Nakupljena ogorčenost

Nikad nisam bila ljubitelj društvenih mreža; čak i kada bi me u nekom kratkom periodu nešto okupiralo na njima, to je bilo prolazno i brzo bi mi dosadile. Verovatno u prilog ide to da nisam sklona da opsesivno nadgledam šta se dešava u tuđim životima i ne volim da neko nadgleda mene, čak smatram i besmislenim praćenje osoba koje pripadaju nekom davno prošlom periodu bez ikakvih trenutnih poklapanja, dobar primer za to je praćenje osoba iz škole sa kojima nemamo zajednička interesovanja, mesto boravka, u međuvremenu su se i ličnosti izmenile (kao deca imamo potpuno drugačije prioritete i sve se većinom vrti oko škole, nepotrebno je aktivno održavati takve odnose u sadašnjosti, naročito ako he sa dotičnim osobama bilo nekih problema). Ne volim da na društvenim mrežama dodajem osobe koje znam iz stvarnog života, imam osećaj kao da stalno moram da se "cenzurišem" a i nisu mi potrebne informacije o njihovim kretanjima i akcijama, ja ne radim za policiju pa da moram sve to da znam. Da ne postavljam objave o umetnosti/projektima ne bih ni imala društvene mreže, to je sigurno. U poslednje vreme ne slikam ni svoje "selfije" jer nisam reprezentativni primerak ženke homosapiensa i nije mi do samopromocije, ne putujem nigde, ne ručam po restoranima (a i kad spremim nešto bolje ne slikam za društvene mreže, šta nekog zabole šta sam ručala danas), nije mi do stavljanja slike svake gluposti koju uradim u toku dana - nemam kad da se slikam i da gubim vreme na to. Jednostavno mi više nije ni do kakve interakcije sa ljudima, volela bih da mogu sve da uklonim od sebe jer je sve počelo da deluje bizarno i prazno. Zbog izbegavajućeg poremećaja ličnosti s vremena na vreme ili potpuno obrišem neki profil ili uklanjam ljude sa njih, samo mi se jednom neki lik sa Fejsbuka kog ne poznajem iz stvarnog života bunio zbog toga - ostali jedva da su i primetili, uključujući i ove koje znam. Iskreno, briga me je i da se svi bune, dođe mi da oteram sve od sebe, naročito ove koji me podsećaju na prošlo mesto življenja. Nostalgija me svakako ne "drma", baš naprotiv, kamo sreće da bar zaboravim događaje iz rodnog grada; pisala sam o tome što se desilo i sad hoću da ostavim taj period u prošlosti gde mu je i mesto, brinem se oko sadašnjosti i budućnosti i ne želim da mislim o prošlosti. Gledala sam neke video klipove o osnovnoj školi pre desetak nedelja kako bih se suočila sa nekim svojim emocijama, dok sam gledala shvatila sam da mi sve to više ništa ne znači, čak mi sve u vezi tog mesta deluje nezanimljivo iz ove pozicije. To je dobar znak, znači da ću možda bar tu temu da sklonim sa strane i da me neće toliko proganjati. Možda ću morati da uklonim osobe koje me podsećaju i vraćaju u taj period (iako sam više puta napomenula da ne želim da slušam više išta o tome, suočavam se sama isključivo kada osetim potrebu i sve ostalo deluje uznemirujuće), bilo bi teško ali neizbežno.

