Okov koji me godinama vuče nazad

*Upozorenje: U ovom članku poštujem tuđu privatnost kao i uvek, ali se bavim pomalo škatljivom temom koja se direktno tiče nekih osoba iz moje prošlosti, nije mi bio cilj da ikog vređam već da ukažem na neke stvari iz svoje perspektive. Imajte u vidu da ne osuđujem dotično mesto za sve svoje i tuđe probleme (naročito ne za tuđe jer neću da eksploatišem nečiju tragediju, možda oni nisu imali ikakvih problema sa tim mestom ali sam sticajem prilika morala da ih napomenem, izvinjavam se unapred  zbog doticanja tako osetljive teme), trudila sam se da budem što objektivnija u pisanju a da opet podelim svoje iskustvo.*

 Moglo bi se reći, bar sudeći po mojim godinama, da sam naizgled odrasla osoba. Ako izuzmemo to da me je briga šta neko fiktivno ljudsko društvo očekuje od osobe mog uzrasta, zaista je i očigledno da postoji neki problem u svemu tome i da je deo mene zarobljen u nekom periodu koji nikada ne mogu da vratim i ispravim. Ironija je u tome što je mene oduvek motivisalo ono što sledi, ali me je ono što više odavno ne postoji toliko zarobilo da ne mogu da se otrgnem i nastavim kako bi i dolikovalo. Postalo me je sramota da pričam o nekim traumama, nadovezaću se na predhodni članak gde sam napomenula da proučavam ljudske reakcije, pa me obeshrabruje i sama pomisao da nekom iskreno kažem nešto a da dobijem lošu reakciju. Za osobu koja se trudi da razume svačiji ugao gledanja i da podržava ljude (koliko je moguće, nemoguće je podržati svaku ljudsku zamisao i aktivnost) to je težak udarac, ako im već dajem razumevanje i poverenje  isto očekujem zauzvrat, mada je postalo zamorno iznova prolaziti kroz identične konverzacije, tako da sve manje vremena komuniciram sa drugim bićima. Sama sa sobom redovno pričam, četiri ličnosti iz mog mozga redovno vode debate, i to uglavnom destruktivna strana Suza i intelektualna strana Suzia, dok umetnička strana Suzi i Suzan (koja je zadužena za nekoliko sporednih stvari) retko dodaju svoje mišljenje na različite teme.

 Jedna od tema na koju se stalno vraćaju je taj period koji je od Suze, inače relativno pozitivnog dela ličnosti, napravio pravog monstruma. U normalnim okolnostima ona bi se pretvorila u nešto drugo (jer je delimično predstavljala dečiju naivnost i otkrivanje sveta), a ne u autodestruktivnu kreaturu koja je u stanju da povredi i nekog drugog, a i Suzan bi verovatno imala znatno drugačiju ulogu nego da konstantno razmišlja kako nije dostojna ičega i da ima čitav spektar problema vezano za fizički izgled i nedostatak samopouzdanja (tj. možda bih imala normalniju psihu pa bi me interesovala ljubav i tako te gluposti koje idu uz to). Pohađala sam osnovnu školu u periodu od septembra 2002 do juna 2010, što mu iz sadašnjeg vremena dođe nešto manje od trećine mog života, ali me taj period i danas ne ostavlja na miru, ma koliko sam se trudila i da zaboravim, i da promenim ugao gledanja na to, i da se koncentrišem na nešto drugo. Osećam se kao idiot koji živi u prošlosti, iako hoću da me sve to ostavi na miru, ne želim da delujem kao da namerno razmišljam o tome i  da mazohistički prizivam sva ta sećanja da bih konstantno kukala o tome. Koliko sam samo pisala o tome, stalno imam paranoju da će mi neko reći da sam dojadila više sa time, da nikog nije briga za gluposti koje su se desile pre više od deset godina. Izvinjavam se ako je tako, ne volim da dosađujem ljudima.

