam da mu nadoknadim propušteno. Nisam stigla. Njegove tužne oči me više nikada pogledati. Nadam se da je barem otišao srećan što je imao moju bezgraničnu ljubav.

Od tada su se desile još neke stvari: stric mi je preminuo 2016-te godine, u maju sledeće godine i deda po ocu, advokat iz bivšeg grada je nastavio da nas proganja, poslao je neke ljude u popis (šta više da nam uzmu, i to malo što imamo bi stoka da otme a niko ne reaguje iako smo se žalili) i uzeo nam deo imanja iako mu ništa nismo uradili (a ova policija ovde umesto da nas zaštiti još nam je naplatila kaznu pred zimu kad je najteže, svaka čast- trebalo je da primimo neku pomoć ili makar da imamo zdravstvenu zaštitu jer smo svi bolesni, a umesto toga nas kažnjavaju i vodili su mog oca u zatvor u bivšem gradu kao da je kriminalac). Kao da taj problem nije dovoljan tu su ponovo problemi oko međa (zašto ljudi ne mogu da srede svoja prokleta dokumenta a ne da neko drugi ispašta zbog toga?! Tako su uradili i u gradu pa se ispostavilo da stvarno nisu bili ispravni, a mi smo stradali zbog njihovih gluposti), kao i jedan udes u kome smo mi imali najveću štetu a opet se pare uzimaju samo od nas. Naime, neka budala sa kozama je prelazila put kod mosta, vozilo saniteta je moralo da ih naglo izbegne i udario je u mog oca sa jedne strane, time uništivši gumu (koju smo nedavno kupili), lim oko nje i ogrebavši kamion, i kako ga je udario kamion je zakačio jedan parkirani auto, malo mu razbivši deo svetla. Vozilo saniteta je pobeglo (pre udesa je bio u kafani), a vlasnik parkiranog vozila je izašao, vikao na moje roditelje i tražio dvesta evra za štetu (niti je šteta bila tolika niti mi imamo toliko novca, poslednje pare iz kuće su ponete za taj put), a onda je zvao policiju i morali su celu noć da daju izjave, cilj je bio da se krivica svali na mog oca. Da, sigurno, osoba koja je u sred noći uspela da izbegne mače na putu na neosvetljenoj deonici će iz čista mira udariti u parkirani auto. Budala sa kozama, koji je i izazvao sve to, još je došao na kraju da gleda i da se smeje, od njega nisu uzete izjave i naplaćena šteta, samo od nas. Muka mi je više od takvih događaja kad znam da nismo krivi a stalno nam nameštaju krivicu. Neka se nosi i sistem koji dozvoljava takve stvari, uopšte mi se ne ostaje na ovoj planeti gde moraš da protraćiš godine svog života da bi dokazao da nisi kriv, takve stvari su poprilično doprinele da mi bude još gore. Ne mogu da gledam više kako svet toleriše laži i uzima ih za istinu, dok one koje govore istinu proglašavaju za krivce. Neću da živim u takvom bolesnom svetu, dosta mi je.

***

-Kućni ljubimci ("Vrata duše")

Čini mi se da životinje kod nas nemaju sreće iako ih mnogo volimo i deo su naše porodice. Prvi pas kog se sećam u životu zvala se Kasandra. Ona je bila prvi pas kog su najverovatnije otrovali. Prve mačke koje smo imali poginule su na opasnom putu ispred naše kuće. Od tih prvih mačaka sećam se Gordana, kog su moja pokojna baba i brat od strica doveli kada su se vraćali sa vašara. Njemu se kasnije pridružio moj najdugovečniji pas- Đina. Bila je specifična po tome da sam je nestrpljivo čekala još od dana kada nam je njen vlasnik obećao da će nam pokloniti mešanca pekinejzera, ali i po tome što je bila veoma prgava i nije volela da se slika za razliku od Džekija. Uginula je od starosti, što i ne čudi s obzirom da smo je čuvali u sobi.

 Gordan je mnogo pre toga stradao na putu jedne zimske noći. Imali smo nekoliko mačeta posle toga, među kojima je bio Srećko kog je moj otac uzeo sa puta, kad je poslovno išao do nekog sela. Zaustavio je kamion u poslednjem trenutku kada su on i njegova porodica istrčali na put. Ostali su pobegli, a Srećko je uplašeno sedeo na putu na samo nekoliko centimetara od točkova. Moji roditelji su ga uzeli i doneli meni. Nisam bila oduševljena idejom da imam još jednu mačku u svom životu jer sam znala kakva ih sudbina čeka ako izađu na put. Dođavola, bila sam u pravu. Od tad nismo uzimali mačke neko vreme.

 Moja majka nikada nije prebolela gubitak mešanke dalmatinca i vučjaka Maze, a meni je to ostalo u slabijem sećanju jer sam bila veoma mala, ali se zato sećam njene imenjakinje, šarene mešanke koja je bila vezana u našem dvorištu. Ona je imala štene kome smo dali ime Džesika, a koje je veoma ličilo na Džekija. I Maza i Džesika su imale lošu sudbinu- kao i Kasandra, i one su otrovane najverovatnije od ljudi koje ne želim da pominjem. To je bilo bolno, ali nije bio poslednji put da gubim ljubimce.

U međuvremenu sam na poklon dobila kanarinca Kiću koji je pripadao kućnim prijateljima. Bio je pitom pa smo ga puštali da leti po kući jer smo bili sigurni da neće pobeći. Kupili smo mu devojku Kaću I, za koju nisam sigurna da li je pobegla ili uginula. Za Kaću II znam da je pobegla iz kuće i krila se na drvetu, ali je nismo pronašli. Kaća III je nadživela Kiću, pa smo nabavili novog kanarinca, s tim da je svaki mužjak pored nje brzo uginuo jer je bila suviše agresivna. Nakon poslednjeg mužjaka kog smo kupili odustali smo od još jednog pokušaja i ostavili je da uživa u ostatku života, koji i nije potrajao mnogo nakon toga.

 Jedne kišne večeri primili smo u kuću dva najpufnastija šteneta koja sam ikad imala. Bili su nestvarno preslatki- jedno je bilo braon i nazvala sam ga Meda, a ženka je bila crna i nazvala sam je Lili. Ubrzo smo shvatili da su bolesni i da im je sve gore, ali bila sam uz njih do poslednjeg trenutka.

 Bubi i Lesi su bila još dva preslatka šteneta- najverovatnije mešanci zlatnog retrivera- koji su za nama pošli kada smo se vraćali kući. Nahranili smo ih i raspitivali se da li imaju vlasnika, ali niko nije došao po njih pa smo ih zadržali. Ponovo su se oba šteneta razbolela, ali je Bubi jedva  preživeo i ojjačao. Zajedno sa Džekijem preselio se u kućicu koju im je otac napravio jer nismo hteli da ih vezujemo, plašili smo se da ih ne otruju.

Što se mačaka tiče, sve je počelo od mačka i mačke koji su se pojavili jednog dana u našem dvorištu. Bilo je i pre toga mačaka koje bi se omacile u našem dvorištu, ali one nisu pripadale nama. Ta mačka je omacila četiri mačeta: Žuću, Belog, Sivku i Tigricu. Mačke mogu da imaju mačiće dva puta godišnje, te smo imali puno mačaka u roku od dve godine. Sve smo morali da ih nahranimo, što finansijski nije bilo baš lako, ali smo se snalazili te nijedna mačka nije bila gladna. Umirale su uglavnom na putu ili od povreda koje su zadobijale izvan našeg dvorišta. Najviše mi je bili žao mačića koji su imali neku bolest očiju i zbog nje ostajali slepi. Tim mačićima sam se trudila da pomognem što više jer nisam želela da se osećaju odbačeno. Jednu od mačaka nazvala sam Mika i pazila sam je od stvari koje su mogle da je povrede. Nisam je puštala sa zatvorene terase u kojoj se nalazila, plašila sam se da ne ode daleko pa da se izgubi. Jednom prilikom je otišla negde i od tad je nisam videla. Pretražila sam celo dvorište i nisam je našla.

 Broj mačaka se smanjio i ostalo je manje od deset mačaka. Bubi je doživeo istu sudbinu kao Džesika, Maza i Kasandra kad je našao način da izlazi iz boksa. Flekica se nije pojavljivao šest meseci, ko zna gde je bio, i ponovo se vratio svojoj kući. Moji roditelji su rešili da njega povedemo sa nama.

Nakon selidbe smo uzeli jednog psa Džonija koji je otišao negde (uzeli smo dva šteneta, drugog je uzeo očev prijatelj), tražili smo ga po kraju. Za vreme njegovog boravka je jednog kišnog dana ispod kamiona stao stariji šnaucer, dala sam mu hranu i on je ostao kod nas. Pošto nismo znali da li ima vlasnika pokušavao je moj otac da ga vodi prema selu, ali se vraćao. Kad je Džoni otišao šnaucer je ostao, te je Čupko od tada zvanično deo naše porodice. U toku letnjih meseci mu ošišam krzno, vodili smo ga i do reke na kupanje. Ima povredu u predelu lobanje kada se borio sa trostruko većim psom da bi branio mačiće, tad je jedva ostao živ.

 Dok je Fleki još bio kod nas moji roditelji su doneli dva mačeta; planirali smo jedno ali nije bilo smisla ostaviti jedno samo. Mačak je nazvan Bleki a macu sam najčešće zvala Kiflica, te joj je to zvanično ime (dajem mačkama mnogo nadimaka pa ispadne kao da imaju više imena). Bili su pitomi od početka i počeli bi da predu čim ih dotaknem, voleli su da se penju na rame. Kiflica je volela da je nosim na ramenu i tako idem sa njom po dvorištu. Jednog dana sam u bašti čula još jedno mače, uzela sam ga i donela kod Kiflice i Blekija, dala sam joj ime Tigrica. Ta tri mačeta su se solidno slagala, često su spavali jedno pored drugog. Kiflica je iz nekog razloga slabo napredovala i bila je mršava, ali mi je ipak najviše prirasla srcu i stalno je spavala pored mene. Fleki je u međuvremenu nestao i od tad se ne zna šta je bilo sa njim, a jednog dana je i Kiflica nestala. Nekoliko dana kasnije smo od komšija čuli da su njihov pas i ona zajedno uginuli pred njihovom kapijom, najverovatnije od otrova.

 Tigrica je ubrzo imala pet mačeta: Žuću, Srećicu, Lava, Zvezdicu i Tasu. Žuća, žuto-belo mače koje se prvo rodilo, uginulo je nekoliko dana posle rođenja. Tigrica je nestala nekoliko nedelja kasnije, verovatno je i ona uginula od otrova, što je najgore od svega i mačići su putem mleka uneli otrov u organizam. Prvo je uginuo crni mačak Tasa, pa Zvezdica, pa Srećica. Lav je počeo da slabi, terali smo ga da jede kako bi preživeo. Od mačaka su ostali on i Bleki. Ženka terijera mog strica je donela štence kod nas, dva ženska šteneta su uginula a mužjaka Lunju smo očuvali pošto nisu hteli da uzmu štence.

Čuvali smo kokoške i petlove, kao i koze. Koze jesu divne životinje ali nisu za naše uslove, bilo je nezgodno čuvati ih. U razmeni smo uzeli dve koze, dala sam im ime Cakana i Medena, imale su jariće Miška (crno-belo jare), Bokija (braon jare) i Bekicu (pepeljasto jare) koju sam zvala Njokica zbog "Njooo" zvuka koji je pravila, bila je preslatka. Bilo je teško prodati ih nekome ko ih neće ubiti, to je jedan od razloga zašto nismo mogli još da čuvamo koze. Njih smo uspeli da udomimo, ali sam plakala kada su ih prvi put vodili na pijacu, naročito kako je Bekica tužno meketala tada. Teško je bilo odvojiti se od njih u svakom slučaju, zato insistiram da više ne čuvamo domaće životinje, a ni kokoške nismo ubijali za ovih nekoliko godina. Sreća što ni moji roditelji ne bi mogli da ubiju životinju iako za razliku od mene konzumiraju meso.

 Nenadano nam je došlo još jedno mače, uporno se vraćao kod nas i zadržali smo ga. Ime mu je bilo Panda, s tim da sam ga zvala Buvi. I on mi je bio privržen kao i Kiflica, a Lav ga je voleo, igrao se sa njim i spavao je pored njega. Taman je odrastao i onda je nestao u martu 2020-te godine, kao da je u zemlju propao, nigde ga nije bilo ni u bližoj ni u daljoj okolini.Njegov nestanak mi je teško pao, mesec dana sam gledala okolo u nadi da će se vratiti.

