Blue Rose

  * P.S: Ako ste ovde zbog pozitivnosti u vezi fizičkog izgleda i srećnog kraja, na pogrešnom ste mestu. Ja kroz svoje članke govorim o onoj neprijatnoj strani, onoj strani koja ostavlja gorak ukus u ustima a deo je ne samo mene, nego i još ljudi sličnih meni. Pošto sam sklona pesimističnom realizmu, tako će i ovde biti dosta ogorčenosti i negativnih emocija koje potencijalno mogu loše uticati na nekog. Ne znam više ni šta da savetujem ikome, da li da čita ili ne; ja samo pišem o društvu iz dugogodišnjeg iskustva, kamo lepe sreće da nemam iskustva sa ovom temom.*   Debeo/ debela/ debelo. Još jedan u beskonačnom nizu prideva; za neke ne predstavlja ništa specifično, drugi se njime služe kao uvredom, a nekima od nas je urezan u mozak i služi/ služio je za označivanje nas kao osoba. Neki od nas i nisu bili osobe - bili smo samo debeli. Mi smo krivci za to što milijardu ljudi gladuje, mi smo propast ekonomije, mi smo opterećenje zdrastvenom sistemu, mi smo sami krivi što smo automatski met

  * Warning: In this article, I respect other people's privacy as always, but I deal with a somewhat touchy topic that directly mentions some people from my past, my goal was not to insult anyone but to point out some things from my perspective. Keep in mind that I do not condemn the place for all my own and other people's problems (especially not for other people's because I do not want to exploit someone's tragedy, maybe they did not have any problems with that place but I had to mention them, I apologize in advance for touching so sensitive topics), I tried to be as objective as possible in writing and yet to share my experience. *   It could be said, at least judging by my age, that I am seemingly an adult. If we exclude the fact that I don't care what a fictitious human society expects from a person my age, it is really obvious that there is a problem in all this and that a part of me is trapped in a period that I can never bring back and fix. The irony is that

*Upozorenje: U ovom članku poštujem tuđu privatnost kao i uvek, ali se bavim pomalo škatljivom temom koja se direktno tiče nekih osoba iz moje prošlosti, nije mi bio cilj da ikog vređam već da ukažem na neke stvari iz svoje perspektive. Imajte u vidu da ne osuđujem dotično mesto za sve svoje i tuđe probleme (naročito ne za tuđe jer neću da eksploatišem nečiju tragediju, možda oni nisu imali ikakvih problema sa tim mestom ali sam sticajem prilika morala da ih napomenem, izvinjavam se unapred  zbog doticanja tako osetljive teme), trudila sam se da budem što objektivnija u pisanju a da opet podelim svoje iskustvo.*  Moglo bi se reći, bar sudeći po mojim godinama, da sam naizgled odrasla osoba. Ako izuzmemo to da me je briga šta neko fiktivno ljudsko društvo očekuje od osobe mog uzrasta, zaista je i očigledno da postoji neki problem u svemu tome i da je deo mene zarobljen u nekom periodu koji nikada ne mogu da vratim i ispravim. Ironija je u tome što je mene oduvek motivisalo ono što sledi