Do pre dve godine sam na slikama iz osnovne držala stikere preko skoro svih lica, kako bih se manje podsećala  ako otvaram album. S obzirom koliko izgledam kao akrep na svakoj slici trebalo je i sebe da u potpunosti prekrijem nečim, ali tog akrepa sam ionako prinuđena da gledam svaki put kada se odraz mog lica reflektuje u nekoj vrsti ogledala, te bi to bilo uzaludno, ne mogu pobeći od svoje grozomornosti. Drugi mi nisu bili grozomorni što se tiče izgleda (a ono, nije kao da je iko bio ružniji od mene, a i dalje sam ružna, dabogda crknem da me više niko ne gleda ovako nikakvu), jednostavno sam se trudila da zaboravim neke stvari i mislila sam da će to pomoći, u nekom kratkom periodu i jeste. Imam i monografiju škole, u početku nisam mogla da je prelistam jer su mi slike vraćale negativna osećanja, obično je svako prelistavanje bilo praćeno alkoholom (u toku faze kad sam bila blizu da postanem alkoholičar), plakanjem, ponekad i samopovređivanjem. Htela sam da uspem da prelistam tu prokletu knjigu bez da se uznemirim, vremenom sam uspela da ostanem hladna do predposlednje strane, gde je slika drugog odeljenja naše generacije na kojoj se jasno vidi jedna osoba koja više nije među živima. Ne znam koliko škola ima udela u tome i ostalim slučajevima, ali je već nekoliko osoba stradalo u toku školovanja ili nakon završene te škole, pod tim mislim na suicid kao uzrok smrti. Vesti su u aprilu 2016-te bile pune naslova o devojčici M. koja je sa 13 godina skočila sa jednog objekta u gradu koji se nalazio jednu ulicu pored moje tadašnje ulice (bili smo tamo na praksi u srednjoj i primetila sam merdevine na objektu, ja sam pre imala obližnju prugu na umu kada sam razmišljala gde bih mogla da se likvidiram, jer je moja ulica na početku imala prugu koja je odvajala te dve ulice), prošle godine je osamnaestogodišnji dečko koji je završio tu školu stradao skokom sa mosta daleko od grada (u blizini grada nema nijednog mosta sa kog može da se skoči, znam jer sam pošla čak u jedno udaljenije selo gde sam znala da ima neki most, rekoh bar da vidim da li je visina dovoljna, ali nisam stigla zbog ujaka koji me je prepoznao u prolazu), nedavno mi je osoba koju znam dala informaciju da je još jedan dečak okončao život, nisam ispitivala za detalje jer je dovoljno mučna i sama informacija. Dodajem tome i događaj iz naše generacije (za koji okolnosti nisu baš jasne, a i javno mnjenje ne mora baš da zna sve detalje, nadam se da je bar policija uradila svoj posao), a krajem prošle godine je došlo i do ubistva mladića u blizini škole, svi ovi slučajevi su aktuelni jedno kraće vreme i onda nikom ništa, zaboravi se sve dok neko eventualno slučajno ne pomene, i to se nekako kroz razgovor nametne da je u pitanju nešto drugo. Naročito su mi se gadili komentari ispod vesti o smrti male M. jer je učenjacima iza tastature izuzetno zasmetalo što trinaestogodišnja devojčica/devojka ima dečka, odjednom je to bila glavna tema (nekad su žene u patrijahalnom društvu imale i decu sa trinaest, što baš i ne podržavam jer su mnoge od njih na neki način bile primorane na to, a sad kad navodno imamo slobodu neko se užasava što neko ima dečka u tom uzrastu. Kakvo licemerje.), potpuno ignorišući da je bilo znakova da nešto nije u redu, poput samopovređivanja, bežanja sa časova i postavljanja depresivnih statusa na društvenoj mreži. Ide mi na živce kada se svi uhvate za neki detalj kao "pijan za plot" pa je to odjednom centar problema, a sve ostalo postane nebitno.