 U jesen 2019. smo od mušterija dobili ženku mešanca retrivera Belu, u toku dana smo je stavljali u boks a noću puštali unutra. Nismo hteli tri psa ali smo se taman navikli na nju. Početkom novembra je prestala da jede, davala sam joj hranu i na silu samo da se izvuče, uginula je šestog novembra te iste jeseni, i dalje ne shvatam odakle se razbolela, simptomi su odgovarali paravirozi. Lunja je na sličan način uginuo tog istog meseca, moguće da je u pitanju bio virus.

 Veoma me je potreslo što mi je Lav uginuo na sličan način kao njegova porodica. Nestao je negde oko 21-og decembra 2020-te godine i nije dolazio nekoliko dana, tražili smo ga u okolini na moj 25-ti rođendan, a našao ga je moj otac na tavanu dan posle toga u veoma lošem stanju. Starala sam se o njemu i počelo je da mu bude bolje, ali je posle nekoliko dana došlo do naglog pogoršanja. Mislila sam da je u pitanju zatvor jer je bio u teškim bolovima i htela sam da mu dam lek za to, shvatila sam da umire kad je pao dole i uzela ga u naručje, gde je uginuo. Plakala sam za njim danima, sahranili smo ga u dvorištu i danima sam odlazila do tog mesta. Uginuo je 31. decembra 2020-te, nije mi bilo do slavlja i praznika nakon toga. Ne razumem samo da li je i ko ga je povredio, bio je velika maza i jako umiljato stvorenje i sigurna sam da nije nekom pravio štetu. Mnogo smo ga voleli i njegova smrt nas je sve potresla.

 Trenutno su nam ostali Čupko, Roki- mešanac kog smo uzeli u jesen 2020-te jer je Čupko već star, kao i Bleki. Znajući sebe verovatno ću čuvati još životinja do kraja svog života, samo se nadam da neće imati tako težak kraj kao većina do sada. Znam da ću dati sve od sebe da ih očuvam i pomognem im kad je potrebno, još samo da i okolnosti budu kako treba, ali to ne zavisi od mene, nažalost.

***

-Odlomci i poslednje stranice iz priče "Vrata duše" (razno)

 Kao beba sam imala plavu kosu i plave oči, koje su vremenom postajale tamnije i sada su maslinasto zelene, a kosa mi je naglo potamnela u prvom razredu. Bila sam mirna kao beba i volela sam da slušam radio uveče. Kad sam imala oko 3 meseca rekla sam svoju prvu reč oponašajući voditelja na radiju- nešto što je trebalo da bude "dobro veče". Moj otac se uplašio u početku jer nikog drugog nije bilo u sobi, a zatim je bio siguran da sam to bila ja. Izgleda da i dan-danas radim sličnu stvar sa muzikom. U tom uzrastu su mi i prvi put dali da probam pivo, mada ne mislim da je to konkretno uticalo da jedno vreme budem zavisnik od alkohola, mnoge druge stvari su uticale na to.

 Pre polaska u vrtić se retko čega i sećam osim crtanja po sveskama i pevanja. Još uvek čuvam sveske u kojima sam crtala da me podsete na to koliko sam napredovala. U vrtiću sam imala prvog najboljeg druga, svakog dana sam donosila autiće te smo se igrali njima. Među dečacima i devojčicama bila je večita borba oko plastičnih šerpica- nemam pojma zašto su dečaci toliko voleli te šerpice, ali sam im pomogla u sakrivanju šerpica pošto sam prva dolazila u vrtić (a ja sam bila u njihovoj grupi od početka). Ipak, strana devojčica je uvek dobijala šerpice na kraju.

 U vrtiću su najviše ushićenja donosile priredbe; naša grupa imala je dve. U prvoj sam bila Pepeljuga (u crvenoj haljini, tada mi je još i kosa bila svetla) a u drugoj sam imala nekoliko uloga od kojih je jedna bila i jarac (ujedno i moj horoskopski znak), bila sam skroz obučena u žuto. Sad kad nosim isključivo crno to mi deluje krajnje neobično.

 U početku me u školi nije ništa specifično zanimalo. U drugom razredu me je malo više zainteresovala veronauka jer smo dobili novu nastavnicu koja je imala odličan pristup sa nama. U prvom razredu sam pobegla sa jednog od poslednjih časova veronauke, to je verovatno jedini put kad sam pobegla ako ne računam 25.12.2012 kad sam pošla sa časa prema mostu, ali tad nisam pobegla nego otišla. Za dvanaest godina školovanja sam vrlo malo odsustvovala čak i kad sam bila bolesna, to mi baš i nije bilo pametno jer sad nikako da se oporavim od oboljenja disajnih puteva i još nekih stvari.

 U trećem sam upisala nemački, ali priznajem da se ne sećam skoro ničega jer sam se više koncentrisala na engleski, a nije moglo da se ispiše sa tih časova do kraja osmog. Što se engleskog tiče, išao mi je TOLIKO LOŠE na početku petog razreda da sam pomislila da ništa od mene neće biti, ali sam u srednjoj dosta napredovala (da se razumemo, naša razredna iz osnovne je bila odlična nastavnica, ali sam kasnije uz muziku lakše učila) i sada pišem tekstove pesama uglavnom na engleskom i prevodim svoje priče (doduše, uglavnom koristim prevodilac da ubrzam stvari, ali u svakom slučaju moram da prilagodim i prepravim prevod ako već ne prevodim sama).

----

 Plašim se. Jako se plašim. Ne znam kako nešto što ne traje večno uopšte sme da bude tako strašno. Plašim se života. Hoću da idem.

 Ako bih doslovno pisala šta je u mom mozgu, bila bih previše paranoična zbog činjenice da ono što je napisano može biti i pročitano. Smatram da skoro svaka osoba koja je bila u dodiru sa depresijom zna kako se osećam, a znam da ne mogu jednostavno da prestanem da mislim na taj način.

 Ne sećam se više događaja iz svog života koje bih podelila sa... pa, ko god da čita ovo. Tu su samo ekskurzije, vreme provedeno sa mojim igračkama i vreme provedeno u školi. Normalna osoba bi iz ovoga izvukla pouku da život tek sad počinje, a ja kažem- živela sam, umrla sam i umreću još jednom.

---

 Da imam strah od osuđivanja pomenula sam i u "Skali razuma", a imam osećaj da nikada neću biti dobra drugima. Znam da bi trebalo da budemo dobri sebi pa tek onda drugima, ali ja neću biti dobra sebi dok ne budem dobra drugima. U isto vreme me taj svet ne zanima i želim da mu se dokazujem. U ovom svetu je potrebno biti originalan jer je sve već viđeno, pa čak i ljudske greške. Kažu da smo svi jedinstveni, ali da li je to istina? Svi ljudi su rađeni po istom šablonu, samo sa nekom razlikom koju nazivamo jedinstvenošću. Skup svih mojih osobina me čini jedinstvenom. Već viđeno. Na ovoj planeti originalnost više ne postoji. Mogla bih zapisivati svoje misli ovde još dugo, ali mi polako ponestaje mesta, što je dobro jer znam da se izgubim u lavirintu svog uma.

 Bez reinkarnacije celo naše postojanje se čini besmislenim. Od toliko religija ni za jednu se ne može reći da je "prava" tj. da iza sebe ima dokaze za ono što se dešava posle smrti (a ni nauka nije uspela to da odgonetne). U našoj religiji se veruje da osoba ide ili u raj ili u pakao. Svi ljudi greše jer su stvoreni da balansiraju između dobrog i lošeg (s tim da je teško odrediti šta predstavlja "dobro" a šta "loše" jer svi imaju različite definicije toga). Zašto onda o njihovoj sudbini u zagrobnom životu mora da se odluči na tako ekstreman način? Zbog toga i mislim da reinkarnacija postoji, jer cela ta priča o paklu i raju zvuči suviše drastično.

 Bolje da sam upisala filozofiju, ionako po celi dan razmišljam o smislu života, smišljam metafore za stvari koje objašnjavam samoj sebi i na kraju se opet vratim na isto. Ipak se više kajem što nisam upisala muzičku školu, ali bi mi dosadila vremenom i od toga ne bi bilo ništa. Operski pevači moraju uvek biti u kondiciji i zdravlje im mora biti besprekorno, što je u mom slučaju nemoguće. Kada sam bila mala htela sam da budem pesnikinja, veterinar, preduzetnik ili dizajner... Tu je bila i konstantna želja da se bavim pevanjem. Što se glume tiče, mislim da nisam nešto fotogenična ali mi menjanje glasova i izmotavanje idu od ruke.

 Dok pišem priče zamišljam sve te scene kao na filmu. Ovu priču ne mogu da zamišljam na taj način, nje mogu samo da se setim. Ovo nije moj film, ovo su delići slagalice koji i dalje ne čine jednu celinu. Ova priča je trebalo da predstavlja sve ono što sam želela da kažem pre svoje smrti. Jedne večeri mi je palo na pamet da napišem ovu  priču, koja se pretvorila u neku vrstu autobiografije. Ko bi bolje napisao biografiju introvertne osobe nego ona sama? Nije da ja imam šta da kažem, nego jednostavno želim da podelim ono čega se još uvek sećam. Život prolazi prebrzo i ljudi se retko čega i sećaju u današnje vreme. Buduće generacije će se sećati slika, a ne događaja. Zato nisam ni želela da se slikam na svom prvom koncertu, želim da pamtim događaj što je duže moguće. Sada kada sam ga zapisala to će sigurno potrajati duže. Puno puta sam "snimajući" filmove sa barbikama u igri slikala "ekipu" filma, pri tome se ne sećajući kompletne radnje filma, ponekad se čak jedva setivši o čemu se radi. Zato sam zapisala ovu priču. Ako ništa drugo, ukoliko budem živa otvoriću priču i pročitati ko sam bila nekada davno, u drugom životu koji je pripadao bucmastoj devojčici koja je sanjala o drugačijoj budućnosti. Setiću se njenog straha, njenih suza posle škole, njenih nadanja koja su odletela kao ptice pravo u motor aviona koji ih je samleo... Previše morbidno, znam. Ja sam morbidna. Život je morbidan. Život je morbidniji i od smrti.

 Ta devojčica mi ne nedostaje. Ona i dalje živi u jednoj mojoj priči. Likovi iz priče ne mogu umreti jer nisu živi. Mašta ih čini živima, a moja mašta je održava živom. Moja mašta se vraća na mesto užasa u snovima. Nema bežanja. Nema brisanja prošlosti. Nema dileme šta uraditi. Nema više razuma u mom umu. Kada me san ponovo vrati na to mesto osećaću se kao ta devojčica- biću uplašena, tužna i zbunjena zbog činjenice da sam i dalje ovde. Ali, ja ću pobeći. Ona će i dalje ostati tamo. Zauvek. Do mog poslednjeg sekunda na ovoj planeti ona će ostati zaključana u toj građevini, moleći da je spasim. Žao mi je što sam samo pogoršala stvari, nisam mogla da je spasim od bujice negativnih osećanja koja je došla iznenadno. Ne... Nije to bilo iznenađenje. Ignorisala sam je. Zato me je povukla i dovela na ovo pusto ostrvo.

 Devojčica je htela da napusti to mesto, a ja hoću da napustim ovaj svet.

 Sada shvatam nešto što nisam shvatila do sad- ona mi je verovala. Mislila je da ću joj ja pomoći da smrša, da ću joj pomoći da bude srećna, da ću osvojiti njenu simpatiju, da ću se baviti pevanjem. Umesto toga, izgladnjivala sam se, patim od depresije i anksioznosti, prezirem ljubav u svom životu i iskreno se nadam da nikad neću biti u vezi. Ostalo mi je još ono poslednje. Ako je izneverim i ovog puta neću moći da živim sa tim. Neću moći da živim i bez toga, ali činjenica da će sav trud propasti je gora i od smrti. Zato čekam. Samo zato.

 Do sada ste shvatili da ne vrednujem život, već ono što ostane posle njega. To se ne odnosi na materijalno- svi mi dobro znamo da se kuće, plačevi i slične nekretnine mogu prodati, novac potrošiti a ljudi i životinje izgubiti u trenu. Nauka je večna, umetnost je večna, muzika je večna, plemenitost je večna, pa čak je i zlo večno (Zvuči poznato? Toliko mi se dopala ta misao da sam tako nazvala drugi deo "Crnog Pratioca"). Ima još puno večnih stvari, samo je bitno pronaći sebe. Iako padnem, znam da sam pokušala pa će mi poraz lakše pasti.

 Mrzim da rezimiram nešto na kraju priče, najiskrenije, ne mogu da se setim ni šta sam pisala od početka. Pouka u ovoj priči i ima i nema. Ovo je (BIO) moj život. Jedna od pouka je da dugoročni podsmeh u detinjstvu stvarno može da jako utiče na kvalitet života u odraslom dobu, a ponekad čak i da potpuno blokira neki aspekt života. Još jedna pouka je da, iako neka osoba ćuti i pravi se da je sve u redu, ne mora da znači da je uvek tako. Treća pouka je "Prestani sa pisanjem pouka, ponestaje ti mesta za pisanje."

