Zlato i pepeo (2020) - cela priča

Priča nije za mlađe od 16 godina; sadrži uznemirujuće scene, bavi se nekim od težih tema koje se svakodnevno pojavljuju u našem društvu, elementi nasilja i, iako ima znatno manje autodestruktivnih scena nego u nekim ranijim pričama, ipak sadrži njihove elemente. Priča nije inspirisana stvarnim događajima, ali zato generalno jeste inspirisana realnim životom i okolnostima.
---------------------------------------

5.11.2020, četvrtak

  Glava I- Sloboda!

 Jurila je tako kroz polja, ne obraćajući  pažnju na čičkove i trnje koje joj se kačilo za odeću. Znala je da ne sme ovo da upropasti, inače će čitavog života biti ptica u zlatnom kavezu... Đavola zlatan. Bili su to pozlaćeni okovi koji su joj stezali vrat, no sada je slobodna i mrtva za sve njih osim za sebe. Potpuna sloboda.

 Nije znala kuda će niti šta radi, znala je samo da mora da pobegne što dalje kako bi bila sigurna da će Eulalija zauvek ostati mrtva u tom automobilu koji je pre nekog vremena eksplodirao, da bude sigurna da je taj život gotov. Morala je da potpuno nestane. Kuda otići? Predahnuvši da uzme vazduha shvati da ne može biti u istom gradu, našli bi je kad-tad, te je morala trčati do narednog mesta, možda i još dalje. Gde kog đavola da ide? Prokletstvo, zaboravila je na tu najbitniju činjenicu- lažiranje smrti u zapaljenom automobilu bilo je mačiji kašalj, trebalo je obezbediti mesto gde da ode posle toga. Osećala se kao budala koja ni jednu tako važnu ideju ne može isplanirati do kraja.

 Malo po malo, u daljini se naziralo naselje. Bilo je tu jako trošnih koliba, kućica koje su više ličile na šupe sklepane od gomile dasaka, kuća napravljenih od slame i blata kao da su stajale tu više decenija. Različite stvari bile su rasute po dvorištu dodajući atmosferu rasula koje je ovo mesto ostavljalo. Nikada nije videla ništa slično- videla je različite vrste kuća, zgrada, vila poput one u kojoj je živela, ali nikad nije videla ovoliko siromašni kvart. Rastužila ju je činjenica da mnogo velikih kuća stoji prazno, služeći samo da pokažu imućnost svog gazde, dok neki ljudi žive u ovakvim domovima jer nemaju drugog izbora. To joj je kidalo srce, želeći da nešto učini za ove ljude, no onda se seti da ubijanjem Eulalije ni ona više nema ništa. Eulalija je bila bogata ali joj nisu dali da vidi dalje od naizgled savršenog sveta. Nisu joj dali da vidi ovu stranu slike gde nije slikano zlatnom bojom. Nisu joj dali da vidi život.

 Polako se približavala naselju, zaboravivši na oprez. Potpuno okupirana željom da stigne što pre do naselja nije primetila tri muške osobe koje su joj se približavale, ubrzavajući korak kako bi je stigli. Šuštanje trave iza nje ju je trglo iz misli, te pojuri ka najbližoj kući, nadajući se da će pobeći pre nego što je stignu.

 Muškarac 1 (viknu): ,,Držite je! Baš bi nam dobro došlo žensko društvo noćas..." Muškarac 2: ,,Svakako, došla je kao poručena." Muškarac 3 (njoj): ,,Stani, mala, pa nećemo mi ništa loše... Baš naprotiv. (prigušeni smeh)"

U trenutku kada je vrisnula iz prve kuće izađe mladić tamnije kože i smeđih očiju, brzo pritrča i viknu na muškarce koji su je jurili: ,,Budale jedne, devojku ste našli da maltretirate! Sramote za muški rod! (najstarijem od njih) A ti, po ceo dan piješ i uznemiravaš koga stigneš, njušku ću ti polomiti ako vidim da još nekog pipneš, je l' ti jasno?!" Muškarac: ,,A ti si mnogo bolji... I ti ločeš non-stop! Više se sa čašom družiš no sa ženama, nikad porodicu nećeš imati!" Mladić (viknu): ,,Gubi se, đubre jedno! (oni odlaze)"

 Devojka je gledala sakrivena iza jednog drveta, sve vreme tresući se od straha. Mladić joj priđe i pozdravi je, na šta mu ona odgovori klimanjem glavom. Mladić: ,,Ko si ti? Odkud da dođeš u ovu zabit sad u sred noći?" Devojka: ,,Ja sam Eul... Asja. Zovem se Asja. Izgubila sam se... ovaj... porodica me je oterala od kuće. Nisam znala gde idem. Izvini što sam te uznemirila, otići ću..." Mladić: ,,Jesi li normalna da sad ideš negde?! Misliš da su ona trojica jedine barabe ovde? Slušaj, nemam neke posebne uslove za smeštaj ali budi večeras u mojoj kući, neću da te nosim na savesti ako te neko napadne. (pruža ruku) Ja sam Emil." Asja (prihvata ruku i rukuje se sa njim): ,,Kako da ostanem sa nepoznatom osobom sama...?" Emil: ,,Neću te povrediti. (daje joj nož iz džepa) Evo ti, ako se ogrešim o svoje obećanje slobodno me izbodi, ali neće biti potrebe da ga iskoristiš. Nisam ni pipnuo žensko do sad pa neću ni sad. (nasmeje se) Za onu trojicu već ne bih mogao reći isto, njih sam dobro izlemao nekoliko puta. Vala, iskreno da ti kažem, zaslužili su." Asja (blago se nasmeši): ,,U redu, verovaću ti. U svakom slučaju je sigurnije nego da lutam noću sama."

 Glava II- Jutro u bestragiji

 Ušli su u omanju sobu koju je osvetljavao fenjer. Kuća se sastojala od tri prostorije- jedna je predstavljala mešavinu dnevne sobe i kuhinje; sa ofucanim kaučem, stolom sa tri dotrajale stolice, dva kuhinjska elementa, kofom punom vode i lavorom koji bi trebalo da zamene česmu soba je delovala jako skromno. Druga soba je imala krevet, stari orman, komodu i tepih napravljen od starih krpa, nešto veći nego u ostale tri prostorije. Prozori su bili prekriveni nečim što je više ličilo na čaršav nego na zavesu, a čitava kuća grejala se šporetom koji se nalazio u trećoj prostoriji. Bez obzira što nije bilo mnogo nameštaja bilo je dosta starih stvari po kući, od kojih mnoge ne bi više ni bile u upotrebi u većini domaćinstava.

 Emil: ,,Dobrodošla u moju palatu... Ovde nije baš nešto, ali preživećeš valjda jednu noć. Ja ovako živim oduvek i još nisam umro, nadam se da nećeš ni ti. (smeh)" Asja (tužno pogleda oko sebe): ,,Ne brini, u redu je... Baš je mračno- možeš li da upališ svetlo, molim te?" Emil (pogleda je): ,,Ovde nema struje. U ovom naselju nit' ima struje, nit' ima vode... Evo, (vodi je do kreveta u drugoj prostoriji) spavaj ovde, ja idem na kauč. Hoćeš neko odelo?" Asja (pogleda svoju prljavu i travom prekrivenu odeću): ,,Već si mi dao smeštaj, krevet... Ne mogu da tražim i to. Ovo će biti u redu." Emil (odlazi do šifonjera i vadi bluzu i suknju): ,,Obuci ovo ako ti odgovara. Pripadalo je mojoj sestri pa je ostalo u šifonjeru, ako ti je taman možeš i da ih uzmeš. Laku noć. (izlazi i zatvara vrata)" Asja (glasnije): ,,Laku noć."

Ujutru se Asja probudi i krenu u prvu prostoriju gde je Emil već postavio doručak, skroman ali dovoljan da se započne dan. Emil (videvši je): ,,Da sam znao da ću imati goste nabavio bih nešto bolje, ovako imam ovaj bajati hleb, pekmez i parče sira koje mi je ostalo od juče." Asja: ,,Ne smeta mi, i ovo je mnogo više  nego što bi trebalo da tražim. Hvala ti." Emil: ,,Šta mi se stalno izvinjavaš i zahvaljuješ, nisam ja neki car pa da imam takav tretman." Asja: ,,Zar se samo carevima zahvaljuju? Verujem da su sve osobe isto važne, bilo bi lepo kada bi svi tretirali jedni druge sa poštovanjem." Emil: ,,Eh... ne ide to tako u životu. Vidiš, u ovom naselju mi smo ti manje poštovani i od životinja, niko nas ne obilazi, ma niko i ne zna da postojimo. Sete se, doduše, kad mogu nešto da uzmu od nas, ali nikad da pomognu. Taman posla da i mi imamo normalniji život... Ili, bolje rečeno da imamo život, jer ovo nije život već preživljavanje." Asja: ,,Zašto je tako?" Emil: ,,Neki to zovu sudbina, nekima je više i svejedno... Ima nas ovde raznih, različitih nacionalnosti, boje kože, mišljenja. Samo nam je siromaštvo svima zajedničko, retko ko se pomakne sa ove mrtve tačke. Bilo je možda dvoje ili troje koji su i uspeli nešto, gospoda se stide svog porekla i nisu se nikad ni pojavili ponovo, a kamoli da nešto promene. Ne krivim ih. Niko ne bi svesno došao ovde."

 Asja (pogleda slike na zidu): ,,Ovo je tvoja porodica?" Emil: ,,Bila." Asja: ,,Gde su svi ovi ljudi, kako to da si ovde sam? (spusti glavu) Izvini, znam da ne bi trebalo to da ispitujem." Emil (priđe slici): ,,Ovo su baba i deda, umrli su od starosti. Majka i otac takođe, mada su bili i bolesni od nečeg, đavo bi ga znao šta je bilo u pitanju. U svakom slučaju oboje su otišli u kratkom periodu, bilo je to pre neku godinu. Ovo mi je bio stariji brat- bio je glava porodice i prehranjivao je porodicu nakon očeve smrti. Radio je na crno sa jednim zidarem, ali je imao nesreću kad se povredio alatom. Preživeo je, nego mu je vremenom došlo do inficiranja rane, nismo mogli da odemo u bolnicu i stradao je od trovanja krvi." Asja (očiju punih suza): ,,Pa zašto ga niste odveli, možda bi sad bio živ?!" Emil: ,,Ovde kod nas je tako... Niko nema zdravstvenu zaštitu, a niko nema novca za doktore. Prepušteni smo alternativnoj medicini i sudbini, pa šta bude." Asja (brišući suze): ,,A ovaj dečko?" Emil: ,,Moj mlađi brat. On je bio bolešnjikav od rođenja, bio je jako slab. On je otišao prošle godine, mesec dana pre toga nije mogao da ustane iz kreveta niti da jede, pazio sam ga svaki dan i trudio se da ga izvučem- ništa."