Kao što sam napomenula, ne znam koliko škola sama po sebi ima udela u ovim slučajevima (u mom slučaju će itekako imati, mada mi je glavni razlog ipak u porodičnim problemima, ali ovo je dodalo ulje na vatru), samo želim da istaknem da nešto u vezi tog mesta nije kako treba. Kada su se dve učenice (od kojih je jedna iz naše škole) pobile ispred druge škole, bilo je bitno ko će imati taj video klip njihove tuče i ko će im se više smejati. Meni baš i nije bilo smešno, žalosno je što niko nije reagovao ne samo da kažnjava, već da vidi u čemu je problem. Bilo je dosta podcenjivanja zbog materijalnog statusa, romsku decu i decu iz obližnjeg doma su svi gledali sa nekom vrstom degradiranja (što se mene lično tiče pričala sam sa njima, sećam se jedne jako fine devojčice sa prelepom kosom koju su mnogi ponižavali, pričale smo jednog jutra u hodniku), vladao je neki oblik elitizma među bogatijom decom i onima koji su imali roditelje "na položaju". Tačno, što bi neko štitio debelu Suzanu čiji otac stalno dolazi kod učiteljice da prijavi problem sa drugom učenicom, kad taj otac nije neki važan čovek u gradu već neko ko je silom prilika završio u tuđem gradu i mučio se da stekne nešto (što su nam na kraju ionako uzeli/uništili), i da pritom ništa nije učinjeno još tad. Toliko sam se puta požalila na taj konkretan slučaj, nikom ništa. Bitno je da smo posle svakog odmora dobijali kritike jer se podigla prašina u učionici zbog jurnjave, a meni je pak prebacivano da previše sedim na svom mestu i plašena sam sa "u višim razredima ćeš morati da ideš napolje za vreme odmora", kao da je to najstrašnija stvar na svetu. Tako sam i počela da paničim zbog odlaska napolje, u višim razredima sam bila nervozna pred bukvalno svaki prvi i drugi (veliki) odmor kad je vreme bilo toplije, plašila sam se izbacivanja napolje i nastavnika koji su vikali na nas da izađemo. Koliko sam primetila po tome da su deca jedva čekala da uđu unutra nakon zvona, izgleda da nisam bila jedina koja nije podnosila to izbacivanje napolje.

 Naročito sam se plašila jedne nastavnice koja mi nije predavala (neću da imenujem, nije mi cilj da ocrnim neke specifične osobe već da ukažem na određene probleme i neprijatna iskustva, možda će biti od koristi za nekog drugog) koja je ulazila čak i u svlačionice za fizičko i ostale prostorije da nas izbaci napolje. Jednom sam se umalo rasplakala kada mi je rekla "da ti je stvarno hladno i da si bolesna ne bi se obukla tako" (imala sam tanju bluzu ispod trenerke pošto je bilo promenjljivo jesenje ili prolećno vreme, a i unutra je bilo toplije, a prehlađena jesam bila), tražila sam da odem bar po jaknu na gornji sprat. Znala sam kad je ko dežuran i na spratu i u prizemlju, određenim danima sam više paničila naročito ako su kabineti bili udaljeniji, pravila sam čitave strategije kako što pre stići do kabineta da bih ih izbegla. Veliki problem mi je bio što sam pila puno vode zbog dijabetesa (tada još nisam imala dijagnozu), a nije bilo dozvoljeno ni u toalet da se ode tokom odmora ako izbacuju napolje, nakon zvona je tamo uvek bila gužva, pa mi je i to stvaralo paniku (i onda te pitaju što kasniš na čas kad si imao odmor za osnovne potrebe). Još mi se i stomak uvek uznemiri kada sam okružena ljudima a sedela sam uglavnom u prvoj klupi (taj zdrastveni problem i dalje imam), tako da sam konstantno bila uznemirena dok sam bila na času, eventualno sam na času srpskog u biblioteci mogla bolje da funkcionišem.