 U pravu je, trebalo bi završiti ovu farsu, mislim, priču. U ovoj priči sam izbegavala da pominjem imena aktera (osim imena muzičara koji se ne računaju). Možda bi se neki i prepoznali, ali to mi nije bio cilj. Cilj mi je bio da napišem priču o sebi i onome ko sam i ko sam bila (s tim da sam u "13 smrti" i još nekim pričama smela da stavljam i one morbidne detalje, dok su "Vrata duše" morala da budu malo cenzurisana što se toga tiče). Ovo možda nije sve što sam htela da kažem, ali je dovoljno. Jednom kada odem sa ove čudne planete ova priča će biti dokaz da sam bila živa jer UMETNOST JE VEČNA.

Kraj
Suzana Ristić Suza
15.12.2015 17:30h, deset dana pre ulaska u treću deceniju

(iz priče su mahom izbačeni delovi o depresiji, anksioznosti, samopovređivanju, anoreksiji i slično, već sam pisala o tome opširnije u nekim drugim pričama pa ne bih da ponavljam, tražila sam delove za koje se ne sećam da li sam pominjala igde ili koji su eventualno negde pomenuti- ne bih previše računala na svoju memoriju, pa rekoh da napomenem)

***

-BONUS POGLAVLJE!-

-Bridge (short suicide poem)-

Your beauty lays across the river
Your higness makes my heart shiver
This person on you is a dreamer
Tonite turned into the killer...

-Tree (short suicide poem)-

You will be my last home
When everybody leave me alone,
My soul will sleep in your crown
Until it's simply gone...

-Pitanja i moji uvrnuti odgovori sa ask. fm (ili "Zašto je pametnije da ne odgovaram na pitanja ikad u životu")-

P: Da li se slažeš da pet-shopovi ne bi trebalo da prodaju životinje?
O: Slažem se sa time, toliko je napuštenih životinja da ne vidim poentu pravljenja biznisa sa rasnim životinjama kada nas životinje vole isto nebitno koje su vrste. Za razliku od nas ljudi životinje ne diskriminišu, trebalo bi da se zapitamo da li smo mi dostojni njih a ne obratno.

P: Da li bi nešto promenila u svojoj prošlosti?
O: Da mogu da promenim svoju prošlost za mene ne bi bilo sadašnjosti. Srećom, i sadašnjost je ništa drugo do prošlosti neke budućnosti tako da nikad nije kasno ni za šta. Nema lošeg tajminga, ionako je sve svejedno na kraju kad mi kao individue postanemo prošlost bez sadašnjosti i budućnosti.

P: Šta upravo sada želiš?
O: KCN. Bilo bi dobro i malo crne čokolade (oh, čekaj, pa ja ne jedem slatkiše ovako kasno... Nema veze, u tom slučaju za mene samo KCN, hvala).

P: Ako bi imao 5$ preostalo u svom džepu, na šta bi ih potrošio?
O: Predpostavljam da ne mogu da kupim dovoljno heroina sa tim.

P: Šta u životu ne razumeš? (tako nešto, zaboravila sam pitanje)
O: Funkcionisanje ljudskih emocija (što je ironično jer sam nešto približno empati, razumem tuđe emocije ali nemam svoje sopstvene, priklanjanje sistemu koji mrze umesto da pronađu svoj put, biranje mržnje umesto razumevanja, stvaranje podela među ljudima da bi se vređali svi koji nisu kao oni (govorim o karakteristikama sa kojima smo rođeni, mislim da je suludo vređati nekog zbog, na primer, boje kože jer ne biramo koje boje će nam biti koža), funkcionisanje društva kao celine, osnovni ljudski nagoni za preživljavanjem, reprodukcijom i socijalizacijom, količina inteligencije koju neki ljudi dostižu... Ima puno stvari koje me zadivljuju i začuđuju u isto vreme i većina njih je vezana za funkcionisanje ljudskog uma.

P: Mislio/la sam da ću do ovog vremena u svom životu...
O: Biti mrtva. Stvarno sam mislila da hoću.

O (počela sam da pišem onako za sebe): Ja više ne znam šta radim. Gubim se. Više ne mogu da verujem ni sopstvenom mozgu od paranoje koja me obuzima, polako ali sigurno ludim. Ne znam više šta je ispravno i kome verovati, ko je prijatelj a ko je u mom životu samo iz pristojnosti i moralne obaveze. Život je bio mnogo lakši kad uopšte nisam imala ikakvu komunikaciju, nije bilo straha.

(u pitanju je karta br. 13- Smrt.)

-Dotični odgovori su mi izgledali zanimljivo pa sam ih sačuvala, profil nemam već mesecima ali smatram da je zabavno odgovarati na razna pitanja, s tim da se zbog drugih razloga ne bih vraćala tamo. Bilo je još nekih odgovora na filozofskoj osnovi  ali ih nisam sačuvala niti ih se sećam.

 Ovim poglavljem završavam sa ovim randomom jer ne volim previše poglavlja iako nema previše teksta (izuzetak je "Susret sa budućnošću") tako da ću ovde stati, bar za sad. Mogla sam da ostavim slobodno za još neko poglavlje ali mi unosi neku nervozu kada je priča još uvek u toku, preferiram da ih završim što pre, te ću to i uraditi sada. Nadam se da vam se dopala bar neka misao ili anegdota, falilo mi je jedno ovakvo delo "svaštara" gde mogu da postavljam razne stvari i ove dve priče koje su preostale van zvanične kolekcije, imala sam osećaj kao da nije sve završeno iako sam sve ostale prepisala. Uh, sedamnaesti je februar, četiri sata popodne, deveta godišnjica mog haosa... Vreme je proletelo, a meni je sve isto još od tog dana pre devet godina, samo se godine ređaju jedna za drugom. Ja ovde stajem, a vama hvala puno što ste odvojili svoje vreme baš na ove ludosti koje sam pisala, zaista cenim to, želim vam sve najbolje i da ostvarite svoje snove u životu i nemojte biti ovako morbidni kao ja <3.

Kraj
S.R.S.
17.02.2021 (sad tek primećujem da su cifre iste kao te 2012), četiri popodne
***
-Crveni Mart ("Vrata duše")

 Početkom sedmog razreda depresija mi je prvi put ponudila svoje najgore rešenje za moje probleme. Probala sam da ignorišem to, pričajući sebi da će biti bolje kad se preselim. Čak i sada kada sam se preselila ne vidim da je išta bolje, baš naprotiv, mnogo mi nedostaje kuća u kojoj sam se rodila i odrastala.

U februaru sam napisala svoju prvu priču a nekoliko nedelja kasnije... Bila sam slomljena. I dan-danas sam. (u originalu sam bila ogorčena zbog cele situacije, ali smatram da ne bi imalo smisla prepisivati taj deo kakav jeste. Umesto toga ću prepričati događaj iz svog ugla)

Petog marta, u četvrtak, imali smo probu hora. Skoro svakog  drugog dana u martu smo se spremali za priredbu povodom Dana škole, spremali smo po nekoliko pesama sa koreografijom. Trebalo je da i tog dana imamo probu, okupile smo se i čekale nastavnicu ali se nije pojavljivala ni nakon sat vremena, već je pao mrak. Nakon nekog vremena došla je policija i otišla gore gde je kancelarija za nastavnike, mislim da su tu bili i neki nastavnici ali to se već ne sećam, sećam se da su se svi uzbunili. Malo nakon toga čuli smo vest da je došlo do smrti jednog učenika iz naše generacije, najverovatnije je u pitanju samoubistvo (s tim da niko ništa nije potvrdio u vezi toga, ali tako se i dalje smatra).

 Taj dečak je imao simpatično lice i obično je bio nasmejan, imao je koji kilogram viška i bilo je reči da su mu se podsmevali zbog toga (kao neko ko je bio ismevan zbog iste stvari ne sumnjam da je bilo tako), bilo je tu još nekih problema ali to je stvar privatnosti, nije na meni da pišem o tome. Poprilično me je potreslo ali nisam plakala u školi, dok je kod kuće situacija bila drugačija, nisam mogla da prestanem sa plakanjem. Narednog dana je razredna pričala nešto o suicidu, trudila sam se da ostanem što hladnokrvnija pri pominjanju te teme jer mi je do tada već padalo na pamet da to učinim a nisam želela da to ikome pričam, to sam smatrala nekom vrstom svoje tajne. Možda bi bilo drugačije da sam podelila to sa nekim, ali se nisam osećala kao da imam problem a sada mi je već odavno svejedno.

 Još imam u sećanju dan sahrane, sećam se da je bilo baš mnogo ljudi, došli su skoro svi nastavnici i učenici iz škole. Taj događaj je ostavio jak utisak na mene (mada nije imao uticaj na moje lično samouništenje), godinama sam bila ogorčena i to se pojačalo nakon sličnog događaja 2016-te godine, gde je ponovo došlo do smrti devojčice iz sedmog razreda i iste škole, ponovo je u pitanju bilo samoubistvo. Iskreno se nadam da se to neće ponavljati, valjda je škola počela da menja nešto da povede više računa o učenicima. Mogu iz svog ličnog nezadovoljstva da kritikujem i šta jeste i šta nije, ali činjenica je da sam od prvih razreda imala probleme u toj školi (najviše sa ismevanjem), čak imam informaciju da je i jedan nastavnik koji mi nije predavao tračario sa nekima iz odeljenja o uslovima u kojima sam živela (što, jer sramota biti siromašan?) i niko me nije shvatao ozbiljno, uvek se svaljivala krivica na mene- i za fizičko, i za nedruštvenost, i za potrebu da sedim za svojim stolom na odmoru umesto da izađem napolje... Bilo je nekih i baš neprijatnih situacija, ali trudim se da zaboravim koliko mogu jer mi je stanje sa psihom sve gore, nije mi potrebno da razmišljam i o tome pored svih trenutnih problema. Neću nikog da napadam u svakom slučaju, to mi ne bi značilo ama baš ništa sa ove pozicije- ne mogu da vratim vreme i da popravim štetu. To mi je šta mi je.

***
-Nova škola- ("Vrata duše")

Kraj osnovne škole. Neviđena paranoja. Ponovo strah kako će me prihvatiti u srednjoj školi. Slušala sam strašne priče o srednjim školama te je i to leto bilo ispunjeno strahom. Tu godinu pamtim po dve stvari- bolestima i privremenom utočištu u novoj školi. Te godine sam dobila dijagnozu dijabetesa i imala još nekih tegoba zbog kojih su mi celo leto i jesen prošli u mukama i teškim bolovima.

 U novom odeljenju su me lepo prihvatili- jeste da sam i dalje bila čudna, ali barem smo se slagali i nismo dolazili u sukobe. Zavolela sam svoj smer i sve što smo radili na praksi- to mi je bilo mnogo zabavnije od dosadnih aktivnosti u osnovnoj. Nije sve bilo savršeno, naravno, kao na primer stari školski autobus (ili zajednički toalet bez vrata zbog čega sam ozbiljno razmišljala da se ispišem na samom početku, ali pohvala za školu jer su sve renovirali). S obzirom na moju anksioznost išla sam autobusom na predčas, a vraćala se pešice da bih bila što smirenija.

Na kraju školovanja bila sam slomljena što će to mesto nestati iz mog života jer sam volela to mesto. Divna priroda oko škole, gomilu mirnih kutaka gde sam sedela i stvarala svoja najbolja dela do tad, zabavne večeri posle popodnevnih časova kada smo se pravili da su nevidljive sile oko nas, šuma u kojoj sam viđala veverice, a jednom prilikom i srnu, putevi kojima sam se vraćala sama ili u društvu, mesto u kom me je sustiglo sve ono što mi se dešavalo ranije, ali mi je barem predstavljalo utočište. Zahvalna sam što sam provela četiri godine tamo, iako mi nedostaje još od poslednjeg puta kada sam bila tamo.

 
U aprilu je počelo vežbanje za završni test. U toku četvrte godine sam bila sklona tome da predajem prazne papire na testovima, pa mi je pala na pamet fiks ideja da bojkotujem test za prijemni, padnem na testu i posle polako u toku leta naučim šta je potrebno pošto mi se nije išlo na fakultet. To možda i ne bi bila čudna ideja da nisam bila odličan učenik (druga i treća godina sa svim peticama) pa mi deluje neobično kada vidim u diplomi da iz srpskog i vežbi u laboratoriji imam petice, a na tom prijemnom sam dobila dvojku sa 53 boda jer sam bar polovinu ostavila prazno. Ne kajem se u svakom slučaju, svejedno mi je. Ne bi mi ni petica ništa značila, posao u struci se teško nalazi, a diploma stoji uzalud kako se god okrene.