 Asja primeti da je na slici i devojka, jako lepog lica i guste crne kose. Njena slika se nalazila i u uglu te slike, plenila je svojom lepotom. Predpostavila je da bi to mogla biti Emilova sestra.

 Emil: ,,Gledaš u nju... Da, to mi je sestra. Za nju mi je najviše krivo što je otišla." Asja: ,,Zar je i ona mrtva? Oh, to je užasno!" Emil: ,,Više sam ogorčen zbog načina na koji se sve dogodilo. Ne znam da li mogu da pričam sad o tome, teško mi je." Asja (stavlja mu ruku na rame): ,,Nemoj, ako je teže od ovog što si mi ispričao onda bolje ne otvaraj tu ranu, nema potrebe." Emil: ,,E, sad si ti na redu- zašto si bežala juče? Od koga?" Asja (proguta knedlu u grlu): ,,Ovaj... Roditelji su hteli da me prisilno udaju za mnogo starijeg čoveka pa sam otišla." Emil: ,,Zar ne misliš da će početi da te traže?" Asja: ,,Neće, oterali su me." Emil: ,,Kažeš da si otišla od njih, ne da su te oterali..." Asja: ,,Ovaj, da. Otac me je oterao, a ja sam pobegla jer mi je pretio da će me ubiti ako se opet pojavim... Tako." Emil: ,,Dobro... Pa gde ćeš se uputiti? Imaš li neki cilj?" Asja (razmisli): ,,Kažeš da ovde retko ko dolazi?" Emil: ,,Da, vrlo retko." Asja: ,,Ima li neke šanse da ostanem u ovom naselju?" Emil (nasmeja se): ,,Sigurno si poludela! Što se mene tiče možeš i ovde da živiš, ne smeta mi, ali zašto bi htela da ostaneš u ovoj rupčagi? Mlada si, možeš više u životu od ovoga." Asja: ,,Ne brini ti za to, znači mogu da ostanem?"  Emil: ,,Ostani, ne branim ti. Znaš, ovde su teški životni uslovi, nemoj da bude da ti nisam rekao." Asja: ,,Navići ću se, ne brini. (blagi osmeh) Ako toliko puno ljudi može godinama ovako da živi snaći ću se i ja nekako. (u sebi) Ovde je najsigurnije da me ne pronađu, njihova snobovska stopala nikada neće kročiti na ovakvo mesto. Ovde sam sigurna."

 Glava III- Eulalija

 Nekoliko dana ranije:

 Eulalija se budi u svom velikom krevetu sa perjanom posteljinom, nemo zureći u savršeno beli okrečeni plafon. Kućna pomoćnica povlači zavese i pušta zrak sunca u sobu, time dodatno osvetlivši bele zidove, a zatim spremajući odeću za gospođicu Eulaliju.
 
 Kućna pomoćnica: ,,Gospođice, evo vaše haljine- istuširajte se, obucite i sredite, a evo i doručka koji sam vam donela." Eulalija (pogleda u poslužavnik): ,,Nisi morala da mi donosiš ovoliko stvari, zasitila bih se sa mnogo manje. (smeh) Hoćete da se ugojim, očigledno." Kućna pomoćnica: ,,Biće vam potrebna snaga za ceo dan. Vaš raspored za danas je odlazak na posao, odlazak u teretanu, večera sa poslovnim partnerima vašeg oca, kupovina nove odeće za tu priliku..." Eulalija: ,,Šta će mi nova odeća kad tamo imam punu prostoriju odeće koju sam obukla jednom u životu? I kakvi su to njegovi partneri, kakav posao? On stalno sklapa neke poslove, ne mogu više ni da zapamtim ko je ko." Kućna pomoćnica: ,,Ne znam, zaista. Meni je samo dat ovaj spisak obaveza i to je sve." Eulalija: ,,Osećam se kao robot kome drugi naređuju šta da radi, smučilo mi se više. Dođe mi da idem bestraga od svega ovoga." Kućna pomoćnica: ,,Ja ću izaći, vi se spremite i siđite dole u prizemlje."

Istuširala se, obukla belu haljinu do kolena sa zlatnim ukrasima umesto rukava i kaišem, srednje dugu crvenu kosu vezala u dve punđe sa leve i desne strane, naglasila plavetnilo svojih očiju blagom šminkom i obula bele potpetnice. Na kraju je stavila masivni komplet zlatnog nakita koji uopšte nije volela, nerviralo ju je to što cela ova kombinacija koju nosi košta više od prosečne dvospratne kuće u centru većeg grada. Nikad nije volela ove dizajnirane stvari i skupocen nakit, najviše je volela da obuče jednostavne stvari, uživala je u jednostavnim obrocima i šetnji umesto vožnje limuzinom. Nekad je mislila da bi bilo bolje otići odatle i živeti jednostavnim životom, no znala je da bi je vratili nazad, pa je uvek odustajala od te zamisli.

Nakon standardnih obaveza, od kojih bar polovina nije uopšte bila zanimljiva niti neophodna, stigla je večera sa njenim ocem, njegovim partnerima i majkom koja bi se tek kraće vreme zadržala na takvim ceremonijama, obično bi odlazila što je pre bilo moguće. Eulaliji nije baš bilo do večere sa poslovnim partnerima- prošlo je tačno tri godine odkad je njen brat pronađen mrtav u obližnjoj reci, te je radije htela da se zavuče u svoju sobu i tamo preplače čitav dan. Avaj, obaveze su bile važnije.

 Nikada nije ispitan uzrok smrti, proglasili su to samoubistvom i nisu dublje zalazili u ispitivanja. Eulalija je bila sigurna da je u pitanju nešto drugo, taj scenario se nikako nije uklapao sa realnošću. Njen brat je tih dana bio zadovoljan, normalno je komunicirao i čak je planirao obaveze za celu tu narednu nedelju. Seća se i razgovora sa njim dana pre nego što je nestao, nije ostavljao nikakvu sumnju da bi mogao to učiniti.

Večera sa četiri nepoznata uglađena gosta je tekla mirno, ali je mnogo stvari izrečeno u šiframa, kao da je nešto moralo biti sakriveno od njenih ušiju. Nije mogla da shvati o kakvom poslu je reč, znala je da njen otac ima različita preduzeća ali nikad se ništa nije ovoliko krilo. U jednom trenutku je učtivo najavila svoj odlazak, no ipak ostavši iza poluodškrinutih vrata, i stade osluškivati razgovor. Osećala je da postoji nešto što bi trebalo da zna.

 Čovek 1: ,,Koliko tovara će biti u ovom kamionu?" Otac: ,,Oko pedeset kilograma, više ne bi bilo sigurno." Čovek 2: ,,Onda sledeći ide više, taman smo se vratili u igru." Čovek 3: ,,Danas je tri godine odkad je drugi narko kartel hteo da nas zaplaši, ali nismo se predali- pokazali smo da smo jači od njih uprkos svemu." Otac: ,,Da, ali cena za to je bila moj sin! (Eulalija preblede) Budite srećni što sam uopšte pristao ponovo da radim ovaj posao." Čovek 2: ,,Mi to poštujemo, svakako." Čovek 1: ,,Trebalo je da dečka bolje pripremiš za to, nisi mu dovoljno stavio do znanja koliko opasnosti se krije u ovom poslu." Čovek 4: ,,Ali sada... Vreme je da ženski deo porodice preuzme ulogu." Otac: ,,Eulalija? Mislim da neće prihvatiti to." Čovek 1: ,,Nije ni njen brat, pa je ipak morao da pristane. Nema drugog izbora." Otac: ,,Ubediću je u toku sledeće nedelje kad završimo ovaj trenutni posao, pre toga nam nije neophodna." Čovek 4: ,,Onda ćemo se dogovoriti za dalje za nekoliko dana."

 Eulalija više nije mogla da stoji na nogama od stanja uznemirenosti zbog informacija koje je upravo čula, no polako se dovuče do svoje sobe i sruši se preko kreveta. Napravila je plan begstva, simulaciju saobraćajne nesreće u kojoj bi navodno poginula, te je za nekoliko dana ostavila Eulaliju iza sebe u tom zapaljenom automobilu, dobivši novi život kao Asja.

 Glava IV-Jedna od nas

 Asja se po prvi put u životu susrela sa stvarima za koje nije ni mogla da zamisli da se i dalje upotrebljavaju; voda za piće nalazila se u balonima, voda za pranje ruku i sudova u kofi, kupatila nije bilo te je morala da odlazi napolje kada bi imala potrebu za tim, za kupanje je služio metalni lavor. Kako nije bilo struje nije bilo uređaja, doduše bilo je nekih iz kojih su izvađeni delovi za sekundarne sirovine, hrana se spremala na šporetu a svetlost je dopirala ili sa prozora tokom dana ili fenjera kada padne noć.

 Emil je bio jedan od retkih koji je imao životinje- imao je nekoliko kokošaka nosilja i konja sa kojim je prevozio tovar, kako sebi tako i drugima. Bilo je u naselju poneke guske, svinje ili koze, niko nije imao uslova za veću farmu te su se osobe koje su čuvale bar nešto smatrale boljestojećima. Psi i mačke su već bile standardni stanovnici; kao da bi svaka napuštena životinja našla utočište među ovim napuštenim ljudima.

 Emil joj je pokazao ostatak naselja i upoznao sa nekim ljudima. Isprva su mislili da mu je to žena, no on se odmah ogradio da nije čak ni pomislio na to. Upoznao ju je sa svojim najbližim prijateljem Arvijem, a zatim su proveli veče kod njegovog prijatelja Klimenta, njegove žene Emine i njihovo dvoje dece- sedmogodišnjeg Ignjacija i dvomesečne Silvije. Asji je bilo zanimljivo što je Emina njenih godina, mada joj je ipak bilo teško zbog činjenice da se udala sa tek petnaest godina- Asja ne bi bila sigurna da želi brak čak ni sada sa dvadeset i dve a kamoli da se odluči na nešto tako važno u tako ranom uzrastu.