 Trudila sam se da ispunim sve to što su odrasli tj. autoriteti hteli, nadala sam se da će mi to doneti nešto dobro, propagira se da bi trebalo slušati starije pa sam to i radila, čak i kada se to kosilo sa onim što mi je intuicija govorila. Vidite, onaj čuveni bunt u pubertetu koji većina osoba prođe je zapravo odbacivanje toga da nam "odrasli" i dalje nameću svoje izbore kao u detinjstvu; jeste problem što se tinejdžeri odmah hvataju za cigarete, alkohol, čak i drogu i slične stvari koje nikakve veze nemaju sa tim odbacivanjem "autoriteta" (nemaš pravo da pričaš, Suzana, u svakoj drugoj ličnoj priči piješ i uzimaš neke tablete, ne možeš da pametuješ na tu temu)... ovaj, da, da nastavim rečenicu - mladima je potrebna sloboda da donose odluke jer je to prvi korak ka samostalnosti, treba im i podrška odraslih, ali ne i naređivanje i odlučivanje umesto njih. E, tu je nastalo moje nezadovoljstvo - još u nižim razredima osnovne sam bila sposobna da donosim odluke, imala sam solidnu intuiciju i logiku za svoje godine i znala sam šta mi smeta i kakav ishod me čeka u vezi neke situacije. Recimo, na ekskurziji u četvrtom razredu sam imala veliku neprijatnost; nemam zbog čega da se stidim jer nisam ništa kriva, ali se svakako kajem što se nisam pobunila jer sam već bila dovoljno odrasla, uplašila sam se da ne bude goreg ishoda. Naime, vrata kupatila naše hotelske sobe se nisu ni zatvarala, a kamoli da su mogla da se zaključavaju, a učiteljica je insistirala da moram da se okupam kao da je od toga zavisila sudbina čovečanstva ili tako nešto. Rekla sam da ne želim, nisam bila sigurna da neko neće upasti u kupatilo  (u slučaju da neko nije shvatio iz bar milion mojih rečenica iz priča i bloga, osetljiva sam po pitanjima izgleda, fizičkog kontakta i nagosti, ježim se i da se grlim sa npr. rodbinom - ništa lično, rodbino, do mene je a ne do vas - a kamoli situacije koju ću sad teškom mukom opisati, prevrće mi se želudac od toga), nisam želela da rizikujem, ali tad nisam imala izbora. Dok je učiteljica bila u sobi sa osobama sa kojima sam delila sobu, ja sam uspaničeno žurila da se što brže okupam dok je još sa njima, no ubrzo sam čula da je izašla pa nisam ni završila kupanje do kraja, ali sam mislila da je dovoljno da mi bar više ne pravi probleme. Obukla sam se i vratila u sobu. Nakon nekoliko minuta se vratila i one su joj rekle da se nisam kupala, te se ona naljutila na mene, terala me je da odem u kupatilo i odložim svu odeću, a zatim me je ona kupala kao da sam predškolski uzrast a ne jedanaestogodišnjakinja! Ni moja rođena majka me nije kupala u tom uzrastu! Kao šlag na tortu, i te dve osobe su provirivale kroz vrata i smejale se, upravo to što sam htela da izbegnem! Osećala sam se toliko poniženom da ni dan-danas ne mogu da se smirim kada se setim toga - umesto da me je pitala šta nije u redu i da mi izađe u susret, ona je napravila još goru situaciju, eto šta dobiju mirni učenici koji samo hoće da izbegnu probleme i dodatno ponižavanje. Svi se pravdaju da nemaju lošu nameru, niko ne razmišlja o posledicama.

