Zakopana u prošlosti (2020) - cela priča

Priča nije preporučljiva mlađima od 15 godina i osetljivim osobama: potencijalno uznemirujuće scene, autodestruktivne scene, depresivni delovi, može loše uticati na mlađe osobe, vrlo je slična priči "Nikada neće biti bolje" jer se bave istim periodom na veoma sličan način te se može očekivati vrlo sličan ishod. Ne pokušavati ništa od navedenog, događaji u toku priče su fikcija ali većina drugih stvari nije, samo eventualno pripada nekom drugom periodu mog života. Delo ne služi za veličanje samouništenja, baš naprotiv. Nadam se da će bar nekom pomoći da ne završi tako.

(početo 29.03.2020)
-----------------------------------------

  SREDA

 Tako je mirno... Izgleda da moji roditelji još nisu ni ustali. Znam da ja moram, imam nekoliko stvari da pozavršavam pre nego što odem u školu. Sreda je, februar mesec, još je prohladno napolju ali ni približno hladno kao u mojim mislima. Više mi ništa ne izaziva senzacije, ništa me ne prodrma ni u pozitivnom ni u negativnom smislu. Mislila sam da je smrt psihe osećati beskrajnu bol, ali nedavno shvatih da je od nje gora samo ravnodušnost. Niko ne dopire do moje srži, ništa ne može da me rasplače, ništa mi više ne deluje zanimljivo. To je smrt, ali sam i dalje fizički prisutna.

 Dok se moji roditelji nisu pojavili u sobi stigla sam da iz kutije sa lekovima uzmem dve kutije sedativa i manju flašu alkohola i odnesem ih u svoju sobu. Sinoć sam uzela mešavinu nekoliko tableta i alkohola da izazovem bilo kakvu senzaciju, reakciju organizma na strano telo koje raskida utrobu, ali se ništa nije desilo. Znam da me boli stomak. Znam, ali nije baš da to i osećam. Stoga sam znala da ću verovatno povećati dozu ili... šta ako ih uzmem sve? Da li ću umreti? Ima li uopšte razlike između psihičke i fizičke smrti? Poneću ih sa sobom u torbi, možda ću negde otići pa mi zatrebaju. To bi odista bila čudna školska torba: sveske, knjige, pernica, sitnice "za svaki slučaj", letalna doza sedativa i alkohol. Ako računamo i onaj žilet u pregradi pernice onda je to stvarno jedna neobična torba, no meni tu nije ništa bilo neobično, ipak je ona odraz mene.

 Usledili su doručak, oblačenje, češljanje, poslednja provera torbe pred polazak. Danas imam kontrolni iz muzičkog. Baš me briga. Već znam da bi to bila još jedna petica ili četvorka u mojoj rubrici, još jedan broj koji mi već neko vreme ne znači ništa. Solidan sam učenik, primerna i uvek prisutna na času... Možda je to i problem. U našoj školi niko i ne primećuje kad se nešto dešava mirnim, povučenim učenicima, već primećuju samo kada neko napravi neki manji incident ili beži sa časova. Tada te učenike šalju kod psihologa koji im ama baš ništa ne pomogne te se sve to ponovi  (osim ako tu decu eventualno ne smori da im neko prepričava lekcije iz pedagogije i psihologije koje su krajnje objektivne, zaboravljajući da je posao psihologa da subjektivno pristupi određenom problemu jer nisu sve ličnosti iste).

 Zapravo, mislim da im tamo verovatno samo pričaju da prestanu sa određenom akcijom umesto da se bave izvorima problema koji su doveli do te akcije, pripisujući sve to dečijim nestašlucima ili buntom. Tipično. Jadna deca koja nemaju bolji oslonac u tom teškom periodu nego su prepuštena onima koji "rade svoj posao" a zapravo ne rade ništa.

 Što se mene lično tiče u osnovnoj sam samo jednom bila poslata kod psihologa, za vreme časa fizičkog, ali nisam otišla. Problem je nastao jer nisam htela da skinem kaput (ili trenerku, ali mislim da je bio kaput) jer sam još tada paničila kada je trebalo da skinem neki deo odeće (bilo me je sramota da pričam o tome, mnogo puta sam lagala da nemam opremu samo da ne bih bila primorana da ostanem u njoj), rizikujući da opet slušam grdnje i viku kao i na većini časova. Svaki čas fizičkog bio je za mene kao izlazak  pred streljanje; čekanje časa-tiha  agonija, stajanje u vrstu- streljački vod, pridike i pretnje- metak u srce, sve posle toga do kraja časa- lagano gubljenje krvi i mučna smrt. Čini mi se da bi odistinski streljački vod bio mnogo lakši, bar bi sve to prestalo odmah nakon pucnja, dok se ovo ponavlja iznova i iznova.

 Ipak, imam i druge razloge zbog kojih bih možda završila kod psihologa, mada mislim da sam ovako nikakva pravi gubitak vremena. Samo se nadam da još osoba ne razmišlja tako jer bismo onda imali gadan problem, iskreno želim drugima da se oporave i da se njihovi problemi reše. Pitate se- zašto ne smatram da sam vredna pomoći? Nemam ništa važno da dâm ovom svetu, čak ni ono u čemu sam dobra ne služi ničemu. Ja sam jedna od milijardi prolaznih jedinki Homo-sapiensa koje daju smisao večitoj prolaznosti trivijalnim aktivnostima, ne bi li na pragu crnila i blještave svetlosti rekli kako su vodili ispunjen život. Ne živim u fizičkom svetu i sve se više udaljavam od njega, zaboravljajući njegova pravila, norme i moralne vrednosti, dok me moj unutrašnji svet u isto vreme uzdiže u nebeski svod kome se divim i baca u bezdan koji mi donosi mir smrti. Eto, opet filozofiram. Stalno moram da filozofiram a niko me ne razume, znači da nisam čak ni dobar filozof. Nije ni čudo što me smatraju za budalu, i sama mislim da sam se skroz izgubila.

 Pešačenje do škole, ulazak unutra i sedenje na istom mestu na klupi pored prozora bili su nešto poput rutine tokom zimskih meseci i hladnih i kišovitih dana, dok se u toku toplijih dana čekalo ispred nekog od dva ulaza (ukupno ih je bilo pet: jedan su koristili niži razredi, drugi nastavnici, treći majstori, dva su bila uglavnom za više razrede ali su ih povremeno koristili i ostali). Izgubljena u svom svetu čekala bih da se škola lagano ispuni nepodnošljivom bukom i da se savršeni mir prekine poznatim i manje poznatim licima od kojih bih jedva pronašla neko s kojim bih mogla početi konverzaciju, ne bih li malo skrenula misli sa nervoze koja se stvarala u meni. Zureći kroz prozor, kao što sam i inače volela da radim kad god bih bila negde gde ima prozora u blizini, setila sam se da nosim one dve kutije lekova u torbi i odjednom pomislih da sam ih uzalud ponela, nije kao da ću se predozirati ovde u školi ili tako nešto. Potrebno je nekoliko sati da bi tablete (sa alkoholom) ubile nekog, bez sumnje bi neko shvatio šta se događa jer bi me dotična količina uspavala u najkraćem roku ali dugo uništavala unutrašnje funkcije- sasvim dovoljno vremena da završim u hitnoj pomoći preko puta škole. Naravno da mi ne bi palo na pamet da učinim tako nepromišljen korak na javnom mestu.