  Kao što se može primetiti iz bloga, radila sam na drugom delu priče  "Tim Blume", jedva sam je završila jer već nedeljama brinem o ocu, stanje mu se jako pogoršalo. Noćima slabo spavam, jedem manje nego ranije, već nedeljama ne možemo da radimo jer posao najviše zavisi od mog oca, a ne mogu da nađem drugi posao kako bismo ljudima vratili dugove. Primetila sam da se i moje zdravstveno stanje sve više pogoršava, naročito rad srca i mozga, već sam napominjala da imam problema sa psihom i ovo je uticalo da se još više pogubim, a brinem se da će se ovo i dalje dešavati. Čak i da doživi zimu, brinem se kako ćemo tad, brinem se da se bliži ono što nekako odlažemo već godinama odkad je prvi put bio u težem stanju. U toku jula su imali saobraćajnu nesreću, šleper nije vratio prikolicu u svoju traku te nam je oštetio kamion koji smo nedavno kupili i za koji još nismo vratili dugove, a račun za struju se samo povećava jer mesecima uopšte nije plaćan. Taman nam je solidno krenuo posao i odjednom je stao, neke mušterije su nam dodatno napravili trošak jer su naručili pogrešnu vrstu saksija pa smo uzalud kupovali kalup da im što pre završimo (narudžbina je vredela koliko i dug i do sada bismo vratili sve da nas oni nisu upropastili svojim izmišljavanjem, muka mi je više od takvih mušterija - neće sad oni da gladuju zbog te greške, mi smo ti koji se jedva krpe za hleb). Sav novac od poslednje ture dali smo na osnovne namirnice i lekove, ostali smo bez ičega. U ovom periodu mi stvarno dođe da oteram dođavola svakog ko bude hteo da mu izigravam terapeuta, i inače mi nije do toga ali sad već uopšte nemam ni empatije ni živaca za to. Primetila sam da niko od osoba sa kojima komuniciram ne bi da se zamara mojim problemima, svaki bogovetni put se završi na tome da su to suviše komplikovane i teške stvari za njih, ali se od mene očekuje da budem savetodavac pun razumevanja za svakog. Zabole me više, eto toliko. Znaju gde mogu da me nađu kad im treba još jedna osoba kojoj mogu da pišu o svojim aktivnostima i mislima iako već imaju krug ljudi iz stvarnog života kojima ispričaju to isto, dok ja nemam nikakve prijatelje i slično iz stvarnog života kojima prepričavam svoje stvari (iskreno, uvidela sam da mi ni ne trebaju ljudi koje ću maltretirati svojim životom, briga ih je za tuđe informacije osim ako ne mogu da imaju korist od njih). Osećam se kao loša osoba zbog toga, ali stvarno ne mogu više, muka mi je od razmišljanja i o osobama sa kojima odavno nemam dodirnih tačaka u stvarnom životu ili da aktivno brinem o nekome koga nikad nisam ni upoznala. Za koga se trudim i šta dobijam sa tim? Dok sedim pored teško bolesnog oca shvatam da mi nisu potrebni prijatelji i da ama baš nikad nisam imala ikakvu vajdu od tzv. "prijateljstava", jedino sam uvek bila uz roditelje ma kakav taj odnos bio. Ostali odnosi u životu su mi postali nebitni.

   Prestala sam da pratim i uklonila sam iz liste pratilaca popriličan broj ljudi, čak i na Wattpad-u gde sam imala oko 130 osoba; nema razlike osim što dobijam manje obaveštenja i informacija, ne shvatam šta je toliko posebno u tome da imaš gomilu pratilaca koje ni ne zanimaju tvoje objave. Društvene mreže i njihov koncept su mi jako dosadni što se tiče njihove trenutne namene, navodno služe za prihvatanje nekog a zapravo služe za samopromociju, nadgledanje drugih i ismejavanje. I ne, neću da tamo neka nebitna osoba iz mog života traži moj profil da bi "videla šta radim", nisam ni pravila taj profil za njih i to nije njihov problem, ni mene ne zanimaju njihovi životi. I neću da određene osobe "dobronamerno" ispituju informacije pa da posle prepričavaju kome i šta stignu tamo po rodnom gradu - eto, neću da znaju da li sam živa, gde živim i šta radim. Neću, ostavite me svi na miru, zabole me za prošlost i većinu osoba iz prošlosti. Retko ko mi nedostaje i retko koga bih želela ponovo da sretnem, eto koliko mi je stalo do većine tih ljudi i do tog mesta iz kog smo pošli kao poslednji jadnici. Nemate pravo da me pominjete, rekli ste svoje, rekli ste i previše dok ste me ponižavali. Učinite mi bar toliko da me više ne pominjete, šta vas zabole za moj život. Ne znam da li je to zbog trenutne ogorčenosti i porodično-finansijskih problema, ili je pak to regularno osećanje koje inače krijem negde u sebi da ne uvredim druge, ali stvarno više ne mogu da podnesem ikakvu interakciju i sve što dolazi uz to. Frustrira me činjenica da već godinama radim ovaj posao, a neko mi u konverzaciji uporno piše da bi trebalo da se zaposlim kao da sam lenština koja samo sedi i ne radi ništa (izvolite pa radite ovaj fizički posao bez adekvatne ishrane kad ste toliko pametni), frustrira me da već sedmu godinu nismo uveli vodu (jako je teško funkcionisati bez protočne vode), frustrira me što svaki put kada padne jača kiša imamo poplavu u kući, često se negde napravi i kratak spoj a plafon bude poprilično mokar i danima ne može da se osuši. Frustrira me kad gledam bolesne roditelje a nemamo novca za lečenje, frustrira me što sa dvadeset-šest godina znam da za mene nema nikakve pozitivne budućnosti (jedino što ovi stari znaju je da pričaju na tu temu je brak, da nisam došla iz disfunkcionalne porodice još biste nekako i mogli da me lažete da je to najbolja stvar koju neko može da uradi, neka se nosi svako ko mi pomene tu pošast), čak me frustrira što ne mogu ni da se dostojanstveno ubijem pa da završim sa ovim, ionako ne želim išta drugo već deset godina. Čak sam potpuno prestala da vežbam i pevanje, jedino što mi je davalo malo energije, osećam se kao bezdušna mašina koja samo radi kućne poslove i uglavnom ćuti, ovo je mnogo gore nego da sam se dostojanstveno ubila pre nego što sam došla ovde. Jedva da imam privatnost, želje više nemam, moje je da vodim računa o drugima (tu uključujem i životinje) i da razmišljam o tome šta će biti sa njima. Koga sve to zanima? Familiju, poznanike, "prijatelje"? Mnogo puta sam se jače povredila ili čak stizala blizu tačke da mi uspe da se ubijem, nikom nisam pisala i pričala o tome u tom momentu - zašto bih? Ako sam nešto na teži način naučila u toku srednje škole, to je da kroz sve mogu samo sama, niko drugi neće biti tu. Sama ću trpeti bolove, sama ću obrisati krv, sama ću previti ranu. Drugi, čak i kada su znali delić svega toga, obično su vikali na mene, krivili me ili, kao u slučaju osobe/osoba iz mog odeljenja u srednjoj školi, ogovarali me po odeljenju kao da samo tražim pažnju (ako je to istina, onda bih imala da stavim vaš dosije na sto. Ja sam barem pokušala da govorim o ozbiljnoj temi koja je mogla da me košta života, a neki drugi koji su mi kačili etiketu predramatične osobe su na skoro svakom času pričali o svojim stvarima, tako da nije pametno kačiti se sa mnom jer sve primećujem). Bilo kako bilo, ta činjenica da sam zapravo sasvim sama  i da nikome ne mogu da verujem mi delimično uklanja osećaj krivice zbog Avpd (izbegavajućeg poremećaja) i onda sa lakoćom prekinem kontakte, a dodatni vetar u leđa mi je to kad vidim da suprotna strana ni ne primeti. Kamo sreće još kada bi pojedine osobe i same otišle od mene, već sam napomenula da hoću da završim sa prošlošću jer mi nije potreban i taj teret.