 Najviše prekorevanja u toku školovanja sam dobila zbog časova fizičkog, inače najstresnijeg časa za mene. Da me je neko lepo pitao zašto radim stvari koje sam radila i porazgovarao sa mnom, umesto što su se trudili da me ubeđuju i naređuju kako moram da radim, možda bi im neke stvari i bile jasne, ja nisam bila nerazumno derište sa kojim nije moglo da se ozbiljno razgovara. Možda još uvek nisam znala sve o svojoj psihi kao sad, ali tu je u pomoć mogao da priskoči školski psiholog i pomogne mi da objasnim pojmove poput panike i stida od sopstvenog izgleda, a možda bismo stigli i do teme da sam zbog konstantnog podsmevanja sa različitih strana (čak i na ulici) kombinovanog sa porodično-administrativnim problema još u dvanaestoj godini imala misli o samoubistvu, čak sam u tom periodu počela i sa samopovređivanjem udarcima u glavu (nad čime više nemam kontrolu i stanje glave se u poslednje vreme jako pogoršalo). U školi smo psihologa viđali po hodnicima i kao zamenu za odsutne nastavnike, ali aktivnijeg rada sa učenicima kojima je potrebna neka vrsta pomoći nije bilo, to su uglavnom preuzimale razredne starešine, vratiću se kasnije na to. Što se tiče fizičkog, ubeđivali su me da "radim bar nešto na času da ne dobijem lošu ocenu pošto sam dobar učenik", a nisu primetili kako mi se čak i naše odeljenje smeje kad potrčim ili uradim bilo šta zbog mojih kilograma, a još kad je tu bilo i drugih odeljenja - to je bio pravi pakao. U četvrtom razredu smo imali nastavnika za jedan od tri časova nedeljno, bila sam aktivna koliko sam mogla i nije bilo većih problema, a u petom me je nešto preseklo i više nije išlo, i od tad to postaje jedna od najstresnijih uspomena u mom životu. Sad kao odrasla osoba znam uzroke svoje uznemirenosti, da sam tad imala sadašnju psihu uradila bih isto što i Sju u "Nikada neće biti bolje", pobunila bih se i otišla, pa neka viču na koga hoće, bilo bi me briga i da me izbace iz škole (nije kao da bi bila velika šteta, sačuvala bih bar deo zdravlja). Uvek sam imala trenerku i patike (i dan-danas nosim uglavnom trenerke jer mi se ugraviralo u mozak od tad), a dobijala sam minuse jer navodno nisam imala šorc i belu majicu. Negde do sedmog sam nosila belu majicu ispod te trenerke, nego sam ćutala da me nastavnik ne tera da skinem trenerku, šorc je često simbolično bio u torbi ali ne nosim taj odevni predmet od detinjstva. Pubertet je dovoljno stresan sam po sebi, a meni su određene promene na telu dodatno srozale samopouzdanje, te sam se sve više oblačila da sakrijem telo, još sam u tom periodu dobila još nekoliko kilograma. I razredna je probala sa ubeđivanjem da "počnem da nosim majicu i šorc, nije to nikakva sramota, i drugi to nose". Videla sam koliko su i neke druge devojčice volele da nose šorceve - obuku helanke ispod da prekriju noge do kolena, nastavnik viče da se presvuku i ostanu samo u šorcu, a bili su tako obučeni i kad smo imali čas napolju a bilo je hladno. Molim Ministarstvo prosvete da uvrsti trenerku kao jednak deo sportske opreme u ime sve dece koja iz bilo kojih razloga ne žele ili ne mogu da nose šorceve i majice, naročito u ime devojčica u pubertetu kojima je već dovoljno neprijatno zbog promena koje se dešavaju na njihovom telu i kojima je možda neprijatno da neko dodatno zuri u njih, ma kakve građe bile. Hvala unapred ako ovo uvažite, možda to neću doživeti, ali mi znači.