 Čas po čas, maksimalno izbegavajući socijalne interakcije, stigli smo do šestog časa, tj.  muzičkog. Otišla sam na donji sprat do ženskog toaleta i pogledala se u ogledalo, ne mareći ni za činjenicu da je upravo zvonilo za početak časa. Ostala sam sama u prostoriji i dalje zureći u svoj odraz. Zamisli... zamisli da ta osoba više ne postoji, da ta kreatura koju upravo gledam sutra jednostavno prestane da bude ovde, u ovoj školi, u ovom gradu, na ovoj planeti. Danas zurim u svoj lik, sutra taj lik više ne postoji. Kako fascinantno. Kako je lako nestati, kako je zadivljujuća činjenica da je smrt stvar trenutka očekivali je mi ili ne. Sve te osobe koje isto ovako stalno zure u mene će možda primetiti da nešto fali, možda će samo tek tada primetiti moje odsustvo dok se zagledaju u daljinu ka mestu gde je nekad bila fizička predstava onog što su zvali mnome. Koliko smo osoba gledali svakoga dana, onako slučajno, sve dok jednog dana nismo shvatili da su nestale i osetili neku prazninu samo pogledavši u pravcu gde smo ih uvek očekivali? To bi mogao biti neko nama blizak, neki poznanik ili samo slučajna osoba koju srećemo npr. na putu do posla, ali osećaj da neko ili nešto fali je svakako prisutan. Da li nas osećaj da smo nekom potrebni drži u životu? Gledajući svoj lik u tom ogledalu shvatih da neće biti većeg gubitka za ljude oko mene- neka nađu veselije stvari u koje će gledati, neka primete neke sjajne ljude oko sebe i daju im priliku da im pokažu svoj svet, neka gledaju u šta hoće samo da što brže zaborave moj bedni odvratni lik. Gledam u sebe tek petnaestak minuta i već sam se smučila samoj sebi, jadni ovi što moraju da me gledaju svakog dana.

 U trenutku kada neka devojka uđe u toalet shvatila sam da sam poprilično zakasnila na kontrolni te sam bar htela da uzmem torbu i čekam sledeći čas, veronauku. Ipak, jedna osoba mi je unela torbu u učionicu i nije mi bilo druge nego da uđem. Nastavnica (nakon mog ulaska): ,,Gde si do sad? Upisala sam da nisi na času." Ja (ravnodušno): ,,Ako, ništa strašno. Uzeću torbu i neću da smetam ostalima..." Nastavnica: ,,Sedi i radi kontrolni, imaš još pola sata." Ja: ,,Ovaj... ne znam ništa, upišite mi jedinicu pa da idem." Nastavnica: ,,Znam da to nije istina, idi tamo do poslednje klupe pošto je slobodna i uradi koliko stigneš, ti ionako brzo radiš kontrolne."

 Nije mi bilo druge nego da to uradim. Pogledala sam u pitanja i znala sam odgovore na njih, ali su se po mojoj glavi motala druga pitanja za koje nisam imala odgovore. I stvarno: Da li nas osećaj da smo nekom potrebni drži u životu? Možda... strast za nečim samo nama bitnim? Da li nas znatiželja, taj osećaj kada želiš da znaš šta sledi nakon ovog trenutka, drži prikovane za život? Da sada, na ovom papiru, praznom kao moja motivacija za sve te prolazne stvari koje drugi nazivaju normalnim aktivnostima moram da napišem šta mene drži ovde i šta više želim od sebe i od ovog života- papir bi postao još prazniji nego što jeste. Ruka mi sama krenu, napisavši nekoliko rečenica bez barijera, bez razmišljanja o posledicama. Koga briga, ne osećam da je ovo stvarnost, ovo je sad sve jedna velika iluzija i ja sam negde izgubljena u njoj.

 Uzela sam torbu, ostavila kontrolni na svojoj klupi i izašla, prvo iz učionice a onda i iz škole, tražeći taksi da me odvede daleko od ljudi gde mogu da budem sasvim sama.

 Na kraju časa nastavnica je proglasila kraj kontrolnog pa je neko doneo i moj papir, slučajno pročitavši jedan deo te obavesti nastavnicu.

 Bilo je jasno da nešto nije u redu pa je odmah nakon izlaska iz učionice požurila da nađe našu razrednu i pokaže kakvu sam glupost napisala. Prerano je stiglo do nečijih očiju, trebalo je samo da bude pomoć istrazi nekoliko dana kasnije kada ne budu mogli da me pronađu, ne da upropasti sve. Nadala sam se da niko neće videti taj papir bar nedelju dana, do sledećeg časa muzičkog, ali nisam planirala da će nedelju dana postati odmah. Imali su i šta da vide:

 ,,Kako da vam napišem o delima svih ovih velikih umetnika kada ja, nazovi umetnik, nisam dovoljno vredna ni ime da im pomenem? Šta god da stvorim nije dovoljno dobro, a svaki od tih velikana je stvorio dela o kojima će generacije učiti, diviti im se, razumeti dušu svake kompozicije. Postoji verovanje da sa većinu umetnika nešto nije u redu, ne znam za druge ali potvrđujem za sebe, osim što baš i nisam dostojna da nazovem sebe umetnikom, čak ni živim bićem. Oduvek sam se interesovala za tragične sudbine ljudi pa me je jako zaintrigirala priča o Mocartovoj smrti- uzdizan do nebesa u mladosti zatim bačen kao prosjak u masovnu grobnicu bez obeležja. Tako je to i sa životom; kao decu nas uče da će sve biti u redu, onda odrastemo i shvatimo da je svet surovo mesto, shvatimo da je život zapravo samo pravac ka smrti. Drugi najpoznatiji kompozitor, Betoven, imao je tu nesreću da ostane bez sluha. To bi bio ogroman gubitak za svako biće, ali za kompozitora je to ravno smrti (što je Betoven razmatrao kao opciju neko vreme), te je proveo deo svog života u tišini. Betoven je odabrao da ostane u svojoj tišini, tražeći na tuđim licima lepotu svoje melodije i nadajući se da je ona pronašla put do njihovog srca. Ja nisam hrabra kao Betoven da pogledam ljude u oči i u njima nađem ohrabrenje, da u njima očitam da li se moje srce još uvek čuje ili je izdahnulo. Ja... neću provesti ostatak svog života u tišini svog uma. Odustajem."

 Ova dvosmislena poruka sklepana za petnaestak minuta uzbunila je razrednu koja je zatim otišla do grupe koja je imala veronauku. Raspitivala se da li sam se ponašala čudno tokom dana i ranije, da li sam pominjala nešto... Ustanovili su da sam bila čudna  (uh, veliko otkriće!) i da već danima slabo komuniciram  (čekaj, to su sad primetili?) ali to nije baš mnogo pomoglo da se dođe do nekih zaključaka. Sve dok... nisu stigli do pitanja: ,,Da li je pričala o povređivanju sebe, o samoubistvu ili nečem sličnom?"- tad je osoba koja je non-stop bila oko mene rekla da sam pričala o tome. Eh, bedak.

