Ta grozna ljudska osobina koju nikad neću razumeti

 

U više navrata sam istakla da me zanima psihologija, s tim da dotičnu koristim uglavnom za proučavanje drugih ljudi, ne bih bila psiholog jer to zanimanje nije prikladno za preosetljive ljude poput mene. U redu, mogu da shvatim razne postupke, pa čak i različite obrasce ponašanja koji se kreiraju pod različitim (povoljnim i nepovoljnim) okolnostima, no priznajem da mi ponestaje tolerancije za neke ljudske osobine i postupke. Eto, čak ni ja ne mogu više da podnesem funkcionisanje većine ovog izopačenog društva koje visoko vrednuje ponižavanje nekoga ili nečega. Propagiram jednakost i zalažem se za mir i što bolje odnose sa drugima, i u životu i na internetu, ali mi u poslednje vreme postaje neizdrživo da se pravim da mi ništa ne smeta i da sve je sve uvek u redu. Samo da objasnim, ne govorim ovde o dvoličnosti, već o uzaludnom pokušaju držanja "harmonije" i dobrih odnosa dok osećaš lošu i neprijateljski nastrojenu energiju oko sebe, samo da bi bar njima bilo dobro kad već meni ne može biti. Nije to mazohizam, mazohista bar uživa u sopstvenoj patnji, ja samo želim da odem u bestragiju i da živim sama (predpostavljam ne dugo, jer suicidni nagon ipak neće nestati sam od sebe, ali bih volela da vidim kako izgleda kad ne moram da mislim o drugima), bez uplitanja tuđih energija koje crpu i onu jednu mrvu moje energije koju jedva stvorim. I evo, koliko sam prokleta, odmah me obuhvati griža savest jer bi to značilo ostavljanje nekog kome moram da pomažem (jer mi je to, izgleda, ostao jedini razlog zbog kog odlažem svoj "bandži džamping" bez konopca sa nekog od mostova nad obližnjom rekom, iako svakog dana planiram određeni čin i kako da to najpažljivije izvedem, pošto sam i više nego sigurna u svoju odluku), a ne želim da se tim osobama nešto desi pa da, htela ne htela, ostanem sasvim sama, kao što bi se i desilo jednog dana.

 
Tu je onaj najmizerniji, ali zato svakodnevni osećaj poniženja, kada te osobe kojima si povinovao (ceo) svoj život ponize da ne valjaš zbog nečega. Te nemoj mnogo da govoriš, jer istina smeta i ne uklapa se u tuđu zamisao, te zašto nisi jača, i fizički i mentalno (uz čuveno "da si bila sin, sad bismo napredovali" jer žensko izgleda ne privređuje ništa), te zašto se samo žališ (a ja se zapravo konstantno plašim jer sve što kažem ili iznervira nekog, ili se iskoristi protiv mene, a sve češće svaka moja rečenica se upotrebi za započinjanje svađe, pa mi onda neki prebacuju da sam ja ta koja pravi svađe, a zapravo prezirem rasprave). U poslednje vreme se plašim da pričam i pišem, bilo kome i bilo šta, kao da sve što je izneseno može biti loše po mene jer su ljudi veoma zamerljivi i traže manu u svačijem izlaganju, a ne mogu da izdržim još negativnosti. Plašim se kada vidim komentar ili odgovor na komentar, plašim se kada vidim da imam novu poruku, poziva se već odavno ježim i izbegavam da dajem broj telefona ikome, pa neka se ljute koliko hoće, razgovor telefonom mi je postao izuzetno naporna stvar kao i razgovor uživo i ne podnosim taj vid konverzacije.