Odnosi sa odeljenjem su uvek bili nategnuti, gledala sam da što manje ulazim u konflikt i komunikaciju sa ostalima jer sam znala da se to ne može završiti povoljno po mene. Ne bih sad ponovo da pišem o razmiricama sa odeljenjem jer sad pišem o školi i njenom funkcionisanju,  već sam ranije pomenula da su me u više navrata ogovarali zbog stvari poput uslova u kojim živim. Osoba koja je bila u blizini tog razgovora mi je prenela da je nekoliko njih reklo nastavniku fizičkog koji nam nije predavao da nemam kupatilo (jer da, to je inače stvar koja se priča svuda okolo, čula sam i dotičnog A.G. iz mog odeljenja koji je to preneo deci iz drugog odeljenja u toku zajedničkog časa nemačkog); umesto da prosvetni radnik osudi pričanje o tako privatnoj temi na taj način, on je još pitao "kako se onda kupam". Higijenu sam održavala redovno, hvala na pitanju, veći mi je problem bio što je majka svake subote morala ručno da mi pere stvari bez obzira na vremenske uslove. Bilo je i težih stvari u vezi našeg materijalnog statusa, ali sam ćutala o tome jer su me dovoljno ponižavali i zbog ovoga. Pomoć nisam ni očekivala, a nije baš ni da sam je želela jer mi je neugodno da primam pomoć, sve što sam htela je da mi se niko ne podsmeva. Na početku petog razreda je razredna, videvši da sam "stidljiva" (uzgred, nisam stidljiva već jednostavno nemam poriv za socijalizacijom) urgirala da se malo više "družim" sa drugima. U srednjoj mi niko nije nametao druženje, a imala sam solidan odnos sa odeljenjem (i dalje sam bila u nekom svom svetu jer sam takva osoba, ali sam sa svima normalno komunicirala i nisam imala veće razmirice), moj krug češće komunikacije su bile dve osobe, od kojih je do druge bilo teže doći jer je bila prijateljski neutralna (nije se nikom podsmevala i imala je blag pristup, pa su je skoro svi želeli u društvu, i dan-danas smo u kontaktu s vremena na vreme ali joj ne dosađujem). Taj čin shvatam kao dobru nameru, ali pogrešno izvedenu, ali se mnogo puta dešavalo da mi neko  nameće krivicu za stvari oko kojih mi je bila potrebna pomoć; na prvom mestu u tome su moji roditelji koji i dalje viču na mene zbog iskazivanja emocija/mišljenja i sličnih stvari koje im se ne dopadaju, to ne mogu da poreknem, ali bilo je i u školi takvih situacija. Već sam pomenula neku vrstu naređivanja za stvari za koje sam bila dovoljno odrasla da odbijem, uz poštovanje pravila i nastavnika (u današnje vreme neka deca preteruju sa nedisciplinom na času, znam da su časovi dosadni ali bi trebalo bar malo ukazati poštovanje prosvetnim radnicima, a telefoni još više odvlače pažnju nego u vreme mog školovanja), kada se osvrnem na to u ovom uzrastu vidim da se od prvog do osmog razreda podrazumevalo da se krivica obično pripiše učeniku, uglavnom pod izgovorom da su i drugi prošli/prolaze kroz to pa se ne žale, ispalo je da su učenici poput mene samo razmaženi. I sad, dok ovo pišem, osećam se kao dramatična lujka kojoj ionako niko neće verovati, ali podneću taj epitet samo da napišem to što mi se godinama mota po glavi, ovo je jedan od kompleksnijih članaka koji je dosta nezgodan za pisanje jer čak i u fikciji maksimalno izbegavam da ikoga pominjem, a kamoli ovde gde otvoreno pišem znajući da neko od aktera ima šansu da pročita. Kad je osoba pri kraju života onda joj je sve svejedno, pa to koristim da pomerim granicu svoje cenzure, zadržavajući pritom privatnost svih lica.

 Rekoh da ću se vratiti na temu o odeljenskim starešinama; oni su donekle preuzimali ulogu psihologa svom odeljenju (u zavisnosti do osobe), ali smatram da u većini škola u državi ustanova nije dovoljno upućena šta se dešava sa učenicima, što je veliki propust jer u školi provodimo više budnog vremena nego u kući. Ne mislim da razredne starešine imaju krivicu u tragedijama koje su se dogodile kod nas, barem sam sigurna za slučaj iz naše generacije, jer za razrednog starešinu njihovog odeljenja imam samo reči hvale pošto je predavao i nama. Čak i za nastavnicu koja je bila razredna dečku koji je skočio sa mosta ne mogu reći ništa loše, njeni časovi su bili zanimljivi iako je predmet težak, a i ona je prijatna osoba za koju sam uvek imala pozitivno mišljenje. Bio bi greh da kažem nešto protiv svoje razredne, cenim je kao osobu i cenim sve što je uradila, čak je htela da mi plati i odlazak na maturu i