 Telefon mi je zazvonio. Ja: ,,Da?" Razredna: ,,Gde si otišla? Gde se nalaziš trenutno? Šta ti znači ono što si napisala na kontrolnom?" Ja: ,,Sve je u redu, nastavite sa svojim životima." Razredna: ,,Imaš još jedan čas, gde si otišla?" Ja: ,,Da se prošetam malo." Razredna: ,,Vrati se na čas, imamo da razgovaramo." Ja: ,,Ne mogu, van grada sam." Razredna: ,,Kako si stigla van grada?!" Ja: ,,Taksijem." Razredna: ,,Pa šta ćeš tamo?! Gde si pošla? Zvaću ti roditelje ako mi ne objasniš gde si i šta radiš!" Ja: ,,Ionako će morati da saznaju." Razredna: ,,Šta da saznaju? Odgovori mi na pitanja!" Ja (ravnodušno): ,,Ne brinite se za mene, sve je u redu." Razredna: ,,Da li je istina ovo što mi kaže (ta i ta osoba) da si pričala o samoubistvu? Da ti nije palo na pamet da to uradiš! (pauza) Halo, jesi li na vezi?" Ja (i dalje u istom tonu): ,,Očigledno je da mi je već padalo na pamet kad sam pričala o tome, tako da bih vas izneverila još u početku. Bilo bi grozno od mene da obećam stvari koje ne mogu da ispunim. Ono što ste pitali u vezi kontrolnog... iskreno, nemam pojma ni šta sam napisala, nažvrljala sam nešto što mi je prvo palo na pamet. Eto." Razredna: ,,Sad me plašiš... šta ćeš van grada? Poslaćemo nekog po tebe, nemoj daleko da odeš ili da učiniš nešto glupo... (prekid veze)... Halo? Halo?! (za sebe)  Moramo da odemo do taksi službi, možda ju je neko video!"

 Dok su oni pokušavali da me nađu  (što bi neko tražio mene, kog đavola, glupača poput mene mora da nestane) ušla sam u šumu i išla sve do jednog finog drveta ispod kog sam sela i izvukla one dve kutije tableta i flašu alkohola. Nasmejala sam se dok sam bila bliže i bliže svojoj smrti (morala sam da uzmem i bombonu da ublaži gorčinu tableta i opor ukus alkohola), osetila sam se nekako... srećnom. Kao da sam ovo čekala ceo svoj život, kao da bih sada mogla da poletim od činjenice da više ne moram da brinem ni o čemu, kao da prvi put (i izgleda poslednji) radim ono što stvarno želim. Kao da... sam konačno slobodna. Nisam mnogo dugo mogla da uživam u tom osećaju, tablete su me ubrzo uspavale i naterale da spustim glavu na školsku torbu. Polako sam tonula u san.

 Obično u svakoj priči bude po mom, ali ovoga  puta nije bilo tako. Malo pre moje zvanične smrti, putem tragova koji su vodili do mene, policija je pronašla moje sklonište, pozvala hitnu pomoć koja me je zatim odvela u bolnicu i tamo me vratila u život. Šteta, bila sam baš blizu. Te srede trebalo je da odem svojim putem, ali se desio scenario koji mi je najmanje odgovarao- boravak u bolnici. Prokletstvo.

-

ČETVRTAK

 Nakon ispiranja želuca, infuzija i još nekih gluposti probudila sam se u užasnoj bolničkoj pidžami kratkih rukava. Znajući da je neko morao da svuče odeću sa mene sledila sam se od paranoje, u isto vreme osetivši stid, paniku i želju da umrem istog trena. Kako posle ovakvog šoka da se priberem i izvučem iz ove situacije što je lakše moguće?! Bolje da su me ostavili da umrem, koji đavo mi je trebalo da pišem onu glupost na muzičkom! Dođavola, dođavola, DOĐAVOLA!

 Podigla sam ćebe sve do glave ne bih li sakrila svoje telo što je više moguće. Sad bi mi baš prijao bensedin ili dva... ili ipak pet, za svaki slučaj. Dolazi medicinska sestra i ispituje me kako se osećam. Ja (nervozno): ,,Ko mi je promenio odeću?" M. sestra: ,,Zamalo da stradaš a zanima te nešto što sada nije važno." Ja (još nervoznije): ,,Meni je jako važno, imam gimnofobiju. Toliko me užasava ta pomisao da mi smrt deluje manje strašno, ježim se kad samo razmišljam o tome..." M. sestra: ,,Bila je tu jedna starija medicinska sestra sinoć, ona je to uradila. Nije muška osoba, ako te to plaši. Bolje?" Ja: ,,Pa i ne baš, ali bolje išta nego ništa. Mogu li sad da obučem svoju odeću? Smrzavam se, ovo je sa kratkim rukavima a ja i leti nosim bar dva sloja dugih rukava." M. sestra: ,,Zbog skrivanja ožiljaka? Već smo videli tvoje ruke, videli smo ožiljke na njima. Sačekaj da dođe doktor, on će reći šta ćemo dalje, ja sam tu da ispitam tvoje stanje." Ja: ,,Dobro sam, samo mi je hladno." M. sestra: ,,Zar je ova soba hladnija od šume u sred februara?" Ja: ,,Meni jeste. Smem li da dobijem neki lek za smirenje?" M. sestra: ,,Juče je iz tvog sistema izvučena količina koja odgovara šezdeset tableta, još uz to i pola litara alkohola, a ti sad hoćeš da ti damo to zbog čega si završila ovde? To bi sad bila loša ideja."