 Bilo je i nepristojnih dobacivanja dok su prolazili tim uličicama, no Emil ih je sve ućutkivao ne dozvolivši da joj se iko od tih baraba približi, štiteći je poput svoje sestre. Tako se i Asja osećala pored njega- taj osećaj sigurnosti je imala još samo pored svog brata, ali tog osećaja više nije bilo posle njegove smrti, sve do sada.

 Bilo je veoma teško imati takvu promenu od beskonačne raskoši do pukog siromaštva, no Asja se brzo snalazila. Naučila je kako da brine o životinjama, kako da sprema jela od namirnica koje bi imali taj dan, kako da pere rublje ručno, privikla se na starinske metode života. Ništa joj nije predstavljalo problem osim činjenice da je njen brat stradao zbog očevih prljavih poslova, kao i to da je i ona umalo bila upletena u to. Čak je ni crni dim koji je dolazio od zapaljenih kablova i uređaja nije gušio kao reči koje je čula te večeri kada je definitivno odlučila da ode.

 Sakupljali bi bakarne žice koje su ostajale u tom pepelu, dodavali na to još neki metal i prodavali kao sekundarne sirovine, time zarađujući za kupovinu ponekih stvari. Dosta stvari su nalazili na otpadu, Asja nije ni mogla da poveruje kako su ljudi u stanju da odbace funkcionalne stvari, preparate, uređaje, odeću, čak i hranu u tolikoj meri. U početku joj baš nije bilo svejedno da uzima stvari odatle, plašeći se potencijalnih bolesti i sličnog, a onda je vremenom bila bolja u pronalaženju i od Emila i od Arvija koji bi obično išao sa njima. Bili su jak trio za pronalaženje starih (i novijih) stvari koje još uvek mogu služiti svrsi. U svojoj vili nije ni primećivala sve one skupocene nepotrebne sitnice niti je razmišljala o tome koliko joj znači taj mali pokazatelj prestiža- ovde bi se obradovala svakoj novoj stvarčici ma koliko jeftina bila, zato što je u njoj videla lepotu koju nikad nije mogla videti u papreno skupim stvarima iz vile. Bilo je to kao da sve te stvari dobijaju još jedan život, još jednu šansu. Neko ih je odbacio, ne razmišljajući o tome da dotični predmet još može biti korišćen neko vreme, da nekome čak može biti i potreban- spasivši ga od lomljave, gorenja ili kvarenja ona mu je produžavala trajanje.

 Svakako, trebalo je biti i oprezan; na otpadu su se nalazile i otrovne supstance, medicinski otpad, pokvarene namirnice, leševi životinja. Dešavalo se da se tu nađe i poneka zmija, te su leti morali biti posebno oprezni. Iako je vremenom navikla na jak miris truleži svuda oko nje isprva je to bilo vrlo zahtevno za nju. U svom prvobitnom domu bila je stalno posuta kapljicama najfinijih parfema čija se aura osećala svuda oko nje, ovde joj je čulo mirisa postalo uspavano sve dok na povratku kući ne bi stala da ubere poneki divlji cvet pored puta kako bi osvežila sumornu kućicu u kojoj su Emil i ona živeli. Stavila bi i ovde poneki parfem koji bi pronašla u svojoj potrazi za korisnim stvarima, no ipak joj je miris svežeg poljskog cveća bio više opijajući od svih njih.

 Ranije su je kućne pomoćnice budile pejzažem izlaska sunca koji je tek ovlaš ulazio u sobu i bojio je u zlatno; ovde je imala priliku da svake zore gleda kako se nebo budi, hitro mešajući boje i bojeći nebo u spektre od tamno-plave do nežne ružičaste, sve dok se Njegovo Visočanstvo Sunce ne bi pojavilo iza brda, obasjavši čitavo naselje, polja, kao i nju samu. Nije videla odsjaj sunca- osećala je njegovu toplotu i upijala njegov sjaj. Činilo joj se kao da se svaki zrak podvlači pod njenu kožu i greje joj dušu. Izjednačavala je zlatnu boju sa bljutavošću glamura u kom se rodila- ovo Sunce na nebu bilo je jedino pravo zlato, neuništiv izvor svetlucanja. Dok su se svi divili vrednosti njenog nakita ona je čeznula za nečim što istinski sija poput neiskvarene ljudske duše. Želela je da oseti život.

 Glava V- Protok vremena

 Jedina stvar belja od njenih nekadašnjih zidova i haljina bila je snežna odora koju bi priroda zimi obukla. Možda je Asja vremenom počela da nosi staru ofucanu odeću punu mrlja i zakrpa, možda je i njena kovrdžava kosa bila često umršena i nemarno raspuštena, ali se ona osećala kao da je obavijena belinom i zlatnim sjajem više nego ikad u životu. Ko zna, možda bi da nije pobegla posle ovih nekoliko meseci koliko je ovde do sada bila pronađena sa velikom crvenom mrljom u predelu vitalnih organa, ili pak zarobljena iza sivila rešetaka.

 Prošlo je tako četiri godine; Asja nije odavala svoj identitet, niti je Emil ispričao priču o svojoj sestri. Živeli su teško kao i do sada, ali su jedno u drugom pronašli davno izgubljene sestru i brata. Asja je podučavala decu čitanju i pisanju pošto većina njih nije pohađala školu, a svaku pronađenu igračku bi pažljivo očistila i poklonila deci iz naselja. Znala je da ona nisu tražila skupe igračke koje će uništiti ili baciti posle nekog vremena, niti su imala svakakve prohteve- učili su od detinjstva da se krilima sme razmahnuti tek onoliko koliko im je prostor dozvoljavao, a njihov prostor nije dozvoljavao mnogo. Iako nisu bili okruženi svakakvim fizičkim senzacijama jedna stvar im nikada nije nedostajala- mašta. Igrali su se satima napolju, izgubljeni u igri koju bi kreirali. Asja je uživala da gleda kako deca mogu biti maštovita i kreirati sopstveni svet, umesto da besomučno upijaju tuđi svet sa ekrana, uglavnom neprikladan za njihove mlade umove.

 Kada je bila dete roditelji su joj kupili najnoviji model telefona- tada su tek nastali modeli sa kamerama. Nije joj bilo interesantno da pravi po sto fotografija svog lica u toku dana kao većina njenih drugarica (nije kao da je izgledala išta drugačije nego dan pre toga), niti da se pohvali novom igricom, slikom ili melodijom kao drugovi iz odeljenja, već je htela da radi nešto drugo sa tim. Htela je da sačuva lepotu zalaska i izlaska sunca, da sadrži čistotu prvog snega, da ovekoveči zelenilo drveća oko sebe tom malom kamerom. Tadašnji kvalitet kamere joj nije davao ni približne rezultate, no popravljanjem rezolucije popravljale su se i boje i forme. Avaj, čak ni najbolji fotoaparat koji je imala nije prenosio osećaj koji je imala dok je stajala pred tim veličanstvenim prizorom- vizuelna stimulacija nije bila dovoljna da se oseti lepota te prirode oko nje, ona ne može preneti svežinu vazduha, teksturu cveta, zvuk ptica koji dopire do ušiju.

 Bilo je komentara okoline u vezi Emila i Asje, bilo je neprijatno slušati svakakve gadosti koje bi pojedinci izgovarali. Asji je često bivalo neprijatno što Emil možda ne može dovesti nevestu u kuću dok je ona tu  jer svi misle da je on zauzet, a on je osećao teskobu što je pristala da čami uz njega umesto da bar pokuša da nađe neki bolji život. Nije mu smetala, baš naprotiv, ali mu je bilo teško da gleda kako i ona prolazi kroz isto što i on.

 Jedne noći je pljuštala kiša kao iz kabla; podmetnuvši kofu kako voda koja je kapljala sa plafona ne bi napravila poplavu, Emil više nije mogao da spava te je seo za sto i razmišljao slušajući kapi kiše kako udaraju o limeni krov. Asja se probudila i sela sa njim.

 Asja: ,,Nešto te muči?" Emil: ,,Nešto sam se zamislio... Nema veze." Asja: ,,Pričaj mi ako želiš." Emil: ,,Nisam ti nikad do sad ispričao priču o svojoj sestri. Nekako osećam potrebu da je ispričam." Asja (klimnu glavom): ,,Onda želim da je čujem." Emil: ,,Bilo je to pre sedam godina... Bila je najlepša devojka ovde, neću da preterujem, videla si i njenu sliku. Stvarno je bila nešto posebno- osim što je bila prelepa imala je i divan glas, najbolje je igrala, bila je jako pametna... Bila je mlađa od mene tri godine, a od najmlađeg brata starija dve, dakle tad je imala četrnaest." Asja (zapanjeno): ,,Četrnaest kada je preminula?!" Emil: ,,Ne, kad se desilo to... ta užasna stvar... Njena smrt je došla godinu dana kasnije. Znaš, verovao sam da će ona imati više sreće  od ostatka porodice, da će jednog dana imati dobrog muža i decu. Nisam je gledao kao da mi je sestra, nego kao da su nebesa lično poslala anđela na zemlju da nam malo osvetli ovo sivilo, poštovao sam to njeno savršenstvo. Voleli su je i ljudi, i deca, čak i životinje, toliko je bila umilna i širila je neku jaku energiju oko sebe. Kažem ti, verovao sam da je ona anđeo, ne ljudsko biće, ljudska bića nisu toliko savršena. Ljudska bića su navikla sve da kvare, ne znaju da čuvaju ni upola koliko da uništavaju." Asja: ,,Na slici i jeste delovala tako kako je sad opisuješ, zaista jeste bila prelepa. Plašim se šta sad sledi, sama činjenica da je više nema mi slama srce, a imam osećaj da sad sledi nešto užasno, zar ne?" Emil (klimnu glavom): ,,Da. Znaš, glupo je meni kao bratu da pričam o tome, ali činjenica je da je stasavala u ženu, a to su primećivali i momci iz okoline... To je i bilo u redu, znaš, čuvao sam je od svakakvih gadova ali sam znao da će jednog dana i ona da se zaljubi u nekog, nisam hteo da se kao neke devojke ovde uda prisilno nego sam hteo da se jednog dana uda iz ljubavi. Naša majka se, recimo, udala jer je bio ugovoren brak, imala je sreće što moj otac nije bio nasilan ali zato smo se u ovom naselju naslušali svakakvih psovki i batina, nisam to želeo za svoju sestru. S obzirom da i tebe smatram sestrom ne bih ni tebi dozvolio da ti se to desi, vi kao žene ne služite da budete robovi nekome, ne znam ni što se neke budale žene ako već ne znaju da poštuju žensko koje im drži kuću i porodicu u normali, kao da je njen život manje vredan od njegovog. Elem, da nastavim gde sam stao..."