 Omiljene teme na srpskom bile su mi one na kojima je moglo da se piše o mračnim temama, jer je moj mozak za to i bio sposoban. Čak su i moje priče mračne, uključujući i ovu. Srpski mi je bio jedan od omiljenih predmeta još od osnovne, a na takmičenje sam išla samo u prvom srednje iako sam se spremala i naredne godine. Od ranog doba se bavim pisanjem pesama, kasnije i tekstova pesama i priča, i to je dosta uticalo da budem bolja na srpskog. U prvim razredima sam pročitala skoro svaku knjigu za moj uzrast koja se nalazila u školskoj biblioteci, te sam bila čest gost u biblioteci dok nisam malo porasla. Bila sam član i dečije i gradske biblioteke, ali sam vremenom prestajala da čitam tako puno kao pre jer nisam mogla da nađem knjigu po svom ukusu. Vrlo često se vratim čitanju svojih priča jer brzo zaboravim šta sam pročitala iako znam celu radnju i likove priče.

 Na dan polaganja prijemnog ispita su me neočekivano zvali da dođem sat vremena ranije nego što je planirano, i to dvadeset minuta pre početka prijemnog (škola se nalazi van grada i potrebno je bar 10-15 minuta čak i kolima). Stigla sam tamo poslednja i uznemirena, predpostavila sam da nema ništa od tog ispita i nisam ni mislila na to da uradim što bolje. Prepisivanje mi nije ni padalo na pamet, nažvrljala sam odgovore koje sam mislila da znam i izašla odatle.

 Trećeg dana ispita radili smo vežbe u laboratoriji, moja vežba bila je ispitivanje kiselosti tvrdih bombona i položila sam je sa peticom.

Dodela diploma. Moje ime je prozvano. Uzimam diplomu brzo kao furija i sklanjam se u stranu da ne privlačim pažnju. Otišli smo u naš kabinet, gde smo potpisali neka dokumenta.Iskreno, bila sam nervozna jer je moj otac insistirao da na diplomi piše moja nova adresa a ne ta na kojoj sam rođena, pošto smo svakog trenutka mogli prodati kuću, a taj zahtev nije ispunjen. Znala sam da će biti problema kad izađem.

 Na izlasku iz škole krenula sam ka autu koji se nalazio u blizini. Moj otac je pomahnitao kad je video da u diplomi piše mesto tog grada i, zajedno sa mnom, ušao je u školu gde je vikao na neke ljude. Kasnije je ušao u kola i sam otišao po policiju, naređujući meni i majci da ga čekamo kod škole. Čekale smo dugo, plašeći se šta može da se desi, a onda smo pošle pešice prema gradu, u međuvremenu je stigao i on i vratili smo se kući, a narednih dana bio je besan na mene. Krivo mi je što je tako izgledao poslednji put da sam bila u toj školi, morao je da mi upropasti taj momenat zbog nečeg što ionako uzalud stoji u vitrini. Nije prvi ni poslednji put da mene ili nekog drugog krivi za sve i viče. Gledala i slušala sam tu predstavu mnogo puta.

 Za mene je odeljenje u srednjoj školi bilo najbolje koje sam imala (dobro je bilo i ono u vrtiću, ali to se već nije zvalo odeljenje već grupa), zahvalna sam im što me nisu ismevali i osuđivali kao druga odeljenja u kojima sam bila. Nadam se da nikome nisam učinila ništa nažao ili da sam se ponela nepošteno prema nekome. Bez obzira što se nisam slikala za pano i nisam bila na maturi (to već nisam ni u osnovnoj) drago mi je što nisam morala kao u osnovnoj da pričam da nisam deo odeljenja (to bi svakako bilo i glupo da kažem kad sam dolazila na sve časove, ali to nije poenta priče). U osnovnoj se nisam osećala da pripadam toj celini koju smo zvali odeljenjem, zajedno sa još nekoliko učenika predstavljali smo nekog ko kao i da nije deo odeljenja, dok u srednjoj to nije bio slučaj (mada je bilo i značajno manje učenika). Što se mene lično tiče bila sam i više nego zadovoljna tim odeljenjem, kao i većinom profesora koji su nam predavali, da nisam vukla probleme od ranije to bi verovatno bio jedan od najlepših perioda u mom životu.

***

-Metal / Prvi koncert / Muzika ("Vrata duše")

 U toku 2012-te sam zavolela metal. Nije to zbog stanja u kome se nalazim, jednostavno mi je trebala ozbiljna muzika. Sharon Den Adel mi je privukla pažnju prvo svojim stajlingom, a zatim i svojim glasom (na jednom disku sam imala "Mother Earth" spot pa mi je privukao pažnju, morala sam opet da gledam koliko mi se svideo iz prve). Poželela sam da i ja tako pevam, što sam uz višegodišnje vežbanje i uspela (uz nalaženje svog ličnog stila pevanja, naravno). Prvo sam bila skeptična jer vlada stereotip da je metal muzika zla i da su svi metalci satanisti, što je čista zabluda. Drago mi je da sam se oslobodila tog stereotipa i pustila jednu od najboljih stvari u svom životu da zauzme počasno mesto mog omiljenog žanra.

 U jednom časopisu pročitala sam reviziju Tarjinog prvog albuma "My Winter Storm" a dole je pisalo: Za fanove Nightwish i Within Temptation. Odmah sam otišla da pronađem nekoliko pesama od Nightwish-a i Tarje. Tarjine pesme sam našla kasnije, ali sam zato našla oko tridesetak Nightwish pesama i nekoliko pesama od grupe Within Temptation. Dopalo mi se ono što sam čula s obzirom da do tada nisam slušala metal, s tim da mi se u početku više sviđao WT zbog nežnijeg zvuka. Navikla sam se u međuvremenu i na tvrđi zvuk i ubrzo postala fan Nightwish-a. U toku naredne godine sam čitala o simfo-metalu i istoriji benda, prebacila još pesama, zavolela još bendova kao što su Delain, Xandria, Epica, After Forever, Imperia, Lunatica, Evanesence... (priča je iz 2015-te godine, tako da je sada lista bendova koje slušam još duža ;))

 U oktobru 2014-te godine sam na Tarjinom zvaničnom veb-sajtu videla da će u okviru turneje Colours on the Road posetiti i Beograd! Naravno da sam želela da idem i želja mi se i ostvarila- videla sam svoju omiljenu pevačicu i jednu od svojih uzora uživo! Iskreno, situacija u kući, što se finansija tiče, nije bila baš savršena, ali se našlo novca za taj jedinstveni događaj.

 6. Novembar 2014.: Oko deset sati smo otac i ja krenuli autobusom za Beograd. Nisu hteli da me puste samu i smatram da je to ipak bila pametna odluka (iako sam bila punoletna). Stigli smo oko četiri popodne i već je padao mrak. Kako nisam napuštala kuću mesecima bila sam vrlo nervozna što sam se odjednom našla u takvoj gužvi i žurbi. Beograd jeste lepo uređen grad, ali previše užurban za moj ukus. Seli smo u studentski park da se odmorimo od brzog hodanja. Ispred SKC-a su se skupljali ljudi, bolje reći osobe mojih godina, koji su jedva čekali da se vrata otvore. Otac i ja smo se šetali ka Hramu Svetog Save, razgledajući izloge. Bila sam pospana jer imam običaj da rano legnem, a koncert je počinjao tek u osam (tek. Da, ja sam penzionerka bez penzije). Uzela sam samo maramice, kartu i mobilni sa sobom, a otac je uzeo moju tašnu na čuvanje. Ispred sam razgovarala sa dvoje Beograđana, koji su takođe Tarjini obožavaoci, i to me je malo smirilo jer imam strah kada se nađem među puno ljudi (da, savršena osobina za nekog ko je pokušavao da napravi svoj bend). Vrata su se otvorila pa smo ulazili po nekoliko zbog sigurnosne provere. Popeli smo se stepenicama do vrata odakle se ulazi u salu za koncerte. Kada su se ta vrata otvorila požurila san da zauzmem mesto bliže bini jer sa svojih 155 cm visine ne bih mnogo mogla da vidim iza. Bila sam oko metar i po udaljena od bine.

 Ushićenje je raslo. Predgrupa je bio bend Crimson Blue iz Rusije, čiji mi se nastup dopao jer njihov vokal ima divan melodičan sopranski glas. Moram da napomenem i to da je bila prelepa na sceni, izgledala je poput neke vile. Podigli su na noge masu obradom pesme "Bring me to life" koju je publika horski pevala. Kada se njihov nastup završio opet je nastalo ushićenje. Publika je uzvikivala "Tarja, Tarja!" a nje još uvek nije bilo. Nakon nekog vremena muzičari su počeli da izlaze, a na kraju je izašla i ona, obučena u crnu mrežastu majicu i dugu crnu suknju, i pevala je "In for a kill" koju ja nisam znala do tada. Za vreme koncerta nisam mogla da se potpuno opustim ali sam dala sve od sebe da uživam u svom prvom koncertu.

 Pevala sam uz pesme koje sam manje-više znala jer mi učenje tekstova ide solidno (znam određenu količinu ali se desi da pomešam ili da nešto zaboravim). Tarja se u toku nastupa dva puta presvlačila- prvo u crveni top i dugu crnu suknju, kasnije i u odeću sa spota "Victim of ritual". Nisam mogla da verujem da mi je tako blizu, bilo je kao u snu. Na kraju nastupa je iz bekstejdža pokazivala Naomi (svojoj ćerki, tada još bebi) publiku, što je potpuno raznežilo publiku oduševljenu sjajnim nastupom i glasom najpoznatijeg soprana u simfo-metalu. Mene lično je najviše podigla pesma "Until my last breath", mada sam bila u prijatnom šoku kada je izvela "Over the hills and far away" na bis, ali i uživala uz pesme "Mustique Voyage", "My Winter Storm", "Victim of Ritual", "Wish I had an Angel", "Neverlight", "Die Alive"...

 Na kraju sam izašla i istim putem napustila zgradu. Celo vreme sam se brinula da li je mom ocu dosadno ili da li me čeka, te sam žurila da izađem. Noge su me mnogo bolele i imala sam vrtoglavicu od dehidratacije, ali nisam htela da mislim na to dok ne stignemo do autobuske stanice. Usput je počela kiša pa smo dodatno žurili. Koncert je bio gotov u jedanaest uveče, a autobus za Niš išao je oko jedan ujutru, te smo njime krenuli kući. Stigli smo kući ujutru, jedva čekajući da se odmorimo od puta.

Od muzike, osim simfo metala, volim različite vrste metala (melodični, gothic, power, thrash, folk / etno metal, heavy metal, nu metal, industrijski metal, doom metal, slušam i black i death metal kad mi se svidi neka pesma, moglo bi se slobodno reći sve da ne nabrajam dalje), klasičnu muziku, rok, disco, dance, elektronski dens, evrovizijsku muziku, etno, mračne balade, pop, indie-pop, keltsku etno muziku i tako dalje. Limeni duvački instrumenti mi nisu baš bliski srcu (trenutno, ne znam da li će tako i ostati) a pri tome mislim na džez muziku, kao i na trubače, s tim da u svakom žanru postoji barem jedna pesma koja bi mogla da mi se svidi. Uglavnom više slušam ženske izvođače od muških jer mi je lakše da proučavam ženske glasove. Od klasičnih vokala mi se veoma dopala Diana Damrau, dramski koloratura sopran, koja je najpoznatija po ariji "Kraljice noći", jednoj od najzahtevnijih u operi. Moj omiljeni tip vokala je lirski koloratura sopran, nežan visoki glas koji može da prati brze promene melodije, a najviše se divim dramskom kontraltu (najdublji ženski glas) i sopranu sfogato accuto (najvišem ženskom glasu) čiji je predstavnik Mado Robin koja je izvela notu Bb6 u punom glasu. Što se Marije Kalas tiče, njen glas je bio sposoban da izvodi i meco-sopranske i kontralto deonice, što nije nimalo lako. Ona je svrstana u sopran sfogato (što znači da je sposobna da peva u više registara).

 Moj glas... Nisam sigurna da li je leggero sopran (koloratura koja ne može dostići F6), karakterni sopran (tj. da menja boju glasa u zavisnosti od uloge) ili lirski sopran, ali dajem sve od sebe da budem što bolja u tome što radim. Rado eksperimentišem sa niskim tonovima, ali izvegavam srednji registar koliko je moguće, uzima mi duplo više snage nego pevanje u petoj oktavi, koju najviše i koristim. Iako sam i više nego zadovoljna što sam uspela da objavim (sve) svoje priče muzika će mi uvek biti nešto što najviše vežbam i u čemu istinski želim da se iskažem, ali nikada nije došlo do prilike za to. To bi mi bilo jedno od najvećih razočarenja u životu, to da nikada ne pokažem ono što mogu a na čemu sam radila godinama.