 Doktor (ulazi): ,,Kakvo je stanje pacijentkinje?" M. sestra: ,,Kaže da joj je hladno, paniči jer je preobučena u bolničku pidžamu i traži nešto za smirenje." Doktor (meni): ,,Da nije bilo malo previše sredstava za smirenje juče? Da li da donesemo još jedno ćebe?" Ja: ,,Mogu li da dobijem svoju jaknu ili trenerku ili bilo šta, po mogućstvu sve što sam nosila juče? Osećam se grozno u ovome,ne mogu da se smirim ako ne nosim svoju odeću." Doktor: ,,Dobićeš donji deo odeće, gornji trenutno ne zbog infuzije." Ja: ,,Onda je skinite, ionako mi nije ništa." Doktor: ,,Pokušala si da se ubiješ, kako ti to nije ništa?" Ja: ,,Nisam pokušala da se ubijem, preterala sam sa dozom. Recimo... da sam već neko vreme koristila tablete i alkohol za izazivanje određenih senzacija, da se ne izrazim da sam se "navukla" na to. Kapirate šta hoću da kažem?" Doktor: ,,Poverovao bih možda da u pitanju nije bilo dve kutije tableta, niko ne uzima dve kutije kao drogu." Ja: ,,Da, ali se moj organizam navukao na dozu od 30... U utorak sam uzela manju dozu, brine me to što nije bilo nikakve reakcije organizma, zato sam uradila ovaj eksperiment sa mnogo većom dozom. Vidim da je ovo ipak previše, neću više uzimati toliko jaku dozu. Baš bi bio bedak da sam uzela još neku, ubilo bi me sigurno." Doktor: ,,Kako to da si otišla u šumu i da si imala jedan uznemirujući razgovor sa razrednom, ha? A ožiljci? Odkud oni tu?" Ja (pokušam da se saberem): ,,Oh, planirala sam da odem do šume- naime, već dugo ne mogu da kreiram neko umetničko delo, a šuma baš deluje inspirativno. Kako dramatični događaji najbolje inspirišu htela sam da uzmem te lekove u šumi, da osetim kao da ću umreti ne bi li me to inspirisalo za novo delo, ali se situacija otela kontroli. Nisam htela da taj proces uradim kod kuće, moji roditelji bi se izbezumili- trebalo je da odspavam dva-tri sata, probudim se i vratim kući. Okej, vidim da sam se poprilično zanela u proračunu i sada mislite da sam potpuna glupača, najveća glupača koju ste ikad upoznali, zar ne?" Doktor: ,,Zar zbog umetnosti da izgubiš glavu?!" Ja (nasmejem se): ,,Umetnost je strast, a strast ne razmišlja o posledicama. Bilo kako bilo, ceo ovaj događaj me je inspirisao i jedva čekam da napišem neko delo. Ništa ne može biti napisano sa toliko drame kao kad se piše iz ličnog iskustva. Jeste li vi nekad napisali neko delo?" Doktor (zbunjeno): ,,Ovaj... jedino ako se seminarski radovi računaju. Ne znam baš koliko to ima veze sa umetnošću. (pribravši se) Još nisam dobio odgovor u vezi ožiljaka." Ja: ,,Kažu da su osobe koje to rade skroz kul! (LAŽ- nikada se ne bih složila sa time i tvrdim upravo suprotno, to je užasna stvar i ova rečenica je služila za lakše izvlačenje iz neprijatne situacije, ali mi se duša cepa čak i da izgovorim takvu rečenicu)" Doktor: ,,To nije kul, to je vrlo opasna stvar! Vidim da imaš i neke dublje ožiljke, možeš da oštetiš venu ili nešto još gore!" Ja (glumim): ,,Oh... to mi nije ni palo na pamet... Pokušaću da redukujem to, ne bih volela da završim ovde na ivici smrti. (svakako, više bih volela da završim mrtva. Logično.)" Doktor: ,,Doći ću kasnije da ti prepišem terapiju, ne bih da te dugo zadržavamo ovde bez potrebe, ali ipak imaš razloga da svake nedelje ideš kod psihijatra na razgovor." Ja (lažni osmeh): ,,Naravno, to mi više odgovara da ne bih propustila gradivo, dobar sam učenik i ne bih da izostajem. Još nešto- molim vas da ne puštate nikog u posetu dok ne skinete ovu infuziju, ne volim da me iko gleda u ovako otvorenoj odeći." Doktor: ,,Dobro, de, ali ću ih obavestiti da je stanje sada stabilno." Klimnuh glavom i okrenuh se na stranu.

 Teško da je poverovao u tu priču, čak je i mojim roditeljima sve ispričao, ali barem su se složili da me puste iz bolnice pod strožom kontrolom. Nije bilo potrebe da mi se zabranjuju izlasci iz kuće zato što nisam nigde ni izlazila, ali je zato pratnja od škole bila tu (već sam bila praćena ujutru do jednog dela zbog drugih razloga, ali su mi sada opet vratili popodnevno praćenje), lekovi su morali biti sklonjeni, baš kao i žileti i slične stvari kojima bih mogla da se povredim. Iako sam, naravno, bila besna zbog svih tih mera za koje su mislili da imaju vajde ipak sam znala bezbroj načina da ih prekršim. Jedva sam čekala da izađem iz bolnice i pokažem im kolike su budale što misle da mogu da me kontrolišu. Mrzim kada neko hoće da me kontroliše, to me razbesni i čini da radim gore stvari nego inače. Otom-potom.

SUBOTA

 Već u subotu su me pustili kući. Znate, znanje iz psihologije nije loša stvar kada su drugi ljudi i njihovo proučavanje u pitanju, ali zato iživcira do krajnjih granica kada neko želi da izigrava psihologa na tebi a da očigledno ne zna ništa o tome kako određeni tipovi ličnosti funkcionišu i šta ne bi trebalo pričati određenim osobama ni u kojim uslovima. Toliko je pogrešnih stvari koje je moguće reći osobi koja razmišlja o samoubistvu ili pak da je pokušala da okonča život, a ironija je što skoro svi ljudi biraju baš te reči. Znala sam da ću cele nedelje slušati takve rečenice bez ikakvog značenja, reči koje će dotične osobe izgovoriti više kao normu kako bi mislili da pomažu, ali u tim rečima nema iskrenog osećaja. Čak i da ne mogu da mi pomognu cenila bih barem ako su iskrene, osećam iskrenost u osobi i ispoštujem njen trud večitom zahvalnošću.

 Podrazumeva se ko je bio prvi na listi da mi drži pridike. Umesto normalnog razgovora sledile su kritike i kukanja, s tim da ne znam po čemu bi se to razlikovalo od normalnog dana. Htela sam samo da što brže stignem do svoje sobe, stavim dva ćebeta preko glave i spavam što je duže moguće, ćutke slušajući dve osobe pored sebe koje su i u ovakvoj situaciji sebe stavile u prvi plan i odjednom postale žrtve cele priče (još nisam umrla, prestanite da kukate, ne radi se uvek sve o vama). Razgovor sa njima mi je pao mnogo teže nego da razgovaram sa doktorom- svaka rečenica izgovorena od puštanja iz bolnice do konačnog odlaska u krevet me je komadala, ujedno me ošamarivši realnošću da škola možda nije jedino mesto koje mi zadaje probleme.

PONEDELJAK

 Nakon mučnog vikenda provedenog u kući sledilo je neprijatno pojavljivanje u školi. Prvo je divna tišina delovala umirujuće, zatim se pojavljivao poneki učenik sve dok se škola ne napuni sa više stotina duša. Oni koji su me i inače zadirkivali opet su se vrzmali oko mene, ispitujući me o prošloj sredi. Nisam želela da razgovaram ni sa kim, dosta mi je razgovora za ceo život.

 Čas srpskog je prošao mirno, baš kao i likovno i hemija, s tim da sam za vreme odmora morala da bežim bestraga na drugi kraj škole da bih izbegavala razgovore. Ipak, za vreme matematike je došla razredna i nisam mogla da izbegnem konverzaciju ma koliko se trudila. Nisam htela da razgovaram ni sa kim, no ona me je pozvala da izađem ispred kabineta te nisam mogla da izbegnem popovanje... mislim, razgovor.

 Razredna (ispred kabineta): ,,Mnogo sam se zabrinula! Što mi nisi rekla da hoćeš da okončaš život, kako si mogla to da učiniš?! Šezdeset tableta nije šala, vidim da si dobro isplanirala sve to... odkud ti tablete? (pauza sa moje strane)  Odakle si nabavila tablete?! (i dalje pauza) Nemoj da mi ćutiš, moja je obaveza da brinem šta vam se dešava!" Ja (pogledam je u oči): ,,Znači, kada učenik pokaže neku vrstu destruktivnog ili autodestruktivnog ponašanja tek tada može da mu se pomogne? Neka, hvala na brizi ali ne želim da mi pomažete uopšte." Razredna: ,,Ti si to ljuta na mene? Šta je u pitanju?" Ja: ,,Ne, taman posla, samo me ostavite na miru." Razredna: ,,Ti izgleda nisi svesna posledica svog dela, ovo je ozbiljno i neću samo da pustim da prođe tek tako." Ja: ,,Kasno je za sve. (polazim ka stepenicama, ona me hvata za ruku) Ne mogu više da pričam, već četiri dana sam morala da se pravdam i doktorima i roditeljima a sada i vi hoćete da se i vama pravdam! Izbezumljujete me, molim vas pustite me da se sredim malo!" Razredna: ,,Dobro, neka ti bude, ali ćemo u toku nedelje imati ozbiljan razgovor, jasno?" Ja:,Šta god."