 Glava VI- Priča o anđelu krvavih krila

Emil (nastavlja): ,,Nije bio problem što bi je neko pogledao sve dok to nije prelazilo neku pristojnost, ali je bilo i onih odvratnih gadova koji su dobacivali svašta, približavali joj se i previše a poneko bi čak i krenuo rukom gde ne treba, ali sve sam ih ućutkivao i sprečavao da je uznemiravaju. Najviše mi se u svemu tome gadilo što su mnogi od njih bili stariji od nje i više od deset godina, neki od njih su bili stariji i od našeg oca, a nekolicina je i sama imala ćerke.  Umesto da osude takvo ponašanje oni su još učestvovali u tome."

 Asja: ,,Jezivo... I mene nervira kad slušam takve primitivne stvari, a tek da devojčici od četrnaest godina pričaju takve ogavnosti... Bolesno." Emil: ,,Kao da to nije bilo dovoljno... (lupi šakom o sto) Ah, prokletnik jedan, život joj je uništio! (udahnu) Išli smo mlađi brat i ja tog dana da sakupljamo kukuruze, povrće i žitarice što bi ostajali nakon berbi, obično na velikim njivama ostane još poneki plod a vlasnici ostave tako da istruli. Nikad nismo ulazili da beremo nekom po njivi, čekali smo da uzmu svoje plodove a onda pokupimo šta ostane iza njih. Čak i kad ništa nisam imao nisam išao nikom da ukradem nešto, makar i gladovao nisam nikom ništa uzeo. I eto, nabrali smo nešto za konja, bilo je ponešto od povrća i za nas. Bilo je već jesenje vreme, noć je brže dolazila, pa je već pao mrak kad smo stigli. Očekivao sam da će nas sestra dočekati, obično bi izašla kad mi dolazimo ako već ne bi išla sa nama, ali nje nije bilo napolju. Dok je mlađi brat vezivao konja u štali ušao sam unutra... Prokleto pijano đubre je iskoristilo priliku što nismo bili prisutni, upao je u kuću i obeščastio je... Još je bio u kući, na krevetu, držao ju je da ne može ni da pobegne od njega... Ona je plakala i molila ga da prestane sa tim, ali tu stoku nije bilo briga, divljački je nastavljao... Prestao je kada sam ušao u sobu, želeći da ga ubijem tu na licu mesta. Prokletnik se snašao, uzeo je nož i ubo me je u predelu stomaka, izašao i zauvek pobegao odavde. Sestra se tresla od straha, još uvek naga pokušavala je da dođe k' sebi od pošasti koja se upravo desila. Uspeo sam nekako da ustanem, mlađi brat je došao u sobu i pomogao prvo njoj ogrnuvši je ćebetom, a zatim meni donevši zavoj za ranu. Od tog dana se potpuno promenila; jedva da je nešto jela, osamila se, jecala tako bolno da mi se duša kidala i bolela više od rane koja je vremenom zaceljivala, za razliku od sećanja na tu prokletu noć. Gad koji je otac mogao da joj bude po godinama postao je najgori krvnik, ubio ju je iznutra, ubio je sve nas. Već znaš da smo pre toga izgubili ostatak porodice i to u kratkom periodu od nekoliko godina, ali ovo što je njoj urađeno me je bolelo više od svih tih smrti zajedno."

 Asja (plačući): ,,Kako je onda stradala? Kažeš da je umrla godinu dana kasnije..." Emil: ,,I pored svega toga se još desilo i da ostane u drugom stanju." Asja (zapanjeno): ,,Sa četrnaest godina?! Bila je previše mlada za to..." Emil: ,,Naravno da jeste, ali đubre nije razmišljalo o tome, on je samo razmišljao o svojim prokletim potrebama, dabogda crk'o gde god bio, dabogda ga pacovi živog oglodali! Znaš li ko je za druge ljude tu bio nemoralan? Moja sestra. Pričali su za nju da je sve i svašta, da je laka i da se svima podaje... To nevino stvorenje čiste duše postalo je umrljano njihovim rečima, ali za mene je ona ostala anđeo, znao sam da ona nije i nikad neće biti kriva za to što se desilo. Mogla si da primetiš da slabo komuniciram sa nekim ljudima, nikad im to neću oprostiti makar prošlo i dvadeset godina od toga. Tako, prošlo je i tih devet meseci, nisam hteo da rizikujem da se dete rodi ovde pa sam se snašao i obezbedio da ode u porodilište. Rodio se dečak, kao preslikana verzija nje. Svi smo ostali bez reči pred tim malim savršenstvom, čak se i njeno lice ozarilo kad je ugledala svog sina. Zaboravivši na ono što je prošla tih meseci čuvala ga je kao nešto najdragocenije. To je trajalo sve dok nije trebalo da krenemo kući."

 Asja: ,,Tad je nastao neki problem?" Emil: ,,Da, pravni problem. Ja sam tek bio napunio osamnaest godina a oni su bili maloletni, pa su gospoda zaključila da dete ne može ostati kod nas jer nemamo povoljne životne uslove za odgajanje deteta. Umesto da ako smo siromašni, kako oni kažu, daju neku pomoć, oni su uzeli bebu od nas. Odveli su ga od nas, Asja. Odveli su ga jer izgleda da siromašni ljudi ne smeju da imaju decu, taman posla da pomognu ako već neko ima problem kad mogu da mu uzmu nešto, zar ne?" Asja: ,,Oh, zaboga... To je grozno, zar nije mogla da se napiše tužba ili nešto...?" Emil: ,,Kakva tužba... Sredili su oni sve to bez nas i odveli su ga, ne znam da li je u hraniteljskoj porodici ili u domu... Sve i kad bih znao šta ja tu mogu osim da ga gledam kao pticu u kavezu, ne mogu da ga dovedem kući. Možda su u pravu, gde bih ga pa doveo- u trošnu kuću koja će se jednog dana srušiti kao kula od karata? Ne bi imao nikakvu budućnost ovde. Možda tamo bar uspe nešto. (pogleda u sto)" Asja: ,,Ništa mu ne može zameniti porodicu, to što ti živiš ovako ne opravdava njihov kukavički postupak! Trebalo je da odrasta ovde uz svoju porodicu ma kakvi uslovi bili, ne da ga odvedu bez vaše dozvole!" Emil: ,,Verovatno da je tako." Asja: ,,A ona?" Emil: ,,Vratili smo se bez deteta- morao sam da sklonim sve što sam kupovao tokom tih meseci kako bi se ona što manje potresala, ali se opet vratila u ono stanje kao na početku. Bila je očajna zbog svega i više nije izdržala. Obesila se na obližnjem drvetu i tada sam je zauvek izgubio. Ostao sam živ samo zbog mlađeg brata, a onda se i on razboleo... Počeo sam da pijem, pokušao sam dva puta i ja da okončam ovu prokletinju od života nego me je Arvi izvukao, svi su oni otišli a ja sam ostao. Ne znam koji đavo sam pa ja ostajao kad nisam ni za šta." Asja (zagrli ga): ,,Postoji razlog sigurno, samo što još nisi shvatio taj razlog. Ako ništa drugo ja sam ovde." Emil (osmehnu se i uhvati je za ruku): ,,Ti si mi makar malo vratila vedrinu u život. Hvala nebesima što su te poslali meni." Asja (pomisli): ,,Nisu to bila nebesa, već demon koji je pustio da ubiju mog brata zbog prokletog novca. (naglas) Drago mi je što je tako."

 Glava VII- Zlato u plavom džaku

 
Asja, Arvi, Emil i još nekoliko ljudi nalazilo se na otpadu. Bilo je vedro, duvao je samo blagi vetrić. Osim njihovog razgovora čula se još samo poneka ptica i pucketanje vatre- deo otpada bi obično bio zapaljen kako bi se pravilo mesta za novi. Tu tišinu prekinu kamion kog je Asja odmah prepoznala- pripadao je njenom ocu, te se brzo izgubi odatle dok nisu izbacili nekoliko džakova iz njega, okrenuli se i otišli. Prišla je i otvorila, plašeći se da će možda naći neki leš ili nešto slično, no unutra je bilo nekih stvari. NJENIH STVARI. Budale su morale da izbace sve ove skupe haljine i ostalu odeću, a mogli su da ih daju u humanitarne svrhe ili prodaju. Tako tipično za njih.

 Jedan od onih ljudi uze jedan od džakova i počne preturati po njemu, vadeći odeću i bacajući je dole, time isprljavši nekoliko komada. Čovek: ,,Izem ti ove bogataše, samo su neke krpe pobacali! Što ne bace jedno milionče nekad?! (smeh)" Asja (pogleda ga): ,,To su veoma skupe ,,krpe", znaš? Vrede više nego celo naše naselje." Čovek (začudi se): ,,Ovo? Koja budala plaća tol'ke pare za odelo? Mi ovde 'leba nemamo a oni plaćaju bogatstvo za ovo! 'Ajd' kad se razumeš u to, kol'ko je ova 'aljina? (pokazuje jednu koju prvo dohvati)" Asja: ,,Hiljadu i po eura." Čovek: ,,'Iljadu evra za ovo?! Za te pare mogu i auto da kupim! Ma, dva auta! (uzima drugu) Šta misliš, kol'ko je ova?"

 Asja pogleda u haljinu sa nevericom. Haljina koju je nosila na večeri sa poslovnim partnerima, večeri kada je saznala je njen otac vođa narko klana i da hoće i nju da uvuče u to. Baš je tu haljinu nosila tada, seća se kao da je juče bilo.