***
-Četiri različite osobe u mojoj glavi ("Vrata Duše")-

 Još od nižih razreda su u mojoj glavi nastale dve osobe; ne govorim o alter-egu, ona je deo mog imaginarnog sveta lutaka, već o različitim ličnostima koje kreiraju mene kao celinu. U početku ih je bilo dve- ne znam kako su stvorene, samo sam ih odjednom postala svesna u nekom trenutku. Prva ličnost zvala se Suza; u početku vesele naravi ali i naivna, bila je suprotnost drugoj ličnosti koju zovem Suzia, a koja je u to vreme za mene predstavljala mrguda i stranu razuma. U međuvremenu je neprimetno došla i Suzi, umetnička strana, a na kraju je kao četvrta ličnost nastala i Suzan. U početku su se Suza i  Suzia prepirale jer je strana razuma oduvek bila pažljivija kada su ljudi u pitanju. Uglavnom bih poslušala stranu razuma jer sam joj verovala, pri tom zaboravljajući da sam samo dete koje bi trebalo da uživa u čarima detinjstva. Suza se u potpunosti promenila i postala (auto) destruktivna strana. Njih dve i danas vode duge konverzacije pune različitih argumenata i filozofije, time stignu do nekih vrlo neobičnih teorija i saznanja. Glavni problem je u činjenici da sve četiri zajedno predstavljaju haos zbog svojih suprotnosti.

Br. 1- Suza: Isprva je bila slatka devojčica sa kosom povezanom u dva repa i obučena u roze, ali se vremenom pretvarala u čudovište koje mi još uvek sa uživanjem razdire dušu. Sarkazam i cinizam su deo skoro svakog njenog iskaza, njen govor zvuči zločesto ako govori o nekome. Njene boje su roze (na početku) i crna (sada), gde roze simboliše čistotu a crna haos destrukcije.

Izgled (prikazuje se kao): Kosa povezana u dva repa, crni korset ili korset-majica (ruke su prekrivene), rukavice bez prstiju, crne pantalone, tamna šminka, čizme sa blagom potpetnicom i nakit neupadljive boje.

Osobine: Mračna, morbidna, ogorčena, mizantrop, okrutna, pesimistična (fatalista), moćna, bez milosti, sarkastična, bez emocija, agresivna, opasna, osvetnik, ne pušta nikog da je ponižava/ da loše postupa sa njom.

Životni cilj: Da me ubije, ponekad želi osvetu.

Psihološki problem: Opsednuta suicidom, može postati opasna po druge

Tajna želja: Da me ubije, ponekad želi da se osveti

Njen domen: Smrt, patnja, loše uspomene, čini um jačim i slabijim u isto vreme.

Tip ličnosti: Ranije ENFP, sada ESTJ/ ENTJ

Br. 2- Suzia: Osoba koja je druga došla u moj um, predstavlja mudrost, ali i depresiju. U početku sam mislila da je ona samo mrgud, ali se ispostavilo da je ona središte mog bića i izvor najdubljih misli u mom umu. Govori dubokim, jasnim glasom. Njena boja je plava, inače moja omiljena boja, koja u isto vreme simboliše mudrost i hladnoću.

Izgled (prikazuje se kao): Konjski rep, plava rolka/ bluza, crne pantalone, ravne cipele, blaga šminka ili bez šminke.

Osobine: Inteligentna, logičar, tiha, praktična, realistična, pravična, tvrdoglava, bez emocija (sa visokim osećajem za moral), skromna, sklona preanaliziranju, emotivno prazna, nije uopšte čulna/ ženstvena.

 Životni cilj: Da pronađe mir u svom umu.

Psihološki problem: Depresija

Tajna želja: Uglavnom ne želi ništa, ponekad želi da oseća išta jer je njeno srce emocionalno tupo do srži

Njen domen: Davanje razloga za sve akcije, razmišlja o potencijalnom razvoju situacije, planiranje, učenje, filozofija, psihologija, rešavanje problema.

Tip ličnosti: ISTJ/ INTJ (zato što su njene filozofske teorije apstraktne ali je sposobna da analizira i povezuje i ono što je deo stvarnog sveta da bi radila što efikasnije i brže)

Br. 3- Suzi: Umetnička strana, retko učestvuje u diskusijama i izgubljena je u nekom svom svetu. Zadužena je za sve što ima veze sa stvaranjem i umetnošću, ima više umetničkih interesovanja. Lako se rasplače i toliko se plaši komunikacije da je na ivici suza kada mora da razgovara sa nekim. Glas joj je tih i nežan. Njena boja je ljubičasta, boja koja predstavlja spiritualnu sferu života i kreativnost.

Izgled (prikazuje se kao): Dve pletenice, ljubičasta košulja i ljubičaste pantalone, ravne cipele, obično ima pribor za slikanje u rukama.

Osobine: Umetnik, poeta, kreativna, sažaljiva, razume druge, anksiozna, tiha, spiritualna, dobrodušna, naivna, uplašena da će povrediti druge, paranoična, tolerantna...

Životni cilj: Da bude pravi umetnik

Psihološki problem: Anksioznost

Tajna želja: Da kreira umetnost bez granica i da bude znana kao umetnik/ da se nekom svidi njena umetnost

Njen domen : Umetnost (uključujući muziku), pristojne interakcije sa ljudima, interakcije sa životinjama.

Tip ličnosti: INFP

Br. 4- Suzan- Zbog svog prebrzog delovanja po principu "sve ili ništa" često me dovodi do problema. Često ima fiks ideje i ne može da se smiri dok ih ne realizuje, ali od većine tih ideja ima vrlo malo ili nimalo koristi, zbog čega često dobija kritike od ostalih ličnosti. Priča drugačijim akcentom, melodičnim glasom. Nema striktno određen domen kao ostale, verovatno zato što je došla poslednja, ali bi u drugačijim okolnostima njen glavni domen bila ljubav i pitanja srca.  Jedina je od četiri ličnosti koja s vremena na vreme zapravo želi komunikaciju sa drugima. Njena glavna je crvena, koja za mene označava bujicu emocija, praćena zelenom koja u ovom slučaju označava ekscentričnost.

Izgled (prikazuje se kao): Puštena kosa, elegantan nakit, intezivna šminka, haljina dugih rukava upadljive boje (obično crvena i zelena) sa ukrasima, helanke, cipele sa blago višom potpetnicom.

Osobine: Strastvena, inspirisana odećom, opsesivna, romantična, nisko samopouzdanje (uglavnom), mrzi komentare o svom telu (i izgledu), neodlučna, "sve ili ništa" stav, impulsivna

Životni cilj: Da izgleda atraktivnije/ normalnije

Psihološki problem: Poremećaji u ishrani/ specifične prehrambene navike/ naznake BPD-a

Tajna želja: Da prihvati sebe

Njen domen: Hrana, Ljubav/Romantika, Drugo

Tip ličnosti: ESFP

***
-Selidba ("Vrata duše")

Dugoočekivanu selidbu dočekali smo tek u februaru 2015. godine, tako da smo pakovali stvari po najvećoj hladnoći. Kuću smo prodali za znatno manje novca od njene vrednosti jer je situacija već počela da bude nepodnošljiva. Godinama pre toga sam polako pakovala stvari ali je i dalje bilo previše toga da se spakuje. Ceo život sam provela tu. S obzirom da se osećam kao da sam umrla u šesnaestoj godini, stvarno sam ceo život provela tamo. Probala sam da ne mislim o tome i da spakujem što više stvari jer smo imali samo tri nedelje da iselimo pretrpanu kuću. Sasvim je normalno da su se nakupile razne stvari za dvadeset godina koliko smo živeli u njoj. Ja sam kao hrčak-sve čuvam, čak i knjige iz osnovne škole.

 Poslednji dan u kući. Ispred naše stare kuće bilo je puno biljaka, naročito drveća. Dudovi, dva oraha, jorgovani, jelka koju su moji roditelji posadili kada sam bila mala, jabukovo drvo, praska, kruška, višnja, lipa... U bašti smo imali puno zumbula, krinki (irisa) i lala, koje sam volela da nosim učiteljici, a kasnije i nastavnicama. Jednostavno volim cveće i volela sam da ga poklanjam jer je to lep gest a ništa ne košta. Moje omiljeno cveće su ruže plave boje, s tim da ne postoji sorta ruža čija je prirodna boja plava. Svaka boja ruže me asocira na određen tip žene; crvena je ženstvena, bela je elegantna, plava je intelektualna, žuta je vesele naravi, ružičasta je nežna, ljubičasta je kreativna... Od cveća volim i zumbule i jorgovane zbog predivnog mirisa koji me podseća na baštu u kojoj sam odrastala, mada mi je svako cveće lepo, ali samo dok je u svom prirodnom staništu a ne ubrano, jer će tako brzo uvenuti.

 Na dan selidbe sve je izgledalo tako sumorno. Nisam mogla da verujem da napuštam mesto koje mi toliko znači. Nije mi značio taj grad, samo moja kuća. Moja majka krenula je rano ujutru, a otac i ja smo natovarili još stvari u auto. Ostalo je samo da uzmemo dva bića- mog psa Džekija i mačka Flekicu, koga smo kasnije nazvali Bleki. Nije bilo lako naterati Džekija da ustane, moja majka ga je  dobro hranila te je bio poprilično težak. Pored svega, jednostavno je ležao na razbacanim stvarima u šupi i nije hteo da ustane odatle, te sam morala onako teškog da ga nosim do auta. Ipak, mačak je bio veći problem, nije ga bilo teško odneti već uzeti. Spavao je pored jedne mačke koju sam ja volela, ali nismo mogli poneti još jednu životinju jer nismo ni znali gde ćemo da budemo dok ne kupimo kuću.

 Rasplakala sam se i uzela Flekicu, a mačku pomazila i ostavila je da spava na fotelji koju smo ostavili. Imali smo puno mačaka, srce me boli što nismo mogli da ih povedemo i što ne znam šta je posle bilo s njima, bestraga glava sa naglom selidbom u sred februara. Bolje da sam se ubila pre toga nego što  sam morala da ostavim tih desetak mačaka koje sam pazila od rođenja, muka mi je od svega svaki put kad se setim kako smo morali da napustimo grad kao da smo proterani iz njega (na neki način i jesmo, nismo imali novca ni za preživljavanje a opština, komšije i jedan podlac od advokata su nas doveli do toga i još im je malo bilo). Posle me neko pita što sam ogorčena i priča mi kako neko ima i gore probleme pa se ne žali, ja sam svesna da ima raznih ljudi sa raznim problemima i poštujem to ali to ne znači da ću trpeti da neko nipodoštava to što se meni desilo, ako se meni duša kida svaki put kad to pomenem onda jeste i teško i bitno. Imala sam prilike da mi jedna osoba sa kojom sam se dopisivala godinu i po napiše da "ima devojaka koje teže žive pa se ne žale" iako sam iskreno pisala o svojoj situaciji (i još mi dotična osoba posle šalje poruku kao da nije ništa bilo, ja mogu da se izvinim za svaku sitnicu a meni se očigledno niko ne izvinjava ma koliko me uvredi), takve stvari ne želim da tolerišem, naročito ne od osoba koje su imale tu sreću da im je situacija u porodici stabilna, da ih niko ne napada i da nisu bile u situaciji da nemaju ni za hleb (bukvalno). Ovo je podsetnik za mene, a i lekcija drugima, da ne gube vreme na osobe kojima njihove reči ništa ne znače i na ljude koji bi hteli isključivo pozitivne osobe bez ijednog problema pored sebe, svaki čovek ima svoju bol koju ne može stalno da ignoriše da bi neko pored njega uvek bio srećan, i ne mogu se svi problemi rešiti jednim očiglednim "rešenjem" kao da smo svi u rubrici "pitanja i saveti" nekog časopisa, život je komplikovaniji od toga. Znam i sama da smislim takav "savet" koji zapravo ne može da se izvede, i to bez prebacivanja krivice kako sabotiram sama sebe ili šta već jer nisam postupila tako. Cenim kad se neko trudi oko mene ma koliko to bilo, ali ne mogu da se pravim da sam neko ko nisam i da prelazim čak i preko stvari koje me vređaju ili bole. Dođavola, raspisala sam se na tu temu a pisala sam o 24. februaru 2015-te, vraćam se gde sam stala.