 Nisam osećala poniženje kada sam, da bih pokazala da mi je žao zbog čega god da sam uradila, uplakana kleknula pred jednom osobom koja se durila kao malo dete, koja ni tad nije pokazala milost nego je nastavila da se duri kao i tokom celog mog života. Nisam osećala poniženje ni kada je ta osoba htela da me udari cepanicom u glavu, kao i uvek osećala sam krivicu za svaku grešku koju napravim, jer svaka moja greška bi uglavnom stvorila veliku dramu i svađu (u slučaju da se neko pita što se toliko plašim grešaka i zašto kažnjavam sebe za svaku grešku, samo nastavljam onako kako je započeto). Nisam se osećala poniženom što sam dozvolila da me neko i dalje tretira kao da sam nezahvalno derište, niti zato što sam preuzela više stvari nego što mogu da podnesem. Za sve dobijem odgovor "Šta sam sve ja prošla u životu, pa nisam bila takva" ili skretanje u teme o kojima već godinama slušam svako jutro, uz viku koja zna da se pretvori u svađu ako se dotičnoj osobi odgovori nešto suprotno njenom mišljenju. Nisam osećala poniženje za takve stvari, ali jesam kada su se stideli mog oblačenja i izgleda, kada su se stideli mog ponašanja, kada su koristili ono što me boli protiv mene, kada su rekli da im ne trebam i da odem, kada su me nazvali nesposobnom za život i rad. Sad, kad je već očigledno kako će se ovo završiti, kad je kasno da pronađem potpuno novi put i da se okrenem drugim osobama, sad više nema vajde od mene i postajem teret, čemu doprinose i sve češći nervni slomovi i bes. Nisam sposobna da pustim još nekog stranca u svoj život, održavam dobre odnose na internetu ali u stvarnom životu ne želim još jednu osobu za stalno, ne mogu opet da prolazim kroz to. Ne mogu psihički da podnesem bliskost, i istina je ta da u mom životu ne postoji osoba sa kojom istinski uživam da provodim vreme, svaka interakcija je postala neka vrsta osnovnog poštovanja i obaveze, ali ne uživam u provođenju vremena sa ljudima, te ne želim još jedan začarani krug te vrste. To naročito važi za veze, već znam da bih pre ili kasnije doživela poniženje kada bi toj osobi zasmetalo nešto, naročito ako je izgled u pitanju, već sam pisala o ponižavanju u toku školovanja zbog viška kilograma te se ovom prilikom ne bih ponavljala, dosta sam pisala o tome u pričama. Plače mi se i na samu pomisao o tome kako neko komentariše moj izgled (u bilo kom značenju, nebitno pozitivno ili negativno, mrzim i komplimente i kritike u vezi toga), toliko me obuzme težak osećaj da ne mogu da podnesem samu sebe i najradije bih se istog momenta likvidirala da svet više nikad ne gleda tako grozomornu kreaturu, kad već toliko nekom smetam. I, eto ga, automatski me razmišljanje o tome dovede u psihotičnu fazu, a onda i u već spomenuti nervni slom.

 Nedavno je jedan kupac izvređao stvari iz kuće koje prodajem (za kupovinu osnovnih namirnica i slično, zimi nam je to jedini izvor prihoda i znači ma koliko malo to bilo), nazivajući ih "običnim smećem, da su dobri samo za kantu", umalo mi uništivši šansu da prodam još stvari, počela sam da se plašim i da prodam nešto jer imam strah da će kupac ponovo biti nezadovoljan iako prodajem za minimalnu cenu. Tom čoveku je saniran gubitak, iako je verovatno hteo da preprodaje stvari za veću cenu, nisam ni do sad htela ikog da prevarim pa neću ni sad, ali će mi osećaj poniženosti ostati dugo vremena. Ne volim baš da pričam i pišem o tome, ali živimo u teškim uslovima, nemamo ni vodu za piće (donosimo u balonima), dok vodu za pranje donosimo sa "šmrk" pumpe u kojoj ima peska zbog kraće cevi, jer je našoj rodbini trebala cev koja je pre toga bila postavljena (pa, kad su već uzeli prozore i koristili naše imanje bez pitanja, zašto ne bi i ovo), a kuća je prepuna raznih stvari koje smo se trudili da sačuvamo od propadanja, te je nemoguće čuvati stvari da budu kao nove. Sreća što mi je depresija umanjila vezanost za stvari, a potencijalni suicid me podseća da niko neće ni brinuti o tome nakon moje smrti, pa hoću da "udomim" što više mogu pre tog trenutka. Jako mi teško pada što me i za tu minimalnu cenu ponižavaju ili hoće da još spuštam cenu, naročito jer ja nikad nisam tražila popust bez obzira na svoje materijalno stanje; ako imam novca za to - kupujem, ako nemam - čekam da zaradim ili odustanem od kupovine. Izgleda da je za nas sirotinju pametnije da jednostavno poklanjamo bogatijima od nas, njima to nešto više treba, mi smo ionako navikli da nemamo mnoge stvari. Nismo mi za lepe stvari jer to brzo propadne kod nas, mi to ne možemo da čuvamo. Iz tog razloga sam stavila i svoju ličnu kolekciju metal cd-ova koju sam sa ushićenjem kupovala kada bih zaradila neku paru više, plašim se da će i ona propasti kod mene pa da bar ne budem na gubitku, nemam taj luksuz da pravim uzaludne troškove.