 Posle toga usledio je čas koji najviše mrzim (a i on izgleda najviše mrzi mene)- fizičko. Ponovo sam se plašila potencijalnog podsmeha, vike ili poniženja, želeći da se sakrijem negde, da budem nevidljiva tih četrdeset-pet minuta. Srećom, imali smo čas unutra i ostali su igrali stoni-tenis, čiji je sto uvek bio zauzet naročito jer su unutra bila dva ili tri odeljenja. Iskoristila sam to vreme za razmišljanje o daljim planovima za prolaženje kroz ovu neplaniranu i nepredvidivu situaciju sa što manje loših strategijskih poteza, naročito zato što sam bila rešena da zaista završim s tim i da mi se ovog puta ne omakne onako glupa greška. Uzeli su mi sve tablete, sklonili alkohol (imam štek u sobi ali samo alkohol me neće ubiti), imam neke improvizovane žilete za manje posekotine, ne znam šta bih mogla da iskoristim. Razmisliću o načinu, moram da smislim kako da odigram ostalo.

-

UTORAK

 U prostranoj biblioteci bilo je sasvim dovoljno mesta da mogu da se udubim u svoje misli, u isto vreme prateći nastavu i praveći se da je sve kao i pre. Glasine o mom činu su se proširile po školi, za šta me je bolelo uvo, ali je moj mozak mislio samo na to kako da mi ovoga puta uspe.

 Napeta je i situacija u kući, imam osećaj kao da se sve ovo pretvara u moju krivicu i kao da njih dvoje mogu da svale krivicu na ceo svet ali da nikada neće sagledati da li su i oni nešto uradili. Došlo je do žučne svađe gde sam im sasula u lice mnoge stvari koje trpim već duže vreme, ali je to imalo kontraefekat jer sam opet ispala kriva a oni su se naljutili, koristeći moje slabosti kao argumente u svojoj zaštiti. Skoro svako jutro puno vikanja, pričanja o problemima koje mi ne možemo rešiti, sve veće siromaštvo, sve veći problemi sa strane. Shvatila sam da je uzaludno pokušavati da ostvarim interakciju sa njima, u toj priči više nisam bitna- svi su bitniji osim mene.

 Drugi čas smo imali kod razredne; rečeno mi je da ostanem nakon časa i mislim da je i više nego jasno zašto. Razredna (meni, nakon nastave): ,,Sada već ne možeš da izbegneš razgovor. Mislila sam da bude prisutan i psiholog, to bi već bila eventualna opcija. Mislim da je bolje da sama popričam s tobom, možda meni veruješ više." Ja: ,,Nemam šta da vam kažem, čuli ste sve od doktora i mojih roditelja. Nema ništa novo da se doda." Razredna: ,,Ispričala si doktoru da si to uradila zbog neke umetničke inspiracije i da se samopovređuješ zato što je to trend, ne mogu to da shvatim! Zar misliš da je samopovređivanje zabava?!" Ja: ,,Daleko od toga, to sam mu rekla da ne bi ispričao mojim roditeljima, htela sam da ispadne kao da sam neko ko ne zna ništa o tome pa da ne pridaje tome veliku važnost. Blefirala sam, što bi kockari rekli. Itekako znam šta radim po tom pitanju, sečem se da osetim bol ili pak da se smirim kad je potrebno, nekad zbog krvi, nekad bez većeg razloga. Ne pričajte mi da prestanem, ne želim da se odreknem toga." Razredna: ,,Moraš, ne možeš to da radiš sebi! Pitala sam te juče za tablete, odakle ti?" Ja: ,,Kućna apoteka. Krišom uzimam tablete, mešam ih sa alkoholom, budim se u bolovima u zavisnosti od doze. Volim taj osećaj da sve više i više uništavam sebe, kao da me svaki bolni grč motiviše da nastavim sa time. Bol... tako smiruje, u isto vreme budeći moj mrtvi mozak, ne želim da mi iko oduzme taj osećaj. Potreban mi je." Razredna (zabrinuto): ,,Tebi uopšte nije dobro, trebalo je da ostaneš u bolnici... ovo nije u redu uopšte! Moraš da izbaciš emocije iz sebe, da se isplačeš, da pustiš tu bol napolje! Ako se ovo nastavi plašim se da će se ono od prošle nedelje ponoviti ili... još gore... da se neće završiti u bolnici već na groblju." Ja: ,,Ne mogu da plačem već duže vreme, osećam se mrtvo. Ne brinite toliko za mene, stvarno se previše sekirate oko gluposti." Razredna: ,,Molim te, prestani da nazivaš ovo glupošću i da mi pričaš da nije važno i strašno kad je situacija alarmantna!" Ja: ,,Već ću ići kod psihijatra, imam zakazano u četvrtak, zato vam i kažem da se ne mučite oko toga." Razredna: ,,A onda ćeš da lažeš i psihijatra kao i mene, tvoje roditelje, doktora, ko zna koga još? Tako ti neće biti bolje, baš naprotiv! Da li ti je cilj da ponoviš ono od prošle nedelje? To ti je namera? Reci mi istinu, nemoj više da me lažeš." Ja (izbegavajući odgovor): ,,Zar sada ispadam i lažov? Nemam potrebe za lažima ali priznajem da nekad izbegavam da otvaram Pandorinu kutiju za koju vrlo dobro znam šta je unutra, dok drugi ne bi mogli da podnesu njenu sadržinu. Ne znam da li uopšte ima poente da trošite svoju energiju na nešto što se ne može srediti." Razredna: ,,A odkud znaš da ne može? Nisi mi ni rekla problem a već predpostavljaš da nema rešenja. Uvek ima rešenja. Ako postoji nešto određeno rešićemo to." Ja: ,,Psihički problemi i gangrena rade po sličnom principu- prvo oboli jedno malo, nebitno mesto, onda se proširi ali i dalje ne vidimo problem, onda strada deo udova, pa ide dalje i dalje dok ne dođe do trovanja organizma. Čak ni amputacija ne može uvek da pomogne, ako shvatate šta sam htela da kažem tom metaforom." Razredna: ,,Amputacija je u ovom slučaju lečenje u mentalnoj instituciji?" Ja: ,,Da. Posle toga više nije isto, čak može i da se pogorša." Razredna: ,,Ne možeš da upoređuješ ta dva pojma, lečenje je dobra stvar i pomaže ti da se oporaviš." Ja: ,,Vi stvarno verujete u to da se osobe u mentalnoj klinici uglavnom oporave? Znam neke primere kojima ne samo da nije pomoglo, nego im je još i odmoglo. Možemo li da polako završavamo ovaj razgovor, evo zvoniće a moram da odem na čas..." Razredna: ,,Da nemam čas u drugom odeljenju zadržala bih te duže, ali moram da se spremim pa ću te pustiti za sad. Nastavljamo ovaj razgovor posle petog časa, uzeću te sa istorije i moći ćemo duže da razgovaramo. Dogovoreno?" Nevoljno klimnuh glavom, žureći da što pre izađem iz kabineta.