haljinu samo da dođem (nisam išla zbog drugih razloga, ali cenim gest), zato je i u svim pričama sa tematikom osnovne škole ona pozitivniji lik koji prestavlja savetnika (što meni, naravno, u priči ništa ne pomogne jer sam programirana na samouništenje). Došlo je do svađe sa njom u toku sedmog ili osmog razreda; mislila je da se ljutim zbog ocene (pogrešila sam nešto malo na testu pa sam dobila četiri plus, bila sam možda ljuta na sebe što sam pogrešila, ne na nju zbog ocene ili da budem ljubomorna što je osoba do mene dobila pet, a tako je ispalo), počela sam da je izbegavam po hodnicima i imala znatno manje konverzacije sa njom, a jednog jutra je bar deset minuta vikala na mene kad nisam rekla "dobro jutro" kao i svi ostali. To se nije završilo samo tu u osnovnoj školi (sad ću da se ocrnim do daske, ali napisaću na kraju razlog pre nego što me spalite na lomači) već sam je u nekoliko navrata videla u toku srednje (pošto je put od moje srednje škole blizu mesta gde prolazi) i obično bih prešla ulicu pre nego što me vidi ili se trudila da budem neupadljiva i što brže prođem, čak i kad sam jednom prilikom zbog radova na pijaci morala da prođem direktno pored nje (ne znam da li me nije videla ili me nije ni prepoznala, tad sam bila izgubila dosta kilograma pa mi ni to ne bi bilo čudno). Učinilo mi se da sam je videla u srednjoj školi blizu mesta gde smo imali čas; ne znam da li je to bila moja paranoja ili se stvarno desilo, znam samo da sam odmah otišla na donji sprat i vratila tek kad sam bila sigurna da nikog sličnog nema u blizini. Imala sam i paranoičnu misao da ću je nekako sresti u selu mog oca kad smo dolazili 2012-te (mesto je udaljeno preko 100 km, eto koliko sam prolupala), godinama sam imala noćne more gde sam bežala od nje (i danas imam košmare u vezi sa osnovnom školom, iako sam u priči "Lollypop" rekla da su postali manje uznemirujući - opet su se vratili na stari intenzitet), izbegavala sam da pominjem imena skoro svih iz osnovne i uznemirila bih se svaki put na pomen te škole ili imena nekog od učenika/nastavnika, strateški sam izbegavala delove grada gde sam potencijalno mogla da sretnem nekog od njih (i paničila ako vidim nekoga makar iz daljine), nisam ih tražila ni na Fejsbuku i kasnije Instagramu kada sam otvorila profile.

 Predpostavljam da je to jedan od razloga zašto sam toliko bežala od svega toga, pa i od nje, htela sam da zaboravim osnovnu školu u potpunosti i da nastavim dalje. Kad se pogoršala depresija u šesnaestoj godini, pa sam počela da se sečem, mešam lekove sa alkoholom i stigla i do pokušaja samoubistva, bilo mi je i više nego jasno da nikada neću moći da se oslobodim svega toga, stiglo me je sve od tih predhodnih godina. Dugo nisam otvarala tu Pandorinu kutiju (i pisanje ovoga je ogromna stvar za moju psihu), ali sam eventualno pomalo počela da vraćam film i analiziram taj period. Shvatila sam jednu stvar u vezi razredne i njene uloge u mojoj psihi, napisaću iako mi deluje glupo (bukvalno sve što napišem je glupo, tako da nećete primetiti razliku). Naime: u periodu od petog do osmog razreda moji roditelji su bili zauzeti drugim stvarima i bilo je sve više svađa i problema u kući, pa sam i to vreme koje sam provodila u kući ili bila sama sa svojom porodicom lutaka (jedino što me je smirivalo i motivisalo je moj imaginarni svet), ili sam slušala diskusije/svađe oko tih problema. Počela sam dosta i da se naglo razboljevam (većinu sadašnjih zdrastvenih problema vučem od tad), još sam se i na svu tu kilažu koju sam imala dodatno ugojila. U školi je situacija bila takva kakva je bila, dešavalo se da imam neprijatnosti i na putu do kuće zbog podsmeha. U tom periodu mi nije trebalo ono što su svi mislili i sugerisali, tj. druženje sa drugom decom, meni je zapravo bila potrebna neka odrasla osoba koja će primetiti da se nešto dešava, naročito