  Retko koristim internet na novijem telefonu, uglavnom čitam vesti na starijem, snalazim se koliko mogu za internet (stariji telefon troši vrlo malo interneta i ujedno ima dodatak i za pozive). I te vesti me uglavnom isfrustriraju, ne mogu da verujem kakvim stvarima se posvećuje toliko pažnje, kao da je narod kolektivno poludeo. Do pre neki dan su samo zapeli za letovanja, "paradajz turizam", popularne destinacije i proklete ležaljke za koje se bukvalno biju od ranog jutra, kao da im život zavisi od tih prokletih ležaljki. Svi hoće da predstave svoju iluziju imućnog života tako što će putovati, organizovati velike proslave, uređivati kuće i stanove i onda na kraju kukati kako nemaju novca i očekuju da ih žališ, i onda se zapitam šta sirotinja poput nas radi pogrešno kad često ne možemo da priuštimo ni proklete osnovne namirnice čak i kad radimo. U našem svetu nema putovanja (nikad nigde nismo ni putovali na odmor, leti radimo a zimi štedimo svaku paru), proslave niti pravimo niti idemo na njih, osim presecanja kolača za slavu ništa drugo ni ne obeležavamo i slavimo, za kuću se kupuje samo najpotrebnije (i to uvek polovno i što jeftinije, kao u slučaju tehnike), nema izlazaka (nikad nisam izlazila u kafiće ili u grad sa društvom, dobro je što tu aktivnost ne podnosim pa ne trošim novac za to), nema neplanirane kupovine (s tim da se ovog pravila neki baš i ne pridržavaju, a ja moram da molim nekoliko dana za namirnice koje mi trebaju da skuvam ručak). Nemam velike prohteve u životu i nikad ne priželjkujem veliko bogatstvo; volela bih da možemo da priuštimo raznovrsniju ishranu, da redovno platimo struju, da imamo osnovne uslove za život i da napravimo ušteđevinu za nepredviđene okolnosti, kako pozitivne tako i negativne. Ovako je svaki trošak nešto od čega ne možemo da se oporavimo duže vreme, a i kada se nađe nešto povoljno nismo u mogućnosti da nabavimo. Ne znam, možda je iz ove pozicije sve to nerealno, upadamo u sve goru krizu kao da nas je neko prokleo a znam da sledi još gori period. Nisam ljubomorna ni na koga, ali jesam ogorčena zbog ovakve situacije i to ne mogu da sakrijem čak i kad bih htela. Znam da moj otac ne postaje ništa mlađi i da je sve bolesniji pa će morati da prestane sa radom, a ni majka nije baš najbolje sa zdravljem, ja ću eventualno naći drugi posao (čekam oktobar za "Moja prva plata" jer samo tu imam bar neke šanse) ali ne verujem da će to mnogo promeniti stvari. Cene su sve veće, kako namirnica tako i lekova i ostalih stvari, mnogi se žale da im je novac od plate nedovoljan i za njihove individualne potrebe a nama bi to bilo za celu porodicu (i životinje). Otom-potom, trebalo bi prvo stići bar do te plate, valjda neće i ove godine biti neozbiljnih poslodavaca koji će zakinuti radno mesto sad kad mi je preko potrebno. Bar ću znati da se ne prijavljujem u drugim mestima kao prošle godine, htela sam da sačuvam novac da imam za stan prvi mesec ali nema ništa od toga, ionako ću sad morati da budem što bliže zbog oca. Budućnost otprilike znam, ali ne znam kako će biti njemu a od toga zavisi dalji tok događaja. Znam samo da u toj mojoj budućnosti ne bi trebalo da bude mesta za neke osobe, vreme je da i ja stisnem zube i kažem to čuveno "dosta" ma koliko bolelo (mene će možda boleti više nego njih zbog griže savesti, ali mrcvarenje nečeg od čega nema ništa boli više na duže staze). Što moja majka i ja pričamo - čak i da se nešto desi mom ocu, nećemo da nam niko dolazi i da dozvolimo da nas ponižavaju, stoke samo to i znaju kad vide same ženske osobe. Nećemo gomilu ljudi koji bi se odjednom setili da poznaju mog oca (ili pak nas ako mi pre odemo), ne bismo želeli nikog u tom trenutku a naročito ne "da ispoštujemo nekog". Koga da ispoštujemo, zašto? Zavitlava nas ko kako stigne, zabole nas da ih ispoštujemo - poštuju oni sami sebe mnogo više nego što treba, nisu ni zaslužili naše poštovanje. Trudiću se da održim oca u životu što je duže moguće, mada sam realista i znam da život nije večan, svesna sam situacije. Na kraju dana smo ionako sami, nemoćni da išta promenimo ma koliko nas drugi ubeđivali u suprotno. Odavno ne verujem u neki boljitak, ne posle svega što se dešavalo, tako da ćemo se moj pesimistični realizam i ja skloniti od ovih koji u meni vide samo neku vrstu terapeuta. Terapeut ne radi do daljnjeg, u teškim je problemima koje mora da nosi na svojim leđima i tu nema više mesta i za tuđ teret - nađite nekog drugog. Radije ću biti sama da bar znam na čemu sam, vreme je da u potpunosti prihvatim svoju hladnoću - izgleda da je na kraju zdravije biti antisocijalno biće bez ljudskih kontakata nego se truditi oko drugih. Nemam više šta da vam dam, tražite nekog drugog.