 Nakon časa biologije, tj. petog časa, gledala sam dok su se ostali peli na sprat velikim stepenicama. Rekla sam jednoj osobi da slobodno kaže da sam otišla sa časa, čisto da ne bude panike, a onda sam izašla na sporedni izlaz i požurila dok me niko nije video. Nešto mi se nije pričalo o osećanjima i doživljajima, suviše su me terali da pričam ovih dana i to me je iscrplo, te sam dala sebi neko vreme tišine u parku blizu bolnice. Roditelji su me ionako čekali u blizini te bi ispalo kao da ja čekam njih, mogla sam da uživam u samoći bar neki minut.

 Kako me je otac pratio do kuće dočekala nas je majka koja je kiptela od besa. Majka: ,,Zvala je razredna, kaže da si pobegla sa časa! Zašto bežiš sa časova?!" Ja: ,,Pobegla sam, jesam. Ispitivala me je u toku odmora i htela je da ostanem na razgovoru za šesti čas." Majka: ,,I što nisi ostala?! Ako ti je rekla da ostaneš onda je trebalo da ostaneš! Do groba ćeš me ti odvesti, samo praviš probleme! Neko te vuče u cveće a ti bežiš u trnje, samo kontriraš od malena!" Otac: ,,Hoćeš da ja sad odem da se ubijem? Ti i ovi idioti ćete me ubiti, vi to hoćete! (pet minuta psovanja i pominjanja osoba koje su mu nanele nepravdu)... a sad me još i ti mučiš! Svi me vi mučite!" Majka: ,,Bolje da sam kamen rodila nego tebe, kamo sreće da je sin ostao sa mnom umesto tebe- ti si đubre, zgaziću te zbog ovoga! Nećeš ti da se ubiješ, ja ću da te zgazim! Ne treba ni da živiš, nesposobna si! Potrošila si sve tablete iz kuće za džabe, ti ćeš tu da se ubijaš, budalo jedna, ima dece koja žive gore od tebe pa neće da se ubijaju! Samo me brukaš kod ljudi!" Otac (udara se u prsa): ,,Šta sam ja skrivio da mi se ovo događa...! Sve je to zbog (tog i tog), uništili su me!" Ja (slušajući sve u isto vreme pogubljeno i kipteći od besa): ,,Da, bolje da sam ostala na razgovoru. Trebalo je da pričam o tome kako imam oca koji već godinama svako jutro viče, izgovara gomilu psovki i priča o ljudima koji su nas doveli tu gde jesmo, pri tom ne rešavši ni jedan jedini problem već dodavajući nove, zbog čega se lista produžava i izgleda da se nikad neće razmrsiti. (pokuša da me prekine) Ja tebe nisam prekidala, sačekaj malo! (on i dalje ne sluša) Kako hoćeš. Dakle, dotični nikad nije kriv i, ne daj Bože da mu neko ukaže na grešku ili da mu se suprostavi, odmah se naljuti na tu osobu ili preti samoubistvom. Sve nedaće imaju veze za njim kao da majka i ja ne živimo u istoj kući, u istim uslovima, sve se ovo samo njemu dešava i on je jedina žrtva ovde. (počne da viče na mene) Istinu ne podnosi osim ako nema korist od nje, kao što je upravo demonstrirano. (okrenem se ka majci) Onda, trebalo je da kažem kako imam majku koja verovatno više pomisli na cigarete nego na mene, koja me vređa, povremeno i bije čim uradim nešto što se njoj ne sviđa, kao da mi je bilo zabranjeno da budem dete koje napravi i poneki nestašluk, s tim da nikada nisam uradila nešto tako radikalno nego je u tom trenutku gospođi smetalo što mora da čuva dete. U takvim trenucima bi mi pričala da bi bolje bilo da je rodila kamen, da bi joj sin bio bolji, da će da me zgazi, napusti, da se obesi na trgu i da će objaviti svima da je sve to zbog mene... sve to zbog dečijih postupaka, zato što gospođi to smeta. Ona je sama sebi dobra, plemenita, pametna, sve najbolje, ali zato neće propustiti priliku da spusti nekog drugog, uključujući i mene. Učila me je lošim prehrambenim navikama zbog kojih sam se ugojila pa mi se svi u okolini podsmevaju, a onda mi priča da te iste navike promenim jer joj se ne sviđa što joj je ćerka debela, više bi volela da sam lepo građena kao druge devojke. Samo čeka da drugi nešto uradi, ne preuzima inicijativu ni za sebe a kamoli za svoje dete. Ljuti se čim joj nešto kažem (što radi i upravo sad dok pričam jer uporno dobacuje), za razliku od većinu majki nju baš zabole za mene. Jedino zašto sam se trudila da se održim u ovom prokletom životu je zbog obaveze prema vama dvoma, ali vidim da sam protraćila živce i vreme na osobe kojima sam postala smetnja i koje su obuzete samima sobom. Ovoga puta niste vi žrtve, ja sam. Vi ćete biti žrtve kada mene više ne bude bilo, tad kukajte do mile volje kad već niste znali kako je meni, vi ste meni važniji i od mog života a izgleda da ste vama najbitniji vi sami, ma koliko me vi ubeđujete da vam značim. Čujem te reči, ne osećam ih. Briga se ne izgovara, ona se oseti, a u ovom slučaju ne osećam ama baš ništa. (nastavljaju da viču i prete, ja odlazim u sobu. Otac navodno uzima konopac a majka mu ne dozvoljava da izađe, ona dolazi kod mene u sobu i viče da sam ja kriva za sve i ponavlja isti repertoar kao i svaki put. Već viđeno. Godinama unazad.)"

 Jedva sam čekala da se taj prokleti utorak završi i da budem dan bliža svojoj smrti.

-

SREDA

 Nakon jučerašnje svađe atmosfera je bila vrlo napeta, s tim da pamtim i gora jutra kada bi se njih dvoje žučno svađali a ja udarala glavu jer više nisam mogla podneti viku, a zatim odlazila u školu uplakana praveći se da je sve u redu iako sam i tamo trpela podsmeh. Plakala bih ujutru zbog porodice, plakala popodne zbog škole i ljudi koji su me podsmešljivo gledali na putu do kuće. Plakala sam, sada više ne mogu. Postalo mi je svejedno.