 Natrag na dan selidbe. Stavili smo mačka u improvizovani kavez da ne bi pobegao, ali se izvukao pre nego što smo pošli. Otac i ja smo ušli još jednom u polu-praznu sobu. Zeleni porodični sat koji smo ostavili na zidu pokazivao je devet sati. Pogledasmo još jednom kuću iznutra i zaplakasmo. On je tu kuću sagradio, ja sam u njoj od svog rođenja. Ostavili smo nešto od starog, ali funkcionalnog, nameštaja da se nađe novom vlasniku, mada je to odmah izbačeno (bolje da smo bar uzeli svoje stvari, nego nismo mogli da stignemo jer smo brzo morali da se iselimo, šesto eura je otišlo samo na prevoz stvari na drugi kraj zemlje). Da smo znali da će te stvari završiti u rukama osoba zbog kojih smo tu istu kuću napustili, pre bismo ih spalili na sred dvorišta nego dozvolili da se lešinari slade našom mukom. Da ste vi živeli tamo, razumeli biste moj gnev i čak biste se pitali zašto nisam iskazala još gneva. Nema veze, i ovo je dovoljno.

 Izlazimo i u suzama zaključavamo vrata, gledajući oko sebe da li možemo uzeti još neku sitnicu za koju smo vezani. Izbegavajući da gledam u mačke da ne bih počela da plačem još više, ušla sam u auto i čekala da krenemo. Pričala sam sa Džekijem, koji nije shvatao šta se dešava i koji je bio smireniji od mene. Moram da priznam da ga dugo nisam videla iako je bio u dvorištu, jer sam bila suviše paranoična da izlazim iz kuće. Znala sam da ću sada imati vremena da mu nadoknadim ako sam nešto propustila. Otac je upalio auto. Poslednji put izlazimo iz svog dvorišta. On je zaključao kapiju, a zatim ponovo zaplakao, jače nego pre toga.

 Svratio je do mog ujaka na nekoliko minuta, a zatim parkirao automobil blizu mesta gde sam čekala autobus ranije, odakle je otišao da potpiše ugovor da je kuća odsad u rukama drugog vlasnika. Gledala sam malo u daljinu, malo u Džekija a malo u mačka koji se izvukao iz improvizovanog kaveza i legao da spava pozadi. Slušala sam muziku na svom mp3-ju da zaboravim na tren da upravo ostajem bez najvažnijeg mesta u svom životu. Sreća što je prvi folder bio folder sa metal muzikom, to me je povuklo iz realnosti. Potajno sam se nadala da ću videti nekog kog znam, da se oprostim sa nekim... Moji roditelji su se oprostili sa ljudima sa kojima su bili u kontaktu, a ja sam mogla da se oprostim samo sa mačkama, s tim da one ne bi razumele šta se dešava.

 Kada je potpisivanje ugovora završeno, krenuli smo u selo moje majke da bi moj otac osigurao kamion koji je tamo stajao jer nije bio u voznom stanju. Žao mi je što smo morali da ga prodamo, taj kamion nas je spasavao u trenucima kada nismo imali nikakvih prihoda, vozio nas je na različita mesta, ali nije bilo svrhe kupovati nove delove jer bi to bila prevelika investicija.

 Insistirala sam da idemo putem koji vodi ka mojoj srednjoj školi, koju sam mogla videti samo iz daljine. Prošli smo pored obližnjeg manastira i krenuli uobičajenim putem do sela. Na početku sela smo čuli čudan zvuk pa smo se zapitali šta bi to moglo biti. Ispostavilo se da je to bio mačak kome je bilo muka u nezgodnom trenutku. Stigli smo. Mačak je izašao pa ga je otac jurio, a ja sam čistila nered koji je ostao posle mačka. Kada je mačku bilo malo bolje vratili smo ga u auto a ja sam čekala kod ujne da otac završi i ovaj posao. Ceo dan bio je sumoran i siv (ni ja ga ne bih bolje zamislila) te se uklapao u atmosferu celog događaja. Kada smo (konačno) pošli, mačak je stao iznad mene i posmatrao put. Bio mi je veoma smešan pa sam i zaboravila šta se dešavalo ujutru tog dana. Stigli smo pred sam kraj dana i počeli da planiramo šta dalje. 24.02.2015.

Narednih dana smo očajnički tražili kuću za novac koji smo dobili od kuće, i na kraju smo ipak rešili da dovršimo započetu kuću na našem placu iako je bilo nekih problema. Za vreme useljivanja, tačnije drugog dana od zvaničnog useljenja u jednu sobu koja je bila hladna, ali naša (do tada smo oko mesec dana spavali u iznajmljenom objektu za sezonske radnike na drugom kraju sela), izgubila sam svog psa Džekija, najboljeg prijatelja u svom životu. Džeki je izašao sa mnom kada sam pošla ka kući, jedna kola su veoma sporo prolazila ali su ga nekako udarila, ne razumem kako. Ne mogu da zaboravim svog malog prijatelja kako leži na sred puta u lokvi krvi, otvorenih očiju, mrtav. Vozač je nastavio put kao da nije ni video da je udario psa, pa su moji roditelji vikali za njim i tada se vratio. To nije moglo da vrati psa za kog sam najviše bila vezana. Plakala sam tri sata bez prestanka, kriveći sebe što nisam pazila kada je krenuo za mnom. I sada znam da sam kriva, ali kunem se da nisam znala da će ga ta kola koja su išla pet na sat usmrtiti; ja sam već stigla do kuće pa sam mislila da je i on tu negde oko mene... Sve dok nisam čula zvuk i videla prizor koji me je šokirao...

Džeki je donet u našu kuću kada je bio starije štene. Bio je uplašen od starijeg psa Đine pa se sakrio iza kreveta, odakle sam ga uzela u naručje i maženjem pokušala da ga smirim. Zaspao je u mom naručju. Spavao je pored mene, a znao je da se uvuče pod jorgan kada je bilo vreme za spavanje. Nije imao problem sa fotografisanjem te sam volela da ga slikam. Delili smo hranu, s tim da mu nisam davala slatkiše i slične stvari. I on se razboleo dok je bio manji, ali sam se svim silama trudila da mu pomognem jer sam se brzo vezala za njega. Kupovali smo tablete i davali mu lek svakog dana, i na kraju je preživeo bitku za život. Imao je astmu i to mu je bio veći zdrastveni problem. Kada je došao i Bubi, doneta je odluka da Džeki zajedno sa njim bude napolju. Bili su dobro hranjeni i paženi, s tim da mi je bilo mnogo žao što više nije blizu mene. Htela sam da mu nadoknadim propušteno. Nisam stigla. Njegove tužne oči me više nikada pogledati. Nadam se da je barem otišao srećan što je imao moju bezgraničnu ljubav.

Od tada su se desile još neke stvari: stric mi je preminuo 2016-te godine, u maju sledeće godine i deda po ocu, advokat iz bivšeg grada je nastavio da nas proganja, poslao je neke ljude u popis (šta više da nam uzmu, i to malo što imamo bi stoka da otme a niko ne reaguje iako smo se žalili) i uzeo nam deo imanja iako mu ništa nismo uradili (a ova policija ovde umesto da nas zaštiti još nam je naplatila kaznu pred zimu kad je najteže, svaka čast- trebalo je da primimo neku pomoć ili makar da imamo zdravstvenu zaštitu jer smo svi bolesni, a umesto toga nas kažnjavaju i vodili su mog oca u zatvor u bivšem gradu kao da je kriminalac). Kao da taj problem nije dovoljan tu su ponovo problemi oko međa (zašto ljudi ne mogu da srede svoja prokleta dokumenta a ne da neko drugi ispašta zbog toga?! Tako su uradili i u gradu pa se ispostavilo da stvarno nisu bili ispravni, a mi smo stradali zbog njihovih gluposti), kao i jedan udes u kome smo mi imali najveću štetu a opet se pare uzimaju samo od nas. Naime, neka budala sa kozama je prelazila put kod mosta, vozilo saniteta je moralo da ih naglo izbegne i udario je u mog oca sa jedne strane, time uništivši gumu (koju smo nedavno kupili), lim oko nje i ogrebavši kamion, i kako ga je udario kamion je zakačio jedan parkirani auto, malo mu razbivši deo svetla. Vozilo saniteta je pobeglo (pre udesa je bio u kafani), a vlasnik parkiranog vozila je izašao, vikao na moje roditelje i tražio dvesta evra za štetu (niti je šteta bila tolika niti mi imamo toliko novca, poslednje pare iz kuće su ponete za taj put), a onda je zvao policiju i morali su celu noć da daju izjave, cilj je bio da se krivica svali na mog oca. Da, sigurno, osoba koja je u sred noći uspela da izbegne mače na putu na neosvetljenoj deonici će iz čista mira udariti u parkirani auto. Budala sa kozama, koji je i izazvao sve to, još je došao na kraju da gleda i da se smeje, od njega nisu uzete izjave i naplaćena šteta, samo od nas. Muka mi je više od takvih događaja kad znam da nismo krivi a stalno nam nameštaju krivicu. Neka se nosi i sistem koji dozvoljava takve stvari, uopšte mi se ne ostaje na ovoj planeti gde moraš da protraćiš godine svog života da bi dokazao da nisi kriv, takve stvari su poprilično doprinele da mi bude još gore. Ne mogu da gledam više kako svet toleriše laži i uzima ih za istinu, dok one koje govore istinu proglašavaju za krivce. Neću da živim u takvom bolesnom svetu, dosta mi je.

***
-Kućni ljubimci ("Vrata duše")

Čini mi se da životinje kod nas nemaju sreće iako ih mnogo volimo i deo su naše porodice. Prvi pas kog se sećam u životu zvala se Kasandra. Ona je bila prvi pas kog su najverovatnije otrovali. Prve mačke koje smo imali poginule su na opasnom putu ispred naše kuće. Od tih prvih mačaka sećam se Gordana, kog su moja pokojna baba i brat od strica doveli kada su se vraćali sa vašara. Njemu se kasnije pridružio moj najdugovečniji pas- Đina. Bila je specifična po tome da sam je nestrpljivo čekala još od dana kada nam je njen vlasnik obećao da će nam pokloniti mešanca pekinejzera, ali i po tome što je bila veoma prgava i nije volela da se slika za razliku od Džekija. Uginula je od starosti, što i ne čudi s obzirom da smo je čuvali u sobi.

 Gordan je mnogo pre toga stradao na putu jedne zimske noći. Imali smo nekoliko mačeta posle toga, među kojima je bio Srećko kog je moj otac uzeo sa puta, kad je poslovno išao do nekog sela. Zaustavio je kamion u poslednjem trenutku kada su on i njegova porodica istrčali na put. Ostali su pobegli, a Srećko je uplašeno sedeo na putu na samo nekoliko centimetara od točkova. Moji roditelji su ga uzeli i doneli meni. Nisam bila oduševljena idejom da imam još jednu mačku u svom životu jer sam znala kakva ih sudbina čeka ako izađu na put. Dođavola, bila sam u pravu. Od tad nismo uzimali mačke neko vreme.

 Moja majka nikada nije prebolela gubitak mešanke dalmatinca i vučjaka Maze, a meni je to ostalo u slabijem sećanju jer sam bila veoma mala, ali se zato sećam njene imenjakinje, šarene mešanke koja je bila vezana u našem dvorištu. Ona je imala štene kome smo dali ime Džesika, a koje je veoma ličilo na Džekija. I Maza i Džesika su imale lošu sudbinu- kao i Kasandra, i one su otrovane najverovatnije od ljudi koje ne želim da pominjem. To je bilo bolno, ali nije bio poslednji put da gubim ljubimce.

U međuvremenu sam na poklon dobila kanarinca Kiću koji je pripadao kućnim prijateljima. Bio je pitom pa smo ga puštali da leti po kući jer smo bili sigurni da neće pobeći. Kupili smo mu devojku Kaću I, za koju nisam sigurna da li je pobegla ili uginula. Za Kaću II znam da je pobegla iz kuće i krila se na drvetu, ali je nismo pronašli. Kaća III je nadživela Kiću, pa smo nabavili novog kanarinca, s tim da je svaki mužjak pored nje brzo uginuo jer je bila suviše agresivna. Nakon poslednjeg mužjaka kog smo kupili odustali smo od još jednog pokušaja i ostavili je da uživa u ostatku života, koji i nije potrajao mnogo nakon toga.

 Jedne kišne večeri primili smo u kuću dva najpufnastija šteneta koja sam ikad imala. Bili su nestvarno preslatki- jedno je bilo braon i nazvala sam ga Meda, a ženka je bila crna i nazvala sam je Lili. Ubrzo smo shvatili da su bolesni i da im je sve gore, ali bila sam uz njih do poslednjeg trenutka.