 Asja: ,,Limitirana kolekcija, vrednost tri hiljade eura." Čovek (još zapanjenije): ,,Tri 'iljade? E, lepo vala! Vi sirotinjo pocrkajte k'o miševi, a mi- ima se, može se! Ja tol'ke pare u životu nisam video sve zajedno! Već zamišljam frajlicu koja nosi ovakve stvari- namirisana, nafrakana, tatina maza koja ima sve što hoće! Pucne prstićem- tata kupi! Hoće novi auto- op! - evo, zlato tatino! Hoće da putuje po celom svetu- ma, nema problema! Hoće zlatne cipelice- na kolenima joj donesu kao princezi!" Asja (besno): ,,Ne ide to tako kako ti zamišljaš." Čovek: ,,Takva ni prstom ne mora da mrdne, sve drugi rade umesto nje! Ni kašiku ne mora sama da prinosi ustima, sve joj je servirano na tacni. Takvi imaju za prestižne škole, tamo odlaze limuzinama, a deca ovde ne mogu ni da idu u školu jer nemaju roditelji para ni knjige da im kupe, a kamoli odeću, užinu, pribor i slično."

 Asja je bila spremna pre ove poslednje rečenice i da vikne, ali se primiri kad je stigao do toga. To i jeste bilo istina, nije mogla da porekne čak ni kad bi htela. Išla je u privatne elitne škole, počevši od prvog razreda do fakulteta koji je završila nekoliko meseci pre nego što je došla ovde. Čak je i posao čekao odmah po završetku fakulteta, dok većina ljudi njenih godina čeka godinama na birou ili prihvata bilo koji posao ne bi li nešto zaradili. Koliko god da su reči ovog čoveka bolele, znala je da su istinite.

 Čovek uze stvari, strpa ih u džak i stavi džak na leđa, a zatim viknu: ,,Znaš, ako ove krpe vrede upola od toga što si rekla srediću kuću... Ma šta srediću, kupiću novu nedge pri civilizaciji, da i mene Bog vidi! I tebi ću nešto da kupim, samo kaži šta 'oćeš- ja bih ovo bacio da mi nisi rekla, mada i dalje ne verujem da je toliko." Asja: ,,Onda ćemo se opkladiti- ako sam u pravu ništa mi ne kupuj nego uvedi struju u naselje. Neće te koštati više od jedne te prosečne haljine." Čovek (rukuje se sa njom): ,,Ajd' dogovoreno! (odlazi)"

 Emil i Arvi prilaze. Arvi: ,,Dala si mu da odnese ceo džak stvari? Šalila si se za to da imaju toliku vrednost, zar ne?" Asja: ,,Jok." Emil: ,,Odkud ti znaš to?" Asja: ,, ... Čitala sam puno modnih časopisa pa sam se setila..." Arvi: ,,Mogla si da ih ti prodaš i uradiš nešto sa tim novcem, ne da ih daješ njemu- on će spiskati taj novac." Asja (tovari ostale džakove u zaprežna kola, Arvi i Emil pripomažu oko ostalih): ,,Ne brinite, ima dovoljno za sve. Zar mislite da je "frajlica" imala samo jedan džak fensi odeće? Uostalom, imam bolju ideju nego on, on misli samo na svoje potrebe a ovo može da pomogne svima."

 Svu odeću je uspela da proda, doduše upola cene, ali je to bilo sasvim dovoljno da realizuje svoj plan, te je uskoro vodovodna mreža prošla kroz naselje- prvo je tu bila jedna česma u centru, zatim su ljudi dovodili vodu i u kuće, uključujući  i njihovu. Pošto je dobila opkladu čovek koji je uzeo onaj jedan džak je morao da dovede i struju u naselje, što je bio teži zadatak. Isprva se vadio da se samo šalio za opkladu, ali je pod pritiskom ljudi popustio i uveo struju kod sebe, a kasnije su preko novoizgrađenog trafoa i drugi mogli da se priključe i po prvi put osvetle svoje domove. Ostalo je novca i za popravku veoma oštećenih kuća, a popravili su krov i na svojoj. Emil nije želeo da sređuju njegovu kuću iako mu je ona predlagala, sviđala mu se njena ideja da se uradi nešto za sve ljude. To je možda bio mali pomak, ali od izuzetnog značaja za ljude koji su tu živeli više decenija. Sumorni život ovih ljudi se bar malo olakšao stvarima kojima smo svi mi skoro svakodnevno okruženi a ni ne primećujemo ih, ne shvatavši koliko nam olakšavaju svakodnevni život. Mali fenjeri bili su zamenjeni zlatnim snopom sijalica, teške kofe pune vode sumnjivog kvaliteta ostale su u prošlosti a umesto njih su došle šljašteće slavine iz kojih je tekla čista, pitka voda. Ipak, Asja je želela da učini još više.

 Glava VIII- Slika

 U jednom od džakova nije bilo odeće, bilo je nekih njenih ličnih stvari. Bila je tu njena omiljena lutka, neke bojice iz njene sobe, sitnice koje je čuvala po policama, knjige, još neke lutke i plišane igračke. Bilo je i papira, svezaka i dokumenata, to je već morala da pregleda krišom kako Emil ne bi slučajno shvatio sličnost između nje i Eulalije ako bi se negde pojavila neka slika ili nešto slično. Većinu tih papira je pobacala u šporet, ostavila je tek ponešto. Igračke i knjige je dala na poklon deci, a lutku koju je najviše volela je dala Silviji koja je nedavno napunila četiri godine, a bila je dvomesečna beba kada je Asja došla. Ignjacije je dobio knjigu a igračke nije hteo jer je sad, kako sam kaže, ,,veliki dečko". Već je stasao dovoljno da pomaže svom ocu Klimentu u nekim poslovima, dok se Emina i dalje lepo slagala sa Asjom. Asja je mnogo zavolela Silviju, volela ju je kao da je njena ćerka i često joj donosila poneku igračku koju bi pronašla. Donosila je i drugima razne stvari, ali Silviji se trudila da donese nešto posebno lepo, na šta joj je ova uvek uzvraćala nežnim zagrljajem i iskrenim dečijim osmehom.

 Asja je razmišljala o tome koliko je tek nekoliko džakova odeće promenilo živote oko dve stotine ljudi, a koliko bi tek moglo da se uradi sa drugim nepotrebnim stvarima koje je ranije posedovala... Kako da dođe do svih onih nikad upotrebljivanih skupih ukrasa, vrednih knjiga koje niko nikad nije ni otvorio, svakakvih neprimetnih a ipak skupih stvari? Kako će ući u kuću i uzeti bilo šta sad kada je samo siromašna devojka u prljavom ruhu i raščupane kose? Može da se obuče pristojnije i vrati se tamo kao Eulalija, ali onda će sve pasti u vodu, a i neće moći da se vrati ovde. Htela je da rizikuje i izvidi situaciju.

 Dok je Emil radio tokom dana ona je uzela konja, odjahala do blizine vile i posmatrala situaciju. Znala je za tajni prolaz u slučaju opasnosti, te veza konja i prođe kroz taj prolaz. Našla se u biblioteci- savršeno za početak. Zgrabila je desetak skupljih knjiga koje su neprimetno čamile negde u senci, strpala u torbu i isto tako neprimetno izašla. Po povratku ih je odnela u antikvarnicu i uzela novac koji je zatim sakrila u komodi u jednoj kutiji.

 U početku je samo uzimala knjige iz biblioteke, ali nije htela da neko posumnja da knjige nestaju te je uzimala stvari i iz drugih soba. To je bilo jako teško da se izvede jer je u kući bilo posluge, no koristila je svaki momenat da zgrabi što više stvari. Osećala se poput lopova, tešila se jedino time da uzima od nekoga ko za dotični predmet ni ne zna i daje onima koji nemaju ni za normalni život.

 Nakon nekih mesec dana imala je popriličnu sumu novca, te je znala da mora da je iskoristi pre nego što Emil vidi šta je u kutiji. Podelila je novac porodicama sa više članova ili sa lošijim materijalnim uslovima, nadajući se da će uskoro i ostalima moći isto tako da pomogne.

 Emil je imao pauzu nekoliko dana te su se vratili sakupljanju sirovina i sitnica; dok se Asja zamajavala sakupljanjem prosutih dugmića nedaleko od njega, Emil je stavljao stare novine da se zapale- jedne novine su mu privukle pažnju svojom slikom. ,,Ćerka milionera stradala u nesreći". Novine su bile od pre više od četiri godine, a pored slike zapaljenog automobila bila je slika dotične Eulalije- ako izuzmemo činjenicu da je bila raskošno obučena, moglo bi se reći da je bila preslikana Asja! Emil je gledao čas u Asju, čas u sliku iz novina... ,,Ne, to je nemoguće... Ma daj, bre, nemoguće! Emile, budalo jedna, zašto bi milionerka došla u tvoju kućicu, kako si tako glup?! To nije ona... Zašto bi devojka koja ima sve ostavila svoj život i umesto luksuzom bila okružena otpadom? Ali zašto i tako liče... ? Da joj nije neka sestra ili nešto? Jao, al' i ja lupam... Kako može da joj bude sestra? A opet, ove novine su izašle tog dana kada je Asja došla kod mene, nesreća se dogodila te noći... Šta ako ima gubitak pamćenja a ona jeste Eulalija?!"