kada su počele suicidne misli. Kada je došlo do smrti učenika nadala sam se da su u školi postali svesniji te teme, da će se nešto promeniti i da će shvatiti da još neko možda razmišlja o tom činu (možda nisam bila samo ja, možda je bio još neko ko nikad nije rekao), ali nije bilo ikakve promene. Htela sam da kažem razrednoj nešto o tome jer sam osećala da je važno, ali nisam htela da delujem dramatično ili da dobijem još neku kritiku, kako je vreme prolazilo shvatala sam da će ostati na tome pa me je to dodatno frustriralo. Shvatila sam da me u stvari boli ne to što je rečeno i učinjeno, već ono što nije, iako nikada neću znati ishod šta bi bilo da sam rekla celu priču. Čekala sam da neko od odraslih sâm primeti da ne bih delovala napadno, pa je to kreiralo još jaču frustraciju i razočarenje, a njoj sam najviše verovala u toj školi, te je ispalo da sam na nju najviše ljuta. Žao mi je što nisam na vreme shvatila razlog svog besa, žao mi je što se nisam javila u prolazu i što sam se ponašala kao nezahvalno đubre, priznajem taj deo krivice. Stoput sam vodila fiktivne konverzacije gde sam zamišljala šta bih kome rekla (radim to svaki dan sa drugim likovima) i, iskreno, više ne znam šta bih rekla njoj. Deo mene i dalje oseća frustraciju i cinično bi pričao o osnovnoj školi i tome dokle me je dovela, drugi deo oseća grižu savest i smatra da sam bila prestroga prema nekim osobama zbog svoje povređenosti, čak i takva verzija konverzacije bi bila mučna jer se teška tema ne bi mogla izbeći. U svakom slučaju nemam čime da se pohvalim u vezi svojih uspeha, osim ako deset godina bez okončanja mog života nisu neki uspeh (čudo svakako jeste, uspeh ne baš). Ne želim da ikome stvorim probleme ili da kvarim raspoloženje, tako da je bolje da se držim podalje od svih njih, neka žive život ako bar oni mogu - osećala bih se sebičnom ako bih ovo breme natrpala nekom drugom, jer ionako više ništa ne može da se učini u mom slučaju.

 Sudeći po svemu, rekla bih da će me ova tema pratiti do smrti, ne znam šta još mogu da učinim. Ovaj članak nije služio da nekog vređa, niti da mene predstavi kao neku mučenicu (sama sam kriva što sam bila smotana i verovala da treba slušati starije pod svaku cenu i da su oni uvek u pravu), znam da će se neko uvrediti i obično mi je to veliki problem, ali mi deluje kao veći problem da se gradsko groblje puni mladim životima koji su možda mogli biti spaseni. Kao škola imate dobre uspehe na takmičenjima iz raznih oblasti, ali ne zaboravite najvažniji zadatak - vi niste samo mesto za učenje, vi ste mesto koje kreira našu psihu, osam najvažnijih godina razvijanja naše ličnosti. Vaša uloga je ogromna, mnogo veća od toga da se deci ispredaju lekcije pa da idu kući; ako napravite propuste za tih osam godina menjate ili uništavate određene aspekte, pa čak i čitav život tog deteta koje neće zauvek ostati dete, postaće odrasla osoba koja nikad ne može da vrati vreme da ispravi nanetu nepravdu. Ma koliko vam godilo da čujete o bivšim učenicima koji su postigli neka veća dostignuća, setite se da ima i nas koji smo i dalje zaglavljeni u vašim zidinama, trudeći se da izađemo i više se nikad ne vratimo, ali nas košmari uporno vraćaju u te klupe, u te hodnike gde smo proveli godine, terajući nas da to ponovo proživljavamo. Najbolji oproštaj će biti da se potrudite oko suzbijanja elitizma u školi i vršnjačkog nasilja, aktivirate psihologe koji će razgovarati sa SVIM učenicima u toku godine, ako se bar nekom pomogne pre nego što se desi tragedija - smatrajte da ste postigli nešto važnije od prvog mesta na takmičenjima, spasićete mladi život i nekom roditelju ćete sačuvati dete. Ako se, ne daj Bože, ovaj niz nastavi (a da to nisam ja kao bivši učenik, pošto bi to već bilo očekivano) onda momentalno spalite to ukleto mesto, niko ne šalje dete na giljotinu već na edukaciju. Toliko.