 Bubi i Lesi su bila još dva preslatka šteneta- najverovatnije mešanci zlatnog retrivera- koji su za nama pošli kada smo se vraćali kući. Nahranili smo ih i raspitivali se da li imaju vlasnika, ali niko nije došao po njih pa smo ih zadržali. Ponovo su se oba šteneta razbolela, ali je Bubi jedva  preživeo i ojjačao. Zajedno sa Džekijem preselio se u kućicu koju im je otac napravio jer nismo hteli da ih vezujemo, plašili smo se da ih ne otruju.

Što se mačaka tiče, sve je počelo od mačka i mačke koji su se pojavili jednog dana u našem dvorištu. Bilo je i pre toga mačaka koje bi se omacile u našem dvorištu, ali one nisu pripadale nama. Ta mačka je omacila četiri mačeta: Žuću, Belog, Sivku i Tigricu. Mačke mogu da imaju mačiće dva puta godišnje, te smo imali puno mačaka u roku od dve godine. Sve smo morali da ih nahranimo, što finansijski nije bilo baš lako, ali smo se snalazili te nijedna mačka nije bila gladna. Umirale su uglavnom na putu ili od povreda koje su zadobijale izvan našeg dvorišta. Najviše mi je bili žao mačića koji su imali neku bolest očiju i zbog nje ostajali slepi. Tim mačićima sam se trudila da pomognem što više jer nisam želela da se osećaju odbačeno. Jednu od mačaka nazvala sam Mika i pazila sam je od stvari koje su mogle da je povrede. Nisam je puštala sa zatvorene terase u kojoj se nalazila, plašila sam se da ne ode daleko pa da se izgubi. Jednom prilikom je otišla negde i od tad je nisam videla. Pretražila sam celo dvorište i nisam je našla.

 Broj mačaka se smanjio i ostalo je manje od deset mačaka. Bubi je doživeo istu sudbinu kao Džesika, Maza i Kasandra kad je našao način da izlazi iz boksa. Flekica se nije pojavljivao šest meseci, ko zna gde je bio, i ponovo se vratio svojoj kući. Moji roditelji su rešili da njega povedemo sa nama.

Nakon selidbe smo uzeli jednog psa Džonija koji je otišao negde (uzeli smo dva šteneta, drugog je uzeo očev prijatelj), tražili smo ga po kraju. Za vreme njegovog boravka je jednog kišnog dana ispod kamiona stao stariji šnaucer, dala sam mu hranu i on je ostao kod nas. Pošto nismo znali da li ima vlasnika pokušavao je moj otac da ga vodi prema selu, ali se vraćao. Kad je Džoni otišao šnaucer je ostao, te je Čupko od tada zvanično deo naše porodice. U toku letnjih meseci mu ošišam krzno, vodili smo ga i do reke na kupanje. Ima povredu u predelu lobanje kada se borio sa trostruko većim psom da bi branio mačiće, tad je jedva ostao živ.

 Dok je Fleki još bio kod nas moji roditelji su doneli dva mačeta; planirali smo jedno ali nije bilo smisla ostaviti jedno samo. Mačak je nazvan Bleki a macu sam najčešće zvala Kiflica, te joj je to zvanično ime (dajem mačkama mnogo nadimaka pa ispadne kao da imaju više imena). Bili su pitomi od početka i počeli bi da predu čim ih dotaknem, voleli su da se penju na rame. Kiflica je volela da je nosim na ramenu i tako idem sa njom po dvorištu. Jednog dana sam u bašti čula još jedno mače, uzela sam ga i donela kod Kiflice i Blekija, dala sam joj ime Tigrica. Ta tri mačeta su se solidno slagala, često su spavali jedno pored drugog. Kiflica je iz nekog razloga slabo napredovala i bila je mršava, ali mi je ipak najviše prirasla srcu i stalno je spavala pored mene. Fleki je u međuvremenu nestao i od tad se ne zna šta je bilo sa njim, a jednog dana je i Kiflica nestala. Nekoliko dana kasnije smo od komšija čuli da su njihov pas i ona zajedno uginuli pred njihovom kapijom, najverovatnije od otrova.

 Tigrica je ubrzo imala pet mačeta: Žuću, Srećicu, Lava, Zvezdicu i Tasu. Žuća, žuto-belo mače koje se prvo rodilo, uginulo je nekoliko dana posle rođenja. Tigrica je nestala nekoliko nedelja kasnije, verovatno je i ona uginula od otrova, što je najgore od svega i mačići su putem mleka uneli otrov u organizam. Prvo je uginuo crni mačak Tasa, pa Zvezdica, pa Srećica. Lav je počeo da slabi, terali smo ga da jede kako bi preživeo. Od mačaka su ostali on i Bleki. Ženka terijera mog strica je donela štence kod nas, dva ženska šteneta su uginula a mužjaka Lunju smo očuvali pošto nisu hteli da uzmu štence.

Čuvali smo kokoške i petlove, kao i koze. Koze jesu divne životinje ali nisu za naše uslove, bilo je nezgodno čuvati ih. U razmeni smo uzeli dve koze, dala sam im ime Cakana i Medena, imale su jariće Miška (crno-belo jare), Bokija (braon jare) i Bekicu (pepeljasto jare) koju sam zvala Njokica zbog "Njooo" zvuka koji je pravila, bila je preslatka. Bilo je teško prodati ih nekome ko ih neće ubiti, to je jedan od razloga zašto nismo mogli još da čuvamo koze. Njih smo uspeli da udomimo, ali sam plakala kada su ih prvi put vodili na pijacu, naročito kako je Bekica tužno meketala tada. Teško je bilo odvojiti se od njih u svakom slučaju, zato insistiram da više ne čuvamo domaće životinje, a ni kokoške nismo ubijali za ovih nekoliko godina. Sreća što ni moji roditelji ne bi mogli da ubiju životinju iako za razliku od mene konzumiraju meso.

 Nenadano nam je došlo još jedno mače, uporno se vraćao kod nas i zadržali smo ga. Ime mu je bilo Panda, s tim da sam ga zvala Buvi. I on mi je bio privržen kao i Kiflica, a Lav ga je voleo, igrao se sa njim i spavao je pored njega. Taman je odrastao i onda je nestao u martu 2020-te godine, kao da je u zemlju propao, nigde ga nije bilo ni u bližoj ni u daljoj okolini.Njegov nestanak mi je teško pao, mesec dana sam gledala okolo u nadi da će se vratiti.

 U jesen 2019. smo od mušterija dobili ženku mešanca retrivera Belu, u toku dana smo je stavljali u boks a noću puštali unutra. Nismo hteli tri psa ali smo se taman navikli na nju. Početkom novembra je prestala da jede, davala sam joj hranu i na silu samo da se izvuče, uginula je šestog novembra te iste jeseni, i dalje ne shvatam odakle se razbolela, simptomi su odgovarali paravirozi. Lunja je na sličan način uginuo tog istog meseca, moguće da je u pitanju bio virus.

 Veoma me je potreslo što mi je Lav uginuo na sličan način kao njegova porodica. Nestao je negde oko 21-og decembra 2020-te godine i nije dolazio nekoliko dana, tražili smo ga u okolini na moj 25-ti rođendan, a našao ga je moj otac na tavanu dan posle toga u veoma lošem stanju. Starala sam se o njemu i počelo je da mu bude bolje, ali je posle nekoliko dana došlo do naglog pogoršanja. Mislila sam da je u pitanju zatvor jer je bio u teškim bolovima i htela sam da mu dam lek za to, shvatila sam da umire kad je pao dole i uzela ga u naručje, gde je uginuo. Plakala sam za njim danima, sahranili smo ga u dvorištu i danima sam odlazila do tog mesta. Uginuo je 31. decembra 2020-te, nije mi bilo do slavlja i praznika nakon toga. Ne razumem samo da li je i ko ga je povredio, bio je velika maza i jako umiljato stvorenje i sigurna sam da nije nekom pravio štetu. Mnogo smo ga voleli i njegova smrt nas je sve potresla.

 Trenutno su nam ostali Čupko, Roki- mešanac kog smo uzeli u jesen 2020-te jer je Čupko već star, kao i Bleki. Znajući sebe verovatno ću čuvati još životinja do kraja svog života, samo se nadam da neće imati tako težak kraj kao većina do sada. Znam da ću dati sve od sebe da ih očuvam i pomognem im kad je potrebno, još samo da i okolnosti budu kako treba, ali to ne zavisi od mene, nažalost.

***
-Odlomci i poslednje stranice iz priče "Vrata duše" (razno)

 Kao beba sam imala plavu kosu i plave oči, koje su vremenom postajale tamnije i sada su maslinasto zelene, a kosa mi je naglo potamnela u prvom razredu. Bila sam mirna kao beba i volela sam da slušam radio uveče. Kad sam imala oko 3 meseca rekla sam svoju prvu reč oponašajući voditelja na radiju- nešto što je trebalo da bude "dobro veče". Moj otac se uplašio u početku jer nikog drugog nije bilo u sobi, a zatim je bio siguran da sam to bila ja. Izgleda da i dan-danas radim sličnu stvar sa muzikom. U tom uzrastu su mi i prvi put dali da probam pivo, mada ne mislim da je to konkretno uticalo da jedno vreme budem zavisnik od alkohola, mnoge druge stvari su uticale na to.

 Pre polaska u vrtić se retko čega i sećam osim crtanja po sveskama i pevanja. Još uvek čuvam sveske u kojima sam crtala da me podsete na to koliko sam napredovala. U vrtiću sam imala prvog najboljeg druga, svakog dana sam donosila autiće te smo se igrali njima. Među dečacima i devojčicama bila je večita borba oko plastičnih šerpica- nemam pojma zašto su dečaci toliko voleli te šerpice, ali sam im pomogla u sakrivanju šerpica pošto sam prva dolazila u vrtić (a ja sam bila u njihovoj grupi od početka). Ipak, strana devojčica je uvek dobijala šerpice na kraju.

 U vrtiću su najviše ushićenja donosile priredbe; naša grupa imala je dve. U prvoj sam bila Pepeljuga (u crvenoj haljini, tada mi je još i kosa bila svetla) a u drugoj sam imala nekoliko uloga od kojih je jedna bila i jarac (ujedno i moj horoskopski znak), bila sam skroz obučena u žuto. Sad kad nosim isključivo crno to mi deluje krajnje neobično.

 U početku me u školi nije ništa specifično zanimalo. U drugom razredu me je malo više zainteresovala veronauka jer smo dobili novu nastavnicu koja je imala odličan pristup sa nama. U prvom razredu sam pobegla sa jednog od poslednjih časova veronauke, to je verovatno jedini put kad sam pobegla ako ne računam 25.12.2012 kad sam pošla sa časa prema mostu, ali tad nisam pobegla nego otišla. Za dvanaest godina školovanja sam vrlo malo odsustvovala čak i kad sam bila bolesna, to mi baš i nije bilo pametno jer sad nikako da se oporavim od oboljenja disajnih puteva i još nekih stvari.

 U trećem sam upisala nemački, ali priznajem da se ne sećam skoro ničega jer sam se više koncentrisala na engleski, a nije moglo da se ispiše sa tih časova do kraja osmog. Što se engleskog tiče, išao mi je TOLIKO LOŠE na početku petog razreda da sam pomislila da ništa od mene neće biti, ali sam u srednjoj dosta napredovala (da se razumemo, naša razredna iz osnovne je bila odlična nastavnica, ali sam kasnije uz muziku lakše učila) i sada pišem tekstove pesama uglavnom na engleskom i prevodim svoje priče (doduše, uglavnom koristim prevodilac da ubrzam stvari, ali u svakom slučaju moram da prilagodim i prepravim prevod ako već ne prevodim sama).

----
 Plašim se. Jako se plašim. Ne znam kako nešto što ne traje večno uopšte sme da bude tako strašno. Plašim se života. Hoću da idem.

 Ako bih doslovno pisala šta je u mom mozgu, bila bih previše paranoična zbog činjenice da ono što je napisano može biti i pročitano. Smatram da skoro svaka osoba koja je bila u dodiru sa depresijom zna kako se osećam, a znam da ne mogu jednostavno da prestanem da mislim na taj način.

 Ne sećam se više događaja iz svog života koje bih podelila sa... pa, ko god da čita ovo. Tu su samo ekskurzije, vreme provedeno sa mojim igračkama i vreme provedeno u školi. Normalna osoba bi iz ovoga izvukla pouku da život tek sad počinje, a ja kažem- živela sam, umrla sam i umreću još jednom.