 Sa što manje interakcije gledala sam da stignem do škole. Sinoć sam popila sav alkohol iz šteka, dodajući tome i poneku tabletu za koju nisu ni znali da posedujem, te sam sada osećala blagu neprijatnost u stomaku. Možda je to više bilo zbog činjenice da sam samo marioneta u toj narcisoidno-egoističnoj predstavi koju nazivam svojom porodicom, za koju se brinem i pored svega, nego reakcija na nepoželjne supstance u telu. Normalni roditelji se ne bi izdrali na dete i mislili da će sve biti u redu, pretnje nisu vaspitna mera naročito ako je osoba sklona povređivanju sebe. Možda bi mi razgovor dobro došao ali ne mogu da se nosim sa nekim ko bi me uporno ubeđivao u nešto, postavljao mi uslove, ucenjivao me, nametao nešto, obasipao optimizmom koji me u u ovom trenutku ubija. Kako ljudi ne shvataju da depresivne osobe (ili barem dobar deo njih) osete još gori očaj kada su okruženi preteranom pozitivnošću?! Recimo, vide da si nesrećan pa ti kažu da se smeješ više, navodno smeh je lekovit kada ti je loše, a tebi uopšte nije do toga, čak osećaš da ti se duša kida od same pomisli na veselje.

 Priznajem da želim samo da razgovaram sa nekim ali bez osuđivanja, bez optimizma, bez straha, da se jednostavno nekom poverim. Ipak, uzalud mi takav razgovor ako moram da im objašnjam šta da rade, to nije poenta razgovora- neću nikom da naređujem kako i šta da me pita. Zaista, stvarno zvuči glupo čak i ovako u mojim mislima. Izgleda da je jedini način za poveravanje napisati nešto što će pročitati neko koga uopšte ne poznaješ, manja je verovatnoća da će te osuđivati i možda te pre razume, znaš da bar ne može da te povredi kao neko koga znaš.

 Na matematici nije bilo većih problema, osim činjenice da me boli glava od zilion brojeva koji se pogube po mojoj glavi i onda ne mogu ni za jednu prostu jednačinu da se skoncentrišem, ali fizičko nije prošlo baš uobičajeno. Imali smo ocenjivanje za izvođenje vežbi te su svi prisutni morali da urade ono što mogu. Kada je stigao red na mene samo sam pogledala nastavnika u oči, udahnula i tiho rekla: ,,Znate dobro koju ocenu zaslužujem. Napišite je slobodno. Dajte mi jedinicu." Nastavnik (zbunjeno i pomalo besno): ,,Uradi bar nešto za dvojku! Neću da ti napišem jedinicu sad pred kraj osmog razreda, pokvariće ti prosek! Imaš sve četvorke i petice u rubrici, poneku trojku, ali ni jednu jedinicu; nisam lud da samo ja dajem negativnu." Ja (glasno): ,,Hoću da dobijem jedinicu! Hoću prokletu jedinicu! Te ostale ocene su laž, mrzim ih sve- hoću bar jednu pravu ocenu u svojoj prokletoj rubrici! Jeste li se žalili na mene još od petog razreda? Eto, pišite sad za sve te četiri godine, zabole me za prosek!" Nastavnik (šokirano): ,,Kakav ti je to rečnik?! Šta je s tobom, nisi pre bila ovakva... Idi kod psihologa ili kod razredne, odmah!" Ja: ,,Idem, ali vi napišite tu prokletu ocenu, hoću da bar  jednom u životu dobijem ocenu koju zaslužujem." Nastavnik: ,,Kako da napišem kada ne zaslužuješ negativnu- bila si na času, nosiš opremu, radiš bar nešto..." Ja: ,,Aha, sad ste shvatili da nosim opremu... zar me niste zbog toga grdili ove četiri godine? Budite fer bar prema ostalim učenicima koji se trude više od mene. Vidite, čak i njih nerviram, ne mogu da me gledaju i slušaju... dajte mi tu ocenu pa da idem gde ste me poslali." Nastavnik: ,,Reci mi nešto iskreno- da li uzimaš neku drogu ili nešto? Ponašanje ti se mnogo promenilo i to vrlo naglo..." Ja: ,,Ne. Samo sam poludela. Hoću jedinicu iz fizičkog." Nastavnik: ,,Zašto toliko insistiraš?! Rekao sam ne, idi sad kod psihologa!" Ja: ,,Neću. Sedeću ovde do kraja časa da vas nerviram." Uzdahnuo je i uhvatio se za glavu, a ja sam sela pored prozora nadajući se da će moj zahtev biti ispunjen, što se nije desilo.

 Dok su ostali otišli u svlačionicu upitao me je: ,,Šta se dešava s tobom? Prvo pokušaj samoubistva, sad ovo... najozbiljnije te pitam da li uzimaš neke narkotike, ili da je nešto drugo u pitanju..." Ja: ,,Zašto svi prvo posumnjaju na drogu, sektu i ljubav? Kako to da niko ne pomisli na probleme u porodici, u školi, na neki psihički problem? Nisam narkoman, nažalost, narkotici su skupi a i dovoljno sam blesava i bez njih. Doduše, ako računate alkohol i tablete kao drogu onda jesam, ali moram da nađem nekog dilera pošto sam potrošila sve tablete na neuspeli pokušaj samoubistva. Čak su mi i žilete  sklonili da ne mogu više ni da se sečem, to me ipak više nervira... ali dobro, tu je lakše snaći se. Kamo sreće da mogu da pronađem i letalnu dozu neke supstance kao što mogu pronaći parče razbijenog stakla i tome slično." Nastavnik :,,Ne smeš tako da razmišljaš i da to radiš sebi, još imaš budućnost pred sobom" Ja (pogledam ga u oči): ,,Ne. Moja budućnost će uskoro nestati. Nema budućnosti. Kraj. (izlazim i izbegavam dalji razgovor)"
 
 Veliki odmor- kako je bio hladan dan mogli smo da ostanemo unutra, jedino što je kabinet blizu glavnog hola pa sam znala da moram da se sklonim pre nego što me razredna vidi... Prekasno.

 Razredna (prilazeći): ,,Ne mogu da verujem da si juče pošla kad sam ti rekla da ostaneš! Opet si me lagala! Šta je sledeće? Radim to za tvoje dobro a ti mi uporno praviš problem! Zašto uporno odbijaš pomoć?!" Ja (pokušam da se sklonim): ,,Ne želim pomoć, hvala ali ne mučite se oko toga... Pustite me." Razredna: ,,Ma neću da te pustim! Ti si moja odgovornost!" Ja (pomalo besno): ,,Ja sam samo svoja odgovornost, ne treba mi niko! Dosta mi je svih, ostavite me više na miru! Ne mogu više to da podnesem, svi hoćete nešto da mi kažete ali ja to više ne mogu da slušam, samo hoću da mi se odmori mozak od svih!" Nastavnik fizičkog (prilazi vraćajući se sa časa i obraća se razrednoj): ,,Jesi li čula šta se desilo na času fizičkog? Vikala je i tražila da joj upišem jedinicu u dnevnik i insistirala je na tome. Rekla je da će njena budućnost uskoro nestati, pripazi malo na nju."  Razredna (meni): ,,Da li je to tačno? Što si tražila jedinicu kad si odličan učenik i... da, sigurno razmišljaš da ponoviš ono od pre nedelju dana, priznaj! Pogledaj me u oči i ispričaj mi šta se dešava!" Ja: ,,Ne." Razredna: ,,Šta ne?" Ja (pokušavam da pobegnem): ,,Ne želim više da pričam o tome. Sutra imam zakazano celo prepodne seanse kod psihijatra, njemu ću ispričati  sve." Razredna (zadržava me): ,,Slušaj, sutra nemoj da lažeš tog čoveka jer on mora da ti pomogne. Osećaj da ćeš biti iskrena kad te pita i da ćeš sarađivati. Za tvoje dobro." Ja (pogledam je): ,,Obećavam da sutra neću lagati psihijatra." Razredna: ,,Dobro. Zvaću sutra popodne posle časova da proverim da li si bila i kako je proteklo, za svaki slučaj." Ja: ,,Ne verujete mi?" Razredna (polazi): ,,Ne posle svega ovoga. (ode ka stepenicama i pope se na sprat)"

 Poslednji čas bilo je muzičko. Dok su drugi dobijali ocene trebalo je da ja radim kontrolni jer, očigledno, ispada kao da nisam ni radila taj kontrolni, ali sam se pravila da ništa ne znam. Odložila je ispitivanje za sledeći čas, znala sam da sledećeg časa neće biti.