 Imam užasnu naviku da čitam komentare na objave, video klipove, vesti, članke i slično, zanima me šta drugi ljudi misle o temi o kojoj se radi. Iako mi liberalniji komentari koji podržavaju empatiju izazivaju pozitivnu reakciju, podsećajući me da ipak postoje i razumne jedinke vrste homosapiens, ipak me većina komentara iznervira, baci u očaj, ostavi u čudu i tera me da se zapitam da li je moguće da takva bića, koja svoje mišljenje baziraju na bezrazložnoj mržnji ili cinizmu, uopšte i smeju da prođu sa takvim stvarima, kao da je najnormalnija pojava izvređati nekog kog uopšte ne znaš i to još sa nekom dozom sadizma. Javne ličnosti još i propagiraju da "ima raznih komentara, i ko hoće da se bavi javnim poslom mora da nauči da se nosi sa time". Ne, gospodo, ne bi se trebalo navići na to, nego bi trebalo saseći takvo ohrabrivano sadističko ponašanje društva. Jedno je kada se nekom ne svidi vaša gluma, vaše izvođenje neke pesme, kako vodite emisiju, vaša umetnička dela ili čime se već bavite, i za to daje neku konstruktivnu kritiku (s tim da ja mislim da može život da prođe i tih kritičara koji traže "dlaku u jajetu", ali dobro), a sasvim drugo kada počne da proziva vaš izgled, vaš privatni život, porodicu, vašu prošlost. Na silne gramatičke greške po takvim komentarima možemo malo i da zažmurimo (dobro, de, ja se pravim da žmurim, ali to je zato što mi je srpski jezik još od osnovne bio jedan od omiljenih predmeta, jedini predmet gde sam bila među najboljima u odeljenju u osnovnoj školi), iako je razočaravajuće videti koliko i dosta mladih ne zna neke osnovne stvari (poput toga da se pridevi i imenice pišu spojeno sa rečcom  "ne", a glagoli odvojeno, osim glagola neću, nemoj, nemam, nisam, nestati, nedostajati i njihovih oblika menjanih po ličnim zamenicama), ali me jako zabrinjava količina mržnje na svim društvenim mrežama i portalima za vesti; ako je sve to odraz pravog stanja ljudske psihe, onda je ovo društvo na samom dnu ljudskosti, a ni situacija "uživo" ne popravlja prosek. Neki od tih komentara, od kojih nijedan nije upućen direktno meni (dobijam i ja poneki komentar, ali retko jer izbegavam interakcije zbog toga što se lako uznemirim), automatski mi iscrpu energiju, uznemire na duže vreme (i po nekoliko dana... Ili po nekoliko meseci, toliko sam pukla psihički) ili me dovedu u psihotičnu fazu, jer ih doživljavam kao iskreno mišljenje neke osobe, a ja smatram svačije mišljenje važnim i sve ljude jednakim.