---
 Da imam strah od osuđivanja pomenula sam i u "Skali razuma", a imam osećaj da nikada neću biti dobra drugima. Znam da bi trebalo da budemo dobri sebi pa tek onda drugima, ali ja neću biti dobra sebi dok ne budem dobra drugima. U isto vreme me taj svet ne zanima i želim da mu se dokazujem. U ovom svetu je potrebno biti originalan jer je sve već viđeno, pa čak i ljudske greške. Kažu da smo svi jedinstveni, ali da li je to istina? Svi ljudi su rađeni po istom šablonu, samo sa nekom razlikom koju nazivamo jedinstvenošću. Skup svih mojih osobina me čini jedinstvenom. Već viđeno. Na ovoj planeti originalnost više ne postoji. Mogla bih zapisivati svoje misli ovde još dugo, ali mi polako ponestaje mesta, što je dobro jer znam da se izgubim u lavirintu svog uma.

 Bez reinkarnacije celo naše postojanje se čini besmislenim. Od toliko religija ni za jednu se ne može reći da je "prava" tj. da iza sebe ima dokaze za ono što se dešava posle smrti (a ni nauka nije uspela to da odgonetne). U našoj religiji se veruje da osoba ide ili u raj ili u pakao. Svi ljudi greše jer su stvoreni da balansiraju između dobrog i lošeg (s tim da je teško odrediti šta predstavlja "dobro" a šta "loše" jer svi imaju različite definicije toga). Zašto onda o njihovoj sudbini u zagrobnom životu mora da se odluči na tako ekstreman način? Zbog toga i mislim da reinkarnacija postoji, jer cela ta priča o paklu i raju zvuči suviše drastično.

 Bolje da sam upisala filozofiju, ionako po celi dan razmišljam o smislu života, smišljam metafore za stvari koje objašnjavam samoj sebi i na kraju se opet vratim na isto. Ipak se više kajem što nisam upisala muzičku školu, ali bi mi dosadila vremenom i od toga ne bi bilo ništa. Operski pevači moraju uvek biti u kondiciji i zdravlje im mora biti besprekorno, što je u mom slučaju nemoguće. Kada sam bila mala htela sam da budem pesnikinja, veterinar, preduzetnik ili dizajner... Tu je bila i konstantna želja da se bavim pevanjem. Što se glume tiče, mislim da nisam nešto fotogenična ali mi menjanje glasova i izmotavanje idu od ruke.

 Dok pišem priče zamišljam sve te scene kao na filmu. Ovu priču ne mogu da zamišljam na taj način, nje mogu samo da se setim. Ovo nije moj film, ovo su delići slagalice koji i dalje ne čine jednu celinu. Ova priča je trebalo da predstavlja sve ono što sam želela da kažem pre svoje smrti. Jedne večeri mi je palo na pamet da napišem ovu  priču, koja se pretvorila u neku vrstu autobiografije. Ko bi bolje napisao biografiju introvertne osobe nego ona sama? Nije da ja imam šta da kažem, nego jednostavno želim da podelim ono čega se još uvek sećam. Život prolazi prebrzo i ljudi se retko čega i sećaju u današnje vreme. Buduće generacije će se sećati slika, a ne događaja. Zato nisam ni želela da se slikam na svom prvom koncertu, želim da pamtim događaj što je duže moguće. Sada kada sam ga zapisala to će sigurno potrajati duže. Puno puta sam "snimajući" filmove sa barbikama u igri slikala "ekipu" filma, pri tome se ne sećajući kompletne radnje filma, ponekad se čak jedva setivši o čemu se radi. Zato sam zapisala ovu priču. Ako ništa drugo, ukoliko budem živa otvoriću priču i pročitati ko sam bila nekada davno, u drugom životu koji je pripadao bucmastoj devojčici koja je sanjala o drugačijoj budućnosti. Setiću se njenog straha, njenih suza posle škole, njenih nadanja koja su odletela kao ptice pravo u motor aviona koji ih je samleo... Previše morbidno, znam. Ja sam morbidna. Život je morbidan. Život je morbidniji i od smrti.

 Ta devojčica mi ne nedostaje. Ona i dalje živi u jednoj mojoj priči. Likovi iz priče ne mogu umreti jer nisu živi. Mašta ih čini živima, a moja mašta je održava živom. Moja mašta se vraća na mesto užasa u snovima. Nema bežanja. Nema brisanja prošlosti. Nema dileme šta uraditi. Nema više razuma u mom umu. Kada me san ponovo vrati na to mesto osećaću se kao ta devojčica- biću uplašena, tužna i zbunjena zbog činjenice da sam i dalje ovde. Ali, ja ću pobeći. Ona će i dalje ostati tamo. Zauvek. Do mog poslednjeg sekunda na ovoj planeti ona će ostati zaključana u toj građevini, moleći da je spasim. Žao mi je što sam samo pogoršala stvari, nisam mogla da je spasim od bujice negativnih osećanja koja je došla iznenadno. Ne... Nije to bilo iznenađenje. Ignorisala sam je. Zato me je povukla i dovela na ovo pusto ostrvo.

 Devojčica je htela da napusti to mesto, a ja hoću da napustim ovaj svet.

 Sada shvatam nešto što nisam shvatila do sad- ona mi je verovala. Mislila je da ću joj ja pomoći da smrša, da ću joj pomoći da bude srećna, da ću osvojiti njenu simpatiju, da ću se baviti pevanjem. Umesto toga, izgladnjivala sam se, patim od depresije i anksioznosti, prezirem ljubav u svom životu i iskreno se nadam da nikad neću biti u vezi. Ostalo mi je još ono poslednje. Ako je izneverim i ovog puta neću moći da živim sa tim. Neću moći da živim i bez toga, ali činjenica da će sav trud propasti je gora i od smrti. Zato čekam. Samo zato.

 Do sada ste shvatili da ne vrednujem život, već ono što ostane posle njega. To se ne odnosi na materijalno- svi mi dobro znamo da se kuće, plačevi i slične nekretnine mogu prodati, novac potrošiti a ljudi i životinje izgubiti u trenu. Nauka je večna, umetnost je večna, muzika je večna, plemenitost je večna, pa čak je i zlo večno (Zvuči poznato? Toliko mi se dopala ta misao da sam tako nazvala drugi deo "Crnog Pratioca"). Ima još puno večnih stvari, samo je bitno pronaći sebe. Iako padnem, znam da sam pokušala pa će mi poraz lakše pasti.

 Mrzim da rezimiram nešto na kraju priče, najiskrenije, ne mogu da se setim ni šta sam pisala od početka. Pouka u ovoj priči i ima i nema. Ovo je (BIO) moj život. Jedna od pouka je da dugoročni podsmeh u detinjstvu stvarno može da jako utiče na kvalitet života u odraslom dobu, a ponekad čak i da potpuno blokira neki aspekt života. Još jedna pouka je da, iako neka osoba ćuti i pravi se da je sve u redu, ne mora da znači da je uvek tako. Treća pouka je "Prestani sa pisanjem pouka, ponestaje ti mesta za pisanje."

 U pravu je, trebalo bi završiti ovu farsu, mislim, priču. U ovoj priči sam izbegavala da pominjem imena aktera (osim imena muzičara koji se ne računaju). Možda bi se neki i prepoznali, ali to mi nije bio cilj. Cilj mi je bio da napišem priču o sebi i onome ko sam i ko sam bila (s tim da sam u "13 smrti" i još nekim pričama smela da stavljam i one morbidne detalje, dok su "Vrata duše" morala da budu malo cenzurisana što se toga tiče). Ovo možda nije sve što sam htela da kažem, ali je dovoljno. Jednom kada odem sa ove čudne planete ova priča će biti dokaz da sam bila živa jer UMETNOST JE VEČNA.

Kraj
Suzana Ristić Suza
15.12.2015 17:30h, deset dana pre ulaska u treću deceniju

(iz priče su mahom izbačeni delovi o depresiji, anksioznosti, samopovređivanju, anoreksiji i slično, već sam pisala o tome opširnije u nekim drugim pričama pa ne bih da ponavljam, tražila sam delove za koje se ne sećam da li sam pominjala igde ili koji su eventualno negde pomenuti- ne bih previše računala na svoju memoriju, pa rekoh da napomenem)

***
-BONUS POGLAVLJE!-
-Bridge (short suicide poem)-

Your beauty lays across the river
Your higness makes my heart shiver
This person on you is a dreamer
Tonite turned into the killer...

-Tree (short suicide poem)-

You will be my last home
When everybody leave me alone,
My soul will sleep in your crown
Until it's simply gone...

-Pitanja i moji uvrnuti odgovori sa ask. fm (ili "Zašto je pametnije da ne odgovaram na pitanja ikad u životu")-

P: Da li se slažeš da pet-shopovi ne bi trebalo da prodaju životinje?
O: Slažem se sa time, toliko je napuštenih životinja da ne vidim poentu pravljenja biznisa sa rasnim životinjama kada nas životinje vole isto nebitno koje su vrste. Za razliku od nas ljudi životinje ne diskriminišu, trebalo bi da se zapitamo da li smo mi dostojni njih a ne obratno.

P: Da li bi nešto promenila u svojoj prošlosti?
O: Da mogu da promenim svoju prošlost za mene ne bi bilo sadašnjosti. Srećom, i sadašnjost je ništa drugo do prošlosti neke budućnosti tako da nikad nije kasno ni za šta. Nema lošeg tajminga, ionako je sve svejedno na kraju kad mi kao individue postanemo prošlost bez sadašnjosti i budućnosti.

P: Šta upravo sada želiš?
O: KCN. Bilo bi dobro i malo crne čokolade (oh, čekaj, pa ja ne jedem slatkiše ovako kasno... Nema veze, u tom slučaju za mene samo KCN, hvala).

P: Ako bi imao 5$ preostalo u svom džepu, na šta bi ih potrošio?
O: Predpostavljam da ne mogu da kupim dovoljno heroina sa tim.

P: Šta u životu ne razumeš? (tako nešto, zaboravila sam pitanje)
O: Funkcionisanje ljudskih emocija (što je ironično jer sam nešto približno empati, razumem tuđe emocije ali nemam svoje sopstvene, priklanjanje sistemu koji mrze umesto da pronađu svoj put, biranje mržnje umesto razumevanja, stvaranje podela među ljudima da bi se vređali svi koji nisu kao oni (govorim o karakteristikama sa kojima smo rođeni, mislim da je suludo vređati nekog zbog, na primer, boje kože jer ne biramo koje boje će nam biti koža), funkcionisanje društva kao celine, osnovni ljudski nagoni za preživljavanjem, reprodukcijom i socijalizacijom, količina inteligencije koju neki ljudi dostižu... Ima puno stvari koje me zadivljuju i začuđuju u isto vreme i većina njih je vezana za funkcionisanje ljudskog uma.

P: Mislio/la sam da ću do ovog vremena u svom životu...
O: Biti mrtva. Stvarno sam mislila da hoću.

O (počela sam da pišem onako za sebe): Ja više ne znam šta radim. Gubim se. Više ne mogu da verujem ni sopstvenom mozgu od paranoje koja me obuzima, polako ali sigurno ludim. Ne znam više šta je ispravno i kome verovati, ko je prijatelj a ko je u mom životu samo iz pristojnosti i moralne obaveze. Život je bio mnogo lakši kad uopšte nisam imala ikakvu komunikaciju, nije bilo straha.

(u pitanju je karta br. 13- Smrt.)

-Dotični odgovori su mi izgledali zanimljivo pa sam ih sačuvala, profil nemam već mesecima ali smatram da je zabavno odgovarati na razna pitanja, s tim da se zbog drugih razloga ne bih vraćala tamo. Bilo je još nekih odgovora na filozofskoj osnovi ali ih nisam sačuvala niti ih se sećam.

 Ovim poglavljem završavam sa ovim randomom jer ne volim previše poglavlja iako nema previše teksta (izuzetak je "Susret sa budućnošću") tako da ću ovde stati, bar za sad. Mogla sam da ostavim slobodno za još neko poglavlje ali mi unosi neku nervozu kada je priča još uvek u toku, preferiram da ih završim što pre, te ću to i uraditi sada. Nadam se da vam se dopala bar neka misao ili anegdota, falilo mi je jedno ovakvo delo "svaštara" gde mogu da postavljam razne stvari i ove dve priče koje su preostale van zvanične kolekcije, imala sam osećaj kao da nije sve završeno iako sam sve ostale prepisala. Uh, sedamnaesti je februar, četiri sata popodne, deveta godišnjica mog haosa... Vreme je proletelo, a meni je sve isto još od tog dana pre devet godina, samo se godine ređaju jedna za drugom. Ja ovde stajem, a vama hvala puno što ste odvojili svoje vreme baš na ove ludosti koje sam pisala, zaista cenim to, želim vam sve najbolje i da ostvarite svoje snove u životu i nemojte biti ovako morbidni kao ja <3.

Kraj
S.R.S.
17.02.2021 (sad tek primećujem da su cifre iste kao te 2012), četiri popodne