 Asja (približivši se): ,,Zamišljen si. Šta ti je? (uzima mu novine iz ruke i preblede) Odkud ti ovo?" Emil: ,,Našao sam ih malopre. Kako to da ti toliko ličiš na Eulaliju?" Asja pogleda ga uplašeno): ,,Ko, ja? Ne ličimo mi uopšte." Emil: ,,Da li si možda imala gubitak pamćenja ili nešto? Slušaj, osim ako ti ovo nije bliznakinja nemoguće je da to nisi ti, iste ste! Ako ne računamo tu odeću i to što ti je kosa raščupana ovo je ista ti!" Asja: ,,To... jesam ja, ta Eulalija. Predpostavljam da ćeš da me odaš i tražiš nešto za to." Emil: ,,Neću te odati, ali očekujem da mi objasniš ovo. Zašto si kog đavola napuštala raskoš i došla ovde, postala jedna od nas i spala na ovo?! Predpostavljam da si tamo imala sve, zašto si otišla od toga?!" Asja (pogleda ga): ,,Nisam imala ni približno iako sam materijalno imala sve. On... pustio je da ubiju mog brata... (počne da jeca, Emil je zagrli)... moj otac je počeo biznis sa drogom... hteo je da i mene uvuče u to... zato sam pobegla. Šta će mi njegov prokleti novac zarađen od gomile uništenih ljudi, uništenih porodica? Ona odeća je pripadala meni, zato sam joj i znala cenu, nikad nisam volela što je toliko papreno skupa ali je moja majka insistirala da se tako oblačim. Video si i sam koliko se stvari moglo uraditi sa novcem od te odeće. Zato sam uzela još neke stvari iz kuće prošlog meseca, prodala ih i dala novac nekim ljudima koji su bili najugroženiji." Emil: ,,Čekaj, čekaj... Išla si opet u tu kuću? Jesi li normalna, mogli su da te uhvate! Uostalom, to je ipak krađa, možeš da odeš u zatvor za to!" Asja (zbunjeno): ,,Zbog krađe svojih stvari?" Emil: ,,Oni misle da si ti mrtva- ako te uhvate ili ideš u zatvor ili te vraćaju na staro. Kažeš da su ti ubili brata- ako te vrate na staro i nateraju da to radiš ubiće i tebe kad-tad! Slušaj, ako ti se nešto desi neće ni Arvi da me spasi, odmah idem i ja za tobom, je l' ti jasno?" Asja: ,,Da... Ali kako da učinimo više? Mogla bih još da izvučem ponešto i da pomognem još nekome... Rizikovala bih samo da vidim još nekog srećnog." Emil (uzdahnu): ,,Oh... dobro, dobro! Idemo zajedno sledeći put. Stalno me okrećeš oko malog prsta na foru empatije. (Asja se nasmeši) Imaš ti dobro srce, ali se brinem za tebe, upašćeš u neku nevolju." Asja: ,,Trudiću se da do toga ne dođe." Emil: ,,I... da li sada moram da te zovem Eulalija ili... Nikad nisam čuo za to ime, ko se seti toga? (blagi smeh)" Asja: ,,Zovi me Asja kao i do sad, već sam se i sama navikla. Moje pravo ime je poreklom iz Grčke, znači ,rečita', dok Asja prestavlja živahnu osobu." Emil: ,,Videćemo onda da sutra odemo tamo, daj da sakupimo još nešto pa idemo kući." Asja (nasmeši se): ,,Važi, šefe!"

 Glava IX- Robin Hud i Hipici

Uveče su sedeli u dnevnoj sobi, koja je ovoga puta bila osvetljena sijalicom a ne fenjerom. Asja: ,,Znaš, razmišljala sam nešto... Možda bi, ukoliko je tvoj sestrić u domu za nezbrinutu decu, mogao da ga usvojiš. Tako bi ponovo bio sa tobom. " Emil: ,,Ideja ti jeste dobra i voleo bih ja to, ali ima nekih problema sa tim- na prvom mestu isti razlog zbog kog su nam ga i uzeli, a to je da nismo imali dokumenta a ni odgovarajući smeštaj, drugo dozvoljavaju samo parovima da usvajaju. Mogu da čekam da odraste i postane punoletan za dvanaest godina, ali opet ne bi znao da sam mu ujak i gde živim. Da zamislimo i da nabavim dokumenta- zar moram i da se ženim? Slušaj, ja neću ni da pipnem žensku osobu. Za mene će nago žensko telo ostati bolan prizor, nikad izvor požude. Da je neki drugi muškarac ko zna šta bi ti učinio, ja nisam takav, poštujem ženske osobe kao prijateljice, kao sestre. Nikad ne bih mogao da izbacim onaj prizor iz glave." Asja (nasmeši se): ,,Oh, pa ne moraš ti da se venčaš sa devojkom... Ima tu određena osoba za koju si ljubomorisao pre neki mesec... (smeh)" Emil (pocrvene): ,,Arvi?! Nisam ja ništa tu ljubomorisao... Prijatelj mi je pa sam brinuo..." Asja: ,,A kako ti je tek laknulo kad si čuo da mu ono nije bila devojka... (smeh)" Emil (još jače pocrvene): ,,Eh, svašta od tebe! Ne lupaj." Asja: ,,I kako ga gledaš krišom, a još kad je leto a on u onoj majici... ili bez nje... (još jače se nasmeje) A dobro, gleda i on u tebe, nije baš da samo ti u njega zuriš." Emil: ,,Nisam ja ništa... Čekaj, stvarno? Sad me zavitlavaš, navodiš me na tanak led... Tako ti sa mnom, ha?" Asja: ,,Idi pa ga pitaj." Emil: ,,Ti me zavitlavaš, hoćeš da se obrukam skroz! Posle će da priča svima da sam znaš već šta, beži bre! A i gde to ide, dva momka..." Asja: ,,Sa mnom je u firmi radila devojka koja je bila u vezi sa drugom devojkom, i žena koja je promenila pol u muškarca... Zar ćeš ceo život da prikrivaš to što je deo tebe zato što se ne uklapa u standarde društva? Nije kao da su ti standardi ikome i donosili nešto dobro. To se tiče tebe, ne društva. Niko ne može da ti zabrani da imaš svoju privatnost." Emil: ,,Dobro... Ali pazi, samo li nije tako ima da te zgromim, zaključaću te u onoj tvojoj vili gde si živela pa radi šta hoćeš." Asja: ,,Verujem svojim instiktima." Emil: ,,A šta je sa tobom?" Asja: ,,Kako to misliš?" Emil: ,,Šta se tebi sviđa- muško, žensko, oba?" Asja: ,,Oh... Za ovih dvadeset i šest godina koliko imam mi baš i nije došlo do zaljubljivanja u neku konkretnu osobu... Ja sam čudakinja koja se zaljubljuje u boje, zvukove, lepotu koju nalazim oko sebe. Volim ja i ljude, ali ne tako u ljubavnom smislu, nego kao celinu ove planete." Emil (nasmeja se): ,,Ti si k'o oni... kako se beše zvaše... hipici. (prasne u smeh) Video sam ja to negde. Fali ti samo neko cveće i jedan stari kombi i- eto!" Asja (nasmeja se): ,,Nisam ja hipik! A i da jesam u duši, šta sad, to je lepo. Možemo stvarno da nekad odemo svo troje- ti, Arvi, ja... Sednemo u taj kombi, putujemo svetom, skupimo šta pronađemo i ne mislimo ni na šta." Emil: ,,Lepa ti je ta ideja, ali si zaboravila na jednu stvar, pametnice. Gde ti je vozačka dozvola?" Asja (uhvati se za glavu): ,,Jao, izgorela je u autu, a i bila je na ono ime. Ništa, ti ćeš da voziš." Emil: ,,Zaboravi kombi, da idemo mi kao čergari lepo konjskom zapregom, to bi bili kao neki starinski hipici. (smeh)" Asja: ,,Može. Pakujemo se i idemo čim ostavimo još malo novca u amanet ovim ljudima." Emil: ,,Važi, videću i sa Arvijem šta on misli o toj ideji. Ako ide i on već sledeće nedelje krećemo, ako ne dogovorićemo se šta ćemo dalje."

 Narednog dana su otišli do vile; Emil nije mogao da poveruje kolika je to kućerina bila- kuća sa dvorištem je zauzimala površinu polovine njihovog naselja, svojom belinom je zapadala za oko svakom prolazniku. Ušli su polako na istom mestu, šunjali se kroz nekoliko soba i uzimali stvari za koje su bili sigurni da niko i ne primećuje. Izneli su četiri pune kese dragocenih predmeta, odneli ih kod drugog čoveka koji ih je otkupio po odgovarajućoj ceni (nije mogao da prevari Asju kad je njihova vrednost u pitanju) te su ponovo imali veću sumu novca. Pomogli su još nekim porodicama sa tim novcem, a Asja je ubedila Emila da sačuva deo novca kako bi svim članovima njegove porodice napravili spomenici, pošto već nije hteo da kupuje ništa za kuću. Podržao je tu ideju i naručio prva dva spomenika, obećavši Asji da će joj ispuniti želju i ponovo ići sa njom.

 Arvi je pristao da krene sa njima na put, čak je hteo i da im pomogne oko uzimanja stvari iz Asjine kuće, ali nisu hteli da ga uvlače u to jer je bilo jako opasno čak i za njih dvoje. Ovoga puta Asja je htela da proba da stigne do svoje nekadašnje sobe na spratu i uzme svoje stare stvari, uključujući i nakit vredan nekoliko desetina hiljada eura- sa tim bi se moglo uraditi svašta, mnogo pametnije stvari nego što je taj komad nakita koji samo čami u kutiji ili eventualno biva nošen s vremena na vreme da naglasi prestiž osobe koja ga nosi. Bilo je vreme da uzme ono što je pripadalo njoj, ali samo što ovoga puta te svetlucave stvarčice neće služiti da pokaže svoje bogatstvo, već da pomogne siromašnima.

 Glava X- Zaslepljuća belina

 Rano jutro. Asja i Emil se prikradaju kući, Emil stoji u dvorištu a Asja ulazi unutra. Tiho se penjala niz stepenice pazeći da je neko ne vidi, ali...

 Kućna pomoćnica (videvši je u hodniku): ,,Ko si ti? Kako si ušla ovde?! Čekaj... gospođice Eulalija?! Vi ste živi?!" Asja: ,,Tiho, Celestina, ne sme niko da čuje da sam ovde." Celestina: ,,O čemu se radi, gospođice? Gde ste bili sve ove godine i zašto nosite tu neuglednu odeću? Vratili ste se?" Asja: ,,Ne, nisam se vratila. Živim u jednom jako siromašnom kvartu i koristila sam stvari koje niko ne koristi da im pomažem, većina njih nema ni osnovne uslove za život... Sa onom odećom koju ste izbacili iz moje sobe tamo je uvedena voda i struja, ti ljudi su po prvi put u životu videli svetlo u svojim domovima i uveli vodu u svoj dom! Hoću da uradim još nešto. Hoću da uzmem stvari koje su bile moje." Celestina: ,,Ah, gospođice, oduvek ste bili takvi... Hteli ste da pomažete svima ali vam roditelji nisu dali; vaša majka je htela da budete dama koja samo misli na luksuz baš poput nje, vaš otac nije hteo da se bavi tim, kako je on to zvao, sitnicama. Vi niste kao oni, imate mnogo bolju dušu. Verujem da biste vi uradili mnogo više nego oni." Asja: ,,Gde su oni sad, spavaju?" Celestina: ,,Majka vam je u Rimu, otac na nekom poslovnom putovanju. Mislim da se upleo u neke sumnjive poslove." Asja: ,,Jeste, još pre četiri godine- zato sam i otišla." Celestina: ,,Trudiću se da zadržim ostalu poslugu da ne dolaze na sprat, a vi uzmite šta želite. U vašu sobu su ulazili samo kad su izbacivali odeću, ne koristi se. Srećno, gospođice Eulalija." Asja (blago): ,,Hvala ti, Celestina. Idem da završim to što imam."