 Pre nekog vremena sam bila svedok neprijatne sekcije sa komentarima gde su devojčici od oko 10-12 godina pisali razne gadosti na Tik Toku, uključujući i to da se ubije i da prereže vene, sve to zbog jer je stavila video klipove sa igračkama (mislim da je to simpatično, ja i sa 26 godina vodim "Katarina i Kompanija" jer me to smiruje i podspešuje kreativnost). Primetila sam da se ona ipak bolje odbrani nego ja u tim godinama (nadam se da će i ostati tako jaka i da je to ne pogađa toliko) ali nije u redu da tako mlada osoba čita takve stvari. Shvatam da mladi misle da je poželjno ponašati se kao odrasla osoba, time potpuno odbacujući skoro sve što ima veze sa detinjstvom (svaka generacija to radi na ovaj ili onaj način, ali postaje bolesno što se to očekuje u sve mlađem uzrastu, ova deca više ni nemaju detinjstvo), a pritom misle da su generacije starije od njih "krindž" i da oni nikad neće biti takvi (tehnički, ako izuzmemo trenutne uslove života i napredak tehnologije, svi dolazimo do istih stvari kao ranije generacije jer tako život funkcioniše, vreme prolazi hteli ne hteli), ali nemojte žuriti da budete stariji nego što jeste, nećete nikad vratiti to vreme. Što se mene lično tiče, provela sam detinjstvo uglavnom sama (ili u društvu starijih osoba), između svog imaginarnog sveta sa lutkama i ovog sveta gde su stalno bili neki problemi, pa se nisam uklapala sa drugom decom zbog preozbiljnog pristupa životu, sa šesnaest sam postala živi mrtvac kome je psiha pojela već deset "najboljih" godina života, tako da ja zapravo nikad nisam bila ni dete ni tinejdžer, niti sam sad mlada odrasla osoba koja počinje sa vođenjem sopstvenog života, a opet razumem sve njih do neke mere, bez osuđivanja. Razumem sve generacije i njihove dileme i strahove, od ljudi koji se plaše da li su odabrali pravi put i da li je kasno promeniti nešto, do onih koji primećuju (prve) znake starenja i bivaju očajni zbog toga, a tu je i strepnja od neizbežne smrti, naročito kada se pređe šezdeseta godina (s tim da umiru i mlađi, ali od šezdesete čovek počne da oseća da ga sustiže starost, vidim i po svom ocu). Svi stižemo do istih stvari, živimo svoje živote i onda tom životu istekne rok upotrebe. Moj život stoji na prašnjavoj polici već deset godina i nije nikada upotrebljivan, pošto se sadržaj trajno pokvario moraću da ga bacim. Predpostavljam da će se po tim novinskim člancima naći neka budala koja me nikad nije upoznala da jednog dana komentariše o mojoj porodici, navikama, životu i čemu već ne, jer u ovoj zemlji svaka tragedija izgleda znači zbor "učenjaka" koji će dati svoj "stručni" sud o aktuelnoj temi, čiji su akteri ljudi koje nikada nisu videli u životu, o kome ne znaju ništa i možda osuti paljbu po nekom ko odista nije kriv. U ovom slučaju sam samo ja kriva, ko me je terao da se razvijem u previše osetljivo biće. Blago egoistama i sadistama koje ne razmišljaju koga će poniziti i povrediti, vi ćete nadživeti sve nas preosetljive budale koje vrednujemo vaše mišljenje i smatramo vas jednakim članovima društva, iako ćete vi nas uvek gledati samo kao cmizdravce nedostojne života jer, pobogu, mi ne znamo da se zauzmemo za sebe. I to što kažete, bolje je da se mi potpuno promenimo i time ugodimo vama, ili da crknemo ako već ne možemo da "ojačamo", umesto da vi prestanete da kršite zakon o vređanju i diskriminaciji koji ima skoro svaka republika u svetu. Uzalud im i taj zakon kada ga niko ne poštuje, izgleda da se stvarno ne može pobeći od primitivnih nagona za sukobom i pored logike i empatije koja nam je data. Radite šta hoćete, šteta samo za neke nove generacije koje neće proći bolje nego ja, odrastaće u sajber svetu gde navodno svi pred drugima osuđuju maltretiranje, a onda padnu maske i izađu najgore strane onoga što nazivamo ljudskim umom. Srećno sa time, neće vam biti lako.