 Popodne sam iskoristila priliku da uzmem jedan novi žilet, sakupila sav novac koji sam čuvala i spremila odeću koju ću sutra nositi. Stavila sam poneku knjigu u torbu da ne bude sumnjivo ako mi torba bude prelaka, napravila plan kretanja i napisala poruku koju sam zatim sakrila među listovima sveske. Sve je moralo ići po planu, znala sam da imam vremena negde do podneva da sve završim. Da okolnosti nisu ovakve i da nemam pritisak prošlog pokušaja verovatno bih ponovo mogla da osetim onu lakoću kao i prošli put, ali ovoga puta sam osećala neki strah. Da li ću uspeti? Moram imati plan B ako ovaj plan ne uspe. Spremna za sutrašnji dan otišla sam na spavanje.

+ČETVRTAK+

 Četvrtak je grozan dan, podseća me na jedan četvrtak kada sam došla na probu hora i čula vesti da je jedna osoba iz naše škole stradala. Petak vezujem za svoje uništenje, mnogo puta sam se jače predozirala u petak, mada je bilo i drugih vidova povređivanja. Iz nekog razloga mi petak uvek izaziva taj osećaj kraja i tera me da se setim tih svojih privatnih sećanja na ne tako prijatne stvari. Ipak, kako nije bilo drugog izbora, morala sam da svoj petak zamenim za četvrtak. Odlazak kod psihijatra mi je bio zakazan za petak. Tako je, lagala sam. Ponovo. Roditelji su mislili da idem u školu, razredna je mislila da idem kod psihijatra a zapravo sam pošla na treće mesto.

 Nakon što me je otac otpratio do bolnice (koja se, napominjem ponovo, nalazi blizu škole) krenula sam svojim uobičajenim putem i sačekala da se udalji. Kada se udaljio brzo sam se vratila, žureći da odem do obližnjeg hotela, gde sam naručila sobu na poslednjem spratu i platila sve unapred.

 Otišla sam do poslednjeg sprata trčeći da bih poboljšala protok krvi i bila sigurna da se aspirin koji sam jutros tražila rastvorio u organizmu (inhibira zgrušavanje krvi), ušla u sobu i ostavila stvari. Dok se kada polako punila vodom izvukla sam poruku i stavila je na sto, uzela žilet i otišla u kupatilo. Sa sve odećom sam uronila u toplu vodu i napravila najdublje rezove koje sam mogla, nadajući se da će me to dokrajčiti. Na moju neviđenu žalost nije bilo ni upola krvi ma koliko sam duboko sekla, te sam morala da promenim plan u ono što baš i nisam želela da uradim. Tri sata sam čekala da iskrvarim do smrti i znala sam da mi vreme ističe, te sam iscedila odeću i očistila krvavi nered koji sam napravila. Dok sam sve to završila nisam ni primetila da je već došlo vreme za najavljeni poziv. Predpostavimo da je zvala moje roditelje, da su ustanovili da sam ih sve lagala i da je sada jasno šta se dešava sa mnom (tj. šta bih mogla da radim u ovom trenutku). Nije bilo pametno javiti se, ali već sam bila na samom kraju pa sam znala da me niko ne može sprečiti. Glupa radoznalost je prevladala.

 Ja (javljam se): ,,I sad ćete da mi prebacujete zbog toga što sam lažov, zar ne? Priznajem, lagala sam." Razredna: ,,Da li ti to hoćeš namerno da me iznerviraš?! Gde si ovoga puta?" Ja: ,,Tu blizu." Razredna: ,,Gde tačno? Dolazim, nemoj ništa da uradiš..." Ja: ,,Izvinite za moje ponašanje ovih dana, izvinite se i nastavnicima u moje ime, kao i odeljenju jer sam možda bila dosadna sa ovim svojim glupostima. Izvinite što sam vas zabrinjavala, zaista." Razredna: ,,Nemaš zašta da se izvinjavaš ni meni ni drugima, samo mi kaži gde si. Nemoj da se povrediš, razumeš li me?" Ja (zaplakah): ,,Izvinite još jednom... Hvala za vaš trud, ali ne može se više ništa učiniti, trudite se da zaboravite sve ovo što je brže moguće. Zbogom."

 Spustih slušalicu, otvorih prozor i skočih bez straha, kao da znam da će pad biti mekši od siline mog dotadašnjeg života. Ljudi su se polako okupljali oko mog leša u još mokroj odeći i sa ranama na podlakticama. Vest je brzo stigla i do škole, verovatno obradovši sve koji su ovih dana morali da me trpe i koji su jedva čekali da se ta glupost više okonča. Potpuno ih razumem, smučila sam se i samoj sebi, na njihovom mestu bih me zadavila samo da me ne gledam više. Kao što rekoh- koliko stvari primetimo tek kada nestanu? Valjda su i oni primetili da je njihovo okruženje makar malo bolje, da se dogodila jedna pozitivna promena. Sigurna sam da su mislili da sam jedna prokleta odvratna beštija koju bi najradije sklonili iz svoje blizine da mogu, da sam samo dobra meta za podsmeh, vređanje, podcenjivanje, ne osoba.

 Ja, glupača nedostojna tog čuda koje nazivaju životom, ponizno priznajem da sam kriva i platiću svoju krivicu glavom, tom praznom glavom koju još samo mogu da udaram do eventualnog potresa mozga jer više ničemu ni ne služi. Mrzim sebe čak i više nego što me oni nisu podnosili, mrzim činjenicu da postojim. Zauvek će me pratiti taj isti osećaj i kada sve to bude daleko iza mene- ogorčenost je redukovana, sećanja su izbledela ali samomržnja raste i dalje i ubija me. Problem jeste bio u drugima, ma koliko želim da ignorišem tu činjenicu da ih ne bih mrzela, ali on je odavno postao moj lični problem iz kog nema izlaza. Zato sam izašla iz ove tamnice- to je moja lična tamnica, kao tarot karta ,,Kula" u kojoj ljudi u očaju padaju dole- nema izlaza iz te zapaljene tvrđave, a ovo je bila moja "Kula". Vreme će pokazati da li je moje iskakanje iz zapaljene tvrđave bio pametan potez, pa vi to protumačite kako je vama drago. Ja sam ionako mrtva pa mi je svejedno, nemam sad vremena da više razmišljam o takvim stvarima.

                      KRAJ
           Suzana Ristić Suza
              1.04.2020 god