 U platnenu torbu je strpala što više stvari, spustila je konopcem dole gde je čekao Emil, napunila drugu torbu i polako spustila i nju. Krišom je izašla iz sobe, imajući nekih problema oko toga da je posluga ne vidi, no Celestina joj je pomogla da stigne do izlaza te su brzo pobegli iz dvorišta.

 Iako u komšiluku nije bilo mnogo ljudi, a i to malo su obično bili zauzeti poslovnim dužnostima, ovoga puta nisu prošli neopaženo- jedan od komšija ih je video i rešio da obavesti njene roditelje da su se neki sumnjivi ljudi kretali oko kuće, kao i da su nosili neke torbe.

 Novcem koji su uzeli bilo je popravljeno većinu kuća, postavljeni svi nadgrobni spomenici Emilovoj porodici i kupljena hrana za sve stanovnike naselja. Arvi, Emil i Asja su se spremali za put, znajući da im neće biti potrebno puno stvari. Više nije htela da odlazi u onu kuću, ionako je uzela i više nego dovoljno novca, te nije htela da rizikuje da je neko vidi kad već nije bilo potrebe za tim.

 Dan pre polaska beli luksuzni automobil parkirao se blizu Emilove kuće. Već na samom pragu kuće Asja je znala čiji je automobil u pitanju. Ljudi su se skupili oko automobila, diveći se vozilu kakvo nikad nisu videli, a deca su uz graju dolazila i poželela da dotaknu to čudo koje se upravo stvorilo u njihovom naselju. Iz automobila izađe Eulalijin otac.

 Otac: ,,Zar si od svih mesta našla da pobegneš u ovu rupčagu, Eulalija? Od satenskih prekrivača do obične ponjave, od vile do te gomile dasaka koju bi se neko usudio nazvati kućom? Pogledaj se- jesam li te zato slao u najbolje škole i oblačio u najskuplje haljine, da bi stajala ovde preda mnom poput prosjakinje, u tim zakrpljenim ritama i sa isprljanim licem? Ti, koja si poput bele labudice sijala u onoj raskoši da dođeš da živiš ovako? Da li te je neko naterao na to?! Kaži ko je i prosviraću mu metak kroz mozak!" Asja: ,,Sama sam došla, niko me nije naterao. Otišla sam od vas i dobro mi je ovde." Otac: ,,Vraćaš se sa mnom ovog trenutka, ne možeš da ostaneš ovde." Asja: ,,Odrasla sam osoba i imam pravo da biram, a rekla sam da ne idem sa tobom." Otac: ,,Dobro... (vadi upaljač iz džepa) Šta misliš, koliko brzo ove gomile dasaka mogu da sagore do pepela? (pokazuje prema kućama)"  Asja (uznemireno): ,,Ne, ne možeš..." Otac (dok njegovi ljudi vade pištolje iz džepova): ,,Ili kad bi neko primetio da ovih ljudi više nema? Ionako niko ne zna za njih- niti imaju dokumenta o svom postojanju, niti imaju ikoga na ovom svetu ko bi kukao za njima. Doduše, ako ostaneš ti ćeš verovatno zakukati , pošto su ti već toliko prirasli za srce. Pitam te još jednom- polaziš li?"

 Asja pogleda Emila, Arvija, Klementa i Eminu, a zatim zagrli Ignjacija i malu Silviju. Emil se trudio da zadrži suze i zagrli je, rekla mu je da će pokušati da učini nešto i da ovo nije kraj, a Arviju pazi na Emila. Nevoljno je ušla u taj zaslepljujuće beli auto, koji ju je vratio u njen stari život.

 Tamo su je naterali da presvuče prljavu odeću, da se okupa i sredi kosu, kao i da obuče novo odelo. Gadila se sama sebi što je dozvolila da se opet vrati ovde, znajući da sada više ne može pobeći i da će morati da bude saučesnik u poslu sa drogom. Celestina joj je rekla da ju je komšija preko puta video, rekao roditeljima, oni su angažovali detektiva i pronašli je. Asja je mrzela sebe što nije pripazila na to; oh, kako uvek zaboravi na proklete detalje?! Morala je da smisli nešto makar morala da sruši i celu imperiju... Rušenje imperije, naravno! Ne, neće srušiti kuću, ali će srušiti ono što je i napravilo problem, makar to povuklo i sve koji su u to umešani.

 Glava XI- Krvlju umljano plavetnilo

 Već narednog jutra Asja je pozvala advokata u svoju kancelariju. Asja: ,,Dakle, ovo je moj lični fond. (pruža papir) Angažujte se vi i još nekoliko advokata, biće puno posla oko obaveza koje ću izdiktirati. Prvo, pomoć ljudima iz naselja oko dobijanja dokumenata, što će im posle trebati zbog dobijanja socijalne pomoći i zdravstvene zaštite. To važi za svakog od njih. Drugo, uplatite ove sume novca za Ignjacija i Silviju- Ignjacije verovatno neće ići u školu ali će moći da započne neki posao sa tim novcem, Silviji će ovo biti za školovanje. Ona i ostala deca moraju da idu u školu, nisu ona ništa manje vredna od ostale dece. Nabavite pribor za sve njih ovim novcem. (pruža novac i nastavlja) Arviju je nestao otac pre pet godina, nađite šta je bilo sa njim- angažujte detektiva za to. Emil... Imam nekoliko zahteva što se njega tiče pa sam ih zapisala u ovom upustvu, za početak krenite od prve tačke pa rešavajte jedno po jedno. Ni reči o ovome mom ocu, on to ne bi razumeo." Advokat: ,,U redu, kolege i ja ćemo još danas početi da radimo na ovome. Bićete zadovoljni." Asja: ,,Odlično."

 Za to vreme, u Emilovoj kući:

Emil (sipa piće u čašu): ,,Arvi, ja sam bre baksuz od čoveka! Svi odu od mene! Dobro, ona nije otišla, ali su je uzeli od mene! Ona je tako neiskvarena, ona đubrad će je ubiti zbog proklete droge, a ona čak ni ne želi to da radi! Šta misliš, da probamo da je izvučemo odande?" Arvi: ,,Opet bi je našli i možda stvarno povredili ljude, ne smemo da rizikujemo. Slušaj,  ja sam tu za tebe šta god da bude, i ona je tu sa tobom u mislima ali ne smemo ništa da preduzimamo da je vratimo. Ti i ja smo nenaoružani, oni imaju i po dva pištolja u džepu. Njih je na desetine, nas samo dvojica. Ne možemo ništa da učinimo." Emil: ,,Jedino što ja želim je da ona bude dobro pa makar i daleko od mene, samo hoću da joj niko ne naudi. Jednu sestru sam izgubio, ne želim da izgubim i drugu."

 Asja (ili Eulalija, kako je kome drago) nije smela da napušta kuću, imala je prevoz do posla i nazad, za sve ostalo je imala pratnju ili majke ili bar dva čoveka koji su radili za njenog oca. Bila je u nekoj vrsti pritvora, bilo joj je svejedno što je taj pritvor bio optočen zlatom- to za nju nikad nije bio pravi zlatni sjaj, već samo bledunjava kopija. Otac je planirao da održi proslavu zbog njenog povratka što njoj baš i nije imponovalo, ali je imala ideju. Užasnu ideju, ali više je nije bilo briga. Setila se reči onog čoveka sa otpada kada su doneli njene stvari- tatica sve ispuni. Neće mu tražiti brda i doline, ali hoće nešto što bi joj pomoglo da pobegne.

 Ušla je u njegovu kancelariju. Asja: ,,Imam jedan predlog za tebe. Hoću da Emil i Arvi budu prisutni na proslavi." Otac: ,,Mogu ih zaposliti eventualno kao poslugu." Asja: ,,Nisam na to mislila, ali bolje išta nego ništa." Otac: ,,Ne znam što si toliko vezana za te siromahe, oni nisu deo našeg društva." Asja: ,,Grešiš- ja nisam deo tvog društva. NAŠE u ovom slučaju ne postoji." Otac: ,,Jako si tvrdoglava... Eto, dozvoliću ti da vidiš te šta god da su još jednom, posle svega što si priredila možda ne bi trebalo nego nema veze, nemam šta da izgubim ako ti ispunim tu mizernu željicu."

 Spremila se za proslavu, sišla dole niz stepenice i krenula ka posluzi, gde su Arvi i Emil nameštali svoje uniforme. Zagrlili su Asju i pohvalili njen izgled, iako ona sama sebi nije izgledala kako treba u odeći koju je nosila i sa nakitom koji se isticao svojim svetlucanjem. Dogovarala se sa njima.

Asja: ,,Večeras bežimo odavde, zato sam i htela da budete ovde. Dok mog oca policija vodi u zatvor zbog prodaje droge mi odlazimo autom. Ovo će vam biti za svaki slučaj. (predaje im pištolje) Pucajte samo ako je neophodno." Emil: ,,Jesi li sigurna u taj plan? Šta ako nešto pođe po zlu?" Asja: ,,Nikad nisam bila dobra sa detaljima, ali nadam se da ništa neće poći po zlu. Ako kojim slučajem nešto i pođe po zlu znaš gde je tajni prolaz." Arvi: ,,Znaće da si ti prijavila." Asja: ,,Možda, možda i neće... Bitno je da neće biti tu. Tada sledi plan bežanja." Emil (zabrinuto): ,,Ne deluje mi da će uspeti, ali pokušaćemo."

 Na zabavi je sve išlo standardno, svi su se konstantno vrzmali oko Eulalije te niko nije video kada je Celestina pozvala policiju i rekla da se u podrumu nalazi čitavo skladište droge. Posle nekog vremena začuo se poznati zvuk- policija je stigla. Znajući da će ga sigurno uhapsiti ako odu u podrum, gde su se odmah i uputili, Eulalijin otac joj je prišao i besno rekao: ,,Znači tako... ovo je tvoje maslo, zar ne? Sopstvenog oca šalješ u zatvor?! Asja: ,,Isto kao što si i ti sopstvenog sina poslao u smrt." Otac (ošamari je pred nekoliko ljudi): ,,Đubre nezahvalno... Uzimala si od mene da daješ onim slepcima i opet ti nije bilo dosta! Sve sam ti tolerisao i ovako mi vraćaš? Narediću im da ubiju onu dvojicu a tebi... (hvata je za ruke i prislanja pištolj na vrat)... tebi ću ja presuditi."

Zavezeknuti ljudi su samo gledali, dok je policija dala dozvolu za hapšenje pošto je prijava bila istinita. Ipak, nisu mogli da prođu jer je držao pištolj u rukama i Asju kao taoca, nisu smeli da rizikuju njen život. Asja (policajcima): ,,Batalite mene, uhapsite ga!" Policajac: ,,Ne smemo rizikovati da vas povredi!" Asja: ,,A koliko je on osoba ubio do sada? Jedna manje-više." Otac: ,,Umukni! Neko bi na tvom mestu uradio mnogo više, sve što ti znaš je da daješ sve što imaš za nekog koga je baš briga. Nesposobna si za život, slabići poput tebe ne opstaju u ovom svetu!" Asja: ,,Možda ne na ovom svetu, ali ih se ljudi bar sećaju po lepom, a ne kao što će tebe pamtiti- kao običnog tiranina!"

 Emil i Arvi su hteli da se umešaju, ali Asja im je pokazala da beže. Emil nije hteo da je ostavi tako, hteo je da učini nešto i po cenu života, makar morao i da ubije njenog oca. Hteo je da nacilja, ali mu Arvi nije dozvolio- znao je da bi odmah krenuli na njih i da nemaju šanse. Setno je pogledao u Asju, koja mu je uzvratila blagim osmehom, a zatim krenuo ka tajnom izlazu.

 Čim su zakoračili van dvorišta iza njih se čuo pucanj; nadali su se da to nije bio pucanj u Asju, da je neko uspeo da uhapsi njenog oca pre nego što ju je povredio. Gledali su iz daljine kako policajci izvode njenog oca iz vile i odvode ga. Emil se trgao: ,,Ne... Asja! (vraća se)" Arvi: ,,Emile, jesi li normalan, ne smeš tamo! Emile!"

 Ušao je kroz isti prolaz, trčavši do velikog hola gde se sve odigralo. Iza gomile ljudi ležala je ona u svojoj ne tako beloj haljini, a od riđe kose i tepiha pod njenim telom crvenija je bila samo krv koja joj je obojila vrat, haljinu i tlo pod njom. Metak je prošao kroz njen vrat i ubio ju je na licu mesta. Emil pade na kolena potpuno očajan, suočavajući se sa svojim najgorim košmarom.

 Glava XII- Večni sjaj

 Mesec dana kasnije:

Život u naselju se blago popravio- opština je napravila put do tamo, stavila svetiljke pored puta, zaposlila neke ljude i žene a drugima dala socijalnu pomoć. Njihov životni standard se blago normalizovao, ali za njih je ta blaga promena delovala ogromno. Deca su pošla u školu, uključujući i malu Silviju koja je pošla u vrtić, svi su imali zdravstvene knjižice i pravo na lečenje. Mnogi od njih nisu ni verovali da će to dočekati.

 Emil je živeo sa Arvijem; pronašli su Arvijevog oca u drugoj državi, te je hteo da Emil i Arvi dođu kod njega i da im pronađe neki posao. Razmišljali su koliko je to pametna odluka, shvatili su da ih više ništa ne vezuje da ostanu ovde te su rešili da pođu, baš kao što su planirali da krenu i sa Asjom.

 U toku nedelje Emilu je stigao koverat; u njemu se nalazila pozamašna suma novca, ali i jedna bitna informacija koja je za njega bila vrednija od svega. Posle mesec dana tugovanja nasmešio se po prvi put, osećajući da će ovoga puta biti drugačije.

 Za nekoliko nedelja je sve bilo spremno za polazak, uzeli su pasoše i sva potrebna dokumenta. Hteli su da se pozdrave samo sa jednom osobom pre nego što odu.

 Dva groba stajala su podalje od drugih, simbolišući smrt dve mlade osobe koje su se nalazile ispod sve te zemlje, mirno spavajući u svom kovčegu. Emil se već pozdravio sa svojom porodicom, celivajući njihove nadgrobne spomenike i obećavši da će se jednog dana vratiti da im se pridruži, ali da želi da uradi još mnogo stvari pre toga, a sada je došao da se pozdravi sa njom.

 Eulalija, po mnogima upamćena kao Asja. Pored nje je odavno počivao njen brat, mnogo pre njenog dolaska, oboje  svojim plavim očima sa slike su nežno gledali u onog ko svrati na njihov grob. Znao je Emil da njen grob nikad neće ostati zapušten i neposećen- dolazili su ljudi iz naselja i zahvaljivali joj se za sve. Možda ih fizički nije mogla čuti, ali je verovao da te reči dopiru do nje tamo negde, da se samo ne odbijaju o ovaj hladan mermer već da je greju kao sunce koje je toliko volela da gleda. Sada će zauvek biti okrenuta ka suncu, biće svedok svakog spektakularnog izlaska sunca koji će obojiti sve oko sebe u zlatno, u njenu omiljenu boju. Emil je verovao da je to boja njene duše i bio je zahvalan što ju je upoznao, što mu je dala inspiraciju za život, što mu je pokazala kako da se zaljubi u boje, u zvukove, u teksturu stvari oko sebe, u zlatni sjaj sunca. Znao je da će se setiti svaki put kada oseti taj zlatni prah po svojoj bronzanoj koži, tako je nikada neće zaboraviti.

 Pokloni se pred spomenikom, uzme prelepog crnokosog dečaka za ruku i reče Arviju: ,,Vreme je da krenemo na put. (obrati se spomeniku) Iako ne možeš poći sa nama fizički, Asja, mi ćemo te nositi sa nama u srcu. (poljubi dečaka u čelo) A za to što si mi pronašla sestrića... Za to ću ti biti zahvalan do groba. Zauvek ću te smatrati sestrom kao i svoju rođenu. (okrene se ka spomeniku njenog brata) Čuvaj je, a ja ću završiti njenu misiju, ne brini."

 Otišli su u drugu zemlju narednog dana, ostavivši svoj stari život i krenuvši pokušavajući da započnu novi ili, bolje rečeno- da počnu da žive.

***

 Petnaest godina kasnije:

Automobil se parkira na parkingu ispred radnje, sirenom signalizirajući da je stigao. Devojka izlazi iz radnje, za njom izleće i njen stariji brat. Mlađi gospodin i njegova asistentkinja izlaze prvi iz auta. Asistentkinja: ,,Ovamo, gospodine Naume, možemo izgraditi to što planirate, biće to odlično za urbanizaciju..." Naum: ,,Aman, polako, posle ćemo o gradnji! (hvata devojku u zagrljaj i poljubi je) Nedostajala si mi mnogo, znaš?" Devojka (pocrvene): ,,I ti meni, ali morala sam malo da dođem i ovde. Nema veze, sada si i ti tu."

  Naum (otvara vrata automobila): ,,Ajde, starci, ispadajte! (smeh)" Arvi (izlazi iz auta): ,,Daćemo ti mi starce, mi smo u najboljim godinama!" Emil (izlazi): ,,Pusti ga, šegači se... I mi smo tako kad smo bili mlađi." Naum: ,,Šalim se, ujko, mladi ste vi još!" Emil (pogleda u devojku): ,,Silvija, kako trpiš ovu našu budalu? (smeh)"  Silvija: ,,Šta ću, to je ljubav. (smeh)" Arvi: ,,Tako se ti i ja trpimo već petnaest godina i odlično nam ide! More, ima da prođe još toliko." Emil: ,,Samo? Nećeš valjda da pomremo sa šezdeset? Bar do pedeset godina zajedništva da stignemo!" Arvi: ,,Ajde, neka bude!" Emil (zagrli Ignjacija): ,,Vidi ga, momčina! Kako posao, ide nekako?" Ignjacije: ,,Ide odlično! Pomognu mi malo i otac i majka. Spremila majka ručak i rekla da idemo svi čim stignete od puta." Naum: ,,Zna buduća tašta šta zetu treba, gladan sam kao vuk od ovolike vožnje. Nego, da mi izgradimo taj kompleks za koji sam doneo plan, videćeš kako će sve da procveta, a onda da se venčamo i da imamo i neko dete da trči tu oko nas- šta misliš, Silvija?" Silvija (zagrli ga): ,,Naravno, tu sam i ja da ti pomažem. Biće ti moja struka od koristi." Naum (poljubi je u čelo): ,,Ti si jedan od najboljih arhitekata u okolini, naravno da ćeš mi biti potrebna. Ti si meni potrebna u svakom slučaju. (osmeh)" Emil: ,,Ajde, deco, idemo polako za sofru, pa ćete posle pričati o poslu i ljubavi! Biće vremena za sve!"

 Arvi (dok su mladi otišli napred govori Emilu): ,,Da li ćemo svratiti posle do nje?" Emil (setno se nasmeši): ,,Obavezno. Ne bih ni osetio da sam bio ovde ako ne svratimo do nje, ona je od gomile dasaka i limova napravila dom. (pogleda oko sebe u montažne kuće u kojima su živeli stanovnici naselja) Ona je započela, mi ćemo nastaviti. Kad mi stanemo, Naum i Silvija će nastaviti, a onda i neko posle njih... Jedna zlatna iskrica kreiraće svet kakav nismo ni mogli zamisliti, i dok je te iskre u nama i mi ćemo osećati njenu energiju- i stvarati čudesa humanošću."

KRAJ
Suzana Ristić Suza
8.11.2020 18:00h
Kucanje završeno 14.11.2020 16:23C